Otkrivanje identiteta jedinog istinitog Boga [1. deo]

Jovanovo jevanđelje sasvim izričito potvrđuje da postoji samo jedan Bog:

„Kako vi možete vjerovati kada primate slavu jedan od drugoga, a slavu koja je od jedinoga Boga ne tražite?“ Jovan 5:44

Jevanđelist je jednako jasan da je Otac jedini istiniti Bog, budući da beleži sledeću molitvu Gospoda Isusa:

„A ovo je vječni život da poznaju tebe jednoga istinitoga Boga i koga si poslao Isusa Hrista.“ Jovan 17:1-3

Isus čak govori o Ocu kao o svome Bogu i Bogu svojih učenika:

„Reče joj Isus: Ne dotiči me se, jer još nisam uzišao Ocu svojemu; nego idi braći mojoj i kaži im: Uzlazim Ocu mojemu i Ocu vašemu, i Bogu mojemu i Bogu vašemu.“ Jovan 20:17

Na prvi pogled, ovi odlomci kao da ukazuju na to da je, prema Jovanovom jevanđelju, jedino Otac jedini istiniti Bog.

Međutim, nije tako, jer je prema tom istom jevanđelju i Isus po svojoj prirodi potpuno Bog.

Na primer, za Isusa se kaže da je Bog svojih sledbenika:

„A Toma, zvani Blizanac, jedan od Dvanaestorice, ne bješe sa njima kada dođe Isus. A drugi mu učenici govorahu: Vidjeli smo Gospoda. A on im reče: Ako ne vidim na rukama njegovim rane od klinova, i ne metnem prst svoj u rane od klinova, i ne metnem ruku svoju u rebra njegova, neću vjerovati. I poslije osam dana opet bijahu unutra učenici njegovi i Toma s njima. Dođe Isus kad bijahu vrata zatvorena, i stade na sredinu i reče: Mir vam! Zatim reče Tomi: Pruži prst svoj amo i vidi ruke moje; i pruži ruku svoju i metni u rebra moja, i ne budi nevjeran nego vjeran. I odgovori Toma i reče mu: Gospod moj i Bog moj! Reče mu Isus: Zato što si me vidio, povjerovao si; blaženi koji ne vidješe a vjerovaše. A i mnoga druga znamenja učini Isus pred učenicima svojim, koja nisu zapisana u knjizi ovoj. A ova su zapisana da vjerujete da Isus jeste Hristos, Sin Božiji, i da vjerujući imate život u ime njegovo.“ Jovan 20:24-31

Ovde vidimo kako učenici dolaze do spoznaje da Onaj koji je došao da živi među njima nije niko drugi do njihov sopstveni Gospod i Bog.

Toma nije bio jedini učenik koji je prepoznao i priznao ovu veliku istinu o Hristu:

„Očekujući blaženu nadu i javljanje slave velikoga Boga i Spasa našega Isusa Hrista, Koji dade sebe za nas da bi nas iskupio od svakoga bezakonja, i da očisti za sebe narod izabrani koji revnuje u dobrim djelima.“ Titu 2:13-14

„Simon Petar, sluga i apostol Isusa Hrista, onima što su primili sa nama jednako dragocjenu vjeru u pravdi Boga našega i Spasa Isusa Hrista:“ 2. Petrova 1:1

Ono što Tomino ispovedanje (koje Hristos blagosilja i prihvata) čini naročito izuzetnim jeste to što njegove reči odjekuju onim što je prorok David napisao u Psalmima o Jahveu:

„Probudi se, ustani na sud moj, Bože moj i Gospode, i na parnicu moju. Sudi mi po pravdi svojoj, Gospode, Bože moj, da mi se ne svete.“ Psalam 35:23-24

Evo kako grčka verzija hebrejske Biblije, obično nazivana Septuaginta [LXX], prevodi ovaj odlomak:

„Probudi se, ustani na sud moj, Bože moj i Gospode, i na parnicu moju. Sudi mi po pravdi svojoj, Gospode, Bože moj, da mi se ne svete.“ Psalam 34:23-24 LXX

Dakle, jedini način na koji je monoteistički Jevrejin poput Tome ikada mogao da proglasi Isusa svojim Gospodom i Bogom jeste taj da je verovao kako je Isus ovaploćeni Jahve!(1)

Nažalost, postoje oni koji se protive učenju o slavnom i blaženom Trojstvu i koji nastoje da umanje značaj Tominog svedočanstva o suštinskom božanstvu našeg vaskrslog Gospoda. Ipak, poznati reformisani hrišćanski učenjak i apologeta dr Džejms R. Vajt pokazuje zašto takvi slabašni pokušaji ovih antitrinitarnih grupa jednostavno ne uspevaju:

“Tomin odgovor je jednostavan i jasan. Upućen je Gospodu Isusu, a ne bilo kome drugom, jer Jovan kaže: ‘rekao je njemu.’ Sadržaj njegovog ispovedanja je jasan i nedvosmislen. ‘Gospod moj i Bog moj!’ Isus je Tomin Gospod. U to nema nikakve sumnje. I jednostavno ne postoji nikakav razlog – gramatički, kontekstualni ili bilo koji drugi – da se porekne da Toma u istom dahu naziva Hrista svojim ‘Bogom.’

“Isusov odgovor na Tomino ispovedanje ne pokazuje ni najmanju nelagodnost zbog naziva ‘Bog.’ Isus kaže da je Toma pokazao veru, jer je ‘poverovao.’ Zatim izriče blagoslov nad svima koji će poverovati poput Tome, bez dodatnog elementa fizičkog viđenja. Nema nikakvog prekora zbog toga što Toma Isusa opisuje kao svoga Gospoda i Boga. Nijedno stvoreno biće nikada ne bi moglo dopustiti da mu se takve reči lično upute. Nijedan anđeo, nijedan prorok, nijedno razumno ljudsko biće nikada ne bi moglo dopustiti da mu se obraćaju kao ‘Gospodu i Bogu.’ Ipak, Isus ne samo da prihvata Tomine reči, nego nad njima izriče i blagoslov vere.” (White, The Forgotten Trinity – Recovering the Heart of Christian Belief [Bethany House Publishers, Minneapolis, MN 1998], poglavlje 5. Jesus Christ: God in Human Flesh, str. 69-70)

Vajt takođe odgovara na (zlo)upotrebu Jovana 20:17**(2)** od strane unitarijanaca, kojom oni pokušavaju da potkopaju Tomino izričito svedočanstvo o apsolutnom božanstvu Isusa:

“Zašto navoditi ovaj odlomak? Zato što se istina koju sam istakao na početku ovog poglavlja zaista često zanemaruje! Zamisao je jednostavna: ako Isus može da govori o svome ‘Bogu,’ onda on ne može zaista biti Bog, već mora biti nešto manje (tj. stvorenje) koje se naziva ‘Bogom,’ ali samo na neki uslovan način. Setite se načela: Razlika u funkciji ne ukazuje na inferiornost prirode. Ovde je Otac opisan kao Isusov ‘Bog.’ Pošto je tako, Isus mora biti neko niže biće, te stoga Jovan 20:28 ne može značiti ono što tako očigledno kaže.

“… zašto Toma ne bi mogao da misli upravo ono što je rekao? Zato što je, naravno, Otac različit od Sina. Sin je taj koji se ovaplotio, a pošto je Sin, kao savršeni čovek, priznao Oca kao svoga Boga, on sam ne može biti potpuno božanstvo. Taj argument pretpostavlja da Bog nije mogao da uđe u ljudski oblik. Zašto? Pa, kakav bi bio Bogočovek? Ako bi jedna od božanskih ličnosti ušla u ljudsko telo, kako bi takva božanska ličnost postupala? Da li bi bila ateista? Da li bi odbila da prizna one božanske ličnosti koje nisu ušle u ljudsko postojanje? Naravno da ne. Pa ipak, kada vidimo da Gospod Isus čini upravo ono što bismo od ovaploćenog Sina i očekivali, nalazimo da se to koristi kao argument protiv njegovog božanstva! Dakle, oni koji iznose takve argumente već su unapred doneli odluku. Oni svoja verovanja ne izvode iz Svetog pisma, nego ta verovanja nameću Svetom pismu. Tomino ispovedanje je u savršenom skladu sa činjenicom da je ovaploćeni Sin govorio o Ocu kao o svome Bogu. Sve dok se prepoznaje da se reč ‘Bog’ može odnositi na Oca, na Sina, na Duha ili na sve tri ličnosti odjednom, navodna protivrečnost se pokazuje kao puko kružno rezonovanje osmišljeno da se izbegne isto ono ispovedanje koje je Toma davno izrekao.” (Isto, str. 70-71)

A u svojim krajnjim napomenama on piše:

4. Neki su se veoma potrudili u uzaludnom pokušaju da zaobiđu ovu jasnu istinu. Neki su rekli da Toma ovde svoje reči ne upućuje Isusu nego Bogu, u iznenadnom izlivu hvale. Ipak, tekst jasno pokazuje da su te reči izgovorene Isusu, a ne bilo kome drugom. Vidi raspravu u: Murray Harris, Jesus as God (Grand Rapids: Baker Book House, 1992), 105-129…

6. Još jedan element tog argumenta jeste da, ako Isus kaže da je Otac “Bog” učenika, onda on sam ne bi mogao istovremeno biti njihov Bog, kako to Toma ispoveda. Ipak, ovo opet pretpostavlja upravo ono što treba da dokaže: unitarijanizam, zamisao da i Otac i Sin ne bi mogli istovremeno biti “Bog” učenicima. (Isto, str. 203-204)

Sam Hristos potvrđuje da je Bog u apsolutnom, večnom smislu, budući da na drugom mestu u Jovanovom jevanđelju svedoči da je jedno sa Ocem u davanju večnog života i u čuvanju svojih sledbenika od propasti:

„Isus im odgovori: Rekoh vam pa ne vjerujete. Djela koja tvorim ja u ime Oca svojega, ona svjedoče o meni, Ali vi ne vjerujete; jer niste od ovaca mojih, kao što vam rekoh. Ovce moje slušaju glas moj, i ja njih poznajem, i za mnom idu. I ja im dajem život vječni, i nikad neće izginuti, i niko ih neće oteti iz ruke moje. Otac moj koji mi ih je dao veći je od sviju; i niko ih ne može oteti iz ruke Oca mojega. Ja i Otac jedno smo. A Judejci opet podigoše kamenje da ga kamenuju. Isus im odgovori: Mnoga dobra djela pokazah vam od Oca svojega, za koje od tih djela me kamenujete? Odgovoriše mu Judejci govoreći: Ne kamenujemo te za dobro djelo, nego za hulu, što se ti, čovjek budući, praviš Bog.“ Jovan 10:25-33

Razlog zbog kojeg su Jevreji pretpostavili (ispravno, možemo dodati, iako su grešili misleći da time huli) da Hristos sebe predstavlja kao Boga jeste to što je Isus sebi pripisao upravo onaj govor i one prerogative koje starozavetni proroci pripisuju Jahveu potvrđujući njegovo jedinstveno božanstvo i suverenost nad celokupnim stvorenjem.

Na primer, prema Psaltiru, Božji narod jesu ovce njegove ruke (tj. pod njegovom brigom i zaštitom) od kojih se očekuje da čuju njegov glas:

„Jer je Gospod velik Bog i velik car nad svijem bogovima. U njegovoj su ruci dubine zemaljske, i visine gorske njegove su. Njegovo je more i on ga je stvorio, i suhotu ruke su njegove načinile. Hodite, poklonimo se, pripadnimo, kleknimo pred Gospodom tvorcem svojim. Jer je on Bog naš, i mi narod paše njegove i ovce ruke njegove. Sad kad biste poslušali glas njegov: „Nemojte da vam odrveni srce vaše kao u Merivi, kao u dan kušanja u pustinji,“ Psalam 95:3-8

Štaviše, hebrejska Biblija objavljuje da je Jahve taj koji spasava i daje život i da niko ne može izbaviti iz njegove ruke:

„Vidite sada da sam ja, ja sam, i da nema Boga osim mene. Ja ubijam i oživljujem, ranim i iscjeljujem, i nema nikoga ko bi izbavio iz moje ruke.“ Ponovljeni zakoni 32:39

„Nema svetoga kao što je Gospod; jer nema drugoga osim tebe; i nema stijene kao što je Bog naš.“… „Gospod ubija, i oživljuje; spušta u grob, i izvlači.“ 1. Samuilova 2:2, 6

„Vi ste moji svjedoci, veli Gospod, i sluga moj kojega izabrah, da biste znali i vjerovali mi i razumjeli da sam ja; prije mene nije bilo Boga, niti će poslije mene biti. Ja sam, ja sam Gospod, i osim mene nema Spasitelja. Ja objavih, i spasoh, i naprijed kazah, a nikoji tuđ Bog među vama, i vi ste mi svjedoci, veli Gospod, i ja sam Bog. Ja sam od prije nego dan posta, i niko ne može izbaviti iz moje ruke; kad radim, ko će smesti?“ Isaija 43:10-13

Ono što ovaj tekst čini naročito zanimljivim jeste to što Hristos preuzima upravo govor iz 10. stiha, i to u kontekstu koji je zapravo sličan:

„Ne govorim o svima vama; ja znam koje izabrah; nego da se ispuni Pismo: Koji sa mnom hljeb jede, podiže petu svoju na mene. Od sada vam govorim prije nego se zbude, da, kada se zbude, vjerujete da Ja jesam.“ Jovan 13:18-19

Isus onima koje je izabrao govori da će poverovati da je on ego eimi onda kada se njegovo proroštvo ispuni.

A sada uporedite Isusove reči sa grčkim prevodom Isaije 43:10, poznatim kao Septuaginta (LXX):

„Vi ste moji svjedoci, veli Gospod, i sluga moj kojega izabrah, da biste znali i vjerovali mi i razumjeli da sam ja“

Prethodno navedeno čini sasvim očiglednim da je Isusova izjava “ja sam taj” imala za cilj da ga poistoveti sa ovaploćenim Jahveom. Kako dr Vajt objašnjava:

“Čini se da postoji neposredna veza između Septuaginte i Isusove upotrebe izraza ego eimi. U Isaiji 43:10 čitamo: ‘Da biste znali i verovali meni i razumeli da sam ja taj.’ U Jovanu 13:19 Isus kaže učenicima: ‘Odsada vam govorim pre nego što se dogodi, da biste, kada se dogodi, poverovali da sam ja taj.’ Kada se uklone suvišne reči (poput izraza koji poslednju rečenicu povezuje sa prvom) i kada se ova dva odlomka uporede, rezultat je sledeći:

Isaija 43:10: hina pisteusete … hoti ego eimi

Jovan 13:19: hina pisteusete … hoti ego eimi

“Čak i ako bi neko teoretisao da sam Isus nije nameravao da uspostavi tako očiglednu vezu između sebe i Jahvea (što bi već samo po sebi bilo teško izvesti!), mora se odgovoriti na pitanje zašto bi Jovan, koji je očigledno dobro poznavao LXX, tako namerno ubacio ovakav paralelizam.” (The Forgotten Trinity, poglavlje šest. I Am He, str. 98-99)

Dr Vajt navodi i dodatne starozavetne paralele Gospodnjim rečima iz Jovana 13:19:

“Još jedna paralela između upotrebe izraza ego eimi u Jovanu 13:19 i njegove upotrebe kod Isaije tiče se činjenice da im u 13:19 Isus objavljuje budućnost – što je upravo jedan od izazova koje Jahve baca lažnim bogovima u razmatranim odlomcima iz Isaije (takozvano ‘suđenje lažnim bogovima’). Ta veza je neposredna u Isaiji 41:4: ‘Ko je to učinio i izvršio, prizivajući naraštaje od početka? “Ja, GOSPOD, prvi sam, i sa poslednjima, ja sam taj.”’ Ovde je ‘prizivanje’ naraštaja – samo vreme – deo upotrebe izraza ani hu. Isto važi i za Jovana 13:19. U istom poglavlju Isaijine knjige na koje smo se gore pozvali, u 22. stihu čitamo: ‘Neka iznesu i objave nam šta će se dogoditi; što se tiče ranijih događaja, recite kakvi su bili, da bismo ih razmotrili i saznali njihov ishod. Ili nam objavite šta dolazi.’ To što se ovo pozivanje na poznavanje budućnosti pojavljuje u istom odeljku koji koristi ani hu kao Božje ime, i što to sam Gospod uvodi u istom kontekstu u Jovanu 13:19, zaista je značajno.

“Stoga, iako bi neki olako odbacili vezu ani hu/ego eimi ili je potpuno zanemarili, dokazi su neodoljivi da je ovu vezu nameravao sam Jovan.” (Isto, 99-100)

Dakle, Isusove izjave “ja sam taj” pružaju dodatnu potvrdu da Hristos u potpunosti deli samu suštinu Oca, jer je, kao i Otac, Jahve. A pošto su i Otac i Sin poistovećeni sa Jahveom, onda obojica moraju biti jedini istiniti Bog:

“Nije teško razumeti zašto je bilo mnogih koji nisu želeli da uspostave vezu koju Jovan uspostavlja između Isusa i Jahvea. Ovo poistovećivanje ne može se izvesti izvan trojstvenog razumevanja samog jevanđelja, jer se Isus u Jovanovom jevanđelju svakako ne može poistovetiti sa Ocem. Ako je Isus poistovećen kao ego eimi u smislu starozavetnog ani hu, onda ostajemo sa dve ličnosti koje dele jednu prirodu koja jeste Bog, a to, kada se susretne sa Jovanovom raspravom o Svetom Duhu, postaje osnov učenja o Trojstvu!...” (Isto, str. 100; podebljanje naše)

Nakon svega rečenog, vreme je da pređemo na drugi deo naše analize.

Napomene

(1) Zanimljivo je primetiti da u jednom apokrifnom spisu iz trećeg veka, pripisanom Tomi, apostol ne samo da Isusa naziva svojim Gospodom i svojim Bogom, nego ga naziva i Gospodom i Bogom celokupnog stvorenja:

I apostol ustade, i poče da se moli i da govori ovako: Gospode moj i Bože moj, koji pratiš svoje sluge na njihovom putu, vodeći i upravljajući one koji se u tebe uzdaju, utočište i počinak nevoljnih, nado ožalošćenih i izbavitelju zarobljenih, lekaru duša koje leže u bolesti i Spasitelju svakog stvorenja, koji daješ život svetu i krepiš naše duše! Ti znaš šta će se dogoditi, ti koji i radi nas ove stvari privodiš savršenstvu: ti, Gospode, koji otkrivaš skrivene tajne i objavljuješ neizrecive reči; ti, Gospode, sadioče dobrog drveta, koji i kroz drvo činiš da reči izniknu; ti, Gospode, koji si u svemu, i kroz sve si došao, i postojiš u svim svojim delima, i objavljuješ sebe kroz delovanje svih njih; Isuse Hriste, Sine samilosti i savršeni Spasitelju; Hriste, Sine Boga živoga, neustrašiva Silo koja je oborila neprijatelja; i glase koji su vladari čuli, koji je potresao sve njihove sile; poslaniče koji si im poslan sa visine i koji si sišao čak u Had; koji si, otvorivši vrata, izveo odande one koje je gospodar sveta držao zatvorene mnoge vekove, i pokazao im put naviše koji vodi u visine: molim te, Gospode Isuse Hriste, upućujem ti molbu za ove mlade ljude, da učiniš da im ono što ih zadesi i snađe bude na dobro. I položivši ruke na njih i rekavši: Gospod će biti sa vama, ostavi ih na tom mestu i ode. (Dela Tomina, poglavlje 10; podebljanje naše)

I:

Car Gundafor, dakle, i Gad, pošto ih je apostol sasvim odvojio, pođoše za njim, nimalo se ne vraćajući, starajući se i o onima koji su od njih prosili, dajući svima i pomažući svima. I zamoliše ga da tada prime i pečat krštenja; i rekoše mu: Pošto su naše duše smirene i pošto smo revnosni za Boga, daj nam pečat; jer smo čuli kako govoriš da Bog koga ti objavljuješ kroz svoj pečat prepoznaje svoje ovce. A apostol im reče: I ja se radujem i molim vas da primite ovaj pečat i da sa mnom učestvujete u ovom zahvaljivanju i blagoslovu Bogu, i da u njemu budete usavršeni; jer ovaj Isus Hristos koga ja objavljujem jeste Gospod i Bog svega (kyrios kai theos panton), i on je Otac istine, u koga sam vas učio da verujete. I naredi da im donesu ulje, kako bi kroz ulje primili pečat. Doneše, dakle, ulje i upališe mnoge svetiljke, jer beše noć. (Poglavlje 26; podebljanje naše)

Čini se prilično izvesnim da su autor(i) i/ili priređivač(i) ovakve proglase oblikovali po uzoru na Tomino ispovedanje u Jovanu 20:28. To ukazuje na to da izvorni govornici grčkog nisu imali nikakvog problema da uvide kako su Tomine reči jasno bile upućene Isusu, a ne Ocu.

(2) Sasvim je razumljivo da ovaploćeni Sin poštuje Oca kao svoga Boga kada imamo na umu da je, prema Svetom pismu, Jahve Bog svakog tela, Bog celokupnog čovečanstva:

„Gle, ja sam Gospod Bog svakoga tijela, eda li je meni što teško?“ Jeremija 32:27

A pošto Jovan izričito kaže da je Hristos, večna Reč, u određenom trenutku vremena postao telo,

„I Logos postade tijelo i nastani se među nama, i vidjesmo slavu njegovu, slavu kao Jedinorodnoga od Oca, pun blagodati i istine.“ Jovan 1:14

sasvim je i očekivano da Otac, koji nije postao telo, postane Bog svoga Sina od trenutka kada je Hristos postao stvarno ljudsko biće.