OPSESIVNO PONAŠANJE MUSLIMANA I ODANOST MUHAMEDU

U ovom članku prvenstveno ću se usredsrediti na prilično zapanjujuću i krajnje odbojnu opsesiju koju su Muhamedovi ashabi pokazivali prema svom „proroku“, opsesiju koju sam Muhamed nikada nije ukorio, nego ju je zapravo odobravao i podsticao. To će jasno pokazati da su Muhamed i njegovi sledbenici uzeli običnog, pogrešivog, nesavršenog i grešnog čoveka i pretvorili ga u još jednu božansku figuru pored muslimanskog božanstva.

Ukoliko nije drugačije naznačeno, citiraćemo klasično sunitsko delo pod naslovom Kitab Ash-shifa bi ta'rif huquq al-Mustafa (Isceljenje prepoznavanjem prava Odabranoga), čiji je autor muslimanski učenjak po imenu Kadi Ijad ibn Musa al-Jahsubi. Koristićemo engleski prevod Aiše Abdarahman Bjuli, objavljen u izdanju Madinah Press (Inverness, Škotska, Ujedinjeno Kraljevstvo, treće izdanje 1991, meki povez). Sva podvlačenja i isticanja velikim slovima su naša.

Obožavanje koje su muslimani ukazivali (i ukazuju) Muhamedu vidi se iz situacija u kojima su njegovi sledbenici pili Muhamedovu krv i mokraću, a njegovom pljuvačkom su se i mazali, misleći da će time zadobiti blagoslov ili izlečenje!

Jedan od učenjaka koji su se bavili predanjima o Poslaniku i njegovim svojstvima prenosi da bi se, kada je hteo da obavi nuždu, zemlja otvorila i progutala njegov izmet i mokraću, i da bi se pritom širio prijatan miris.

Muhamed ibn Sad, al-Vakidijev pisar, prenosi da je Aiša rekla Poslaniku: „Kada dođeš sa obavljanja nužde, ne vidimo ništa neprijatno od tebe.“ On je rekao: „Aiša, zar ne znaš da zemlja proguta ono što izađe iz proroka, tako da se ništa od toga ne vidi?“

Iako ovo predanje nije čuveno, učeni ljudi ipak spominju čistotu njegovog izmeta i mokraće…

Bilo je i vreme kada je Malik ibn Sinan PIO NJEGOVU KRV na dan Uhuda i polizao je. Poslanik mu je to DOZVOLIO, a zatim rekao: „Vatra te neće dotaći.“

Nešto slično dogodilo se kada je Abdulah ibn az-Zubejr popio krv izvađenu kupicama. Poslanik je rekao: „Teško tebi od ljudi i teško ljudima od tebe“, ali nije prigovorio onome što je učinio.

Nešto slično prenosi se i o ženi koja je POPILA NEŠTO OD NJEGOVE MOKRAĆE. Rekao joj je: „Nikada se nećeš žaliti na bol u stomaku.“

Nijednom od njih nije naredio da ispere usta, niti im je zabranio da to ponove.

Hadis o ženi koja je popila mokraću JE VERODOSTOJAN. Ad-Darakutni sledi Muslima i al-Buhariju, koji ga prenose u Sahihu. Ime te žene bilo je Baraka, ali se ne slažu oko njenog porekla. Neki kažu da je to bila Um Ejmen, drvena posuda koju je stavljao pod svoju postelju i u koju bi mokrio tokom noći. Jedne noći je mokrio u nju, a kada ju je ujutru pogledao, u njoj nije bilo ničega. Upitao je Baraku o tome. Rekla je: „Ustala sam i osetila žeđ, pa sam to popila ne znajući šta je.“ Hadis prenose Ibn Džurejdž i drugi.

Poslanik je rođen obrezan, sa presečenom pupčanom vrpcom… (str. 35-37)

Primetimo da pijenje krvi jasno krši istinsku Božju Reč, Sveto pismo:

„I ko bi god od doma Izrailjeva ili između stranaca koji se bave među njima jeo kakve god krvi, okrenuću lice svoje nasuprot onomu čovjeku koji bude jeo krvi, i istrijebiću ga iz naroda njegova. Jer je duša tijelu u krvi; a ja sam vam je odredio za oltar da se čiste duše vaše; jer je krv što dušu očišća. Zato rekoh sinovima Izrailjevim: Niko između vas da ne jede krvi; ni došljak koji se bavi među vama da ne jede krvi. I ko bi god između sinova Izrailjevih ili između došljaka koji se bave kod njih ulovio zvjerku ili pticu, koja se jede, neka iscijedi krv iz nje, i zaspe je zemljom. Jer je duša svakoga tijela krv njegova, to mu je duša. Zato rekoh sinovima Izrailjevim: Krvi nijednoga tijela ne jedite, jer je duša svakoga tijela krv njegova. Ko bi je god jeo, da se istrijebi.“ Levitska 17:10-14

„Jer ugodno bi Svetome Duhu i nama da nikakvo breme više ne mećemo na vas osim ovoga što je neophodno: Da se čuvate od žrtava idolskih i od krvi i od udavljenoga i od bluda, (i što nećete da se čini vama ne činite drugima); od ovoga ako se čuvate, dobro ćete činiti. Budite zdravo.“ Dela apostolska 15:28-29

Upadljivo je da ova prilično odvratna praksa pijenja Muhamedove krvi ide čak i protiv izričitih uputstava Kurana!

„On vam, zaista, zabranjuje: strv, krv, svinjsko meso i ono što je prineseno kao žrtva u nečije drugo ime, a ne u Allahovo. A onome koji bude primoran, ne svojom voljom i ne preterujući, nije mu greh. Allah je, zaista, Onaj Koji oprašta grehe i milostiv je.“ S. 2:173, Šakir

„Zabranjene su vam uginule životinje, i krv, i svinjsko meso, i ona životinja koja je zaklana u nečije drugo a ne u Allahovo ime, i koja je udavljena i ubijena; i koja je strmoglavljena, i rogom ubodena, ili od zveri načeta, osim ako ste je preklali, i koja je na žrtvenicima žrtvovana, i zabranjuje vam se gatanje strelicama. To je neposlušnost. Danas su nevernici izgubili svaku nadu da ćete vi da otpadnete od svoje vere, zato se ne bojte njih, već se bojte Mene. Danas sam vam veru vašu usavršio i blagodat Svoju prema vama upotpunio i zadovoljan sam da vam Islam bude vera. A ko god bude primoran na to, kada vlada glad, bez namere da učini greh, pa Allah je, zaista, Oprostitelj greha, Milostivi.“ S. 5:3, Šakir

„Ja ne vidim u ovome što mi se objavljuje da je ikome zabranjeno da jede ma šta drugo osim uginule životinje, ili krvi koja ističe, ili svinjskog mesa, to je, zaista, pogano, ili što je kao vid neposlušnosti zaklano u nečije drugo, a ne u Allahovo ime. A bude li ko primoran, ne želeći to i ne preterujući u tome, pa tvoj Gospodar je, zaista, Oprostitelj greha, Milostivi.“ S. 6:145, Šakir

„On vam zabranjuje jedino strv, i krv, i svinjsko meso, i onu stoku koja je zaklana u nečije drugo, a ne u Allahove ime. A onom ko bude primoran, ali ne iz želje, nego samo toliko da utoli glad – pa Gospodar tvoj će, zaista, da oprosti i samilostan da bude.“ S. 16:115, Šakir

Muhamed i njegovi sledbenici bili su, dakle, krivi za greh protiv Boga.

Kadi nastavlja:

Kada je Kurejš poslao Urvu ibn Mesuda Alahovom Poslaniku u godini al-Hudejbije, on je video neuporedivo poštovanje koje su njegovi ashabi pokazivali prema njemu. Kad god bi obavljao abdest (vudu), trčali su da uzmu vodu koja mu je preostala i zamalo bi se potukli oko nje. Ako bi pljunuo, hvatali su to rukama i mazali po svojim licima i telima. Ako bi mu ispala dlaka, trčali su da je uzmu. Ako bi im nešto naredio, jurili su da izvrše njegovu zapovest. Ako bi progovorio, stišavali su svoje glasove u njegovom prisustvu. Nisu zurili u njega, iz poštovanja prema njemu. Kada se vratio Kurejšu, rekao je: „Ljudi Kurejša! Bio sam kod Hozroja u njegovom carstvu, kod Cezara u njegovom carstvu i kod Negusa u njegovom carstvu, ali, Alaha mi, nisam video nijednog kralja koga njegov narod tretira imalo slično onome kako ashabi tretiraju Muhameda.“…

Anas je rekao: „Video sam Poslanika dok su mu šišali kosu. Njegovi ashabi bili su oko njega i kad god bi pao pramen, neki čovek bi ga podigao.“ (str. 236-237)

Verodostojni hadisi prenose isto:

… Pre nego što je prihvatio islam, al-Mugira je bio u društvu nekih ljudi. Ubio ih je, uzeo njihovu imovinu i došao (u Medinu) da prihvati islam. Poslanik mu je rekao: „Što se tiče tvog islama, prihvatam ga, ali što se tiče imovine, ne uzimam ništa od nje. (Jer je uzeta izdajom.)“ Urva je zatim počeo da posmatra Poslanikove ashabe. Alaha mi, kad god bi Alahov Poslanik pljunuo, pljuvačka bi pala u ruku nekoga od njih (tj. Poslanikovih ashaba) KOJI BI JE UTRLJAO U SVOJE LICE I KOŽU; ako bi im nešto naredio, smesta bi izvršili njegovo naređenje; ako bi obavljao abdest, otimali su se da uzmu preostalu vodu; a kada bi mu govorili, stišavali su svoje glasove i nisu mu neprekidno gledali u lice, iz poštovanja. Urva se vratio svom narodu i rekao: „O ljudi! Alaha mi, bio sam kod kraljeva, kod Cezara, Hozroja i an-Nedžašija, pa ipak nikada nisam video da ijednog od njih njegovi dvorani poštuju onoliko koliko Muhameda poštuju njegovi ashabi. Alaha mi, ako bi pljunuo, pljuvačka bi pala u ruku nekoga od njih (tj. Poslanikovih ashaba) koji bi je utrljao u svoje lice i kožu; ako bi im nešto naredio, smesta bi izvršili njegovo naređenje; ako bi obavljao abdest, otimali su se da uzmu preostalu vodu; a kada bi govorili, stišavali su svoje glasove i nisu mu neprekidno gledali u lice, iz poštovanja.“ (Sahih Al-Bukhari, tom 3, knjiga 50, Broj 891)

Kadi Ijad tvrdi da to štovanje i obožavanje ne prestaje sada kada je Muhamed mrtav:

Jednako je neophodno imati uvažavanje i poštovanje prema Poslaniku posle njegove smrti kao što je to bilo dok je bio živ. To znači pokazati ga kad god se spomenu Poslanik, njegov hadis ili sunet, kada neko čuje njegovo ime ili bilo šta o njegovom životu ili o tome kako su se ponašali njegova porodica i njegovi rođaci. To uključuje i poštovanje prema Ljudima njegove Kuće (ahl al-bejt) i prema njegovim ashabima…

Abu Humejd je rekao: „Abu Džafer, emir al-muminin, imao je raspravu sa Malikom u Poslanikovoj džamiji. Malik mu je rekao: ‚Emire al-muminin, ne podiži svoj glas u ovoj džamiji. Alah je naučio ljude kako da se ponašaju rekavši: „ne dižite svoje glasove iznad Verovesnikovog glasa“ (49:2). On hvali ljude rečima: „One koji utišaju glasove svoje pred Allahovim Poslanikom – a to su oni čija je srca Allah prekalio u čestitosti – čeka oprost i nagrada velika.“ (49:3). On kudi ljude, govoreći: „onih koji te glasno dozivaju“ Poštovanje prema njemu kada je mrtav isto je kao i poštovanje prema njemu dok je bio živ.‘“

„Abu Džafer je time bio postiđen. Upitao je Malika: ‚Abu Abdulahu, da li se pri molitvi okrećeš prema kibli ili se okrećeš prema Alahovom Poslaniku?‘ On je odgovorio: ‚Zašto bi okretao svoje lice od njega kada je on TVOJE SREDSTVO i sredstvo tvog oca Adama do Alaha na Dan ustajanja? Ja se okrećem prema njemu i MOLIM GA da posreduje, i Alah će uslišiti njegovo posredovanje. Alah kaže: „A da ti oni dođu kada sami sebi učine nepravdu“‘“ (4:64) (str. 237-238)

Evo čoveka koji se pri molitvi okreće prema Muhamedovom grobu i koji se zapravo moli Muhamedu da bi ga zamolio za posredovanje!

I dalje:

Kada je oko Malika bilo mnogo ljudi, upitali su ga: „Kad bi samo postavio nekoga kome bi diktirao, pa bi on onda činio da ga ljudi čuju.“ On je odgovorio: „Alah je rekao: ‚„O vi koji verujete, ne dižite svoje glasove iznad Verovesnikovog glasa“‘ (49:2). Poštovanje koje mu pripada kada je mrtav isto je kao i kada je bio živ.“

Ibn Sirin se ponekad smejao, ali kada bi se u njegovom prisustvu spomenuli Poslanikovi hadisi, postajao bi ponizan. Kada bi se učio neki Poslanikov hadis, Abdur-Rahman ibn Mehdi im je naređivao da ćute, govoreći: „ne dižite svoje glasove iznad Verovesnikovog glasa“ Gornje reči je tumačio tako da ljudi moraju da ćute kada se uče Poslanikovi hadisi, baš kao da slušaju njega kako govori. (str. 239)

Moljenje za Muhameda i posećivanje njegovog groba takođe krše Sveto pismo, koje vernicima zabranjuje da stupaju u dodir sa mrtvima:

„Kad uđeš u zemlju koju ti Gospod Bog tvoj daje, ne uči se činiti gadna djela onijeh naroda. Neka se ne nađe u tebe koji bi vodio sina svojega ili kćer svoju kroz oganj, ni vračar, ni koji gata po zvijezdama, ni koji gata po pticama, ni uročnik, Ni bajač, ni koji se dogovara sa zlijem duhovima, ni opsjenar, ni koji pita mrtve. Jer je gad pred Gospodom ko god tako čini, i za takve gadove tjera te narode Gospod Bog tvoj ispred tebe. Drži se sasvijem Gospoda Boga svojega. Jer ti narodi koje ćeš naslijediti, slušaju gatare i vračare, a tebi to ne dopušta Gospod Bog tvoj.“ Ponovljeni zakoni 18:9-14

„I ako vam reku: Pitajte vrače i gatare, koji šapću i mrmljaju; recite: Ne treba li narod da pita Boga svojega? Ili će pitati mrtve umjesto živijeh? Zakon i svjedočanstvo tražite. Ako li ko ne govori tako, njemu nema zore.“ Isaija 8:19-20

Ako materijal ovde predstavljen i dalje ne uveri muslimane da je Muhamed sebe pretvorio u čoveka-boga, onda nikakva količina dokaza nikada neće biti dovoljna da dokaže da je islam opako bogohulna, idolopoklonička religija odgovorna za promovisanje obožavanja lažnog proroka.