Odgovor na lažne optužbe Pola Vilijamsa – 4. deo

Nastavljamo naš odgovor na Vilijamsove tvrdnje.

Vilijams tvrdi da je Matej bio postiđen načinom na koji je Marko ispripovedao priču o mladiću i Isusu, te je stoga odlučio da izmeni deo njihovog dijaloga. Otuda, umesto da bogataš oslovi Isusa sa „Dobri učitelju“, kod Mateja on ga pita šta dobro treba da učini da bi zadobio večni život. A umesto da Isus odgovori pitanjem zašto ga naziva dobrim, Matej to menja tako da Isus pita zašto ga pita o tome šta je dobro.

Evo ga, da čitaoci sami vide:

„I gle, neko pristupi i reče mu: Učitelju blagi, koje dobro da učinim da imam život vječni? A on mu reče: Što me zoveš blagim? Niko nije blag osim jednoga Boga. A ako hoćeš ući u život, drži zapovijesti.“ Matej 19:16-17

Ako je Matej izmenio priču zato što je bio postiđen njome, onda zaista nije obavio baš dobar posao, budući da kod njega Isus i dalje objavljuje da je samo Bog dobar! Štaviše, čemu uopšte izveštavati o ovoj perikopi ako je bila takva sramota? Zašto je jednostavno ne izostaviti u celosti? Uostalom, postoje i druge priče kod Marka koje Matej ne uključuje, pa zašto uključiti baš ovu ako je bila takva sramota? Još bolje, zašto jednostavno ne izostaviti taj deo priče i pustiti bogataša da pristupi Isusu raspitujući se o večnom životu, bez razmene reči o tome ko je dobar?

Očigledno je šta Matej ovde čini. On je odabrao da se usredsredi na čovekovo pitanje o dobrim delima koja Bog od njega zahteva da bi zaslužio večni život, budući da je to u suštini čitava poenta perikope. Prema tome, Matej nije ništa izmenio niti iskrivio, već je jednostavno odabrao da se usredsredi na onaj određeni aspekt mladićevog pitanja i Isusovog odgovora koji je smatrao bitnim za raspravu.

Stoga je na Vilijamsu teret dokazivanja da bogataš nije takođe pitao i koja DOBRA dela mora činiti i da Isus nije takođe odgovorio pitanjem zašto uopšte pita Hrista o tome šta je dobro.

A pošto Vilijams ima problem s tim što pisci jevanđelja različito sažimaju Hristove reči i dela, pozivamo ga da pročita članke i pobijanja koje smo naveli u našem odgovoru njemu, gde iznosimo obilje primera iz Kurana koji pokazuju da Alah nije bio u stanju da prepriča istu priču s potpuno istim rečima ili pojedinostima. Zaista bismo voleli da nam Vilijams objasni zašto njegov bog, koji bi trebalo da je sveznajuć, nije mogao da ispripoveda istu priču na potpuno isti način, već je odlučio da te pripovesti prepričava drugačije i često s protivrečnim rečima. Voleli bismo i da znamo zašto i dalje ostaje musliman, kada njegovi sopstveni spisi pate od potpuno istih „problema“ koji su njega naveli da posumnja u istorijsku verodostojnost novozavetnih spisa.

Vilijams zatim ponovo pokušava da suprotstavi Pavla Gospodu Isusu, tvrdeći da je ovaj blagosloveni apostol učio drugačiju poruku spasenja od one koju je učio Hristos. To jest, Isus je učio da spasenje dolazi od držanja Tore i davanja siromašnima, dok je Pavle učio da je Tora ukinuta jer spasenje dolazi ispovedanjem da je Isus Gospod. Vilijams se čak poziva na Mateja da bi dokazao svoju tvrdnju da je Isus zapovedio svojim sledbenicima da slede Toru! (Up. Matej 5:17-20).

Ovo, opet, pokazuje da Vilijams zaista nije odvojio vreme da s iole dubine prouči jevanđelja i Pavlove poslanice.

Kao prvo, da se Vilijams potrudio da pročita čitav kontekst Isusovih uputstava u 5. poglavlju Mateja, otkrio bi da Hristos nije podsticao svoje sledbenike da drže Toru. Naprotiv, Isus je zapovedao svojim učenicima da sprovode njegovo tumačenje i primenu učenja koja se nalaze širom Zakona i Proroka. Zato je Isus mogao da citira ono čemu uči Sveto pismo, a onda da nastavi rečima: „A ja vam kažem…“ (Up. Matej 5:21-48).

Naučnici su primetili da način na koji Isus govori kroz 5–7. poglavlje Mateja zapravo pokazuje da je Hristos bio potpuno svestan da poseduje autoritet koji pripada jedino Bogu. Poznati hrišćanski apologeta i filozof dr Vilijam Lejn Krejg objašnjava:

„… Tipičan rabinski stil poučavanja bio je opsežno citiranje učenih učitelja, koji su pružali osnov autoriteta za sopstveno učenje. Ali Isus je činio upravo suprotno. Počinjao je: ‚Čuli ste da je rečeno starima…‘ i citirao Mojsijev zakon; zatim je nastavljao: ‚A ja vam kažem…‘ i iznosio svoje sopstveno učenje. Isus je tako izjednačio svoj sopstveni autoritet s autoritetom Bogom date Tore. Nije ni čudo što Matej primećuje: ‚Kada Isus završi ove reči, narod se divio njegovom učenju, jer ih je učio kao onaj koji ima vlast, a ne kao njihovi književnici‘ (Matej 7:28-29).

„Ali nije reč samo o tome da je Isus stavio svoj lični autoritet naporedo s autoritetom božanskog Zakona. Više od toga, on je prilagođavao Zakon na osnovu sopstvenog autoriteta. Iako su jevrejski naučnici hrabro pokušavali da Isusova etička učenja uklope u tradiciju judaizma, Isusovo suprotstavljanje sopstvenog ličnog autoriteta božanskoj Tori datoj preko Mojsija jeste stena o koju se konačno razbijaju svi takvi pokušaji. Uzmimo, na primer, Isusovo učenje o razvodu u Mateju 5:31-32 (up. Marko 10:2-12). Ovde Isus izričito citira učenje Zakona (Ponovljeni zakoni 24:1-4) i suprotstavlja mu, na osnovu svog sopstvenog autoriteta, svoje učenje o toj stvari. U Markovom odlomku on izjavljuje da Mojsije ne predstavlja savršenu Božju volju u toj stvari i usuđuje se da ispravi Zakon na osnovu svog sopstvenog autoriteta u pogledu toga šta je zaista Božja volja. Ali nijedno ljudsko biće, nijedan prorok, učitelj ili harizmatik, nema takvu vrstu autoriteta. ‚Izgleda da Isus‘, primećuje Viterington, ‚preuzima autoritet nad Torom kakav nijedan farisej niti starozavetni prorok nije preuzeo, autoritet da je stavi po strani‬‬.‘

„U svom provokativnom dijalogu Rabin razgovara s Isusom, ugledni jevrejski naučnik Džejkob Nusner objašnjava da upravo na toj osnovi on, kao Jevrejin, ne bi sledio Isusa da je živeo u Palestini prvog veka. Objašnjavajući da je za Jevrejina Tora Božje otkrivenje Mojsiju, on tvrdi:

Jevreji veruju u Mojsijevu Toru... i to verovanje zahteva od vernih Jevreja da izraze neslaganje s Isusovim učenjima, na osnovu toga što ta učenja u važnim tačkama protivreče Tori…

I stoga, budući da je to određeno učenje bilo tako široko izvan sklada s Torom i savezom na Sinaju, nisam mogao tada da ga sledim niti to sada činim. To nije zato što sam tvrdoglav ili neveran. To je zato što verujem da je Bog dao drugačiju Toru od one kojoj Isus uči; i ta Tora, ona koju je Mojsije primio na Sinaju, stoji kao sud nad torom Isusovom, kao što određuje istinito i lažno za sve druge tore kojima ljudi žele da uče u Božje ime.

„S obzirom na vrhunski autoritativan status božanski otkrivene Tore, Isusovo učenje može izgledati samo kao drsko, pa čak i bogohulno. U stvari, kako je to rekao Robert Hačinson: ‚Nusner želi da pita Isusa: „Šta ti misliš ko si — Bog?“‘ Sam Nusner priznaje da ‚niko ne može susresti Matejevog Isusa A DA SE NE SLOŽI DA JE PRED NAMA, U EVANĐELISTOVOM UMU, OVAPLOĆENI BOG.‘ Ali ako je Isusovo suprotstavljanje sopstvenog učenja Tori autentična crta istorijskog Isusa — KAO ŠTO PRIZNAJU ČAK I SKEPTIČNI NAUČNICI IZ JESUS SEMINARA — onda izgleda da je Isus sebi zaista prisvojio Božji autoritet. Prema Robertu Gueliču: ‚ne sme se bežati od zapanjujuće antiteze između Bog je rekao starima / A ja vam kažem, jer ovde leži ne samo ključ te antiteze nego i ključ Isusove službe.‘“ (Krejg, Reasonable Faith – Christian Truth and Apologetics [Moody Press, Čikago 1984; revidirano izdanje 1994], str. 246-247; podebljanje i verzal naši)

A evo šta Krejg kaže u vezi s Isusovom upotrebom formule „amin“:

„Drugo, Isusova upotreba reči ‚amin‘ izražava njegov autoritet. Izraz koji se često pripisuje Isusu, ‚Zaista, zaista vam kažem‘, istorijski je jedinstven i sa svih strana se priznaje da ga je Isus koristio kao uvod u svoje učenje … Ben Viterington u svojoj priznatoj studiji o Isusovoj hristologiji objašnjava značaj Isusove upotrebe izraza ‚Amin, kažem vam‘:

Nije dovoljno uporediti ga s ‚ovako govori Gospod‘, mada je to najbliža paralela. Isus ne govori samo u ime Jahvea, nego za sebe samog i na osnovu sopstvenog autoriteta… Ovo snažno ukazuje na to da je sebe smatrao osobom čiji autoritet nadilazi ono što su proroci tvrdili da jesu. Mogao je da posvedoči o sopstvenoj istinitosti i da govori u svoje ime, a ipak su njegove reči trebalo da se prime kao da imaju isti ili veći autoritet od božanskih reči proroka. Ovde je bio neko ko je smatrao da poseduje ne samo božansko nadahnuće… nego i božanski autoritet i moć neposrednog božanskog izricanja. Upotrebi reči amin praćene sa ‚kažem vam‘ mora se dati puna težina u svetlu njenog konteksta — ranog judaizma.

**„**Da je Viteringtonova analiza tačna, očigledno je iz prigovora pravovernog jevrejskog pisca Ahada ha-Ama: ‚Izrael ne može s religioznim oduševljenjem prihvatiti, kao Reč Božju, izjave čoveka koji govori u svoje ime — ne „ovako govori Gospod“, nego „ja vam kažem“. To „ja“ samo po sebi dovoljno je da zauvek udalji judaizam od neznabožaca.‘“ (Isto, str. 248; podebljanje naše)

Krejg zaključuje rečima Horsta Georga Pelmana:

„Horst Georg Pelman u svom delu Abriss der Dogmatik izveštava: ‚Ukratko, moglo bi se reći da danas praktično postoji saglasnost o tome u čemu treba videti ono istorijsko u Isusu. Ona se sastoji u činjenici da se Isus pojavio s nečuvenim autoritetom, naime s autoritetom Boga, sa zahtevom za autoritetom da stane na Božje mesto i govori nam i dovede nas do spasenja.‘ To podrazumeva, kaže Pelman, implicitnu hristologiju. On zaključuje:

Ovaj nečuveni zahtev za autoritetom, kako dolazi do izraza u antitezama Besede na gori, na primer, jeste implicitna hristologija, jer pretpostavlja jedinstvo Isusa s Bogom dublje od jedinstva svih ljudi, naime jedinstvo suštine. Ovaj … zahtev za autoritetom objašnjiv je jedino sa strane njegovog božanstva. Ovaj autoritet može tražiti samo Bog sam. U pogledu Isusa postoje samo dva moguća načina ponašanja: ili verovati da nas u njemu susreće Bog, ili ga prikovati na krst kao bogohulnika. Tertium non datur.

Ne postoji treći put.“ (Isto, str. 252; podebljanje naše)

Jevrejski pisac Alfred Dž. Kolač slaže se s Krejgom. Kolač objašnjava zašto većina Jevreja nije voljna da prihvati Isusa kao proroka:

„Ova teza se odbacuje zato što nijedan od proroka Izrailja nije govorio u svoje ime; nijedan se nikada nije predstavio kao začetnik sopstvenih proroštava. Jevrejski proroci su sebe smatrali Božjim glasnogovornicima. Verovali su da Bog govori kroz njih. Iz tog razloga Isaija, Jeremija, Jezekilj i ostali jevrejski proroci uvode svoja proroštva i opomene rečima: ‚Ovako govori Gospod.‘

„Kada Isus uvodi svoja proroštva i opomene, on to čini rečima: ‚Ja vam kažem‘, što jasno ukazuje da je sebe video kao tog nosioca autoriteta. Ovaj stav odražava se u mnogim novozavetnim odlomcima. Kod Mateja (9:6), na primer, Isus sebe predstavlja kao ‚Sina čovečijeg koji ima vlast na zemlji da oprašta grehe‘. Kod Jovana (13:13) Isus kaže: ‚Vi me zovete „Učitelj“ i „Gospod“; i pravo velite, jer to i jesam.‘ Budući da je Isus sebe prikazivao kao više od Gospodnjeg glasnogovornika, Jevreji ne mogu da ga prihvate kao proroka.“ (Kolač, The Second Jewish Book of Why [Jonathan David Publishers, Inc., Middle Village NY, 2000; ISBN: 0-8246-0305-2], str. 72; podebljanje naše)

Sam Kuran svedoči da je Isus poslat da olabavi neke od zapovesti Tore:

I došao sam potvrđujući Toru koja je između mojih ruku (Wa musaddiqan lima bayna yadayya mina al-tawrati), i da vam dozvolim deo onoga što vam je bilo zabranjeno, i došao sam vam s dokazom od vašeg Gospodara. Zato se bojte Alaha i pokoravajte mi se. S. 3:50

Evo kako su sledeći muslimanski učenjaci tumačili ovaj tekst:

Isto tako, došao sam vam potvrđujući ono što je bilo pre mene od Tore, i da vam dozvolim nešto od onoga što vam je u njoj bilo zabranjeno. Tako im je dozvolio ribu i ptice koje nemaju kandže; kaže se i da im je sve to dozvolio, tako da ba‘d, ‚nešto‘, znači kull, ‚sve‘). Došao sam vam sa znakom od vašeg Gospodara, ponovio je to radi naglaska i da bi to proširio: zato se bojte Boga i pokoravajte mi se, u onome što vam zapovedam o potvrđivanju Božje jednosti i pokornosti Njemu. (Tefsir al-Dželalejn; podebljanje i verzal naši)

Stoga, ako je Vilijams u pravu da je istorijski Isus obavezivao svoje sledbenike na Toru, onda to samo dodatno dokazuje da je Muhamed bio lažni prorok, budući da je učio da je Isus zapravo došao da poništi neke od njenih propisa!

Drugo, nasuprot Vilijamsovoj tvrdnji, učenja Isusa i Pavla u savršenoj su saglasnosti. Na primer, Isus je, kao i Pavle, učio da je on suvereni Gospod koji vlada s Božjeg nebeskog prestola:

„I odgovorivši Isus reče učeći u hramu: Kako govore književnici da je Hristos sin Davidov? Jer sam David kaza Duhom Svetim: Reče Gospod Gospodu mojemu: sjedi meni s desne strane, dok položim neprijatelje tvoje za podnožje nogama tvojim. Sam David, dakle, naziva ga Gospodom, pa otkuda mu je sin? I mnogi narod slušaše ga rado.“ Marko 12:35-37

„Opet ga prvosveštenik zapita i reče: Jesi li ti Hristos, Sin Blagoslovenoga? A Isus reče: Ja sam taj; i vidjećete Sina Čovječijega gdje sjedi sa desne strane Sile i dolazi na oblacima nebeskim.“ Marko 14:61b-62 – up. Dela apostolska 2:24-36

Zapravo, Isus je bio ispovedan kao Gospod od svog ljudskog začeća!

„A kad Jelisaveta ču pozdrav Marijin, zaigra dijete u utrobi njezinoj, i Jelisaveta se ispuni Duha Svetoga, I povika uzvišenim glasom i reče: Blagoslovena si ti među ženama, i blagosloven je plod utrobe tvoje! I otkud meni ovo da dođe mati Gospoda mojega meni? Jer gle, kada glas pozdrava tvojega dođe u uši moje, zaigra dijete od radosti u utrobi mojoj.“ Luka 1:41-44

„I reče im anđeo: Ne bojte se; jer vam, evo, javljam radost veliku koja će biti svemu narodu. Jer vam se danas rodi Spas, koji je Hristos Gospod, u gradu Davidovu.“ Luka 2:10-11

Isus je, kao i Pavle, takođe objavio da ljudi moraju da ga ispovede kao Gospoda i da dokažu iskrenost svog ispovedanja poslušnošću NJEGOVIM zapovestima, a ne Mojsijevim uputstvima:

„Neće svaki koji mi govori: Gospode, Gospode, ući u Carstvo nebesko; no koji tvori volju Oca mojega koji je na nebesima. Mnogi će mi reći u onaj dan: Gospode, Gospode, nismo li u ime tvoje prorokovali, i tvojim imenom demone izgonili, i tvojim imenom čudesa mnoga tvorili? I tada ću im javno kazati: Nikad vas nisam znao; idite od mene vi koji činite bezakonje. Svaki, dakle, koji sluša ove riječi moje i izvršuje ih, uporediću ga sa čovjekom mudrim koji sazida kuću svoju na kamenu; I udari dažd, i dođoše vode, i dunuše vjetrovi, i navališe na kuću onu, i ne pade; jer bješe utemeljena na kamenu. A svaki koji sluša ove riječi moje i ne izvršuje ih, biće sličan čovjeku ludom koji sazida kuću svoju na pijesku; I udari dažd, i dođoše vode, i dunuše vjetrovi i udariše na kuću onu, i pade, a pad njezin bijaše strašan.“ Matej 7:21-27

„A što me zovete: Gospode, Gospode, a ne izvršujete što govorim? Svaki koji dolazi meni i sluša riječi moje i izvršuje ih, kazaću vam kome je sličan: Sličan je čovjeku koji, gradeći kuću iskopa i udubi i položi temelj na kamenu; a kada dođoše vode, navali rijeka na tu kuću i ne mogaše je pokrenuti, jer joj je temelj na kamenu. A koji je čuo i nije izvršio sličan je čovjeku koji sagradi kuću na zemlji bez temelja, na koju navali rijeka i odmah pade, i raspade se kuća ona strašno.“ Luka 6:46-49

„I pristupivši Isus reče im govoreći: Dade mi se svaka vlast na nebu i na zemlji. Idite, dakle, i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Učeći ih da drže sve što sam vam zapovjedio; i, evo, ja sam sa vama u sve dane do svršetka vijeka.“ Matej 28:18-20

Isus je, kao i Pavle, dalje izjavio da je večna sudbina svakog pojedinca u njegovim rukama i da sudbina celog čovečanstva zavisi od toga kako se odnose prema Hristu:

„Svaki koji prizna mene pred ljudima, priznaću i ja njega pred Ocem svojim koji je na nebesima. A ko se odrekne mene pred ljudima, odreći ću se i ja njega pred Ocem svojim koji je na nebesima. Ne mislite da sam došao da donesem mir na zemlju; nisam došao da donesem mir nego mač. Jer sam došao da rastavim čovjeka od oca njegovog i kćer od matere njezine i snahu od svekrve njezine. I neprijatelji čovjeku postaće domaći njegovi. Koji ljubi oca ili mater većma nego mene, nije mene dostojan; i koji ljubi sina ili kćer većma nego mene, nije mene dostojan. I koji ne uzme krst svoj i ne pođe za mnom, nije mene dostojan. Koji čuva život svoj, izgubiće ga, a koji izgubi život svoj mene radi, naći će ga.“ Matej 10:32-33, 37-39 – up. Luka 14:25-33

„Tada Isus reče učenicima svojim: Ako hoće ko za mnom ići, neka se odrekne sebe, i uzme krst svoj i za mnom ide. Jer ko hoće život svoj da sačuva, izgubiće ga; a ako ko izgubi život svoj mene radi, naći će ga. Jer kakva je korist čovjeku ako sav svijet zadobije a duši svojoj naudi? Ili kakav će otkup dati čovjek za dušu svoju? Jer će doći Sin Čovječiji u slavi Oca svojega sa anđelima svojim, i tada će uzvratiti svakome po djelima njegovim.“ Matej 16:24-27 – up. Marko 8:34-38; Luka 9:23-26

„A kada dođe Sin Čovječiji u slavi svojoj i svi sveti anđeli sa njim, tada će sjesti na prijesto slave svoje. I sabraće se pred njim svi narodi, i razlučiće ih jedne od drugih kao pastir što razlučuje ovce od jaradi. I postaviće ovce sa desne strane sebi, a jarad sa lijeve. Tada će reći Car onima što mu stoje sa desne strane: Hodite blagosloveni Oca mojega; primite Carstvo koje vam je pripremljeno od postanja svijeta. Jer ogladnjeh, i dadoste mi da jedem; ožednjeh, i napojiste me; stranac bijah, i primiste me; Nag bijah, i odjenuste me; bolestan bijah, i posjetiste me; u tamnici bijah, i dođoste mi. Tada će mu odgovoriti pravednici govoreći: Gospode, kada te vidjesmo gladna, i nahranismo? Ili žedna, i napojismo? Kad li te vidjesmo stranca, i primismo? Ili naga, i odjenusmo? Kad li te vidjesmo bolesna ili u tamnici, i dođosmo ti? I odgovarajući Car reći će im: Zaista vam kažem: kad učiniste jednome od ove moje najmanje braće, meni učiniste. Tada će reći i onima što mu stoje s lijeve strane: Idite od mene, prokleti, u oganj vječni koji je pripremljen đavolu i anđelima njegovim. Jer ogladnjeh, i ne dadoste mi da jedem; ožednjeh, i ne napojiste me; Stranac bijah, i ne primiste me; nag bijah, i ne odjenuste me; bolestan i u tamnici bijah, i ne posjetiste me. Tad će mu odgovoriti i oni govoreći: Gospode, kada te vidjesmo gladna ili žedna, ili stranca ili naga, ili bolesna ili u tamnici, i ne poslužismo ti? Tada će im odgovoriti govoreći: Zaista vam kažem: kad ne učiniste jednome od ovih najmanjih, ni meni ne učiniste. I ovi će otići u muku vječnu, a pravednici u život vječni.“ Matej 25:31-46

I kao i Pavle, Isus je čak učio da spasenje i oproštenje greha dolaze kroz njegovu zamensku smrt i verovanjem u njegovo ime:

„Kao što ni Sin Čovječiji nije došao da mu služe, nego da služi i dade život svoj u otkup za mnoge.“ Matej 20:28 – up. Marko 10:45

„I kad jeđahu, uze Isus hljeb i blagoslovivši prelomi ga, i davaše učenicima, i reče: Uzmite, jedite; ovo je tijelo moje. I uze čašu i zablagodarivši dade im govoreći: Pijte iz nje svi; Jer ovo je krv moja Novoga zavjeta koja se prolijeva za mnoge radi otpuštenja grijehova.“ Matej 26:26-28 – up. Marko 14:22-24; Luka 22:19-20

„A njima reče: Ovo su riječi koje sam vam govorio još dok sam bio s vama, da se mora sve ispuniti što je o meni napisano u Zakonu Mojsejevu i u Prorocima i u Psalmima. Tada im otvori um da razumiju Pisma. I reče im: Tako je pisano, i tako je trebalo da Hristos postrada i vaskrsne iz mrtvih trećega dana, I da se u njegovo ime propovijeda pokajanje i oproštenje grijehova po svim narodima, počevši od Jerusalima.“ Luka 24:44-47 – Dela apostolska 2:37-38; 3:13-16; 4:5-12; 10:43; 15:9-11; 26:18

Ono što Isusove izjave ovde čini prilično izuzetnim jeste to što proročki spisi svedoče da spasenje i oproštenje greha dolaze od verovanja u ime Jahveovo!

„Radi imena svojega, Gospode, oprosti grijeh moj, jer je velik.“ Psalam 25:11

„Bože, imenom svojim pomozi mi, i krjepošću svojom odbrani me na sudu.“ Psalam 54:1

„Pomozi nam, Bože, spasitelju naš, radi slave imena svojega, izbavi nas i očisti od grijeha naših radi imena svojega.“ Psalam 79:9

Dakle, svi dokazi konačno dokazuju da je Pavle bio u savršenoj saglasnosti s Gospodom Isusom i ostalim voljenim apostolima u pogledu tako bitnih učenja kao što su greh, spasenje i Bog. Vilijamsov lažni prorok Muhamed jeste taj koji je protivrečio učenjima Hrista i njegovih učenika, obmanjujući time čovečanstvo da poveruje kako je islam religija Isusova.

Ironično je što Vilijams bira da veruje rečima čoveka (Muhameda) koji je došao otprilike 600 godina posle Hrista i koji nikada nije ni sreo Isusa niti njegove sledbenike, dok odbacuje učenja apostola (Pavla) koji je ne samo video vaskrslog Gospoda slave, nego se i sastao s neposrednim očevicima Isusa koji su potvrdili njegovu legitimnost kao Hristovog sledbenika (up. Dela apostolska 15; 1. Korinćanima 9:1-5; 15:1-10; Galatima 1:15-19; 2:1-10).

Ono što ovo čini još ironičnijim jeste to što su neki od najranijih i najvećih islamskih učenjaka takođe potvrdili da je Pavle bio pravi hrišćanin kojeg je Bog upotrebio da širi istinita Isusova učenja! Radi sažetosti ograničićemo se na jednog od tih svedoka:

„Jezid b. Abu Habib al-Misri mi je rekao da je našao dokument u kojem je bio zapis (T. imena) onih koje je poslanik poslao u zemlje i kraljevima Arapa i nearapa, i šta je rekao svojim drugovima kada ih je poslao. Poslao sam ga Muhamedu b. Šihabu al-Zuhriju (T. po pouzdanom zemljaku njegovom) i on ga je prepoznao. Sadržao je izjavu da je poslanik izašao pred svoje drugove i rekao: ‚Bog me je (Muhameda) poslao svim ljudima, zato primite poruku od mene, Bog vam se smilovao. Nemojte se ustezati od mene kao što su se učenici ustezali od Isusa sina Marijinog. Upitali su kako su se ustezali, a on reče: ‚Pozvao ih je na zadatak sličan onome na koji sam ja vas pozvao. Oni koji su imali da idu na kratak put bili su zadovoljni i prihvatili su. Oni pred kojima je bio dug put bili su nezadovoljni i odbili su da idu, a Isus se požalio na njih Bogu. (T. Od te iste noći) svaki od njih je bio u stanju da govori jezikom naroda kojem je poslat.‘ (T. Isus reče: ‚To je stvar koju je Bog odredio da učinite, zato idite.‘

„Oni koje je Isus sin Marijin poslao, kako učenici tako i oni koji su došli posle njih, po zemlji, behu: Petar učenik I PAVLE S NJIM, (PAVLE JE PRIPADAO SLEDBENICIMA I NIJE BIO UČENIK) u Rim. Andrija i Matej u zemlju kanibala; Toma u zemlju Vavilonsku, koja je u zemlji istoka; Filip u Kartaginu i Afriku; Jovan u Efes, grad mladića iz pećine; Jakov u Jerusalim, koji je Elija, grad svetilišta; Vartolomej u Arabiju, koja je zemlja Hidžaz; Simon u zemlju Berbera; Juda, koji nije bio jedan od učenika, postavljen je na mesto Judino“ (The Life of Muhammad: A Translation of Ibn Ishaq’s Sirat Rasul Allah, s uvodom i beleškama Alfreda Gijoma [Oxford University Press, Karači, deseto izdanje 1995], str. 653; podebljanje i verzal naši)

Dakle, dok postoji obilje dokaza koji podupiru Pavla, ne postoji nikakav čvrst dokaz da je Muhamed bio istinski prorok. Svi podaci konačno utvrđuju da je Muhamed bio lažni prorok i jedan od antihrista na koje nas je Sveta Biblija upozorila (up. Matej 7:15-20; 24:23-25; 2. Korinćanima 11:2-4, 13-15; Galatima 1:6-9; 1. Jovanova 2:18, 22-23; 2. Jovanova 1:7-11).

Za više o ovim pitanjima preporučujemo sledeće članke i pobijanja:

Imamo još toga da kažemo u narednom delu.