Pobijanje „pobijanja“ jednog muslimanskog dawa-aktiviste upućenog tekstu TurretinFana

„Muhamed nije verovao da je Stari zavet iskvaren“

Basam Zavadi (Bassam Zawadi) je napisao dodatak svom odgovoru na tvrdnju hrišćanskog apologete TurretinFana (TF) (*; *; *) da je Muhamed verovao kako je Biblija neiskvarena Božja Reč. Podstičemo čitaoce da pre nego što pređu na naš odgovor pogledaju odgovore obeju strana.

Evo kako Zavadi odgovara na tvrdnju TF-a da je razlog zbog kojeg drugi islamski izvori tvrde da je Biblija iskvarena taj što su otkrili da se Sveto pismo ne slaže sa Kuranom.

Opa, zar to nije neverovatno? TurretinFan je u suštini priznao da islamski religijski autoritativni izvori zaista uče da je Biblija iskvarena, ali tvrdi da je to bilo zato što su muslimani otkrili da se Biblija ne slaže sa Kuranom. Izgleda da TurretinFan meša dva pitanja: 1) pitanje da li je islamska tvrdnja o iskvarenosti Biblije istinita i 2) pitanje da li islam iznosi tvrdnju da je Biblija iskvarena. Mi ovde raspravljamo o pitanju br. 2, a ne o pitanju br. 1, i TurretinFan je u suštini priznao svoj poraz.

Ovde Zavadi namerno pogrešno predstavlja stvarni stav TF-a tako što ga istrgne iz konteksta. Obratite pažnju na kontekst TF-ovih izjava:

Zavadijeva prva sporna tačka tiče se toga zašto muslimani tvrde da je Biblija iskvarena. Ja sam ustvrdio da je to zato što su svesni da je Biblija u sukobu sa Kuranom. Zavadi tvrdi da to nije tačno, već da je razlog taj što „svi naši glavni izvori islamskog autoriteta tako govore“. Postoje dva problema sa Zavadijevom tvrdnjom. Prvo, Kuran to ne kaže (a ipak se mora smatrati glavnim izvorom islamskog autoriteta). Drugo, iako drugi izvori islamskog autoriteta to zaista kažu, naša tvrdnja je da ti izvori to kažu zato što je otkriveno da se Biblija ne slaže sa Kuranom.

Kao što je TF ispravno naveo, Kuran ne tvrdi da je Sveto pismo iskvareno. Budući da onaj jedan glavni temeljni izvorni dokument koji svi muslimani prihvataju kao potpuno autoritativan, bez obzira na teološke i denominacijske razlike, poriče da je Sveto pismo izmenjeno, time se pobija Zavadijeva smela tvrdnja da „SVI glavni izvori islamskog autoriteta“ tvrde da su judeo-hrišćanski spisi iskvareni.

Štaviše, među muslimanskim učenjacima opšteprihvaćeno je hermeneutičko načelo da u slučaju da bilo koji takozvani izvor protivreči Kuranu, muslimansko pismo ima prednost i njemu se daje pun autoritet. To znači da se reference na koje se Zavadi poziva moraju odbaciti jer jasno protivreče svedočanstvu Kurana o autoritetu i očuvanju Svetog pisma.

Osim toga, nasuprot Zavadijevoj tvrdnji, VEĆINA islamskih izvora uopšte ne uči o iskvarenosti Biblije. Svi najraniji muslimanski spisi, uključujući takozvane autentične hadise, zapravo se slažu sa Kuranom da su prethodni spisi koje je Bog objavio očuvani i da se nalaze u posedu Jevreja i hrišćana. Za detalje molimo pogledajte članke koji se nalaze na sledećem linku.

Evo šta Zavadi kaže u vezi sa TF-ovim izjavama da tvrdnja Kurana o tome da Jevreji pogrešno tumače Toru ima smisla samo ako su prethodni spisi koje je Bog spustio i dalje postojali, budući da ne možete pogrešno tumačiti knjige koje više nisu dostupne.

Turretin Fan i dalje napada strašilo, jer muslimani ne veruju da je čitava Biblija iskvarena, već da sadrži nešto istine, a mi verujemo da su ti istiniti stihovi pogrešno protumačeni.

Ako je iko kriv za napad na strašilo, onda je to Zavadi, budući da se TF ne bavi onim u šta muslimani veruju. On komentariše ono što sam Kuran ima da kaže u Kuranu 62:5 o onima koji krivotvore Alahove znake ili stihove. TF ispravno zaključuje da optužba Kurana nije da Jevreji krivotvore Alahove znake iskvarivanjem teksta Svetog pisma, već njihovim pogrešnim tumačenjem. Ovu tvrdnju nalazimo ponovljenu na više mesta, kao što su sledeća:

O sledbenici Knjige! Zašto istinu s neistinom mešate i SVESNO ISTINU KRIJETE? I jedna grupa sledbenika Knjige govori: „Poverujte ujutru u ono što je objavljeno vernicima, a pri kraju dana to odbacite, ne bi li se oni vratili. I ne verujte nikome osim onome ko sledi vašu veru.“ Reci (o Poslaniče): „Zaista je pravo uputstvo Alahovo uputstvo.“ (I govore:) „Ne verujte da iko može primiti nešto slično onome što je vama dato, inače bi se s vama sporili pred vašim Gospodarem.“ Reci: „Sva blagodat je u Alahovoj Ruci; On daje kome hoće, i Alah je Onaj koji je dovoljan potrebama svojih stvorenja, Sveznajući.“ K. 3:71-73

I zaista, među njima ima grupa koja izvrće Knjigu SVOJIM JEZICIMA (dok čitaju), kako biste pomislili da je to iz Knjige, a nije iz Knjige, i govore: „Ovo je od Alaha“, a nije od Alaha; i svesno govore laž protiv Alaha. K. 3:78

Kao što je TF ispravno primetio, ne možete sakriti ili pogrešno protumačiti knjigu koju više ne posedujete niti joj imate pristup; a budući da Kuran optužuje Jevreje (i možda hrišćane) da skrivaju i izvrću spise svojim jezicima, to podrazumeva da su Jevreji (kao i hrišćani) i dalje posedovali te nadahnute spise.

Osim toga, Zavadijeve izjave su samo još jedan primer njegove nesposobnosti da uvidi kako neprestano protivreči i samom sebi i onome što Kuran kaže. Obratite pažnju na to šta on kaže kao odgovor na TF-ovu primedbu da Zavadijev argument – da se Kuran 20:133 odnosi na proročanstva o Muhamedu u prethodnim spisima – podrazumeva da su ti spisi morali i dalje postojati u Muhamedovo vreme:

Ne, to ne pokazuje da oni imaju prethodne knjige koje sadrže znak. Stih samo kaže da oni imaju znak. Dakle, znak bi i dalje mogao postojati u njihovoj iskvarenoj knjizi, budući da verujemo da nešto istine i dalje postoji u Bibliji.

Na ovom mestu Zavadi samo iznosi svoja lična uverenja, a da se nijednom ne osvrne na tvrdnje TF-a niti na ono što tekst zapravo kaže. Evo stiha o kojem je reč:

I govore: „Zašto nam ne donese čudo od svoga Gospodara!“ Zar im nije došao dokaz o onome što JE u ranijim spisima? K. 20:133

Obratite pažljivo pažnju na ono što tekst ne kaže. On ne tvrdi da raniji spisi više nisu bili dostupni u svom izvornom, neiskvarenom obliku, niti da su samo neki delovi prethodnih knjiga ostali netaknuti; to je jednostavno Zavadijevo iskrivljavanje stiha. Odlomak jasno podrazumeva da su prethodni spisi, koji su sadržali navodni dokaz ili znak Muhamedovog poslanstva, bili dostupni u to vreme. Zapravo, upravo to kaže sledeći tekst:

Oni koji slede poslanika, Vesnika koji ne zna ni da čita ni da piše, kojeg nalaze opisanog u Tori i Jevanđelju (koji su) KOD NJIH. On će im naređivati ono što je ispravno i zabranjivati im ono što je pogrešno. On će im dozvoliti sve dobre stvari, a zabraniti im samo ono što je pokvareno; i skinuće s njih njihov teret i okove koje su nosili. Oni koji budu u njega verovali, i poštovali ga, i pomagali mu, i sledili svetlost koja je s njim poslata – oni su uspešni. K. 7:157

Još jednom, molimo vas, obratite pažnju na ono što odlomak ne kaže. On ne kaže da su samo delovi Tore ili Jevanđelja ostali netaknuti u Muhamedovo vreme. Stih jasno i nedvosmisleno tvrdi da su sama Tora, kao i Jevanđelje, bili kod Jevreja i hrišćana Muhamedovog vremena.

Ali to Zavadija dovodi pred dilemu. Budući da je Muhamed izričito verovao da su prethodne knjige, naročito Tora i Jevanđelje, koje su navodno prorekle njegov dolazak, još uvek bile u opticaju u to vreme, to znači da treba da vidimo koju su to Toru i Jevanđelje čitali Jevreji i hrišćani njegovog vremena.

Nema potrebe da nagađamo jer sledeći islamski izvori pružaju odgovor:

„Među onim što je doprlo do mene o tome šta je Isus, sin Marijin, izjavio u Jevanđelju koje je primio od Boga za sledbenike Jevanđelja, primenjujući izraz kojim se opisuje Božji poslanik, jeste sledeće. To je izvučeno IZ ONOGA ŠTO JE JOVAN APOSTOL ZAPISAO ZA NJIH KADA IM JE NAPISAO JEVANĐELJE PREMA ZAVEŠTANJU ISUSA, SINA MARIJINOG: ‚Ko mene mrzi, mrzi i Gospoda. I da nisam u njihovom prisustvu učinio dela koja niko drugi pre mene nije učinio, ne bi imali greha; ali sada su naduveni od gordosti i misle da će nadvladati mene, a i Gospoda. Ali reč koja je u zakonu mora se ispuniti: „Mrzeli su me bez razloga“ (tj. bez povoda). A kada dođe Utešitelj, kojeg će vam Bog poslati od Gospodnjeg prisustva, i duh istine koji će izaći od Gospodnjeg prisustva, on (će svedočiti) o meni, a i vi, jer ste od početka bili sa mnom. Ovo sam vam govorio da ne biste sumnjali.

„Munahemana (Bog ga blagoslovio i sačuvao!) na sirijskom znači Muhamed; na grčkom je paraklet.“ (The Life of Muhammad: A Translation of Ibn Ishaq’s Sirat Rasul Allah, uvod i beleške Alfred Guillaume [Oxford University Press, Karachi, deseto izdanje 1995], str. 103-104; podebljanje naše)

Ovde Ibn Ishak citira Jovana 15:23-16:1 i poistovećuje Jovanovo jevanđelje sa pisanim zapisom upravo onog Jevanđelja koje je Bog objavio Isusu! I:

Oni koji slede Poslanika, Vesnika koji ne zna ni da čita ni da piše (tj. Muhameda), kojeg nalaze zapisanog KOD SEBE u Tevratu (Tori) (PON. ZAK. XVIII, 15) i Indžilu (Jevanđelju) (Jovan XIV, 16) … K. 7:157 Hilali-Kan

Prevodioci Hilali i Kan poistovećuju Toru sa Ponovljenim zakonima, a Jevanđelje sa Jevanđeljem po Jovanu. To ima savršenog smisla budući da su jedina Tora i Jevanđelje koje su Muhamedovi jevrejski savremenici imali u svom posedu bili spisi Starog i Novog zaveta, naročito Petoknjižje i četiri kanonska jevanđelja.

Stoga se time temeljno pobija sledeća Zavadijeva tvrdnja:

Izgleda da među hrišćanima postoji zabluda. Oni misle da islam uči kako je nekada postojala izvorna Biblija koja je potom postala iskvarena. To nije ono što islam uči.

Mi ne verujemo da je postojala izvorna Poslanica Filipljanima ili Korinćanima koja je kasnije postala iskvarena. Mi čak i ne verujemo da su te knjige uopšte božanske.

Ono u šta verujemo jeste da delovi izvornih objava spuštenih Mojsiju (Tora) i Isusu (Jevanđelje), neka je mir na obojicu, i danas postoje u Bibliji. Verujemo da su došli ljudi koji su pisali stvari iz sebe i tvrdili da su od Boga. Zatim su otišli i pomešali svoje spise sa izvornim objavama (Torom i Jevanđeljem), te su iz njih izbacivali i njima dodavali. (Evidence That Islam Teaches That There Was Textual Corruption of The Christian and Jewish Scriptures)

Štaviše, Zavadi protivreči samom sebi jer ovde tvrdi da islam ne uči da je postojala izvorna Biblija, što može značiti samo to da poriče da je Biblija stvarna objava koju je Bog spustio. Međutim, ranije je tvrdio da Biblija nije potpuno iskvarena, već da sadrži nešto istine koja se pogrešno tumači. To podrazumeva da je Biblija zapravo bila izvorna objava koju je Bog spustio sve dok nije postala iskvarena!

Prepustićemo Zavadiju da raspetlja svoju zbrku i objasni koju od svojih protivrečnih izjava želi da prihvatimo.

TF je izneo uverljiv argument da sledeći tekst,

Poslanik veruje u ono što mu je objavljeno od njegovog Gospodara, kao i ljudi vere. Svaki (od njih) veruje u Boga, Njegove anđele, Njegove knjige i Njegove poslanike. „Mi ne pravimo razliku (kažu) između bilo kojeg od Njegovih poslanika.“ K. 2:285

može da se tumači tako da je Muhamed govorio kako veruje u ono što su Bog, anđeli, knjige i poslanici rekli.

Evo Zavadijevog odgovora:

Obratite pažnju da Kuran kaže da mora postojati vera u „ono što mu je objavljeno od njegovog Gospodara“. Ovaj deo govori [sic] konkretno o Kuranu jer kaže „mu“, a „mu“ se odnosi na Muhameda. Dakle, ovde bismo se složili sa TurretinFanom da Kuran verovatno i najizglednije govori da moramo verovati u sadržaj Kurana. Međutim, Kuran zatim nastavlja: „veruje u Boga, Njegove anđele, Njegove knjige i Njegove poslanike“. Obratite pažnju da kaže samo „Njegove knjige“. To se može tumačiti na razne načine: 1) vera u postojanje tih knjiga, 2) vera u sadržaj tih knjiga, 3) vera da je sve što su te knjige možda govorile objavljeno od Alaha.

TurretinFan insistira na tumačenju br. 2, ali na osnovu čega? On kaže da je ono „razumno“, ali „razumno“ prema kome? To je subjektivno rezonovanje i nije baš pouzdan način egzegeze. Kuran kaže da moramo verovati u objave poslate Avramu, Ismailu, Isaku, Jakovu i Jakovljevoj deci (sura 2:136), a ipak je autor Kurana očigledno znao [sic] da sve te knjige nisu bile dostupne u vreme objavljivanja ovog stiha. To jasno pokazuje [sic] da autorova namera nije da naredi vernicima da veruju u sadržaj tih knjiga. Da jeste, videli bismo predanja u kojima Poslanikovi drugovi pitaju Poslanika kako da veruju u sadržaj takvih nedostupnih knjiga, a to ne vidimo, što ukazuje na to da oni nisu tako razumeli taj stih.

Obratite pažnju na nedoslednost. Zavadi tvrdi da kada je reč o objavi datoj Muhamedu, tekst znači da muslimani treba da veruju u ono što ona kaže. A kada je reč o prethodnim knjigama, tekst to više ne znači! Obratite takođe pažnju na petitio principii, tj. „autor Kurana je očigledno znao da sve te knjige nisu bile ni dostupne u vreme objavljivanja ovog stiha“.

Činjenica je da se Kuran i pojedini islamski izvori slažu sa drugim tumačenjem i potpuno protivreče prvom.

Muhamed ne samo da je verovao da su te knjige još uvek postojale u njegovo vreme, već je verovao i u njihov sadržaj, pa je čak zapovedio Jevrejima i hrišćanima da sude po njima!

A zašto da te oni uzmu za sudiju kada imaju Toru, u kojoj je Božji sud, a zatim se okreću? Oni nisu vernici. Zaista, Mi smo spustili Toru, u kojoj JE UPUTSTVO I SVETLOST; po njoj su proroci, koji su bili predani, sudili onima koji su bili Jevreji, kao i učitelji i rabini, prema onom delu Božje Knjige koji im je dat na čuvanje i čemu su bili svedoci. Zato se ne bojte ljudi, već se Mene bojte; i ne prodajite Moje znake za nisku cenu. Oni koji ne sude prema onome što je Bog spustio – oni su nevernici. I u njoj smo im propisali: „Život za život, oko za oko, nos za nos, uho za uho, zub za zub, a za rane odmazdu“; a onome ko to dobrovoljno oprosti, to će mu biti iskupljenje. Oni koji ne sude prema onome što je Bog spustio – oni su zlotvori. I poslali smo, njihovim stopama, Isusa, sina Marijinog, potvrđujući Toru koja je između njegovih ruku (musaddikan lima bajna jadajhi mina al-tavrati) i dali smo mu Jevanđelje, u kojem je uputstvo i svetlost, i potvrđujući Toru koja je između njegovih ruku (va-musaddikan lima bajna jadajhi mina al-tavrati), kao uputstvo i opomenu bogobojaznima. Zato neka sledbenici Jevanđelja sude prema onome što je Bog spustio U NJEMU. Ko ne sudi prema onome što je Bog spustio – oni su grešnici. K. 5:43-47

Sledeći stih izričito kaže da je funkcija Kurana da potvrdi autentičnost Tore i Jevanđelja koje su posedovali Jevreji i hrišćani Muhamedovog vremena:

Tebi smo objavili Knjigu sa Istinom, potvrđujući prethodno Pismo I SVEDOČEĆI O NJEGOVOJ ISTINITOSTI. Zato sudi među njima onako kako je Bog objavio i ne sledi njihove prohteve, da te ne odvrate od istine koja ti je objavljena. Svakoj zajednici odredili smo zakon i način života. Da je Bog hteo, mogao je da vas učini jednom jedinom zajednicom – ali da bi vas iskušao u onome što vam je objavio. Zato se nadmećite jedni s drugima u vrlini. Bogu je vaš povratak, svih vas, i On će vas tada obavestiti o onome oko čega ste se razilazili. K. 5:48 (The Qur’an – A New Translation, Tarif Khalidi [Viking Adult Publishers, 16. oktobar 2008], str. 89; podebljanje, velika slova i kurziv naši)

Poznati muslimanski komentator Ibn Kesir navodi zanimljiv hadis u vezi sa Kuranom 5:41 koji nam pomaže da jasnije sagledamo Muhamedov stav prema Tori:

„… Ebu Davud je zabeležio da je Ibn Omer rekao: ‚Neki Jevreji su došli Alahovom Poslaniku i pozvali ga da pođe u oblast Kuf. Tako je otišao u kuću Al-Midras, a oni rekoše: „O Ebu al-Kasime! Jedan čovek od nas počinio je preljubu sa ženom, pa presudi u njihovom slučaju.“ Namestili su jastuk za Alahovog Poslanika i on je seo na njega i rekao…

<> Doneli su mu Tevrat, a on je izvukao jastuk ispod sebe i stavio Tevrat na njega, govoreći…

<> Zatim je rekao…

<<Dovedite mi svog najučenijeg čoveka.>> Tako mu je doveden jedan mladić… a zatim je naveo ostatak priče koju je Malik preneo od Nafija… Ovi hadisi navode da je Alahov Poslanik doneo odluku koja je u skladu sa propisom u Tevratu, ne da bi ukazao čast Jevrejima u onome u šta oni veruju, jer je Jevrejima bilo naređeno da slede jedino Muhamedov Zakon. Naprotiv, Poslanik je to učinio zato što mu je Alah tako zapovedio. Pitao ih je o propisu o kamenovanju u Tevratu kako bi ih naterao da priznaju šta Tevrat sadrži i šta su se udružili da sakriju, poreknu i izuzmu iz primene sve to vreme. Morali su priznati šta su učinili, iako su to činili znajući ispravan propis…“ (Tafsir Ibn Kathir; podebljanje i podvlačenje naši)

Kao što smo u više navrata isticali, ovo je bila savršena prilika da Muhamed kaže kako ne veruje da je Tora koju drži u rukama potpuno pouzdana. A ipak, umesto da napadne tekstualnu verodostojnost Tore, Muhamed je tvrdio da joj u potpunosti veruje.

Prema jednom drugom izvoru, Muhamed je rekao Jevrejima da je došao da zapravo obnovi zapovest o kamenovanju koja se nalazi u Alahovoj Knjizi, tj. u Tori koju su posedovali Jevreji njegovog vremena!

Kada je poslanik donosio presudu o njima, zatražio je Toru. Rabin je sedeo tamo i čitao je, pokrivši rukom stih o kamenovanju. Abdulah b. Selam udari rabina po ruci, govoreći: „Ovo je, o Božji proroče, stih o kamenovanju koji ti on odbija da pročita.“ Poslanik reče: „Teško vama, Jevreji! Šta vas je navelo da napustite Božji sud koji držite u svojim rukama?“ Oni odgovoriše: „Presuda se izvršavala sve dok jedan čovek kraljevskog roda i plemenitog porekla nije počinio preljubu, a kralj je odbio da dozvoli da bude kamenovan. Kasnije je još jedan čovek počinio preljubu i kralj je hteo da on bude kamenovan, ali oni rekoše: ne, dok ne kamenuješ tog i tog. A kada su mu to rekli, dogovorili su se da stvar reše tadžbihom i uklonili su svaki pomen kamenovanja.“ Poslanik reče: „Ja sam prvi KOJI OBNAVLJA zapovest Božju I NJEGOVU KNJIGU i da je sprovodi.“ Oni su propisno kamenovani … (Guillaume, The Life of Muhammad, str. 266-267; podebljanje i velika slova naši)

Niti je to bila jedina prilika kada je Muhamed zapovedio Jevrejima da sude po Tori:

Poslanik je ušao u jevrejsku školu u kojoj je bio jedan broj Jevreja i pozvao ih Bogu. Al-Numan b. Amr i al-Haris b. Zejd mu rekoše:
‚Koja je tvoja vera, Muhamede?‘
‚Vera Avramova.‘
‚Ali Avram je bio Jevrejin.‘
‚Onda neka Tora presudi između nas.‘
Oni odbiše, pa je Bog o njima spustio: ‚Zar nisi video kako oni kojima je dat deo Pisma, kada budu pozvani Božjoj knjizi da presudi među njima, jedan njihov deo okreće leđa u protivljenju. To je zato što govore: vatra nas neće dotaći osim za ograničeno vreme. Ono što su izmišljali obmanulo ih je u njihovoj veri.‘ (Isto, str. 260; podebljanje naše)

Zapravo, prema Ibn Kesiru, sledeći tekst,

Zar nisi obratio pogled ka onima kojima je dat deo Knjige? Oni bivaju pozvani Božjoj knjizi da reši njihov spor, ali jedan njihov deo okreće leđa i odbija (arbitražu). K. 3:23 J. Ali

objavljen je da bi ukorio Jevreje i hrišćane zato što nisu sudili po svojim spisima:

Ukoravanje sledbenika Knjige zato što se nisu obraćali Alahovoj Knjizi za presudu

Alah kritikuje Jevreje i hrišćane koji tvrde da slede svoje knjige, Tevrat i Indžil, jer kada budu pozvani da se obrate tim knjigama u kojima im je Alah zapovedio da slede Muhameda, oni se odvraćaju sa odbojnošću. Ova osuda i kritika od Alaha bila je u potpunosti zbog njihovog prkosa i odbacivanja. (Tafsir Ibn Kathir; podvlačenje naše)

Sledeći muslimanski učenjak, Mahmud M. Ajub (Mahmoud M. Ayoub), navodi neke druge egzegete koji su ovaj konkretni odlomak objasnili na isti način kao i Ibn Kesir:

Ovaj stih je sam po sebi jasan. Komentatori su se, međutim, razišli u pogledu povoda njegove objave. Vahidi prenosi tri različita izveštaja. Prvi, prenet na osnovu autoriteta al-Sudija, glasi: „Poslanik je pozvao Jevreje [Medine] da prihvate islam, ali mu al-Numan b. Avfa reče: ‚Hajde, o Muhamede, da zamolimo rabine da presude između tebe i nas.‘ Alahov Poslanik odgovori: ‚Radije neka Božja Knjiga [presudi među nama].‘ ‚Ne‘, uzvratiše oni, ‚idemo rabinima!‘ Tako je Bog spustio ovaj stih.“

Drugi izveštaj, prenet na osnovu autoriteta Saida b. Džubejra i Ikrime, koji su preneli od Ibn Abasa, suštinski se ne razlikuje od prvog. Ibn Abas reče: „Alahov Poslanik je jednog dana ušao u jevrejsku kuću učenja (bajt al-Midras) gde je bila okupljena grupa Jevreja. Pozvao ih je Bogu, ali ga Nuajm b. Amr i al-Haris b. Zejd upitaše: ‚Koju veru slediš, o Muhamede?‘ On odgovori: ‚Sledim veru Avramovu.‘ Oni rekoše: ‚Ali Avram je bio Jevrejin!‘ Alahov Poslanik uzvrati: ‚Donesite Toru i neka ona presudi između nas i vas!‘ Oni odbiše, i tako je Bog spustio ovaj stih“ (Vahidi, str. 92-93).

Treći izveštaj, prenet na osnovu autoriteta al-Kelbija, povezuje ovaj stih sa pričom o Jevrejinu i Jevrejki koji su počinili preljubu. Dovedeni su Poslaniku da ih osudi, u nadi da će njegova kazna biti blaga. Ali Poslanik je, U SKLADU SA TOROM, naredio da budu kamenovani. Jevreji su se usprotivili toj presudi, i tako je stih spušten. Ovaj slučaj biće detaljnije razmotren u vezi sa 15. stihom sure 5, što je njegov pravi kontekst (vidi Vahidi, str. 93). Taberi razmatra različita gledišta o povodu objave ovog stiha i komentariše: „NAJVEROVATNIJE TUMAČENJE po mom mišljenju jeste da Bog ovde pominje grupu Jevreja koji su živeli među onima koji su se iselili sa Alahovim Poslanikom i bili njegovi savremenici. Bili su ljudi koji su poznavali Toru. TAKO SU BILI POZVANI BOŽJOJ KNJIZI, TORI za koju su smatrali da je od Boga, da presudi između njih i Alahovog Poslanika u vezi sa nekim pitanjem oko kojeg su se razilazili. Moguće je da se to pitanje ticalo Muhameda i njegovog poslanstva. Moguće je da se sporno pitanje ticalo Avrama, prisnog prijatelja (halil) Svemilosnog, i njegove vere. Moguće je da je posredi bilo njihovo odbijanje da prihvate islam kada su na to bili pozvani, ili je bila kazna [Jevrejina i Jevrejke koji su počinili preljubu].“ Taberi tvrdi da su sve ove tačke bile predmet spora između Poslanika i Jevreja Medine. Moglo bi biti bilo koje od tih pitanja u vezi sa kojim je Poslanik zatražio presudu Tore. Ali neki od Jevreja su odbili, a drugi su prikrili presudu Tore o tom pitanju (<>Taberi<>, VI, str. 291; upor. Kurtubi, IV, str. 50-51; Tabersi, III, str. 45-46). (Ayoub, The Qur'an and Its Interpreters: The House of 'Imran[State University of New York Press, Albany, 1992], tom II, str. 72-73; velika slova i podvlačenje naši)

Ovo ponovo dovodi Zavadija u dilemu, budući da mora da objasni zašto bi Muhamed zapovedio Jevrejima i hrišćanima da sude po svojim spisima ako je zaista verovao da su ti spisi iskvareni i da im se ne može potpuno verovati.

Jednom drugom prilikom Muhamed je izričito rekao Jevrejima da njegov problem nije sa Torom koju su posedovali, jer je u nju svakako verovao, već da je njegov problem sa svim njihovim izmišljenim učenjima koja su protivrečila njihovim nadahnutim spisima:

Rafi b. Harisa, Selam b. Miškam, Malik b. al-Sajf i Rafi b. Hurajmila dođoše mu [Muhamedu] i rekoše: ‚Zar ne tvrdiš da slediš veru Avramovu i da veruješ u Toru KOJU MI IMAMO i svedočiš da je ona istina od Boga?‘ On odgovori: ‚SVAKAKO, ali vi ste zgrešili i prekršili savez SADRŽAN U NJOJ i sakrili ste ono što vam je naređeno da ljudima jasno obznanite, a ja se ograđujem od vašeg greha.‘ Oni rekoše: ‚Mi se držimo ONOGA ŠTO IMAMO. Živimo prema uputstvu i istini i ne verujemo u tebe i nećemo te slediti.‘ Tako je Bog o njima spustio: ‚Reci, o sledbenici Pisma, vi nemate nikakvog uporišta dok ne budete držali Toru i Jevanđelje i ono što vam je spušteno od vašeg Gospodara. Ono što ti je spušteno od tvog Gospodara zasigurno će mnoge od njih uvećati u zabludi i neverovanju. Ali ne tuguj zbog naroda nevernika.‘ (Isto, str. 268; podebljanje i velika slova naši)

Na kraju, sledeći citat potiče od muslimanskog učenjaka kojeg selefijski muslimani poput Zavadija smatraju jednim od svojih najvećih islamskih autoriteta:

S druge strane, jedna druga grupa učenjaka hadisa i fikha rekla je: te izmene su se dogodile tokom njegovog tumačenja, a ne tokom procesa njegovog objavljivanja. Ovo je gledište Ebi Abdulaha Muhameda bin Ismaila al-Buharija koji je u svojoj zbirci hadisa rekao:

„Niko ne može iskvariti tekst uklanjanjem bilo koje Alahove reči iz Njegovih knjiga, već su ga iskvarili pogrešno ga tumačeći.“

Al-Razi se takođe slaže sa ovim mišljenjem. U svom komentaru je rekao:

Postoji razlika u mišljenjima o ovom pitanju među nekim uvaženim učenjacima. Neki od tih učenjaka rekli su: rukopisni primerci Tore bili su rasprostranjeni svuda i niko ne zna tačan broj tih primeraka osim Alaha. Nemoguće je da postoji zavera da se u svim tim primercima promeni ili izmeni Božja reč, a da nijedan primerak ne bude propušten. Takva zavera ne bi bila logična ni moguća. A kada je Alah rekao svom poslaniku (Muhamedu) da zatraži od Jevreja da donesu svoju Toru i pročitaju je u vezi sa zapovešću o kamenovanju, oni nisu bili u stanju da promene tu zapovest u svojim primercima, i zato su prekrili stih o kamenovanju dok su ga čitali poslaniku. Tada je Abdulah Ibn Selam zatražio da uklone ruku, pa je stih postao vidljiv. Da su izmenili ili promenili Toru, ovaj stih bi bio jedan od najvažnijih stihova koje bi Jevreji izmenili.

Takođe, kad god bi ih poslanik (Jevreje) pitao o proročanstvima o njemu u Tori, ni njih nisu bili u stanju da uklone, pa bi odgovarali izjavljujući da se ona ne odnose na njega i da još uvek čekaju poslanika u svojoj Tori.

Ebu Davud je u svojoj zbirci preneo da je Ibn Omer rekao:

Grupa Jevreja pozvala je Alahovog poslanika u jednu kuću. Kada je došao, upitaše ga: o Ebu Kasime, jedan naš čovek počinio je preljubu sa ženom, kakva je tvoja presuda protiv njega? Zatim su postavili jastuk i zamolili Alahovog poslanika da sedne na njega. Onda Alahov poslanik reče: donesite mi Toru. Kada su je doneli, izvukao je jastuk ispod sebe, stavio Toru na njega i rekao: VERUJEM U TEBE I U ONOGA KO TE JE OBJAVIO, a zatim reče: dovedite mi jednog od vas koji ima najviše znanja. Tako su mu doveli mladića koji mu je ispričao priču o kamenovanju.

Učenjaci rekoše: da je Tora bila iskvarena, on je ne bi stavio na jastuk i ne bi rekao: verujem u tebe i u onoga ko te je objavio.

Ova grupa učenjaka takođe je rekla: Alah je rekao:

„I reč tvoga Gospodara ispunila se istinito i pravedno; nema nikoga ko može promeniti Njegove reči, a On je Onaj koji čuje, Onaj koji zna.“ (K. 6:115)

A Tora je Alahova reč. (Ibn Kajim al-Dževzija, Ighathat Al Lahfan, tom 2, str. 351; podebljanje i velika slova naši)

Ovaj ugledni islamski učenjak ne samo da pominje muslimanske autoritete koji su poricali da je Tora iskvarena, već se čak poziva i na predanje u kojem je Muhamed uzeo Toru koju su mu Jevreji dali i stavio je na jastuk, svedočeći da je ona Božja Reč. Ibn al-Kajim navodi da su mnogi muslimanski učenjaci ispravno zaključili na osnovu tog izveštaja da Tora nije mogla biti iskvarena jer je Muhamed ne bi hvalio da jeste.

Ti isti učenjaci koristili su sličnu logiku u svojoj egzegezi Kurana 6:115 kako bi dokazali da Tora nikada ne može biti iskvarena, budući da taj stih izričito kaže da se Božje Reči nikada ne mogu promeniti, a Tora je Božja Reč!

Ovo nije jedino mesto na kojem Kuran kaže da niko nije u stanju da izopači Božje Reči:

I zaista su poslanici pre tebe bili odbacivani, ali su bili strpljivi u odbacivanju i progonstvu dok im nije došla Naša pomoć; i nema nikoga ko može promeniti Alahove reči, a zasigurno ti je došlo ponešto od vesti o poslanicima. K. 6:34

Za njih su radosne vesti, u životu ovog sveta (tj. pravedan san koji čovek sam vidi ili koji se drugima pokaže) i na onom svetu. Nema promene u Alahovim Rečima, to je zaista vrhunski uspeh. K. 10:64

Kazuj ono što ti je objavljeno od Knjige tvoga Gospodara; niko ne može promeniti Njegove reči. Osim Njega, nećeš naći utočišta. K. 18:27

Ovi konkretni tekstovi izvan svake razumne sumnje dokazuju da je Muhamed verovao kako nijedan od nadahnutih Božjih spisa nije iskvaren, budući da su sve objavljene knjige Alahove Reči! To objašnjava zašto su učenjaci poput al-Buharija, ar-Razija i drugih verovali da tekst nadahnutih knjiga poput Tore i Jevanđelja nije mogao biti promenjen.

Zavadi je pokazao da mu je teško da shvati osnovnu logiku i razume argumente svog protivnika. Zato ćemo mu učiniti uslugu i razložiti ovo korak po korak, što bi trebalo da mu pomogne da jasno sagleda poentu.

Prema Kuranu, niko ne može promeniti Božje Reči.
Tora, Psalmi/Zebur, Jevanđelje/Indžil itd. jesu Božje Reči.
Dakle, niko nije u stanju da promeni ili iskvari te knjige.
To dokazuje da te knjige moraju i dalje postojati.
Kuran dalje tvrdi da su te konkretne knjige poverene Jevrejima i hrišćanima.
To znači da te zajednice moraju i dalje imati u svom posedu izvorne neiskvarene objave koje je Bog spustio.
Međutim, jedini spisi koje te zajednice imaju jesu knjige Svetog pisma.
Dakle, spisi i Starog i Novog zaveta moraju biti izvorne, neiskvarene Reči koje je Bog spustio!

Zaključno, Zavadijevo izvrtanje i namerno iskrivljavanje sopstvenih religijskih tekstova nije uspelo da pobije ništa od onoga što je TF napisao. Naše ispitivanje pokazalo je da TF-ovi argumenti stoje potvrđeni stvarnim učenjima Kurana i najautoritativnijih islamskih izvora.

Ako Gospod Isus da, uskoro slede dalja pobijanja Zavadijevog namernog izvrtanja istine i plitkih pokušaja da pobije naše tvrdnje.