Novozavetna upotreba izraza Theos Soter i božanstvo Hrista

Postoje dva mesta u bogonadahnutom Svetom pismu na kojima se reči Theos („Bog“) Soter („Spasitelj“) primenjuju na našeg vaskrslog Gospoda:

„Očekujući blaženu nadu i javljanje slave velikoga Boga i Spasa našega Isusa Hrista, Koji dade sebe za nas da bi nas iskupio od svakoga bezakonja, i da očisti za sebe narod izabrani koji revnuje u dobrim djelima.“ Titu 2:13-14 New King James Version (NKJV)

„Simon Petar, sluga i apostol Isusa Hrista, onima što su primili sa nama jednako dragocjenu vjeru u pravdi Boga našega i Spasa Isusa Hrista:“ 2. Petrova 1:1 NKJV

Na četiri druga mesta u Petrovoj nadahnutoj poslanici Isus se naziva Kyrios („Gospod“) i Soter:

„Jer će vam se tako izobilno dati ulazak u vječno Carstvo Gospoda i Spasa našeg Isusa Hrista.“ 2. Petrova 1:11 NKJV

„Jer ako oni koji pobjegnu od nečistota svijeta poznanjem Gospoda i Spasa Isusa Hrista, opet se u njih zapletu i budu nadvladani, biva im potonje gore od prvoga.“ 2. Petrova 2:20 NKJV

„Da se sjetite riječi koje su ranije kazali sveti proroci, i zapovijesti apostola vaših od Gospoda i Spasa,“ 2. Petrova 3:2 NKJV

„No uzrastajte u blagodati i u poznanju Gospoda našega i Spasa Isusa Hrista. Njemu slava i sada i u Dan vječni. Amin.“ 2. Petrova 3:18 NKJV

Treba imati na umu da Sveto pismo poznaje samo jednog Spasitelja koji je u stanju da spase i očisti grešnike kako bi postali njegovo vlasništvo, čije je carstvo večno i koji je dostojan večne hvale — a to je jedini istiniti Bog, Jehova:

„A sada ako dobro uzaslušate glas moj i uščuvate zavjet moj, bićete moje blago mimo sve narode, premda je moja sva zemlja.“ Izlazak 19:5 NKJV

„Neka čeka Izrailj Gospoda; jer je u Gospoda milost, i velik je u njega otkup. I on će otkupiti Izrailja od svijeh bezakonja njegovijeh.“ Psalam 130:7-8 NKJV

„Oglasite, i dovedite, neka vijećaju zajedno: Ko je to od starine kazao? Ko je javio još onda? Nijesam li ja, Gospod? Nema osim mene drugoga Boga, nema Boga pravednoga i Spasitelja drugoga osim mene. Pogledajte u mene, i spašćete se svi krajevi zemaljski; jer sam ja Bog, i nema drugoga.“ Isaija 45:21-22 NKJV

„Ti, Gospode, ostaješ dovijeka, prijesto tvoj od koljena do koljena.“ Plač Jeremijin 5:19 NKJV

„Blagosloven si, Gospode Bože Izrailja oca našega, od vijeka do vijeka. Tvoje je, Gospode, veličanstvo i sila i slava i vječnost i čast, i sve što je na nebu i na zemlji; tvoje je, Gospode, carstvo, i ti si uzvišen svrh svega poglavar; Bogatstvo i slava od tebe je, i ti vladaš svijem, i u tvojoj je ruci moć i sila, i u tvojoj je ruci uzvisiti i ukrijepiti sve. Sada, dakle, Bože naš, hvalimo te i slavimo ime tvoje slavno. Jer ko sam ja i šta je moj narod da bismo mogli ovoliko prinijeti tebi dragovoljno? Jer je od tebe sve, i iz tvojih ruku primivši dasmo ti.“ 1. Dnevnika 29:10-14 NKJV

„Dajte Gospodu, sinovi Božiji, dajte Gospodu slavu i čast. Dajte Gospodu slavu imena njegova. Poklonite se Gospodu u svetoj krasoti.“ Psalam 29:1-2 NKJV

„Koji zamijeniše istinu Božiju lažju, i više poštovaše i poslužiše tvari nego Tvorcu, koji je blagosloven u vijekove. Amin.“ Rimljanima 1:25 NKJV

Dakle, čak i da Novi zavet Isusu nije pripisao reči Theos ili Kyrios, on bi ipak morao biti Bog u telu da bi uopšte mogao biti opisan onako kako ga opisuju nadahnuti novozavetni spisi.

S tim u vezi, poznati evangelikalni stručnjak za novozavetnu tekstualnu kritiku dr Daniel B. Wallace ima odeljak o izrazu Theos Soter u svom podužem članku o prvom pravilu Granville Sharpa, koji vredi opširno navesti. Sve isticanje je moje:

2. ΘΕῸΣ ΣΩΤΉΡ U MILJEU PRVOG VEKA

Druga potvrda (u vezi sa Titu 2:13 i 2. Petrovom 1:1) može se naći u pridruživanju reči θεός i σωτήρ u miljeu prvog hrišćanskog veka. Više naučnika ukazalo je na činjenicu da su se u antičkom svetu θεός i σωτήρ često pripisivali jednoj te istoj osobi. Neki su, štaviše, pretpostavili da je θεὸς σωτήρ pripisano Isusu tek posle 70. godine n. e., i to u izričitoj suprotnosti prema carskom kultu.171 Iako je verovatno da je helenistička religijska upotreba pomogla crkvi u načinu na koji je izražavala svoju hristologiju, primarni podsticaj za sadržaj te hristologije najverovatnije je potekao iz drugog izvora. Moehlmann, u svojoj disertaciji o ovoj temi,172 nakon što je pregledao upotrebu ova dva termina u grčko-rimskoj civilizaciji, tvrdi da je u jevrejskoj literaturi (uključujući i Stari zavet) σωτήρ „obično bio povezivan s Bogom i uglavnom ograničen na njega“.173 Zatim tvrdi, mislim ubedljivo, da je upotreba ovog dvostrukog epiteta za Isusa bila posledica sve snažnijeg uverenja prvobitne crkve da je Hristos zaista božanski.

Ukratko rečeno, reći soter značilo je reći theos. Kada pisac poslanice Titu kaže: „Očekujući blaženu nadu i javljanje slave velikoga Boga i Spasa našega Isusa Hrista,“ on sažima uobičajeni sadržaj soter-ideje u kulturi svoga vremena. Theos soter jeste prilično ustaljena, nerazdvojiva kombinacija u civilizaciji Rimskog carstva. „Niko više nije mogao biti bog ako nije bio i spasitelj“ imalo je svoju dopunu u tome da niko nije mogao biti spasitelj a da ne bude bog.174

Ali šta je sa preciznim izrazom θεὸς σωτήρ? Odakle je potekao — i da li je ikada upotrebljen za više od jedne osobe? Na stranicama LXX ova tačna konstrukcija sreće se samo u jednom ili dva slučaja.175 Stoga je prilično sumnjivo da je Stari zavet, ili judaizam uopšteno, bio primarni izvor takvog izraza. Dodatna potvrda za to nalazi se u sintaksi same konstrukcije. Jevrejski Stari zavet samo retko ima ličnu konstrukciju u jednini član-imenica-waw-imenica. Drugim rečima, samo se retko nalazi ova konstrukcija u kojoj waw povezuje dve imenice.176 A kada to i čini, semantika je mešovita. LXX gotovo bez izuzetka prevodi takvu konstrukciju drugačije nego kao TSKS konstrukciju.177 Prema tome, ni opšta sintaksička struktura TSKS ni specifični leksemi θεός i σωτήρ u takvoj konstrukciji ne mogu se pripisati starozavetnom uticaju.

Moulton navodi nekoliko primera ovog izraza koji se odnose na rimske careve, mada svi osim jednog potiču iz sedmog veka n. e.178 Ali postoje i ranije upotrebe ovog izraza koje su kružile u helenističkim krugovima — i to ne malo njih koje prethode Novom zavetu.179 Harris zapravo tvrdi da je „izraz ὁ θεὸς καὶ σωτήρ bio stereotipna formula uobičajena u religijskoj terminologiji prvog veka . . . i da je nepromenljivo označavao jedno božanstvo, a ne dva“.180 Najverovatnije, dakle, ovaj izraz treba pratiti do nejevrejskih izvora, posebno onih koji se odnose na obožavanje cara. Istovremeno, „rani hrišćanski tekstovi koji Isusa nazivaju ‘Spasiteljem’ nigde ne pokazuju shvatanje Sotera povezano sa helenističkim pojmom“.181 Cullmann je zacelo u pravu da helenizam objašnjava formu, a judaizam sadržaj tog izraza,182 jer je pridruživanje reči θεός i σωτήρ (mada gotovo uvek bez veznika καί) bilo dobro ustaljen idiom za rane hrišćane, već prisutan na stranicama njihove Biblije.183 Ipak, bez obzira na izvor tog izraza, upotreba ovog idioma u Titu 2:13 i 2. Petrovoj 1:1 gotovo je sigurno upućivanje na jednu osobu, što još jednom potvrđuje Sharpovu procenu ove fraze.184

Ukratko, Sharpovo pravilo je izvan Novog zaveta vrlo snažno potvrđeno kako kod klasičnih autora tako i u koine grčkom. I premda je u literaturi pronađeno nekoliko mogućih izuzetaka od njegovog pravila, izraz ὁ θεὸς καὶ σωτήρ (Titu 2:13 i 2. Petrova 1:1) nije dopustio NIJEDAN IZUZETAK — ni u hrišćanskim ni u svetovnim spisima. Ironično je, dakle, što su upravo oni odlomci na kojima je Sharp nastojao da dokaže svoje pravilo postali među najmanje spornima u pogledu svoje jedinstvene referencije. Zaista, istraživanja Wendlanda, Moultona, Moehlmanna, Cullmanna, et al., toliko su uverljiva da su egzegete danas spremnije da poreknu Pavla i Petra nego Hrista185 — to jest, upravo se zbog visoke hristologije Poslanice Titu i 2. Petrove obično poriče autentičnost ovih poslanica.186 U vezi s tim, vredno je pažnje da je Winer, čiji je teološki argument protiv Sharpovog kanona u Titu 2:13 uticao na tolike, zastupao Pavlovo autorstvo pastirskih poslanica. Zaista, upravo su ga „razmatranja iz Pavlovog sistema učenja“ naterala da porekne valjanost tog pravila.187 Ova dva pitanja — apostolsko autorstvo i hristologija — u ovim tekstovima su stoga suprotstavljena jedno drugom, a mišljenje nekog naučnika u jednoj oblasti isuviše često pomućuje njegov sud u drugoj.188 Sasvim nezavisno od pitanja autorstva, međutim, verujemo da dosad izneti dokazi čvrsto podupiru Sharpov kanon u primeni na Titu 2:13 i 2. Petrovu 1:1. Ono što preostaje jeste ispitivanje suštinskih argumenata protiv Sharpovog principa, a naročito navodnih izuzetaka od njega.

172 C. H. Moehlmann, „The Combination Theos Soter as Explanation of the Primitive Christian Use of Soter as Title and Name of Jesus“ (doktorska disertacija, Univerzitet u Mičigenu, 1920).

173 Isto, 25.

174 Isto, 39.

175 Up. Jestira 5:1; Psalam 61:1, 5 imaju ovu konstrukciju bez člana. ὁ σωτὴρ καὶ θεός nalazi se u 3. Makavejskoj 6:32 i kod Filona, Legum Allegoriarum 2.56; De Praemiis et Poenis 163.5. M. Dibelius i H. Conzelmann (The Pastoral Epistles [Philadelphia: Fortress, 1972]) ipak navode nekoliko primera među Jevrejima dijaspore, pa čak i među palestinskim Jevrejima (100-102).

176 Uobičajeni jevrejski obrazac jeste upotreba waw za spajanje dve klauze ili dve imenice bez člana, uz umetnutu imenicu sa članom u konstruktnom nizu. Razmatranja koja se tiču isključivo reda reči (tj. član-imenica-waw-imenica), bez obzira na celokupnu sintaksu, predstavljaju varljive pokazatelje. Stvarne konstrukcije član-imenica-waw-imenica u kojima waw sintaksički spaja dve lične, jedninske, zajedničke imenice prilično su retke u Starom zavetu (prema našoj kompjuterskoj pretrazi podataka pomoću AcCordance 1.1 [softver programirao Roy Brown; Vancouver, WA: Gramcord Institute, 1994]). U Sudijama 19:24, na primer, domaćin odgovara zlim ljudima pred svojim vratima: „Evo, kći moja djevojka i inoča njegova“ (הנה בתי הבתולה ומילגשׁהו). (Budući da je הבתולה u apoziciji sa בתי, waw spaja dve imenice bez člana). LXX razlikuje dve žene pomoću drugog člana (ἰδοὺ ἡ θυγάτηρ μου ἡ παρθένος καὶ ἡ παλλακὴ αὐτοῦ). U Pričama Solomonovim 17:17 waw tehnički spaja dve paralelne klauze („U svako doba ljubi prijatelj, i brat postaje u nevolji.“); ovde drugoj imenici u konstrukciji nedostaje član (בכל־עת אהב הרע ואח לצרה יולד). LXX prevodi dve generičke imenice bez člana i drugu pretvara u množinu (φίλος,ἀδελφοί). Waw spaja dve klauze i u Isaiji 9:14; Jezekilju 18:20; i 1. Dnevnika 16:5. U Ponovljenim zakonima 22:15 ( ואמה[Qere]הנערה לקח אבי) waw spaja אמה sa אבי, a ne sa הנערה. Konstruktno stanje vidi se i u Postanju 44:26 i 2. Dnevnika 24:11. Rastavni waw nalazi se u 2. Samuilovoj 19:28. Ni u jednom od ovih primera nemamo istinsku konstrukciju član-imenica-waw-imenica. Pa ipak, u svima njima LXX menja tekst.

177 Priče Solomonove 24:21 predstavljaju značajan izuzetak. Vidi našu raspravu o Pričama Solomonovim 24:21 iznad.

178 J. H. Moulton, Prolegomena, tom 1 dela A Grammar of New Testament Greek, 3. izd. (Edinburgh: T. & T. Clark, 1908) 84.

179 Up. reference u BAGR, s.v. σωτήρ, koje sežu do ptolemejskog doba. Up. takođe L. R. Taylor, The Divinity of the Roman Emperor (Middletown, CN: American Philological Association, 1931), koja daje koristan spisak u svom „Appendix III: Inscriptions recording Divine Honors“, 267-83. Natpisi često, i to od vrlo ranog doba, odaju počast rimskim carevima kao θεός,σωτήρ i εὐεργέτης. Termini su gotovo bez izuzetka u TSKS konstrukciji (među najranijim svedočanstvima, natpis iz Kartagine, 48-47. p. n. e., odaje počast Cezaru kao τὸν θεὸν καὶ αὐτοκράτορα καὶ σωτῆρα; jedan iz Efesa odaje mu počast kao τὸν . . .θεὸν ἐπιφανῆ καὶ . . .σωτῆρα; Avgustu se u Tespiji, 30-27. p. n. e., odaje počast kao το’ν σωτῆρα καὶ εὐεργέτην; a u Miri se naziva θεόν, dok se Marku Agripi odaje počast kao τὸν εὐεργέτην καὶ σωτῆρα). Vidi takođe P. Wendland, „Σωτήρ: Eine religionsgeschichtliche Untersuchung“, ZNW 5 (1904) 337, 339-40, 342; BAGR, s.v. σωτήρ; W. Foerster, TDNT, 7.1003-1012; Dibelius-Conzelmann, Pastoral Epistles, 74.

180 M. J. Harris, „Titus 2:13 and the Deity of Christ“ (u Pauline Studies: Essays presented to Professor F. F. Bruce on his 70th Birthday, prir. D. A. Hagner i M. J. Harris [Grand Rapids: Eerdmans, 1980]) 266. Up. takođe B. S. Easton, The Pastoral Epistles (New York: Scribner’s, 1947) 94.

181 O. Cullmann, The Christology of the New Testament, prerađeno izd. (Philadelphia: Westminster, 1963) 241. Vidi takođe Foerster, TDNT, 7.1010-12, s.v. σωτήρ.

182 Cullmann, Christology, 241.

183 Up. Moehlmann, „T_heos Soter_“, 22-39; Bultmann, Theology, 1.79.

184 Možemo pretpostaviti da upotreba ovog izraza u obožavanju cara teško da je bila dovoljan motiv za njegovu upotrebu kod ranih hrišćana, jer se takav izraz sudarao sa njihovim duboko usađenim monoteizmom. Naprotiv, tek pošto su prepoznali božanstvo Hrista, takav izraz je postao upotrebljiv. To bi objasnilo i zašto se σωτήρ tako retko koristi za Hrista u Novom zavetu, a naročito zašto se ὁ θεὸς καὶ σωτήρ javlja samo dvaput — i to u dve pozne knjige.

185 D’Aragonova izjava je reprezentativna: „Tite 2,13, qui traite probablement de la divinité de Jésus, est considéré comme deutéro-paulinien“ (J.-L. D’Aragon, „Jésus de Nazareth était-il Dieu?“ u ¿Jésus? de l’histoire à la foi [Montréal: Fides, 1974] 200).

186 Naravno, postoji još nekoliko razloga za sumnju u njihovu autentičnost, ali ovaj je jedan od glavnih.

187 G. B. Winer, A Treatise on the Grammar of New Testament Greek, prev. i prir. W. F. Moulton, 3. izd., prerađeno (Edinburgh: T. & T. Clark, 1882) 162 (kurziv dodat). U fusnoti dodaje: „dogmatsko uverenje izvedeno iz Pavlovih spisa da ovaj apostol nije mogao nazvati Hrista velikim Bogom navelo me je . . .“

188 Osim Winera, pada na pamet i Kelly, kao i Alford, među onima koji su, budući da su prihvatali apostolsko autorstvo, poricali izričito visoku hristologiju.

Usput, mogli bismo primetiti da Ignjatijeve hristološke izjave sadrže tešnju apoziciju (sa θεός) nego izjave u Poslanici Titu i 2. Petrovoj (up., npr., Smyrn. 1:1; predgovor Efescima; Eph. 18:2; Trall. 7:1; predgovor Rimljanima; Rom. 3:3; Pol. 8:3), pa čak i direktnu tvrdnju (Rom. 6:3).

Iako izjave u Poslanici Titu i 2. Petrovoj izgledaju kao izričite potvrde božanstva Hrista, Ignjatijeve izjave su otvorenije. Ako se može pretpostaviti otprilike linearan razvoj hristološkog formulisanja u ranoj crkvi, to bi ukazivalo na to da terminus ad quem pastirskih poslanica i 2. Petrove ne može biti kasniji od 110. godine n. e. (Wallace, Sharp Redivivus? – A Reexamination of the Granville Sharp Rule: https://bible.org/article/sharp-redivivus-reexamination-granville-sharp-rule)