Primer:

Slučaj koji Sujuti navodi, a koji nema neposrednu pravnu posledicu, jeste sledeći:

Prenosi Ibn Abas: Kada je objavljen stih: „Ako vas bude dvadeset izdržljivih, pobedićete dve stotine“, muslimanima je to bilo teško, pošto je postalo obavezno da jedan musliman ne sme da beži pred desetoricom (nemuslimana), pa je Alah olakšao naredbu objavivši: „Sada vam Allah daje olakšicu i zna da među vama ima slabosti. Ako vas bude stotinu izdržljivih - pobedićete dve stotine“ (8:66).

Dakle, kada je Alah smanjio broj neprijatelja kojima muslimani treba da se odupru, njihova strpljivost i istrajnost prema neprijatelju smanjile su se onoliko koliko im je zadatak bio olakšan. [Buhari, VI, br. 176.]

Još drugi smatraju da o ovom pitanju ne postoje verodostojna (sahih) predanja koja sežu do Poslanika, dok ona koja sežu do ashaba protivreče jedna drugima. [Ali, M.M.: The Religion of Islam, Lahore, 1936, str. 32. Treba istaći da Alijeva obrada ove teme nije naročito temeljna. Od tri primera koja navodi u prilog svom mišljenju („u većini slučajeva, kada se predanje može pratiti do jednog ashaba koji je smatrao da je određeni stih abrogiran, postoji drugo predanje koje se može pratiti do drugog ashaba, po kome stih nije abrogiran” – str. 33), dva sasvim sigurno ne idu njemu u prilog, dok se treći može lako objasniti. Njegov prvi slučaj tiče se sure 2:180 (nasleđe). Ona je svakako zamenjena drugim stihovima, npr. 4:7-9, i verovatno se samo to i misli kada se kaže da je mansukh. Alijev drugi slučaj: „za 2:184 Ibn Omer smatra da je abrogiran, dok Ibn Abas kaže da nije”. Vidi dole, gde sam citirao upravo taj hadis od Ibn Abasa (Buhari, VI, br. 32), u kome Ibn Abas sam objašnjava zašto ga ne smatra abrogiranim. Treći slučaj, kao i prvi, sasvim sigurno nije u prilog Aliju: „2: 240 je prema Ibn Zubejru abrogiran, dok Mudžahid kaže da nije”. To je pogrešno, vidi Sahih Buhari, VI, br. 53 i 54, gde i Ibn Zubejr i Mudžahid smatraju da je stih abrogiran. Štaviše, i Ibn Zubejr i Mudžahid su tabiini, a ne ashabi (sahaba).]

Stoga im pitanje nasikh wa al mansukh možda i nije od velike važnosti. Međutim, iz samog Kurana je jasno (npr. u slučaju nasleđa, 2:180; 4:7-9 itd.) da se abrogacija povremeno dešavala. Zato je pogrešno potpuno zanemariti ovu temu. (Ahmad Von Denffer, Ulum al Qur’an; podvlačenje je naše)

Sledeći spisak prilagođen je iz dela Abu Amara Jasira Kadija, An Introduction to the Sciences of the Qur'aan, u izdanju al-Hidaayah Publishing and Distribution, Birmingem, Ujedinjeno Kraljevstvo, drugo izdanje 2003, poglavlje 13. Abrogation in the Qur’aan: An-Naskh Wa Al-Mansookh, VIII. The Number of Naasikh/Mansookh Verses in the Qur'aan, str. 251.

Ebu Bekr ibn el-Arebi (umro 543. po H.) - Prihvatio je samo 105 od 297 mogućih kandidata kao naskh.

Mustafa Zejd - Prihvatio je samo 6 od 283 slučaja.

Ibn el-Dževzi (umro 597. po H.) - Prihvatio je samo 22 od 247 slučajeva.

Ibn Hazm (umro 456. po H.) - Ispitao je i prihvatio 214 mogućih slučajeva kao naskh.

Meki ibn Ebi Talib (umro 437. po H.) - Ispitao je i odbacio 200 mogućih slučajeva naskha.

Ebu Džafer en-Nehas (umro 338. po H.) - Prihvatio je samo 20 od 134 slučaja.

Ez-Zerkani - Prihvatio je samo 12 od 22 slučaja.

Es-Sujuti (umro 911. po H.) - Prihvatio je samo 20 od 21 slučaja.

Eš-Šenkiti - Ispitao je i prihvatio 7 mogućih slučajeva kao naskh.

Veli Alah ed-Dehlevi (umro 1176. po H.) - Ispitao je i prihvatio 5 mogućih slučajeva kao naskh.

Ako muslimani nisu bili niti jesu sigurni u tačan broj abrogirajućih/abrogiranih stihova, kako onda iko može biti potpuno siguran da svi ti nedostajući stihovi zaista spadaju u ono što je abrogirano?

Zapravo, ako uzmemo najveći gore navedeni broj slučajeva, dobijamo 297 primera. 297 primera od preko 6.000 stihova Kurana nije nimalo mnogo, već je vrlo mali uzorak tekstova. Ibn Omer je, međutim, rekao da je VELIKI DEO Kurana nestao! Očigledno je da abrogacija ne može objasniti Ibn Omerove reči.

Četvrto, Kuran nigde ne kaže da abrogirani stihovi više ne bi ostali deo samog teksta. Zapravo, ne postoji nijedno mesto koje kaže da su muslimani bili dužni da izbrišu bilo koji odlomak iz kodeksa nakon što je abrogiran.

Štaviše, nalazimo slučajeve u kojima muslimani nisu hteli da izostave nijedan abrogirani odlomak. Na primer, Ubej bin Kab odbio je da izostavi ijedan stih koji je čuo od Muhameda, iako je znao da su abrogirani!

4719. Prenosi se od Ibn Abasa da je Omer rekao: „Ubej je među nama najbolje učio, a ipak izostavljamo neke od Ubejevih reči. Ubej je rekao: ’Uzeo sam to iz usta Alahovog Poslanika i NEĆU TO IZOSTAVITI ni za šta.’ Alah Svemogući kaže: „Koji god kur'anski odlomak zamenimo, ili ga zaboravu prepustimo, Mi bolji od njega ili sličan njemu donesemo. Zar ti ne znaš da Allah sve može?!“ (2:106)” (Aisha Bewley, Sahih Collection of al-Bukhari, poglavlje 69. Knjiga o vrlinama Kurana, VIII: Učači među Poslanikovim ashabima: *; *)

Vidi i verziju Sahih al-Buharija dr Muhameda Muhsina Kana, tom 6, knjiga 61, broj 527.

Ubej ibn Kab nije bio jedini, jer je i Osman odbio da iz svog kodeksa izbriše abrogirane navode:

XLVII: „Oni među vama kojima se primiče smrt, a koji iza sebe ostavljaju supruge“ (2:240)

4262. Prenosi se da je Ibn ez-Zubejr rekao: „Rekao sam Osmanu: ’„Oni od vas koji umru ostavljajući supruge svoje“ (2:234) u suri el-Bekara i „Oni među vama kojima se primiče smrt, a koji iza sebe ostavljaju supruge“ (2:240) abrogirani su drugim ajetom, pa zašto to onda zapisuješ?’ On je rekao: ’Ostavi to, sinovče, neću NIŠTA OD TOGA pomerati s njegovog mesta.’” (Bewley, Sahih al-Bukhari, poglavlje 68. Knjiga tefsira: *; *; verzal i podvlačenje su naši)

Vidi i Kanovu verziju Sahih Al-Buharija, tom 6, knjiga 60, broj 60.

Ovo nas dovodi do naše pete tačke. Sami muslimani priznaju da Kuran i dalje sadrži neke abrogirane tekstove. Zašto su onda svi ti nedostajući stihovi i sure izostavljeni, dok su drugi abrogirani odlomci zadržani?

Šesto, učenje o abrogaciji protivreči izričitom svedočanstvu Kurana da niko ne može promeniti Alahove reči.

„A ti kazuj iz Knjige svoga Gospodara ono što ti se objavljuje, niko ne može da izmeni Njegove reči, i ti osim kod Njega, nećeš naći nikakvo utočište“ S. 18:27

Prema pokojnom muslimanskom učenjaku i prevodiocu Kurana Muhamedu Asadu, ovo je jedan od stihova kojima se pojedini muslimani služe da bi opovrgli shvatanje da Kuran sam sebe abrogira:

„… Prema Raziju, upravo je na ovom odlomku, između ostalih, veliki komentator Kurana Abu Muslim al-Isfahani zasnovao svoje odbacivanje takozvanog ’učenja o abrogaciji’ o kome govorim u svojoj napomeni 87 uz 2:106.” (Asad, Message of the Qur’an [Dar Al-Andalus Limited 3 Library Ramp, Gibraltar, pretisak 1993], str. 443, nap. 35: *; *)

Na prethodno se nadovezuje šesti problem s ovim shvatanjem. Abrogacija nije ništa drugo do prigodan pokušaj da se objasne i otklone velike protivrečnosti unutar Kurana. Zapravo, i sam Asad je verovao da su muslimani možda razvili ovo učenje zbog svoje nesposobnosti da zadovoljavajuće usklade velika neslaganja u svom verskom tekstu. U svojoj fusnoti 87 uz K. 2:106 on piše:

„… Načelo izneto u ovom odlomku – koje se odnosi na to da kuranska objava zamenjuje biblijsku – dovelo je do pogrešnog tumačenja kod mnogih muslimanskih teologa. Reč ayah („poruka”), koja se ovde javlja, koristi se i za ’stih’ Kurana (jer svaki od tih stihova sadrži poruku). Uzimajući to suženo značenje pojma ayah, neki učenjaci iz gornjeg odlomka zaključuju da su izvesni stihovi Kurana bili ’abrogirani’ Božjom zapovešću pre nego što je objava Kurana bila dovršena. Osim što je ta tvrdnja puka maštarija – KOJA PRIZIVA SLIKU LJUDSKOG PISCA KOJI, PREDOMISLIVŠI SE, ISPRAVLJA KOREKTURE SVOG RUKOPISA, brišući jedan odlomak i zamenjujući ga drugim – ne postoji nijedno pouzdano predanje po kome je Poslanik ikada izjavio da je neki stih Kurana ’abrogiran’. U korenu takozvanog ’učenja o abrogaciji’ MOŽDA LEŽI NESPOSOBNOST NEKIH RANIH KOMENTATORA DA USKLADE JEDAN KURANSKI ODLOMAK S DRUGIM; teškoća koja je prevaziđena tvrdnjom da je jedan od dotičnih stihova ’abrogiran’. Taj proizvoljni postupak objašnjava i zašto među zastupnicima ’učenja o abrogaciji’ ne postoji nikakva saglasnost o tome koji su i koliki broj kuranskih stihova time pogođeni; a zatim ni o tome da li ta navodna abrogacija podrazumeva potpuno uklanjanje stiha iz konteksta Kurana ili samo poništenje određene odredbe ili tvrdnje sadržane u njemu. Ukratko, ’učenje o abrogaciji’ nema osnova u istorijskim činjenicama i mora biti odbačeno…” (Asad, Message of the Qur’an [Dar Al-Andalus Limited 3 Library Ramp, Gibraltar, pretisak 1993], str. 22-23, nap. 87; podebljanje i verzal su naši)

Asad ispravno ukazuje na to da je abrogacija znak ljudske nesavršenosti i slabosti. Ipak, Asad nije bio jedini koji je tako mislio, jer je i pokojni Maulana Muhamed Ali iz ahmedijske sekte odbacivao abrogaciju upravo zato što ona narušava tvrdnju Kurana da je on slobodan od grešaka i neslaganja. Kao i Asad, Ali je priznavao da su muslimani razvili ovo shvatanje zato što su bili suočeni s mestima koja su međusobno u sukobu, a koja nisu mogli zadovoljavajuće da objasne:

Načelo na kome je zasnovana teorija o abrogaciji je neprihvatljivo, budući da je suprotno jasnom učenju Kurana. Smatra se da je stih abrogiran kada se ta dva ne mogu uskladiti jedan s drugim; drugim rečima, kada izgleda da protivreče jedan drugome. Ali Kuran ruši taj temelj kada izjavljuje da nijedan njegov deo nije u neskladu s drugim: „A zašto oni ne razmišljaju o Kur'anu? Jer, da je on od nekoga drugog, a ne od Allaha, oni bi u njemu našli mnoge protivrečnosti“ (4:82). Do toga da se za jedan stih smatralo da je u neskladu s drugim došlo je usled nedostatka promišljanja; otuda i to da je gotovo u svim slučajevima u kojima je jedna osoba zastupala abrogaciju postojala druga koja je, budući sposobna da uskladi ta dva mesta, odbacivala navodnu abrogaciju. (Ali, The Religion of Islam [The Ahmadiyya Anjuman Isha'at Islam (Lahore) U.S.A., osmo izdanje 2005], str. 32; podebljanje i kurziv su naši)

Alijevo iskreno priznanje pokazuje da se muslimani koji se pozivaju na abrogaciju time služe prvenstveno zato što nisu u stanju da usklade greške unutar Kurana. Abrogacija tako postaje zgodan način da se objasne i otklone ta neslaganja, kao i varijantna iskvarenja teksta Kurana.

Zapanjujuće je da čak i sunitski učenjak koji prihvata učenje o abrogaciji otvoreno priznaje da je jedan od razloga za svrstavanje određenih tekstova u nasikh ili mansukh to što oni protivreče jedni drugima i ne mogu se uskladiti!

Postoji niz uslova koje su učenjaci usul al-fikha i ulum al-Kurana postavili da bi se potkrepila bilo koja tvrdnja o naskhu. Jedan od razloga za to jeste što se naskhu pribegava samo kao poslednjem sredstvu, pošto sam pojam naskha podrazumeva odbacivanje jedne odredbe zarad druge. Sve dok se obe odredbe mogu primeniti, naskhu se ne pribegava.

Važniji uslovi su sledeći:

1. Najvažniji uslov da bi došlo do naskha jeste da dve dotične odredbe moraju neposredno protivrečiti jedna drugoj, tako da se obe ne mogu primeniti istovremeno i da ne postoji način da se usklade. To je zato što se, kao što je upravo rečeno, naskhu pribegava samo kao poslednjem sredstvu, kada ne postoji drugi način da se objasne te dve odredbe. Stoga, ako se jedna odredba može primeniti na određeni slučaj, a druga na neki drugi slučaj, to se ne može smatrati primerom naskha. (Abu Ammaar Yasir Qadhi, An Introduction to the Sciences of the Qur'aan, poglavlje 13. Abrogation in the Qur’aan: An-Naskh Wa Al-Mansookh, III. The Conditions for Naskh, str. 236-237; podebljanje i podvlačenje su naši)

Za više o abrogaciji preporučujemo pregledanje članaka na ovom linku.

Osmo i konačno, prema šiitskim apologetima sa sajta Answering Ansar, postoji hadis u kome je Omer bin el-Hatab upotrebio istu arapsku reč koju je upotrebio i Ibn Omer, u sličnom kontekstu koji se tiče gubitka Kurana:

Prenosi Zejd bin Sabit:
Ebu Bekr es-Sidik poslao je po mene kada su ljudi iz Jemame bili pobijeni (tj. jedan broj Poslanikovih ashaba koji su se borili protiv Musejleme). (Otišao sam kod njega) i zatekao Omera bin el-Hataba kako sedi s njim. Ebu Bekr mi je tada rekao: „Omer je došao kod mene i rekao: ’Gubici su bili teški među kurra Kurana (tj. onima koji su znali Kuran napamet) na dan bitke kod Jemame, i bojim se da još teži gubici mogu zadesiti kurra na drugim bojištima, usled čega bi veliki deo Kurana mogao biti IZGUBLJEN. Zato predlažem da ti (Ebu Bekre) narediš da se Kuran sakupi.’ Rekao sam Omeru: ’Kako možeš da učiniš nešto što Alahov Poslanik nije učinio?’ Omer je rekao: ’Alaha mi, to je dobar poduhvat.’ Omer je nastavio da me nagovara da prihvatim njegov predlog sve dok mi Alah nije otvorio grudi za to i dok nisam počeo da uviđam dobro u zamisli koju je Omer uvideo.” Zatim mi je Ebu Bekr rekao: „Ti si mudar mlad čovek i mi u tebe ne sumnjamo, a pisao si Božansku objavu za Alahovog Poslanika. Zato potraži (fragmentarne zapise) Kurana i sakupi ih u jednu knjigu.” Alaha mi! Da su mi naredili da pomerim jednu od planina, ne bi mi bilo teže nego što mi je bilo ovo naređenje da sakupim Kuran. Tada sam rekao Ebu Bekru: „Kako ćeš učiniti nešto što Alahov Poslanik nije učinio?” Ebu Bekr je odgovorio: „Alaha mi, to je dobar poduhvat.” Ebu Bekr je nastavio da me nagovara da prihvatim njegovu zamisao sve dok Alah nije otvorio moje grudi za ono za šta je otvorio grudi Ebu Bekra i Omera. Tako sam počeo da tražim Kuran i sakupljam ga sa (onoga što je bilo zapisano na) palminim peteljkama, tankim belim kamenovima, kao i od ljudi koji su ga znali napamet, sve dok poslednji stih sure Et-Tevba (Pokajanje) nisam našao kod Ebi Huzejme el-Ensarija, i nisam ga našao ni kod koga drugog osim kod njega. Taj stih glasi:

„Došao vam je Poslanik, jedan od vas, teško mu je što ćete iskušenja da imate“ … (do kraja sure Bera’a (Et-Tevba), 9.128-129). Zatim su potpuni rukopisi (primerak) Kurana ostali kod Ebu Bekra do njegove smrti, potom kod Omera do kraja njegovog života, a onda kod Hafse, Omerove kćeri. (Sahih al-Bukhari, tom 6, knjiga 61, broj 509)

Arapska reč koju je Omer ovde upotrebio za „izgubljeno” jeste „zahab”. Šiiti čak daju i link ka arapskom tekstu gornjeg predanja, kako bi drugi to mogli i sami da provere.

Ako su, dakle, muslimanski propagandisti u pravu, onda bi to značilo da se Omer zapravo bojao da će još delova Kurana biti abrogirano usled pogibije kuranskih učača na bojnom polju! Očigledno, to nema baš nikakvog smisla, budući da nikakva dalja abrogacija nije mogla da se dogodi nakon Muhamedove smrti. Omer se bojao da će stihovi Kurana biti izgubljeni sa smrću onih koji su ih znali napamet. Kao što Ibn Omerove reči jasno svedoče, Omerovi strahovi su se obistinili, jer je veliki deo Kurana nestao i više se ne može povratiti!

Stoga muslimanski davagandisti moraju da se suoče sa stvarnošću da nikada neće moći sa potpunom sigurnošću da znaju da je ono što danas imaju u Kuranu 100% istovetno onome što je Muhamed navodno doneo. Nažalost po njih, obimni dokazi koje pružaju islamski izvori dokazuju da muslimani ne poseduju celinu onoga što je prvobitno preneto.

Još jedno neispunjeno proročanstvo!

Prema Kuranu, Alah se zakleo da će ga sačuvati od iskvarenja:

„Mi, uistinu, Kur'an objavljujemo i zaista ćemo Mi da ga sačuvamo.“ S. 15:9 Hilali-Khan

„Ne izgovaraj Kur'an jezikom svojim da bi ga što pre zapamtio, Mi smo dužni da ga sakupimo da bi ga ti čitao. A kada ga čitamo, ti prati čitanje njegovo, a posle, Mi smo dužni da ga objasnimo.“ S. 75:16-19 Hilali-Khan

Alah je dalje rekao da se njegove reči ne mogu promeniti:

„Zar da pored Allaha tražim drugog sudiju, kad vam On podrobno objavljuje Knjigu?! A oni kojima smo dali Knjigu dobro znaju da Kur'an objavljuje tvoj Gospodar sa istinom, zato ti nikako ne sumnjaj! Reči Gospodara tvoga vrhunac su istine i pravde; Njegove reči niko ne može da promeni i On je Svečujući i Sveznajući.“ S. 6:114-115

„A ti kazuj iz Knjige svoga Gospodara ono što ti se objavljuje, niko ne može da izmeni Njegove reči, i ti osim kod Njega, nećeš naći nikakvo utočište.“ S. 18:27

Budući da bi Kuran trebalo da bude večna Alahova reč, to onda znači da ni on ne može biti promenjen.

Međutim, svi dokazi, kako iz sačuvanih rukopisa tako i iz islamskih izvora, poput izjave Ibn Omera, pokazuju da Alah nije uspeo da sačuva Kuran od svakog iskvarenja. Dokazi neoborivo dokazuju da muslimanskoj svetoj knjizi nedostaju stihovi i poglavlja, jer je veliki deo njenih delova izgubljen. To znači ili da je Alah lagao, jer nije ni imao nameru da sačuva svoju knjigu, ili da nije bio dovoljno moćan da osigura da niko neće moći da iskvari njegov spis. Ili, to zapravo pokazuje da Muhamedov Alah nije Bog i da Kuran nije reč istinitog Boga.

Stoga nijedno obećanje Kurana ništa ne znači, jer ih nije dao jedini istiniti, živi, svesuvereni i svesveti trojedini Bog Svetog pisma, koji savršeno drži sva svoja obećanja i kome se može verovati da će učiniti sve što kaže.

Dovoljno je reći da je i ovo još jedno lažno obećanje i neispunjeno proročanstvo od Muhameda.

Za više o iskvarenju Kurana i Muhamedovim lažnim proročanstvima preporučujemo sledeće članke i pobijanja:

Tekstualne varijante Kurana
Ko veruje da je Kuran žrtva tahrifa?
Očuvanje Kurana
Sakupljanje Kurana
Još jedan otvoreni izazov muslimanima, 2. deo
Još jedan izazov muslimanima, 3. deo
Još jedan izazov muslimanima – ekskurs
Nepromenljivost Alahovih reči i optužba za iskvarenost Biblije
Odgovor na odbranu Muhamedovog neispunjenog proročanstva Basama Zavadija
Muhamedova lažna proročanstva
Muhamedovo navodno noćno putovanje do jerusalimskog Hrama
Muhamed i njegovo poslanstvo
Hrišćanska analiza navodnog pobijanja sajta Islamic Awareness: Noćno putovanje proroka Muhameda do Masdžid al-Akse
Da li je Muhamed istinski prorok?
Muhamedova lažna proročanstva [odgovor Hešamu Azmiju]
Odgovor na tekst sajta Understanding Islam o Muhamedovim lažnim proročanstvima
Reakcija Osame Abdalaha na „Muhamedova lažna proročanstva”
Da li je Muhamed bio Božji prorok?