Naučnici o hristologiji Jakova i Jude

Šta komentatori i naučnici kažu

Uvod

U ovom odeljku citiraćemo razne izvore i komentare, kako konzervativne tako i liberalne, da bismo videli kako su različiti naučnici tumačili odlomke poput Jakovljeve 1:1, 2:1, 4:12 i 5:7-9, kao i Judine 1:4-5, budući da su to upravo tekstovi koji nam pomažu da razaznamo hristološka uverenja Jakova i Jude kao predstavnika onoga što se obično naziva jevrejskim hrišćanstvom. Kao što će iz onoga što sledi postati očigledno, gledišta ovih nadahnutih pisaca i očevidaca o njihovom polubratu savršeno se slažu sa takozvanim Pavlovim hrišćanstvom i sa istorijskim, pravovernim viđenjem Gospoda Isusa Hrista. Kao što će citati pokazati, ovi rani učenici vaskrslog Gospoda Isusa bili su sve samo ne muslimani.

Čitaoci će odmah primetiti da naučnici nisu jednoglasni o tome kako najbolje prevesti Jakovljevu 2:1, tj. da li je treba prevesti kao „naš slavni Gospod Isus Hristos“ ili kao „naš Gospod Isus Hristos, [koji je] Slava“. Međutim, uprkos toj razlici, svi ovi tumači i teolozi slažu se da sam odlomak pripisuje puno božanstvo Gospodu Isusu i time dokazuje da su najraniji Isusovi jevrejski vernici verovali u njegovo suštinsko božanstvo.

Navodi

„Ovaj dugi niz genitivnih izraza tokom godina prevođen je na razne načine. KJV, RSV, TEV i drugi slažu se u prevodu 'naš Gospod Isus Hristos, Gospod slave', pretpostavljajući drugo kyrios ('Gospod') kako bi izraz imao smisla. Laws i drugi predlažu doslovnije 'naš Gospod Isus Hristos, Slava', ali onda moraju prilično naporno da objasne dodatnu titulu preko jevrejskog kabod i Šekine. Pokušaji da se 'slava' poveže sa 'verom' (pistis) potkopani su njihovom relativnom udaljenošću u izrazu i razlikom u padežu; isto važi i za predlog 'vera u slavu našega Gospoda Isusa Hrista'. Zanimljivo je da upravo nezgrapnost tog izraza govori u prilog njegovoj izvornosti, jer bi interpolator verovatno ponudio glatkiju formulaciju, manje sklonu da skreće pažnju na sebe.33“

33 Tako M. Dibelius, Letter of James (1975), str. 127. Nezgrapnost izraza ima posledice po izvorno 'hrišćanstvo' poslanice, jer kao što bi se od priređivača očekivalo da izgladi izraz, tako bi se i od interpolatora očekivalo da umetne nešto srećnije sročeno. (William F. Brosend II, James and Jude (New Cambridge Bible Commentary) [Cambridge University Press, 2004], str. 57; podebljanje naše)

„… Isus se u ovoj poslanici imenom pominje samo dva puta (1:1; 2:1). To je navelo Massebieua (249-83) i Spittu (1-239) da iznesu teoriju da je Jakovljeva poslanica izvorno bila spis nastao u svetu Izrailja, kasnije pohrišćanjen umetanjem dvostrukog pominjanja Isusa (1:1; 2:1). Takva teorija ne uzima u obzir bliskost ove poslanice Isusovoj misli i izrekama, koje prožimaju ceo spis. Osim toga, za takvu teoriju ne može se navesti nijedan rukopisni dokaz. Grčke imenice theos i kyrios obe su bez člana. To je navelo neke naučnike da izraz shvate kao da se odnosi isključivo na Isusa: 'Isus Hristos, Bog i Gospod' (npr. Vouga, 'Jesus-Christ, Dieu et Seigneur,' 35). Da se Isus opiše tako nedvosmisleno kao Bog bilo bi krajnje neuobičajeno u kontekstu novozavetnih spisa, naročito ako se Jakovljeva poslanica smatra relativno ranim spisom (vidi Uvod). Neki rukopisi pokušavaju da uklone dvosmislenost tako što Boga označavaju kao 'Oca' (pater). To očigledno nije izvorni tekst, nego tumačenje. Jakov je rob i Boga (kao Oca) i Isusa (kao Gospoda), što podrazumeva jednakost između Boga (kao Oca) i Isusa (kao Gospoda), ali se njihov tačan odnos nigde ne razmatra podrobnije. Nazivajući Isusa 'Gospodom' Jakov odražava praksu koja se nalazi u VEOMA RANIM hrišćanskim liturgijskim tekstovima: „da dođi, Gospode Isuse“ (Otkrivenje 22:20) i „Maran ata.“ (1. Korinćanima 16:22). Septuaginta je imenicu kyrios koristila za Boga. U Novom zavetu ona postepeno postaje titula koja se primenjuje na Isusa, pokazujući rastuću svest i ispovedanje Isusa KAO BOGA. U Jakovljevoj poslanici izraz kyrios ponekad se odnosi na Isusa, a ponekad na Boga (Oca). Samo kontekst može da odluči. Imenica christos grčki je oblik jevrejske reči Mesija, što znači Pomazanik. Ta titula pokazuje da slušaoci/čitaoci pripadaju mesijanskom pokretu koji u Isusu vidi ispunjenje mesijanskih nada doma Izrailjevog.“ (Patrick J. Hartin, James (Sacra Pagina), ur. Daniel J. Harrington, S.J. [A Michael Glazier Book, izdanje Liturgical Press, Collegeville, MN 2009], tom 14, str. 50; podebljanje i verzal naši)

„… Jakovljev uzvišeni opis Isusa kao Mesije Izrailja (Hristos), Gospoda, Slavnoga (ili, manje verovatno, 'Slave', sa aluzijom na Šekinu, prisustvo Božje), pokazuje koliko je uzvišeno njegovo poimanje Isusa…“ (Baker Commentary on the Bible Based on the NIV, priredio Walter A. Elwell [Baker Books, Grand Rapids, MI: drugo štampano izdanje, 2002], str. 1155-1156; podebljanje naše)

„… Jakov ide dalje od starozavetne upotrebe dodajući Gospoda Isusa Hrista uz slugu Božjeg. To pokazuje kretanje u ranoj crkvi ka priznavanju Hristove jednakosti sa Bogom.“ (New Bible Commentary: 21st Century Edition, priredili G.J. Wenham, J.A. Motyer, D.A. Carson, R.T. France [Inter-Varsity Press, Downers Grove, Il/Leicester, England: četvrto izdanje, 1994], str. 1356; podebljanje naše)

„… Iako je Jakov bio Gospodnji brat, i ovde i u 2:1 daje mu njegovu punu titulu (up. 2. Korinćanima 5:16). Takve reči iz usta strogog Jevrejina, naročito zato što povezuje službu Bogu i službu Hristu, ravne su ispovedanju njegovog božanstva…“ (New International Bible Commentary (Based on the NIV), F. F. Bruce (glavni urednik) [Zondervan Publishing House, Grand Rapids, MI 1979], str. 1537; podebljanje naše)

„… 'Gospod' se ovde u izvorniku ne ponavlja pred 'slavom', pa je Bengel predložio da je značenje 'naš Gospod Isus Hristos (koji je) slava', i taj prevod prihvatili su Hort, Mayor i drugi (up. Luka 2:32; Jovan 1:14; Rimljanima 9:4; Jevrejima 1:3; 9:5; 1. Petrova 4:14). Jednostavna ispravka dala bi privlačno čitanje: 'Gospod Isus Hristos, naša slava'. Mayor navodi dokaze koji pokazuju da se Šekina, jevrejski naziv za božansku slavu koja prebiva među ljudima, koristila i za Boga i za Mesiju, npr. 'Gospod anđela služitelja, sin Svevišnjega, da, Šekina' (up. Zaharija 2:5; 6:13)…“ (Isto, str. 1539; podebljanje naše)

„Jakov je pisao kao sluga 'Boga i Gospoda Isusa Hrista'. Neki su ovaj izraz razumeli tako da govori samo o Isusu, poistovećujući ga time sa Bogom. Budući da bi se 'i' (grčki kai) moglo shvatiti u značenju 'čak', to je moguće, ali izgleda prirodnije da Jakov govori o Bogu Ocu i o njegovom Sinu. Na tipično novozavetni način, to stavlja Isusa i njegovog Oca na istu ravan.

„Titule koje Jakov koristi za Spasitelja uobičajene su u Novom zavetu, ali su ipak značajne. 'Gospod' (grčki kurios) svoje značenje vuče iz upotrebe u grčkom prevodu Starog zaveta zvanom Septuaginta, često označenom sa LXX prema navodnom broju jevrejskih prevodilaca (vidi 'Aristejevo pismo'). Tamo je 'Gospod' služio kao prevod za božanska imena, i Jahve i Adonaj. Njegova novozavetna primena na Isusa stoga je puna značaja. Isus jeste starozavetni Jahve, a novozavetni pisci ne ustručavaju se da to poistovećenje iznesu (npr. up. 1. Petrova 2:3 sa Psalmom 34:8).

„'Isus' (grčki Iesous), što znači 'Jehova je spasenje', njegovo je ljudsko ime, dato mu pre njegovog začeća. Ono ukazuje i na njegovo božanstvo i na svrhu njegovog uzimanja tela.“ (Harrison Picirilli, The Randall House Bible Commentary: James, 1, 2 Peter, and Jude, Robert E. Picirilli (glavni urednik) [Randall House Publications, Nashville, TN 1992], str. 10; podebljanje naše)

„… To što se on naziva Gospodom 'slave' verovatno treba razumeti kao pokazatelj da je slavan (Martin 60). Takva pridevska upotreba dobro se uklapa sa drugim odlomcima u Jakovljevoj poslanici (npr. 1:25).

„S druge strane, neki izraz razumeju tako da Isus jeste 'slava', i to naročito šekinska slava (Townsend, 'Christ' 116, 117). Iako se oznaka 'šekinska slava' nikada ne pojavljuje u Svetom pismu, nego se javlja tek u postbiblijskoj književnosti, ona se lepo primenjuje na Isusa. Njen jevrejski koren (shakan) znači 'prebivati' (up. Izlazak 29:45,46), što taj izraz čini najprimerenijim Bogu koji je prebivao među ljudima. Kako god razumeli izraz 'Gospod slave', aluzija na Isusovu slavnu prirodu ostaje 'jedna od najuzvišenijih titula dodeljenih glavi crkve u Novom zavetu' (Martin 74). Budući da slava jasno pripada Isusu, to svakako ne ostavlja mesta za veličanje ljudi, ma koliko bogati bili.“ (Isto, str. 27-28; podebljanje naše)

„Iako je Jakov svoju službu prinosio 'Bogu i Gospodu Isusu Hristu', tekst bi mogao nositi smisao potvrde Hristovog božanstva. Taj smisao ponovo se javlja u 2:1, gde se za Isusa može reći da je slava Božja. Gramatički je moguće da je Jakov govorio kako služi 'Isusu Hristu koji je Bog i Gospod', što bi bila jedna od velikih potvrda božanstva Isusa Hrista u Novom zavetu. Titu 1:1, jedini drugi novozavetni pozdrav koji koristi izraz 'sluga Božji', ne dodaje ime Isusa Hrista, dok Rimljanima 1:1, 2. Petrova 1:1 i Judina 1 koriste 'sluga [Isusa] Hrista'. Knjiga Dela apostolskih izražava tesnu vezu između Boga i Isusa Hrista (up. 11:17; 15:26; 28:31). Ne bi trebalo prebrzo da odbacimo ovo predloženo tumačenje.

„Jakov je, međutim, možda nameravao da uzvisi i Boga Oca i Hrista. Nema sumnje da bi takvo pripisivanje božanstva Isusu Hristu bilo osetljivo pitanje – mada ne toliko u paganskom koliko u jevrejskom kontekstu. Moramo imati na umu kakav uzvišen položaj nosi 'Gospod' i kako se može primeniti i na Boga i na Isusa (1:27 i 3:9). Možda u ovom tekstu postoji izvesna otvorenost za čitanje koje Boga i Hrista istovremeno razlikuje i poistovećuje. Protiv te dvosmislenosti, međutim, stoji upotreba reči 'Bog', koja se kod Jakova uvek odnosi na Oca (1:27; 3:9). Služeći Hristu kao Gospodu, Jakov je služio Bogu Ocu.“ (Kurt A. Richardson, James – The New American Commentary: An Exegetical and Theological Exposition of Holy Scripture (New International Version) [Broadman & Holman Publishers, 1997], tom 36, str. 53-54; podebljanje naše)

7 doulos („rob“, bolji prevod od „sluga“) označava potpunu potčinjenost tuđem autoritetu. Zapazi upotrebu ove titule umesto titule „apostol“. I Juda, brat Isusov, upotrebio je titulu „rob“ na početku svoje poslanice. Ta jednostavna titula pokazuje koliko je pisac svima bio blizak. Dakle, ne upućuje se na Isusa u njegovom zemaljskom životu (up. 2:1). Naprotiv, Jakov je sebe stavljao u isti odnos vere u Isusa kao i ostale vernike (up. 3:1-2). (Isto, str. 53; podebljanje naše)

„Gospod Isus Hristos jeste božanska slava.6 On je onaj koji je svetlost i sjaj Božji. Ovde se može uočiti bliska misaona veza sa Pavlovim pripisivanjem „Gospoda slave“ u 1. Korinćanima 2:8. Ali čak ni Pavlov izraz ne tvrdi ono što tvrdi Jovanovo jevanđelje svojim pominjanjem „slavu njegovu“ (Jovan 1:14). Uostalom, ako je Jovan delio vođstvo jerusalimske crkve sa Jakovom (Galatima 2:9), onda su verovatno delili i isto nadahnuto razumevanje Isusa. Iako je slava Hristova učenicima postala jasna u njegovom vaskrsenju, Jovan je tvrdio da je Isusova slava verom oduvek bila očigledna. U ovom jedinstvenom stihu kod Jakova, Isus je samo utelovljenje božanske slave učinjene prisutnom u svetu. Kao Šekina narodu Božjem u Starom zavetu i kao Emanuilo koji jeste Isus, sama slava Božja utelovljena je u ličnosti Hristovoj.

„Ovde se može zapaziti zamenljivost Hrista i slave. Hristos je božanski Spasitelj, a božanska slava spasava vernika. Budući da je slavna božanska Reč utelovljena kao Mesija, vernici čine dela koja im je on dodelio, stojeći međusobno na istoj ravni…“ (Isto, str. 109; podebljanje naše)

6 tes doxes: „slava“ Božja; moguće „slavni Gospod“ (up. Jevrejima 1:3). Kombinacije grčkih reči u ovom stihu čine ga poslovično teškim za prevođenje, a time i teškim za precizno tumačenje. Reč „slava“ ovde stoji za samog Gospoda, koji svu slavu sadrži u svojoj suštini. Rano datovanje ove poslanice nije argument protiv ovog pripisivanja Isusu Hristu. Verovatno je da su biblijska pominjanja prisustva Božjeg i božanske slave među njegovim narodom pravi okvir za ovu izjavu; up. Levitska 26:11 i dalje; Psalmi 63:2; 85:9; Zaharija 2:5; 6:12 i dalje; Agej 2:7,9; Matej 22:14; 25:3; F. Mussner, „'Direkte' und 'indirekte' Christologie im Jakobusbrief“, Catholica 24 (1970); 111-17. (Isto)

„… 'Rob' bolje čuva smisao grčke reči (doulos) nego 'sluga'. Hrišćani su se predavali Isusu kao svom apsolutnom božanskom gospodaru, baš kao što su stvarni robovi morali da se zakunu na bezuslovnu odanost svojim ljudskim gospodarima.

„Pošto je 'rob' bez člana, i 'Bog' i 'Gospod' prate isti obrazac, što znači da pravilo Granvila Šarpa – po kome dve imenice u jednini, lične i nevlastite, spojene naporednim veznikom i upravljane jednim članom, upućuju na isti entitet – ovde ne stupa na snagu. Ali osim člana, prisutni su svi neophodni elementi, te bi ovo mogla biti rana jednačina Isusa sa Bogom. On je, u najmanju ruku, Gospodar i Mesija (Gospod i Hristos). 'Gospod Isus Hristos' najpuniji je od mnogih spojeva imena Isus sa raznim titulama ili nazivima u Novom zavetu.“ (Craig L. Blomberg i Mariam J. Kamell, James: Zondervan Exegetical Commentary on the New Testament, Clinton E. Arnold (glavni urednik) [Zondervan Publishing House, Grand Rapids, MI], str. 47; podebljanje naše)

„Poslednji genitiv, 'slave' (tes doxes), može se shvatiti na dva različita načina. Prvi, i daleko najčešći, jeste kao opisni ili kvalitativni genitiv, to jest 'naš slavni Gospod Isus Hristos' (up. Jakovljeva 1:25; 1. Korinćanima 2:8). Drugi, primeren u ovako izrazito hristološkom kontekstu, jeste apozicijski, tako da se Hristos poistovećuje sa šekinskom slavom Božjom, 'lokalizovanim prisustvom Jahvea'. Ako se to čitanje prihvati, Jakovljeva poslanica pokazuje visoku hristologiju veoma rano u razvoju crkve.

„Moo se protivi ovom drugom tumačenju tvrdeći da se 'nigde u Starom ni u Novom zavetu reč „slava“ ne koristi sama za sebe kao titula Boga ili Hrista'. Ali, kao što Robert Sloan primećuje, taj izraz 'ima dugu predistoriju u jevrejskoj istoriji i teologiji kao eufemizam za Jahvea', oslanjajući se na svetlost u šatoru od sastanka (Izlazak 40:34) i u hramu (1. Carevima 8:11) i na Jezekiljevo viđenje nebeskog prestola (Jezekilj 1:28). Naširoko se koristi u tesnoj vezi sa Bogom i Hristom da označi njihovo prisustvo, a u ovom kontekstu se ne javlja 'sama za sebe', nego uz trijadu srodnih titula. Osim toga, jednostavan opisni genitiv retko stavlja imenicu koja služi kao odredba tako daleko od reči koju određuje; ta neobična sintaksa mora da na neki način naglašava ulogu 'slave'. Baker primećuje:

Takvo vešto upućivanje na Hrista kao ispoljavanje Božjeg prisustva čini se spojivijim sa ovdašnjim naglaskom na nepristrasnosti. Ovo tumačenje potkrepljuje pominjanje Hrista kao Gospoda i Sudije prilikom njegovog povratka u 5:7-9. 'Slava' se onda najbolje razume kao oznaka prisustva Boga kao sudije.“ (Isto, str. 106-107; podebljanje naše)

Hristologija

Na prvi pogled, čini se da Isus u ovom novozavetnom spisu igra iznenađujuće malu ulogu. Izričito se javlja samo u 1:1 i 2:1, mada mu je na oba mesta data puna titula „Gospod Isus Hristos“. Jakov zna da je Isus i Mesija i Gospodar vaseljene. Takođe se čini da je on sama šekinska slava Jahvea (2:1). Broj verbalnih aluzija na njegova učenja, međutim, otkriva još temeljitije hrišćanski sastav. Najjasnije se javljaju u 1:6, 17, 22; 2:8, 10, 11, 13, 14; 3:18; 4:13-14, 17; 5:1, 2, 9, dok 5:12 zaslužuje da se nazove stvarnim citatom. Za Jakova je Isus očigledno merodavni učitelj. Dok se 'Gospod' u 1:7; 3:9; 4:10; 5:4, 10, 11 izgleda odnosi na Boga Oca, 'dolazak Gospodnji' u 5:7 i 8 jasno se odnosi na Hristov povratak. 'Ime Gospodnje' (5:14), s obzirom na učestalost ranocrkvenih molitava u Isusovo ime, takođe upućuje na Hrista, što onda i 'Gospoda' u 5:15 čini Isusom. Iako manje izvesno, sve to čini verovatnijim da se pominjanje ostavljanja mesta 'volji Gospodnjoj' u 4:15 odnosi upravo na Isusa, a ne samo na Boga. (Isto, str. 260)

„Juda ovde namerno podiže ulog. Čini to na način koji je nekim ranim hrišćanima bio težak, pa su izmenili Judine reči. Juda na Isusa primenjuje ne samo uobičajenu titulu Gospod (kyrios), nego mnogo snažniji izraz Vladar (despotes), reč koju Novi zavet obično čuva za suverenost Boga Oca. Juda čak kaže da je Isus naš jedini Vladar. Iako treba ceniti pokušaje da se bude blagoveran, nema potrebe menjati tekst niti sumnjati u ono što Juda govori o apsolutnom pravu Isusa Hrista na našu isključivu odanost i poslušnost.“ (Dick Lucas i Christopher Green, The Message of 2 Peter and Jude (Bible Speaks Today), John R. W. Stott (urednik novozavetne serije) [InterVarsity Press, Downers Grove Il/Leicester England, 2004], str. 180; podebljanje naše)

38 Luka 2:29; Dela apostolska 4:24; 2. Timoteju 2:21; 2. Petrova 2:1; Otkrivenje 6:10.

39 'Jedini Gospod Bog i naš Gospod Isus Hristos' – tako to mesto formuliše NKJV.

40 Reči 'Vladar' i 'Gospod' u grčkom su upravljane jednim određenim članom; u vidu je samo jedna ličnost. (Isto; podebljanje naše)

„Za takvo objašnjenje postoji veliki broj predloga. Poslednji izraz može se posmatrati kao pridevski, koji određuje jednu od prethodnih imenica: 'slavni Gospod' ili 'slavni Hristos'; ali time bi se razbio zaokruženi izraz 'naš Gospod Isus Hristos'. Ropes i Dibelius vide ga kao odredbu celog izraza, 'naš slavni Gospod Isus Hristos'; ali za to bi se očekivao drugačiji red reči, sa tes doxes između prve imenice i njenog člana. Alternativno, genitiv bi se mogao shvatiti kao objekatski, koji opisuje sadržaj vere kao veru u 'slavu našega Gospoda…' To je rešenje Chainea, koji podršku nalazi u Pešiti i za poređenje navodi Dela apostolska 4:33, svedočanstvo apostola tes anastaseos tou kuriou (poređenje se može napraviti i sa sličnim konstrukcijama u 2. Korinćanima 4:4 i Rimljanima 5:2). Opet, prigovor ovom predlogu jeste da je genitivni izraz na izvesnoj udaljenosti od imenice, vera, koju navodno određuje; čak i kada se prizna zaokruženost dugog izraza koji se umeće. Treći pristup jeste da se prizna da se tes doxes ne može vezati ni za jednu reč prethodnog izraza; ono pre stoji odvojeno od njega da bi ga dopunilo ili upotpunilo. Tako bi se moglo shvatiti kao davanje druge titule gospodstva Hristu: 'naš Gospod Isus Hristos, (gospod) slave'; premda bi se očekivalo da to drugo 'gospod' bude izraženo, a ne podrazumevano. GNB usvaja taj prevod, a NEB parafrazira: 'naš Gospod… koji caruje u slavi'. Hort i Mayor odnos tes doxes prema prethodnom vide kao apoziciju: 'naš Gospod Isus Hristos', to jest 'slava' (Mayor poredi sličnu upotrebu genitiva u apoziciji u 1. Timoteju 1:1; Jakovljeva 1:12 pružila bi poređenje unutar same poslanice).

„Ovo rešenje čini se da najbolje uzima u obzir strukturu stiha, ali ostalo bi pitanje šta znači opisati Hrista kao slavu. U Septuaginti doxa, kao redovan prevod jevrejskog kabod, deo je jezika teofanije i označava sjaj, ponekad stvarnu svetlost, koja je i znak i posledica prisustva Božjeg. Tako se prisustvo Boga u pustinji pokazuje 'slavom' (Izlazak 16:10); ulazak slave u Solomonov novi hram znak je Božjeg prisustva u njemu (2. Dnevnika 7:1-3), kao što je njen odlazak znak da ga on napušta (Jezekilj 11:23); slava je deo konteksta u kome se prorok susreće sa Bogom (Isaija 6:1; Jezekilj 8:4) i u kome pastiri primaju poruku sa neba (Luka 2:9). Eshatološka nada u buduće uživanje prisustva Božjeg može se izraziti kao nada u povratak slave, kao u hram, u Ageju 2:7-9; Zahariji 2:5 (i stoga u Novom Jerusalimu iz Otkrivenja 22:5 nema potrebe ni za kakvom drugom svetlošću). U Novom zavetu Isus se često povezuje sa slavom ili opisuje pomoću nje. Sinoptički izveštaj o preobraženju ima jasne veze sa teofanijom Izlaska (Marko 9:3; Matej 17:2,5; Luka 9:32) i možda odražava nadu izraženu u 2. Makavejskoj 2:8 da će u poslednje dane „javiće se slava Gospodnja i oblak“. 2. Petrova 1:17 opisuje preobraženje kao Isusovo primanje „čast i slavu“. Pavle, Jovan i pisac Poslanice Jevrejima svi govore o njegovoj slavi u smislu njegovog odnosa prema Bogu: Pavle, suprotstavljajući otkrivenje u Hristu onome kroz Mojsija, tvrdi da je Bog dao „prosvjetljenja znanja slave Božije u licu Isusa Hrista“ (2. Korinćanima 4:6); Jovan je slavu Reči opisao kao „slavu kao Jedinorodnoga od Oca“ (Jovan 1:14) i beleži Sinovljevu molitvu Ocu da ga „proslavi ti mene, Oče, u tebe samoga“ (17:5); dok je u Poslanici Jevrejima Sin „sjaj slave“ (1:3). Ovi pisci razvijaju ideju slave svaki na svoj način, ali u njihovoj zajedničkoj upotrebi možda se odražava jedan rani oblik u kojem je Crkva izražavala svoje razumevanje Isusa. U njemu je iskusila prisustvo i delovanje Božje (kako god se to precizno ili neprecizno definisalo); otkrivenje Boga koje je možda bilo njegovo konačno otkrivenje. Prirodan jezički okvir za izražavanje tog verovanja bio bi starozavetni jezik teofanije, čiji je 'slava' bila važan element. Tako, kada Jakov naziva Isusa slavom, može se videti da odražava ovo razumevanje Isusa kao 'teofanije'; ISPOLJAVANJA PRISUSTVA BOŽJEG.

„Jakov se od ostalih gore navedenih novozavetnih pisaca razlikuje po tome što ne daje nikakvu dalju definiciju slave koju povezuje sa Isusom. Ta apsolutna upotreba imenice verovatno je navela Horta da je shvati kao određeniju titulu, poistovećujući Isusa sa božanskom hipostazom, Šekinom ili Prisustvom. Nije, međutim, izvesno ni da se o 'Prisustvu' u novozavetnom razdoblju mislilo kao o hipostazi, ni da bi 'slava' bila očigledan ili primeren izraz za to. Opštija ideja koja je već izneta verovatno je najdalje dokle možemo ići u definisanju Jakovljeve hristologije…“ (Sophie Laws, James: Black’s New Testament Commentary [A. and C. (Publishers) Limited, 1980], str. 95-97; verzal i podvlačenje naši)

Hristologija

Jakovljeva poslanica sadrži malo izričite hristologije. Opomene su više uopšteno teološke nego hristološke, kao i jevrejska teologija uopšte. To ne znači da je Jakov lišen hristologije. Baker (2002) iznosi zanimljiv argument da se u Jakovljevoj poslanici na Hrista prećutno gleda kao na učitelja i Gospoda crkve. Kao takav, Hristos deli svojstva i službe Božje. Bez obzira na to može li se Jakov toliko istegnuti, izvesna osnovna hrišćanska uverenja svakako su očigledna:

1. U 1:1 Jakov se predstavlja kao „rob Boga i Isusa Hrista“. Jevreji su sebe nazivali „robovima“ SAMO u odnosu na Boga, i ova formula podrazumeva izvesno priznanje Hristovog božanstva.

2. U 2:1 čini se da je Hristos presudan činilac u očekivanoj poslušnosti slušalaca, čime Hristos postaje utelovljenje Tore. Nazivajući Hrista 'Gospodom slave' (ili 'slavnim Gospodom'), pisac barem snažno povezuje uzvišeni položaj Hristov sa uzvišenim položajem Božjim. Pavle koristi isti izraz u 1. Korinćanima 2:8, i može se dobro obrazložiti da je izraz izveden iz ranohrišćanskog hristološkog tumačenja Psalma 24 (vidi Bauckham 1998b:243). Dalje, Jevreji su verovali u Boga, A NE U DRUGA STVORENJA, i izraz… (echein pistin tinos, doslovno „imati veru nekoga“) znači „verovati u“ (Marko 1:22). Doduše, mnogi tumači izraz… (pistis Iesou Christou) razumeju kao „vera Isusa Hrista“, vera koju je sam Isus imao. To se podrobnije obrađuje u komentaru, ali na ovom mestu samo primećujemo da tekst u najmanju ruku govori o veri koja je na neki način određena predanošću Isusu kao Mesiji (Hristu).

3. U 5:7-9 Jakov govori o dolasku… (parousia tou kyriou, dolazak Gospodnji) i kaže da je… (parousia engiken, dolazak blizu); to jest, sudija je pred vratima, što odražava Isusovo objavljivanje dolazećeg carstva i Sina Čovečjeg u Maslinskoj besedi (Matej 24; Marko 13; Luka 21).

Dakle, Jakov u najmanju ruku deluje unutar RANOHRIŠĆANSKE PREDANOSTI VERE Isusu kao Hristu, slavnom Gospodu, koji će doći na sud, kome je pisac predan kao „rob“.… (Dan G. McCartney, James (Baker Exegetical Commentary on the New Testament) [Baker Academic, Grand Rapids, MI 2009], str. 69-70; verzal i podvlačenje naši)

„U ovoj poslanici, međutim, Jakov sebe označava jednostavno kao 'slugu Boga i Gospoda Isusa Hrista'. Budući da Jakov uz ove reči ne stavlja ni određene ni neodređene članove, moguće je ovaj izraz čitati kao 'sluga Isusa Hrista, Boga i Gospoda'. Ali verovatnije je da on jednostavno tesno povezuje dve imenice: Gospod Isus Hristos i Bog. U svakom slučaju, moramo imati na umu da je, kada bi Jevrejin stavio reči 'Bog' i 'Gospod' zajedno, Gospod o kome je reč mogao biti jedino Bog (up. 1:7, gde 'od Gospoda' znači 'od Boga'). Kako god se stih čitao, Jakov iznosi veoma visoku hristologiju, poistovećujući Isusa ne samo kao Hrista (Mesiju) nego i kao Gospoda, pomenutog u istom dahu sa Bogom. Osim toga, Jevreji su sebe videli kao sluge Boga, a ne bilo kog zemaljskog cara ili gospodara, i, kako Dibelius ističe (1975: 65), izraz 'sluga' ili 'rob' 'izražava određen odnos prema Bogu čijem se kultu je čovek predao'. Tako je i Jakovljeva izjava da je 'rob' Gospoda Isusa prećutno priznanje Isusovog božanstva.“ (Isto, str. 78; podebljanje naše)

„Jakovljeva opširna titula za Isusa vredna je pažnje. U nizu genitiva u grčkom (… tou kyriou hemon Iesou Christou tes doxes), gotovo je izvesno da je tou kyriou Iesou Christou jedinstvena genitivna celina, to jest 'Gospod Isus Hristos', objekat izraza 'imati veru u'. I 'Gospod' i 'Hristos' nisu imena nego smislene titule. Nazvati Isusa 'našim Gospodom' priznanje je ne samo Isusove opšte suverenosti, nego naročito njegovog gospodstva nad njegovim narodom (a otuda i nužnosti njihove poslušnosti njegovom učenju); a 'Hristos' se, naravno, odnosi na njegovo jevrejsko mesijanstvo. Jasno je da Jakov pretpostavlja da su ljudi kojima piše vernici u Isusa, oni koji su ga priznali za Gospoda i Hrista, ili barem oni koji tvrde da jesu.

„'Slave' najverovatnije odražava Jakovljevu semitsku frazeologiju i treba je čitati jednostavno kao genitiv svojstva: 'slavni Gospod' (kao u 1. Korinćanima 2:8) ili možda 'slavni Hristos' (Dibelius 1975: 128; Mussner 1975: 116; Davids 1982: 106). Uporedi 'slavni Otac' u Efescima 1:17, 'slavno ime' u Nemiji 9:5 LXX, 'slavni presto' u Premudrostima Solomonovim 9:10 i 'slavna odežda' u Sirahu 6:29. Budući da jedan član tou izgleda grupiše kyriou hemon Iesou Christou u jedinstvenu celinu, 'slavni' određuje celu imeničku sintagmu ('naš Gospod Isus Hristos'), a ne bilo koju pojedinačnu imenicu. Mnogo je manje verovatan predlog Horta (1909: 47) i Mayora (1897: 77-78), koji je nedavno podržala Laws (1980: 95-96), da je 'slava' u apoziciji sa 'Gospod Isus Hristos', te se čita 'onaj koji je „slava“'; drugim rečima, Isus je ispoljavanje karaktera Božjeg. Iako Isus zaista jeste ispoljavanje slave Božje (Jevrejima 1:3), goli izraz 'slava' nigde drugde se ne koristi kao titula za Isusa, dok, kao što je već napomenuto, kvalitativni genitiv nije redak.

„Ali čak i ako 'slava' nije titula, 'slava' se u biblijskoj književnosti odnosi na ispoljavanje svojstava, značaja i časti, naročito Božje. Nazivajući Isusa 'slavnim Gospodom', Jakov Hristu delotvorno pripisuje božanska svojstva i značaj. Budući da to ne čini u 1:1, može se pitati zašto to čini ovde. Možda to čini, prvo, zato što ovde izričito kaže da je Isus predmet vere (onaj u koga vernici veruju), i drugo, zato što, govoreći protiv pristrasnosti, želi da podseti svoje slušaoce da vera u slavnog Hrista mora ispoljavati njegov božanski karakter, koji ne poznaje pristrasnost.“ (Isto, str. 136-137; podebljanje naše)

„U 4:12 dolazimo do zaključne poslovice ovog odeljka, sa pridodatim retoričkim pitanjem. „Jedan je Zakonodavac i Sudija“ jeste u jevrejskoj teologiji sam Gospod, koji je dao zakon preko Mojsija i koji će jednoga dana suditi svim narodima zemlje. Bog stoji i na početku i na kraju istorije iskupljenja; njegova pravda je i merilo i pobuda za poslušnost. Trezveni podsetnik da je Bog jedini sudija koji može da spase i uništi priziva u sećanje Isusovu opomenu: „I ne bojte se onih koji ubijaju tijelo, a dušu ne mogu ubiti; nego se više bojte onoga koji može i dušu i tijelo pogubiti u paklu.“ (Matej 10:28).

„U hrišćanskom kontekstu taj sudija je Isus (vidi Jakovljeva 5:9), a već smo videli koliko se često Isusova zakonodavna delatnost, tako očigledna kod Mateja, odražava kod Jakova. Upravo u ovom kontekstu, koristeći… (plēsion, bližnji) kao onoga kome ne treba suditi, umesto… (adelphos, brat) kao u prethodnim stihovima, Jakov verovatno aludira na Isusovu izjavu da je Levitska 19:18 'druga velika' zapovest (Matej 22:39). Johnson (1982: 397) primećuje da zapovest ljubavi, kako se nalazi u samoj Levitskoj 19:18, izričito zabranjuje osuđivanje i klevetanje: „Ne budi osvetljiv, i ne nosi srdnje“ [kleveta?] „na sinove naroda svojega; nego ljubi bližnjega svojega kao sebe samoga; ja sam Gospod.““ (Isto, str. 221; podebljanje naše)

„'Dolazak Gospodnji' jeste… (parousia) Gospodnja. Ovde Jakov možda samo izražava opšte jevrejsko uverenje da će Bog doći na sud. Ali upravo se ovaj izraz drugde u Novom zavetu koristi za povratak Isusa Hrista na sud (Matej 24:3, 27, 37, 39; 1. Korinćanima 15:23; 1. Solunjanima 2:19; 3:13; 4:15; 5:23; 2. Solunjanima 2:1; 2. Petrova 3:4). Činjenica da Jakov 'Gospoda' u 2:1 izričito poistovećuje sa Isusom Hristom pokazuje da Jakov svakako može razumeti 'Gospoda' kao Isusa. Dalje, izraz parousia nije uobičajen u ostaloj jevrejskoj književnosti za Božji dolazak na sud (A. Oepke, TDNT 5:864). Njegova upotreba u Novom zavetu izgleda počiva na upotrebi u opštem grčkom za prisustvo ili dolazak kraljevske ili zvanične ličnosti, poput cara (LSJ 1343). Ovde je, dakle, gotovo izvesno da Jakov, kao i ostatak Novog zaveta, buduću parusiju smatra dolaskom Mesije Isusa na sud. To potkrepljuje sledeći stih… Jakov svoju zapovest 'budite strpljivi' zasniva na činjenici da je parusija 'blizu' (… engiken), upravo onaj oblik reči koji se koristi kada Isus u jevanđeljima objavljuje da je carstvo Božje blizu, ili 'na dohvat ruke' (npr. Matej 4:17; 10:7; Luka 10:9). Još tri novozavetna pisca koriste ovaj glagol (… engizo) da govore o danu suda ili o dolasku Gospodnjem (Rimljanima 13:12; Jevrejima 10:25; 1. Petrova 4:7). Snaga za strpljenje leži u uverenju da je vreme suda neposredno blizu.“ (Isto, str. 240-241; podebljanje naše)

„Iako gunđanje može delovati kao mali prestup, Jakovljevo upozorenje protiv njega je ozbiljno. Reći da je sudija 'pred vratima' svakako znači pokazati da je dan suda neposredno blizu. Uprkos Jakovljevoj oskudnosti izričitih pominjanja Isusa (1:1; 2:1), njegov sveukupni hrišćanski kontekst ukazuje na to da je sudija Isus (tako Davids 1982; 185; Martin 1988: 192). Laws (1980: 213) tvrdi da njegova tesna povezanost sa Jakovljevom 4:12 („Jedan je Zakonodavac i Sudija“) znači da je sudija naprosto 'Bog'. Ali nije jasno da ni Jakovljeva 4:12 nije takođe upućivanje na Isusa Hrista (vidi komentar na 4:12), a činjenica da Jakov tako jasno povezuje neposrednu blizinu parusije Gospodnje sa sudijom koji je pred samim vratima (baš kao što Isus čini u Marku 13:29) čini veoma verovatnim da je i ovde Isus u vidu.“ (Isto, str. 242; podebljanje naše)

Napomena 8. Isus Hristos, naš jedini Vladar i Gospod. Mnogo je toga što bi se odavde moglo izvući, ali pomenuću samo nekoliko stvari.

1. Isus Hristos jeste Vladar i Gospod, despotes kai kurios, „care nad narodima“ (Jeremija 10:7), „Care naroda“ (Otkrivenje 15:3), ili, kako apostol Pavle kaže, „iznad svega za glavu Crkvi“ (Efescima 1:22). Hristos je nad svim stvarima; on je vrhovni i apsolutni. On je glava crkve, od koga vernici primaju svaku vrstu opskrbe.

2. Zapazi ponovo da je Hristos i Gospod i Isus. Došao je da vlada i da spasava. Obradiću ove dve titule najpre zajedno, a zatim odvojeno.

a. Ove titule se na nekim mestima pominju zajedno. „je i Gospodom i Hristom učinio Bog njega, ovoga Isusa, koga vi raspeste“ (Dela apostolska 2:36). Hristos, koji je veliki Gospod, takođe je i Isus. Ima najveću moć i najveću milost. Silan je, ali je i Spasitelj. To delimično pokazuje kako treba da ga primimo. Ne treba samo da dolazimo k njemu radi olakšanja, nego da uzmemo njegov jaram na sebe. „Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni i ja ću vas odmoriti. Uzmite jaram moj na sebe i naučite se od mene; jer sam ja krotak i smiren srcem, i naći ćete pokoj dušama svojim.“ (Matej 11:28-29).

b. Sada ću uzeti ove dve titule odvojeno. Isus je Gospod. Budući da je Bog, ima istu slavu kao Otac. Kao posrednik ima vlast koja proističe iz te službe. On je glava svih stvorenja i Car crkve i na poslednji dan sudiće svakome. Ali on je prvenstveno Gospod zbog svog nasledstva u crkvi. On je Gospod nad svojim narodom, koji mu je dat u posed od Boga Oca. „Išti u mene, i daću ti narode u našljedstvo, i krajeve zemaljske tebi u državu.“ (Psalam 2:8). „Crkvu Gospoda i Boga koju steče krvlju svojom“ (Dela apostolska 20:28). Isus kao Gospod uveo je crkvu u bračni savez sa sobom. „Muževi, volite svoje žene kao što i Hristos zavole Crkvu i sebe predade za nju, Da je osveti, očistivši je krštenjem u vodi riječju, Da je stavi preda se, slavnu Crkvu, koja nema mrlje ni bore, ili što tome slično, nego da bude sveta i neporočna.“ (Efescima 5:25-27).

Isus znači „Spasitelj“. Hristos je Spasitelj i pozitivno i privatno. Daje nam duhovne blagoslove kao i oslobođenje od bede. „Jer ne posla Bog Sina svojega na svijet da sudi svijetu, nego da se svijet spase kroz njega.“ (Jovan 3:17). Takođe, on je Spasitelj ne samo putem izbavljenja nego i putem sprečavanja. Ne samo da kida zamku nego i čuva naše noge od pada. On je kao pastir koji vodi stado, ali i kao lekar koji leči naše bolesti. Bog treba da bude zadovoljen, a Satana mora biti pobeđen. Zato nas Isus izbavlja iz Sataninih ruku i iskupljuje iz ruku Božje pravde. Nije dovoljno izbaviti osuđenog zločinca i silom ga oteti iz dželatovih ruku. Sudija takođe mora biti zadovoljen i dati pomilovanje, inače čovek nije siguran. Hristos nas je „Koji nas izbavi od vlasti tame“ (Kološanima 1:13), a u njemu je Otac „po mojoj volji“ (Matej 3:17). (Thomas Manton, Jude- Crossway Classic Commentaries, ur. Alister McGrath i J. I. Packer [Crossway Books, Wheaton, Il 1999], tom 21, str. 100-101)

Gospod dolazi – to jest, Gospod Isus, koji je postavljen da bude Sudija sveta. Tome se daje poseban naglasak rečju gle: Gle, Gospod dolazi, kao da se kaže: „Zapazi ovo – on je pred tvojim očima.“

Sa hiljadama i hiljadama svojih svetih. To se može prevesti i „sa svojim svetim mirijadama“ ili „desetinama hiljada“. Izvorna reč označavala je najveći mogući broj. To znači da će Gospod doći sa ogromnim mnoštvom anđela i svetih: kao što drugi apostol kaže: „o dolasku Gospoda našega Isusa Hrista sa svima svetima njegovim“ (1. Solunjanima 3:13). (Isto, str. 17)

Prema priznatoj upotrebi grčkog člana, rečenica mora glasiti 'Poričući jedinoga Gospoda, to jest našega Gospoda Isusa Hrista'. Reč za Gospod, koju ovde upotrebljava sveti Juda, kao i sveti Petar u paralelnom odlomku, obično se koristi, i u Novom zavetu i u grčkom prevodu Starog zaveta, za ljudskog gospodara; ali kada se primenjuje na više Biće, pripada isključivo vrhovnom Bogu, kao u Simeonovoj molitvi, u molitvi učenika pošto su Petar i Jovan bili zaprećeni od jevrejskog veća, i u vapaju duša pobijenih mučenika koje se pominju u knjizi Otkrivenja, gde se izgleda primenjuje na Jagnje koje se jedino našlo dostojnim da otvori pečat knjige. (The Last Epistles; Commentary Upon The Epistle Of St. Jude Designed For The General Reader As Well As For The Exegetical Student, Frederic Gardiner, M. A., rektor crkve Trojstva [izdanje John P. Jewett and Company, Cleveland, OH 1856], str. 63-64)

* Postoji nekoliko verovatnih razloga da se pretpostavi kako se obe ove titule odnose na Spasitelja, nezavisno od bilo kakvog argumenta izvedenog iz upotrebe člana. Teško se može pretpostaviti da bi lažni učitelji bili trpljeni, čak i u najiskvarenijem stanju crkve, koji bi išli dotle da uopšte poriču Boga. Odlomak 1. Jovanova 2:22, koji se ponekad u ovoj vezi navodi, odnosi se na drugu temu – na poricanje odnosa između Oca i Sina. Ono što je izneto o izvesnim jereticima za koje se kaže da su uopšte poricali Boga takođe je neprimenljivo, utoliko što se ne tvrdi da su takvi jeretici ostajali u zajednici crkve – kao oni (vidi st. 12) o kojima sveti Juda govori. Niti ima ikakvog dokaza da je apostol mislio na one koji su „da bi izbegli progon, poricali jedinoga Gospoda i Boga vaseljene, priznajući i obožavajući paganska božanstva“; naprotiv, progon hrišćana nije toliko ciljao na poricanje Boga Izrailjevog koliko na odbacivanje našega Gospoda Isusa Hrista. 2. Izvesnu težinu treba pridati smislu koji je ugrađen u sirski prevod i u one rukopise na kojima su komplutenski priređivači zasnovali čitanje ton monon Theon kai despoten ton Kyrion hemon ‘Iesoun Christon arnoumenoi. 3. Onaj ko se ovde opisuje kao ton monon despoten u paralelnom odlomku 2. Petrova 2:1 naziva se ton agorasanta autous despten, što je očigledan opis Onoga koji je „Crkvu Gospoda i Boga koju steče krvlju svojom“.

* despotes, odakle naša reč despot. I u grčkom kao i u engleskom, ona prenosi ideju vrhovne, neodgovorne vlasti – najviše vlasti svoje vrste. (Isto, str. 63)

Povezani članci

Jakovljeva visoka hristologija
Jakovljeva visoka hristologija – II deo
Didahi i božanstvo Hrista [1. deo], [2. deo]
Binitarna priroda Šeme [7. deo]
Kako dobra logika vodi ka odbacivanju islama, 2. deo
Isus Hristos – arhanđel Mihailo ili Mihailov Tvorac?