Muslimanka ima pitanja, 1. deo

U odeljku za komentare uz jedan od istaknutih tekstova (Kada su mrtvi hodali ulicama Jerusalima) koji se nalazi na blogu Pola Bilala Vilijamsa, muslimanka po imenu Khadijah Elisabeth iznela je neka pitanja protiv hrišćanske vere:

@Ashmath, assalamo 3alaykom wr wb, još jedan sjajan tekst – nije reč samo o ovom događaju, nego je čitava priča o Bogu koji je (navodno) došao na zemlju daleko premalo naglašena u Novom zavetu da bi bila istinita. Da je Isus zaista bio Bog, gde je zadivljeno klanjanje i obožavanje, padanje ničice, mnoštva koje ga je videlo, ili barem učenika koji su hodali s njim? Gde je *jasna, nedvosmislena*[sic] izjava o tome u svim jevanđeljima i Novom zavetu? I gde je ta ogromna, jedinstvena crkva koja ga odmah proglašava svojim bogom i spasiteljem čim je vaskrsao iz mrtvih, potpuno napuštajući zakon u korist njegove pripisane pravednosti? Kakva je to hristologija: „Isusa Nazarećanina, čovjeka od Boga potvrđena među vama silama i čudesima i znacima koje učini Bog preko njega među vama, kao što i sami znate,“ (Dela apostolska 2:22)? Da je Bog zaista hodao zemljom, ako je to prema starozavetnoj teologiji uopšte moguće, zar ne bi čitav svemir drhtao u sećanju na taj dan? (7. april 2012. u 14.06)

U ovom osvrtu pozabavićemo se upravo ovim njenim prigovorom:

Da je Isus zaista bio Bog, gde je zadivljeno klanjanje i obožavanje, padanje ničice, mnoštva koje ga je videlo, ili barem učenika koji su hodali s njim?

Obratite pažljivo pažnju na njene tvrdnje. Da je Isus zaista bio Bog, onda bi ga ljudi oko njega, posebno njegovi učenici, obožavali kao takvog.

Ovo je opravdana primedba koju ona iznosi, budući da prema njenim islamskim uverenjima nijedan istinski muslimanski prorok, koji nije bio ništa više od ljudskog bića, ne bi nikome dozvolio da mu ukaže takvu čast.

Islamska tradicija je sasvim jasna u tome da je Alah jedini koga treba obožavati i kome treba služiti:

„Ja (Muhammed) sam čovek kao i vi, meni se objavljuje da je vaš Bog - jedan Bog. Pa ko se nada susretu sa svojim Gospodarom, neka radi dobra dela i neka pored svog Gospodara nikoga ne obožava!“ S. 18:110 Shakir

Činovi služenja koje muslimanima nije dozvoljeno da ukazuju bilo kome osim sopstvenom osobenom božanstvu obuhvataju stvari poput klanjanja ili padanja ničice, kao i molitve odnosno prizivanja:

P16: Koje su vrste obožavanja koje nikada ne mogu biti ispravne niti prihvaćene osim ako se čine isključivo Alahu Jedinom?

O16: Među njima su Du’aa (prizivanje), Ista’aanah (traženje pomoći i podrške), Istaghaathah (traženje izbavljenja i spasa), Dhabh (klanje), Qurbaan (žrtva), Nadhr (zavetovanje), Khawf (strah od Njegove kazne), Rajaa’a (nada u Njegovu milost), Tawakkul (oslanjanje i pouzdanje u Alaha), Inaabah (okretanje u pokajanju), Mahabbah (ljubav), Khashyah (strahopoštovanje), Raghbah (žarka želja), Rahbah (zebnja), Ta’alluh (uzimanje nekoga za božanstvo), Rukoo’ (klanjanje u molitvi), Sujood (padanje ničice), Khushoo’ (poniznost), Tadhallul (smernost i samoponiženje), te veličanje i uzvisivanje koje spada u posebna svojstva al-Uloohiyyah. (The Proofs of Tawheed From the Book: Dalaa’il at-Tawheed Khamsoon Su’aalan wa Jawaaban fil-‘Aqeedah, autor Shaykhul Islaam Muhammad bin Sulaym at-Timimee; podebljanja i velika slova naša)

Ovo nije tek usamljeno mišljenje, već stav koji zastupaju praktično svi značajni islamski autoriteti, kao što se lako može videti iz sledećih navoda:

Klanjanje ili padanje ničice kraj groba, što su [sic] radnje koje nam je dozvoljeno da činimo samo Alahu. Preneseno je da je Anas rekao: „Nije prikladno da se ljudsko biće klanja drugome.“ Preneo Ahmad, 3/158; ocenio kao sahih al-Albaani u Saheeh al-Targheeb, 1936, 1937; Irwa’ al-Ghaleel, 3/158. (IslamQA, fetva br. 36860. Greške koje se čine prilikom posete Poslanikovoj džamiji; podebljanje naše)

Nije dozvoljeno klanjati se prilikom susreta s nekim, bilo da je reč o učenjaku ili bilo kome drugom.

Šejhul-islam Ibn Tejmija je rekao:

Što se tiče klanjanja prilikom pozdravljanja nekoga, ono je zabranjeno, kao što se prenosi u at-Tirmizijevoj zbirci od Poslanika; upitali su ga o čoveku koji sretne svoga brata – može li mu se pokloniti? Rekao je: „Ne.“ I nije dozvoljeno klanjati se niti padati ničice ni pred kim osim pred Alahom, neka je slavljen i uzvišen, iako je to možda bio oblik pozdravljanja u drugim religijama, kao u priči o Jusufu – „svi mu se pokloniše, pa on reče: „O moj oče, ovo je ostvarenje mog nekadašnjeg sna.“ [Jusuf 12:100]. Ali u našoj religiji nije prihvatljivo klanjati se niti padati ničice ni pred kim osim pred Alahom; štaviše, zabranjeno je čak i stajati onako kako nearapi stoje jedni pred drugima, pa šta tek reći o klanjanju i padanju ničice? Isto tako, i delimično klanjanje spada u ovu zabranu.

Kraj citata iz Majmoo‘ al-Fataawa, 1/377

I rekao je:

Što se tiče pognute glave prilikom susreta s uglednim ličnostima poput šejhova i slično, ili ljubljenja tla i tome sličnog, to su stvari oko kojih među imamima nema razilaženja da su zabranjene. Zapravo je i samo naginjanje leđa bilo kome osim Alahu zabranjeno. U al-Musnadu i drugde prenosi se da je, kada se Mu‘az ibn Džebel vratio iz Sirije, pao ničice pred Poslanikom, koji je rekao: „Šta je ovo, o Mu‘aze?“ Rekao je: O Alahov Poslaniče, video sam ih u Siriji kako padaju ničice pred svojim biskupima i patrijarsima, a prenosili su to od svojih proroka. Rekao je: „Oni lažu, o Mu‘aze; kada bih ikome naredio da padne ničice pred nekim drugim, naredio bih ženi da padne ničice pred svojim mužem zbog veličine njegovih prava nad njom. O Mu‘aze, misliš li da bi, kada bi prošao pored moga groba, pao ničice?“ Rekao je: Ne. Rekao je: „Nemoj to činiti“, ili reči tog značenja.

Ukratko: stajanje, sedenje, KLANJANJE I PADANJE NIČICE pripadaju SAMO Onome koji jedini zaslužuje obožavanje, Stvoritelju nebesa i zemlje; u onome što pripada isključivo Alahu NIKO NE SME IMATI NIKAKVOG UDELA; to se odnosi i na zaklinjanje bilo čim drugim osim Alahom, neka je slavljen i uzvišen.

Kraj citata iz Majmoo‘ al-Fataawa, 27/92, 93

Učenjaci Stalnog odbora su rekli:

Nije dozvoljeno klanjati se prilikom pozdravljanja niti izuvati obuću pred nekim.

I rekli su:

Nije dozvoljeno klanjati se prilikom pozdravljanja muslimana ni kafira, bilo gornjim delom tela bilo glavom, jer je klanjanje OBLIK OBOŽAVANJA, a obožavanje može pripadati samo Alahu.

Šejh ‘Abd al-‘Azeez ibn Baaz, Šejh ‘Abd al-Razzaaq ‘Afeefi, Šejh ‘Abd-Allah ibn Ghadyaan, Šejh ‘Abd-Allah ibn Qa‘ood

Fataawa al-Lajnah al-Daa’imah, 1/233, 234

A Alah najbolje zna. (IslamQA, fetva br. 164865. Da li je dozvoljeno da se mlađa osoba pokloni starijoj prilikom pozdravljanja?; podebljanja i velika slova naša)

Muslimanski autoriteti takođe jasno kažu da je činiti takve radnje bilo kome osim muslimanskom božanstvu isto što i počiniti neoprostivi greh širka, to jest pridruživanja stvorenja Alahu u njegovom isključivom božanskom obožavanju (up. K. 2:22; 4:48, 116):

P 4: Da li je tačno da je osoba koja svedoči da je Alah Stvoritelj i Opskrbitelj i da je Muhamed Alahov Poslanik, i koja obavlja salat (molitvu), musliman čak i ako čini sedždu (padanje ničice) svome šejhu i prinosi žrtve ljudima mimo Alaha?

O: Činiti sedždu i prinositi žrtvu bilo kome mimo Alaha jeste širk (pridruživanje drugih Alahu u Njegovom božanstvu ili obožavanju). Ljudi koji se upuštaju u bilo šta od toga nakon što su svesni propisa o tome jesu mušrici (oni koji Alahu pridružuju druge u obožavanju) i kafiri (nevernici). Alah neće primiti nijedno njihovo delo, pa makar postili i klanjali. Dela mušrika su odbačena. Štaviše, ako u tom stanju umru, Alah im neće oprostiti. Alah kaže: „Allah, zaista, neće da oprosti idolopoklonstvo, a oprostiće sve mimo toga, kome On hoće!“ Alah takođe kaže: „Ko drugom mesto koje pripada samo Allahu daje, Allah će ulazak u Raj da mu zabrani i boravište njegovo će da bude Pakao; a nepravednicima niko neće moći da pomogne.“ Alah isto tako kaže: „A da su oni pored Allaha druge obožavali, sigurno bi propalo ono što su radili.“ Ali ako se pre smrti vrate Alahu iskrenom tevbom (pokajanjem Alahu), Alah će im oprostiti, kao što Alah (Uzvišen neka je) kaže: „O sluge Moje koje ste se prema sebi ogrešili, ne gubite nadu u Allahovu milost! Allah će, sigurno, sve grehe da oprosti.“ Muslimanski učenjaci jednoglasno se slažu da ovaj ajet (kuranski stih) govori o onima koji se kaju. Što se tiče ajeta iz sure En-Nisa: „Allah, zaista, neće da oprosti idolopoklonstvo, a oprostiće sve mimo toga, kome On hoće!“, on govori o onima koji se ne kaju, naime o onima koji su umrli u kufru (nevrenju) i grehu. Neka nas Alah od toga sačuva. (Fatwas of the Permanent Committee [Kraljevina Saudijska Arabija: Portal Generalnog predsedništva za naučna istraživanja i ifta], tom 1, deo 1, poglavlje o akidi, verovanja: Padanje ničice pred bilo kim ili bilo čim mimo Alaha, Četvrto pitanje iz fetve br. 4360: Padanje ničice pred nekim mimo Alaha i klanje životinja njima u čast, str. 336–337; podvlačenje naše)

P 7: Da li je dozvoljeno činiti ruku‘ (klanjanje) svojim roditeljima?

O: To je nedozvoljeno i ravno je širku (pridruživanju drugih Alahu u Njegovom božanstvu ili obožavanju). Ruku‘ je oblik obožavanja, baš kao i sedžda (padanje ničice); stoga nije dozvoljeno klanjati se niti padati ničice ni pred kim osim pred Alahom Uzvišenim. (Isto, Sedmo pitanje iz fetve br. 9868: Klanjanje roditeljima; podvlačenje naše)

2. Širk uluhijje. Pojam tevhid al-uluhijje zahteva da se svaki pojedini čin obožavanja usmeri Alahu i samo Alahu. Prema tome, usmeriti bilo koji čin obožavanja nekom drugom mimo Alaha jeste primer širka u uluhijji. Primeri činova obožavanja koji pripadaju samo Alahu jesu dova, molitva, PADANJE NIČICE, zaveti i zakletve. Širk u uluhijji je najrasprostranjenija vrsta širka među ljudima. To je zato što većina ljudi potvrđuje postojanje Jednog Stvoritelja, a ipak činove obožavanja usmerava nekom drugom mimo Njega. Tako hrišćani, verujući u Boga „Oca“, većinu svoga obožavanja usmeravaju Isusu Hristu. (An Explanation of Muhammad ibn ‘Abdul Wahhab’s Kashf al-Shubuhat - Critical Study of Shirk, prevod i komentar Abu Ammaar Yasir Qadhi [Al-Hidaayah Publishing & Distribution, Birmingem, Velika Britanija], 6. Kategorije širka, 1. Širk u odnosu na kategorije tevhida, str. 37; podebljanja i velika slova naša)

Samo Sveto pismo sadrži primere pobožnih ljudi koji zabranjuju drugima da im se klanjaju ili da im prinose žrtve:

„A kad Petar ulažaše, srete ga Kornilije, i padnuvši pred noge njegove pokloni se. A Petar ga podiže govoreći: Ustani, i ja sam samo čovjek.“ Dela apostolska 10:25-26

„A neki čovjek u Listri sjeđaše nemoćan u nogama, budući hrom od utrobe matere svoje, i nikada ne bješe hodio. Ovaj slušaše Pavla gdje govori, koji pogledavši na njega i vidjevši da ima vjeru da će ozdraviti, Reče snažnim glasom: Tebi govorim u ime Gospoda Isusa Hrista, uspravi se na noge svoje! I on skoči, i hođaše. A kad vidje narod šta Pavle učini, podiže glas svoj govoreći likaonski: Bogovi postadoše slični ljudima i siđoše k nama. I nazivahu Varnavu Zevsom a Pavla Hermesom, jer on vođaše riječ. A žrec Zevsa što bješe pred gradom njihovim, dovede junce, i donese vijence pred vrata, i s narodom htjede da prinese žrtvu. A kad čuše apostoli, Varnava i Pavle, razderaše haljine svoje, i uskočiše među narod vičući i govoreći: Ljudi, šta to činite? I mi smo kao i vi smrtni ljudi, koji vam blagovijestimo da se od ovih ništavnih stvari obratite Bogu živome, koji stvori nebo i zemlju i more i sve što je u njima;“ Dela apostolska 14:8-15

I, prema nadahnutom Svetom pismu, čak su i pravedni anđeli odbijali da prihvate takvo poštovanje, uz obrazloženje da nisu ništa više od slugu Božjih, kao i svi ostali:

„I ja, Jovan, čuh i vidjeh ovo. I kada čuh i vidjeh, klanjajući se padoh pred noge anđela koji mi ovo pokaza. I reče mi: Pazi, nemoj! I ja sam sluga kao i ti i kao braća tvoja proroci i oni koji drže riječi knjige ove. Bogu se pokloni.“ Otkrivenje 22:8-9 – up. 19:9-10

Dakle, da Isus nije bio ništa više od čoveka, onda ni on ni njegovi učenici nikada nikome ne bi dozvolili da mu ukaže takvu čast.

Međutim, nije tako, kao što ćemo videti u sledećem delu.