Muhamedanski polemičar opovrgava Kuran, 2. deo
A Muhammadan Polemicist Disproves Quran Pt. 2
Muhamedanski polemičar opovrgava Kuran, 2. deo
Nastavljajući tamo gde smo stali, evo još jednog citata u kojem neverujući optužuju Kuran da nije ništa drugo do laž koju je Muhamed sklopio tako što je uz pomoć drugih zapisao neke od drevnih bajki koje su kružile u to vreme, da bi ih potom predstavio kao objave od Boga:
„Oni koji ne veruju govore:“Ovo nije ništa drugo do velika laž koju on izmišlja, a u tome mu i drugi ljudi pomažu”, i time čine nepravdu i potvoru. I govore: „To su izmišljotine drevnih naroda koje je on prepisao, pa mu se kazuju jutrom i večeri.“ Reci: „Objavljuje ga Onaj Koji zna tajne nebesa i Zemlje; On oprašta grehe i milostiv je."“ S. 25:4-6 Muhammad Asad
Tumačenje ovog odlomka koje daje pokojni muslimanski učenjak Maududi prilično je zanimljivo:
12 OVO JE ISTI PRIGOVOR KOJI SAVREMENI ORIJENTALISTI IZNOSE PROTIV KURANA, ali, koliko god čudno zvučalo, nijedan savremenik Svetog proroka nikada nije izneo takav prigovor protiv njega [sic]. Niko, na primer, nikada nije rekao da je Muhamed kao dečak sreo monaha Buhairaha i od njega stekao versko znanje, niti je iko tvrdio da je sva ta obaveštenja dobio od hrišćanskih monaha i jevrejskih rabina tokom trgovačkih putovanja u mladosti. Zapravo, znali su da nikada nije putovao sam, već u karavanima, pa da su tako nešto rekli, opovrglo bi ih na stotine njihovih sugrađana.
Zatim bi se moglo upitati: ako je sve to znanje stekao od Buhairaha kada mu je bilo oko dvanaest godina, i tokom trgovačkih putovanja kada mu je bilo dvadeset pet, zašto ga je krio od ljudi sve dok nije napunio četrdeset? A pritom nije napustio svoju zemlju ni na jedan jedini dan, već je godinama živeo među svojim ljudima u istom gradu. Zato stanovnici Meke nisu smeli da protiv njega iznesu tako drsku i neosnovanu optužbu. Njihovi prigovori odnosili su se na vreme kada je tvrdio da je Alahov prorok, a ne na vreme pre te tvrdnje. Njihov argument glasio je otprilike ovako: „Ovaj čovek je nepismen i ne može steći znanje iz knjiga. Živeo je među nama četrdeset godina, ali od njega nikada nismo čuli ništa što bi pokazalo da je bio upoznat sa onim što propoveda; dakle, mora da su mu pomogli drugi ljudi koji su za njega prepisivali te stvari iz spisa drevnih: on to uči od njih i recituje kao božanske objave — to je prevara.“ Štaviše, prema nekim predanjima, imenovali su neke od njegovih „pomagača“, koji su bili ljudi Knjige, nepismeni i živeli su u Meki. To su bili: (1) Addas, oslobođeni rob Huvaitiba bin Abdul Uzze, (2) Yasar, oslobođeni rob Ala bin al Hadramija, i (3) Jabr, oslobođeni rob Amira bin Rabbiaha.
OČIGLEDNO JE OVO TEŽAK ARGUMENT. JER NE MOŽE BITI VEĆEG DOKAZA ZA „PREVARU“ PROROČKE SLUŽBE NEGO ODREDITI NJEN IZVOR. Ali čudno izgleda to što protiv ove optužbe nije iznet nikakav argument osim pukog poricanja, kao da se kaže: „VAŠA OPTUŽBA JE DRSKA LAŽ: okrutni ste i nepravedni što iznosite tako lažnu optužbu protiv Našeg Poslanika; jer Kuran je Reč Alaha, koji zna sve tajne na nebesima i na zemlji.“ Da je njihova optužba bila zasnovana na činjenicama, ne bi bila odbačena s prezirom, jer bi u tom slučaju neverujući zahtevali podroban i jasan odgovor. Ali oni su uvideli snagu argumenata i nisu postavili takav zahtev. Štaviše, činjenica da „težak“ argument nije proizveo nikakvu sumnju u umovima novih muslimana bila je jasan dokaz da je bio laž. (Maududi, Kuran 25:4-6; podebljanje, verzal i podvlačenje naši)
Maududijevo priznanje ovde pogađa u metu, jer nema većeg dokaza da je Muhamed bio prevarant od toga da se imenuju ljudi i bajke iz kojih je crpeo građu koju je upotrebio da sastavi Kuran. Zanimljivo je da su, kao što je i sam Maududi priznao, i kao što je primetio pokojni hrišćanski islamolog E. M. Wherry,
(6) Ove optužbe nikada nisu valjano opovrgnute. Jedini odgovor jeste tvrdnja iz sledećeg stiha. (Wherry, Kuran 25:6)
Kuran se čak i ne trudi da opovrgne optužbu da nije ništa drugo do zbirka mitova. On samo poriče tvrdnju da je Muhamed te bajke dobio iz ljudskog izvora, tvrdeći umesto toga da je Alah taj koji je ove izmišljotine objavio svom „poslaniku“!
Nakon svega rečenog, prepustićemo muslimanskim tumačima da imenuju izvor Muhamedove prevare:
(„Oni koji ne veruju“) neverujući iz Meke („govore:“Ovo“) Kuran („nije ništa drugo do velika laž koju on izmišlja“) koju je Muhamed izmislio, („a u tome mu i drugi ljudi“) Jabr, Yasar i Fukayhah al-Rumi („pomažu“) da je izmisle, („i time čine nepravdu i potvoru.“ (Tanwîr al-Miqbâs min Tafsîr Ibn ‘Abbâs, Kuran 25:4; podebljanje i podvlačenje naši)
„I“) al-Nadr Ibn al-Harth i njegova družina („govore: „To su izmišljotine drevnih naroda“) OVAJ KURAN NIJE NIŠTA DRUGO DO PRIČE I LAŽI DREVNIH LJUDI („koje je on prepisao“) koje je Muhamed prepisao od Jabra i Yasara („pa mu se kazuju“) Muhamedu („jutrom i večeri“) ujutru i uveče. (Isto, Kuran 25:5; podebljanje, verzal i podvlačenje naši)
A evo šta je napisao pokojni iranski muslimanski učenjak Ali Dashti:
Proces te vrste započeo je u Muhamedovom umu još u detinjstvu i naveo ga je da se na svom sirijskom putovanju sreće i razgovara sa hrišćanskim monasima i sveštenicima, umesto da sve vreme provodi u trgovačkim poslovima. Na povratku, kroz zemlje Medyana i naroda Ad i Thamud, slušao je predanja tamošnjeg življa. U samoj Meki razmenjivao je posete i razgovore sa sledbenicima objavljenih religija. Satima je sedeo u Jabrovoj radnji blizu brda Marve i bio je u stalnom dodiru sa Khadijinim rođakom Waraqom b. Nawfalom, za koga se kaže da je preveo deo Novog zaveta na arapski. Sva ta iskustva verovatno su nemir koji je stalno bio prisutan u njegovoj nutrini pretvorila u pravu buru.
U Kuranu postoji osvrt na Muhamedove duge i česte razgovore sa Jabrom. Kurejšije su tvrdile da je Muhamed reči Kurana naučio od Jabra, koji je bio stranac. Odgovor je dat u 105. stihu sure 16 (an-Nahl): „Usuđuju se da laži izmišljaju samo oni koji u Allahove reči ne veruju, i oni su pravi lažljivci.“ Poslanikove biografije pominju još nekoliko sledbenika Pisma i posednika znanja sa kojima je razmenjivao posete pre početka svoje misije, npr. Aesha, mudraca plemena Howayteb, Salmana ol-Farsija i Belala Abisinca. I Abu Bakr je u to vreme vodio razgovore s njim i složio se s njim. (Dashti, 23 Years: A Study of the Prophetic Career of Mohammad [Mazda Publishers, Costa Mesa CA, 1994], str. 21, 22; podebljanje naše)
Dakle, budući da su imena Muhamedovih doušnika utvrđena, time je — prema Samijevom izazovu i Maududijevom priznanju — ustanovljeno da je Muhamed bio varalica, lažni prorok koga je podigao neprijatelj da odvuče ljude od istine jevanđelja Gospoda Isusa Hrista. To me dovodi do moje sledeće tačke.
KONKRETAN SLUČAJ POZAJMLJIVANJA
Budući da je Zaatari tražio konkretan primer da je Muhamed pozajmio bajku koju je čuo usmeno, više je nego rado izlazimo u susret. Sledeći stihovi, koji pominju neka Isusova čuda,
„I poslaće ga kao poslanika Izrailjevim sinovima: „Doneo sam vam znak od vašega Gospodara: oblikovaću vam od ilovače nešto poput ptice, i u nju ću da duvnem, pa će, Allahovom dozvolom, da bude ptica; i izlečiću slepog od rođenja i gubavog, i oživljavaću mrtve Allahovom dozvolom; i kazivaću vam šta jedete i šta u domovima vašim čuvate. U svemu tome ima dokaza za vas, ako vernici budete.“ S. 3:49 Pickthall
„Kad Allah kaže: „O Isuse, Marijin sine, seti se blagodati Moje prema tebi i tvojoj majci kada sam te Duhom blagoslovljenim (anđelom Gavrilom) pomogao pa si sa ljudima, u bešici i kao zreo čovek, razgovarao; i kada sam te naučio pismenosti i mudrosti, i Tori i Jevanđelju; i kada si, Mojom dozvolom, od blata nešto poput ptice oblikovao i u nju udahnuo, i kada je ona, Mojom dozvolom, postala ptica; i kada si, Mojom dozvolom, od rođenja slepog i gubavog izlečio; i kada si, Mojom dozvolom, dizao mrtve; i kada sam od tebe odbio Izrailjeve sinove, kad si im ti doneo jasne dokaze, pa su oni među njima koji nisu verovali - povikali: „Ovo nije ništa drugo do jasna vradžbina““ S. 5:110 Pickthall
„pozajmljeni“ su iz Muhamedove rasprave sa arapskim hrišćanima iz Najrana. Sledeći odlomak preuzet je od muslimanskog učenjaka dr Mahmuda M. Ayouba, koji navodi objašnjenje al-Tabarija za Kuran 3:59:
U nešto dužoj verziji drugog izveštaja koji prenosi Wahidi, Tabari prenosi, na osnovu predanja Ibn Jurajya, da su dvojica monaha ljutito rekla Proroku: „Ako govoriš istinu, onda nam pokaži slugu koji je oživljavao mrtve, isceljivao slepog od rođenja, I KOJI JE MOGAO OD GLINE DA OBLIKUJE PTICU I DA U NJU UDAHNE, I DA ONA POSTANE PTICA [uporedi 49. stih, gore]. Naprotiv, Isus je Bog.“ Prorok nije rekao ništa dok mu nije došao Gavrilo i rekao: „O Muhamede, „Nevernici su oni koji govore: „Zaista je Allah Mesija Marijin sin!““ [Kuran 5:17 i 72].“ Božji Poslanik reče: „O Gavrilo, tražili su od mene da im navedem još jedan primer poput Isusovog.“ Gavrilo odgovori: „Primer Isusov zaista je kod Allaha isti kao i primer Adamov: od prašine ga je stvorio, a zatim mu rekao: „Budi!“ I on bi!“ Kada su se ljudi sledećeg jutra vratili, Prorok im je izrecitovao ove stihove (Tabari, VI, str. 467-71). (Ayoub, The Qur’an and Its Interpreters: The House of ‘Imran [State University of New York (SUNY) Press, Albany, NY 1992], tom II, str. 184; podebljanje i verzal naši)
Hrišćanski učenjak Gordon Nickels pominje drugu verziju ove priče, koja potiče iz Tafsir Muqatil ibn Sulayman:
Muqatilova verzija tog susreta — bilo da se posmatra kao međuverski razgovor, žustra rasprava ili pretnja silom — sledi glavne linije poznatijih sira izveštaja.21 Međutim, sadrži i neke jedinstvene pojedinosti. Naročito, kod Muqatila rasprava počinje pitanjem najranske delegacije: „O Muhamede, zašto vređaš (shatama) i sramotiš (‘aba) našeg gospodara (sahib)?“22 Prorok islama odgovara: „Kog vašeg gospodara?“, a hrišćani kažu: „‘Isu, sina Marije device.“ Hrišćani nastavljaju svoj zahtev: „Pokaži nam slugu poput njega među onim što je Alah stvorio. On oživljava mrtve i isceljuje slepe i gubave I STVARA PTICU OD GLINE.“23 Muqatil na ovom mestu primećuje da hrišćani nisu rekli „po dopuštenju (idhn) Alaha“. To je izraz koji se ponavlja u kuranskim izveštajima o čudima ‘Ise u 3.49 i 5.110. Hrišćani nastavljaju: „Dok svaki čovek ima oca, ‘Isa nije imao oca. Zato se složi s nama da je ‘Isa sin (ibn) Alaha i mi ćemo te slediti.“24 (Nickels, The Christians of Najran in Muqatil's Tafsir; podebljanje i verzal naši)
Navedeni izveštaji potvrđuju da je Muhamed ovu bajkovitu priču o Isusu koji od gline oblikuje pticu, a zatim u nju udahnjuje život, čuo od hrišćana iz Najrana, da bi je potom od reči do reči uneo u Kuran. A ovo je samo jedan od nekoliko desetina primera koje smo mogli navesti iz muslimanskog spisa, koji pokazuju da su neverujući bili u pravu kada su optužili Muhameda da ne čini ništa drugo do papagajski ponavlja bajke drevnih kao objave koje mu je Bog dao.
U svetlu prethodnog, Samijev izazov je temeljno ispunjen. Odgovorili smo na Zaatarijevo ko, kada i gde, to jest: Muhamed je mnoge kuranske bajke naučio od raznih pojedinaca tokom svog boravka u Meki, i pre i tokom svog navodnog proročkog poziva. Stoga je vreme da se Zaatari suoči sa stvarnošću i prihvati činjenicu da je Muhamed bio prevarant, lažni prorok koga je obmanuo duh što je sišao na njega, tako da je usvojio mnoge legende i mitove koje je čuo usmeno i dodao ih Kuranu kao način da Jevreje, hrišćane i pagane namami da prigrle njegovu lažnu religiju. Muhamed i njegov duh nisu ni slutili da će se to vratiti kao dokaz da je Kuran laž i da je Muhamed bio lažni prorok. Muhamedov duh naveo ga je da u knjigu za koju je Muhamed tvrdio da ju je poslao onaj koji zna sve stvari uključi bajke i besmislice. Zaista, sveznajuće biće bi znalo da ne treba pokušavati da takve laži i budalaste priče predstavi kao stvarnu istoriju.
Dodatna literatura
O teorijama o pozajmljivanju iz Biblije u Kuranu: merodavno opovrgavanje