Muhamed – okrutni i nasilni „prorok“

Prema Kuranu, Muhamed je poslat kao milost čovečanstvu:

„tebe smo poslali samo kao milost svetovima“ S. 21:107 Hilali-Khan

Islamsko pismo dalje svedoči da Muhamed nije bio grub niti okrutan prema svojim sledbenicima:

„Sa Allahovom milošću ti si blag prema njima; a da si grub i tvrdog srca, sigurno bi se razbežali na sve strane od tebe. Zato im praštaj i moli da im bude oprošteno, i dogovaraj se sa njima. A kada se odlučiš, osloni se na Allaha; Allah, zaista voli one koji se oslanjaju na Njega.“ S. 3:159 Hilali-Khan

Međutim, ponekad Muhamed prema sopstvenim sledbenicima i najboljim prijateljima nije bio nimalo milostiv. Prema takozvanim verodostojnim hadisima, Muhamed bi zapravo vikao, proklinjao, povređivao i/ili tukao one koji su ga najviše voleli, a koji ništa nisu učinili da zasluže takvo zlostavljanje:

**Poglavlje 23: ONAJ NAD KIM JE ALAHOV POSLANIK PRIZVAO PROKLETSTVO, A KO GA ZAPRAVO NIJE ZASLUŽIO, TO ĆE MU BITI IZVOR NAGRADE I MILOSTI
**
Aiša je izvestila da su dvojica ljudi posetila Alahovog Poslanika i da su obojica govorila o nečemu čega ja nisam svesna, ali ga je to razljutilo I ON JE NAD OBOJICOM PRIZVAO PROKLETSTVO I IZREKAO KLETVU, a kada su izašli, rekla sam: Alahov Poslaniče, dobro će stići do svakoga, ali do ove dvojice neće stići. On reče: Zašto to? Rekoh: Zato što si nad obojicom prizvao prokletstvo i izrekao kletvu. On reče: Zar ne znaš da sam sa svojim Gospodarem sklopio uslov govoreći ovako: O Alahu, ja sam ljudsko biće, i onome muslimanu nad kojim prizovem prokletstvo ili izreknem kletvu, učini to izvorom čistote i nagrade? (Sahih Muslim, Knjiga 032, Broj 6285)

Ovaj hadis je prenet na osnovu autoriteta A'maša sa istim lancem prenosilaca, a hadis prenet na osnovu autoriteta Ise (reči glase): „Imao je privatni sastanak sa njima I IZREKAO JE KLETVU NAD NJIMA I PROKLEO IH i poslao ih napolje.“ (Sahih Muslim, Knjiga 032, Broj 6286)

Ebu Hurejre je preneo da je Alahov Poslanik rekao: O Alahu, sklapam s Tobom savez protiv kojeg nikada nećeš postupiti. Ja sam ljudsko biće, i stoga muslimanu kome nanesem bilo kakvu štetu, ili koga izgrdim, ili nad kim PRIZOVEM PROKLETSTVO, ili koga ISTUČEM, učini to izvorom blagoslova, očišćenja i bliskosti Tebi na Dan vaskrsenja. (Sahih Muslim, Knjiga 032, Broj 6290)

Salim, oslobođeni rob Nasrijina, reče: Čuo sam Ebu Hurejru kako kaže da je čuo Alahovog Poslanika kako govori: O Alahu, Muhamed je ljudsko biće. Gubim strpljenje kao što ga ljudska bića gube, i sklopio sam s Tobom savez koji Ti nećeš prekršiti: Vernku kome nanesem bilo kakvu nevolju, ili nad kim prizovem prokletstvo, ili koga istučem, učini to iskupljenjem (njegovih greha i izvorom) njegove bliskosti Tebi na Dan vaskrsenja. (Sahih Muslim, Knjiga 032, Broj 6293)

Muhamed je čak prokleo devojčicu siroče, poželevši joj da ne poživi dugo, i time je rasplakao!

Anas b. Malik je preneo da je kod Um Sulejme (koja je bila Anasova majka) bila devojčica siroče. Alahov Poslanik ugleda tu devojčicu siroče i reče: O, to si ti; postala si mlada devojka. DABOGDA NE ODMAKLA U GODINAMA! Ta robinja se vratila Um Sulejmi plačući. Um Sulejma reče: O kćeri, šta ti je? Ona reče: Alahov Poslanik je nada mnom prizvao prokletstvo da ne narastem u godinama, i tako nikada neću narasti u godinama, ili je rekla, u mom (trajanju) života. Um Sulejma izađe žurno omotavši svoju maramu dok nije srela Alahovog Poslanika. On joj reče: Um Sulejma, šta ti je? Ona reče: Alahov Poslaniče, prizvao si prokletstvo nad mojom devojčicom siročetom. On reče: Um Sulejma, šta je to? Ona reče: Ona (devojčica siroče) tvrdi da si je prokleo rekavši da ne naraste u godinama niti da poraste u životu. Alahov Poslanik se osmehnu, a zatim reče: Um Sulejma, zar ne znaš da sam sklopio ovaj uslov sa svojim Gospodarem? A uslov sa mojim Gospodarem je da sam Mu rekao: Ja sam ljudsko biće i radujem se kao što se ljudsko biće raduje, i gubim strpljenje kao što ga ljudsko biće gubi, pa za bilo koju osobu iz moga umeta koju prokunem a koja to nikako ne zaslužuje, neka to, o Gospode, bude učinjeno izvorom očišćenja i čistote i bliskosti (Alahu) na Dan vaskrsenja. (Sahih Muslim, Knjiga 032, Broj 6297)

Postoji nekoliko problema sa Muhamedovim postupcima i izjavama. Prvo, Muhamedovo opravdanje da nije bio ništa više od ljudskog bića nije nikakvo opravdanje za zlostavljanje i povređivanje ljudi koji su ga voleli više nego sebe same. Postoje ljudska bića koja nisu proroci, a sposobna su da kontrolišu svoj bes i gnev i ne obrušavaju se na svoju porodicu i prijatelje onako kako je to Muhamed činio. Stoga, koliko je tek Muhamed morao imati kontrolu nad svojim grešnim porivima i besom, naročito kada je navodno bio zaštićen od svoga boga?

Ovo nas dovodi do drugog problema. Muslimanski učenjaci tvrde da su proroci čuvani i zaštićeni (isma/masum) od činjenja greha. Ako je tako, zašto onda Alah nije uspeo da zaštiti svoga proroka od njegovog nepravednog i neopravdanog gneva? Zašto Alah nije dao Muhamedu potpunu vlast nad njegovim grešnim besom, kako ne bi verbalno zlostavljao i proklinjao svoje sledbenike koji su ga voleli više nego sebe same?

Treće, umesto da kontroliše svoj jezik, ili umesto da mu Alah da pobedu nad njegovim besom i prostim rečnikom, Muhamed opravdava svoje proklinjanje, napade i uvrede upućene ljudima govoreći da će Alah blagosloviti svakoga koga on povredi, prokune i/ili istuče! Tako je, umesto da ga prekori i kazni za njegove grehe, Alah zapravo odobrio Muhamedovu okrutnost i pokvarenost pristajući da blagoslovi svakoga koga on prokune i povredi! Zašto je Alah dopustio Muhamedu da uživa u svome grehu prihvatajući njegovu pogodbu da blagoslovi svakoga koga prokune? Kakav bi bog prihvatio takav sporazum, dopuštajući time Muhamedu slobodu da opravdava i nastavlja sa zlostavljanjem i proklinjanjem sopstvenih sledbenika, kao što je ona jadna nevina devojčica siroče? Zar to ne čini Alaha saučesnikom u Muhamedovim gresima? Zar to ne pokazuje da je Alah zapravo bio Muhamedov sluga, budući da je pristao na hirove i želje ovoga drugoga i ispunio ih?

Još je uznemirujuća Muhamedova oholost u pretpostavci da će Alah automatski prihvatiti njegove uslove. Gornji hadisi ne pružaju nikakav dokaz da je Alah pristao na Muhamedove zahteve. Ta predanja tek izveštavaju šta je Muhamed rekao i uzimaju zdravo za gotovo da je Alah popustio pred željama svoga poslanika.

Zapravo, u poslednjem hadisu reč je tek o molbi koju on upućuje. Obratite pažnju, još jednom, na Muhamedove izjave:

Sklopio sam uslov sa svojim Gospodarem …

O Alahu, sklapam s Tobom savez protiv kojeg nikada nećeš postupiti.

O Alahu, Muhamed je ljudsko biće. Gubim strpljenje kao što ga ljudska bića gube, i sklopio sam s Tobom savez koji Ti nećeš prekršiti:

Zar to nisu veoma drske formulacije? Muhamed jednostrano sklapa savez. Nije Alah taj koji Muhamedu nudi savez. Muhamed prosto proglašava ovo pravilo i tvrdi da Alah zasigurno nikada neće postupiti protiv njega. To nije ništa drugo do čista oholost sa Muhamedove strane. Pogrešiva, grešna stvorenja jednostavno nisu u položaju da od Boga zahtevaju da podrži ili opravda njihovu grešnost, a ipak Muhamed misli da ima takvo pravo.

Štaviše, kao deo našeg pokajanja mi hrišćani možemo da se molimo da Bog milostivo pretvori naša zla dela u blagoslov za osobu kojoj smo naneli štetu, a zatim iskreno zamolimo da Bog promeni naše srce i da nam snagu da nikada više ne postupimo na taj način (Da li dobrota živi u tebi?, vidi takođe: 1, 2, 3). Ali to je nešto sasvim drugo od onoga što vidimo u gornjim hadisima. Muhamed u suštini „izmišlja tu zamišljenu pogodbu“ kako bi mogao da nastavi kao i pre i kako NE bi morao da se promeni. To je biblijski neprihvatljivo i otvorena sprdnja sa svetošću i pravednošću istinitog Boga.

Naročito, Muhamed sebe oslobađa obaveze da traži oproštaj od ljudi koje je proklinjao, tukao ili im na drugi način naneo štetu. (Uostalom, on je izazivao samo blagoslove…) Biblijsko načelo jeste da moramo tražiti oproštaj za svoja nedela, i od osobe kojoj smo naneli štetu i od Boga. To zahteva poniznost i priznanje da čovek greši. Očigledno, Muhamed ne želi da se izvini i prizna da je u bilo čemu pogrešio. Sa ovim trikom sada može da kaže: „Zašto se žališ? Ja sam ti zapravo doneo blagoslov!“ I tako, u krajnjoj analizi, on zlo naziva dobrom, uništavajući sam temelj morala.

Četvrto, muslimani često citiraju sledeći stih da bi dokazali da je Muhamed govorio samo po nadahnuću:

„On ne govori po svojim prohtevima. To je samo Objava koja mu se obznanjuje.“ S. 53:3-4 Hilali-Khan

Ako je istina da Muhamed nikada nije govorio iz sopstvenih želja, već je uvek bio nadahnut da govori, onda to znači da je Alah zapravo bio taj koji je hteo da njegov poslanik proklinje i zlostavlja sopstvene sledbenike koji takav postupak nisu zaslužili! Očigledno pitanje jeste zašto bi islamsko božanstvo, koje bi trebalo da bude sveto i svemilosno, navelo Muhameda da bez ikakvog dobrog razloga proklinje i povređuje vernike koji su svoga boga i njegovog proroka voleli više nego sopstvene živote?

Da stvar bude gora, Muhamed je osuđen sopstvenim učenjima!

4184. Prenosi se od Ebu Bekre da je Alahov Poslanik rekao: „Stid je deo vere, a vera će biti u Raju. Nepristojnost u govoru deo je grubosti, a grubost će biti u Paklu.“ (Sahih)

Komentari…

c. Korišćenje prostog jezika znači vređanje ili upotrebu ružnih reči, svađanje i slično; ti postupci su suprotni osobinama vernika. (English Translation of Sunan Ibn Majah - Compiled by Imam Muhammad Bin Yazeed Ibn Majah Al-Qazwini, From Hadith No. 3657 to 4341, hadise priredio i referencirao Hafiz Abu Tahir Zubair 'Ali Za'i, preveo Nasiruddin al-Khattab (Kanada), konačna redakcija Abu Khaliyl (SAD) [Darussalam Publications and Distributors, prvo izdanje: jun 2007], tom 5, 37. Poglavlja o asketizmu, poglavlje 17. Stid, stidljivost, str. 330; podvlačenje naše)

Ovo pokazuje da, još jednom, Muhamed nije praktikovao ono što je propovedao, jer je zlostavljao i koristio ružne reči protiv onih koji su ga najviše voleli i koji ništa nisu učinili da zasluže takav postupak, iako je svoje sledbenike upozoravao da tako ne čine. Kao takav, Muhamed je osuđen i prema sopstvenim rečima zaslužuje da ode u pakao.

Sam Gospod Isus je upozorio ljude da će im biti suđeno za ono što govore:

„Dobar čovjek iz dobre riznice iznosi dobro; a zao čovjek iz zle riznice iznosi zlo. A ja vam kažem, da će za svaku praznu riječ koju reknu ljudi dati odgovor u dan Suda. Jer ćeš zbog svojih riječi biti opravdan i zbog svojih riječi biti osuđen.“ Matej 12:35-37

To znači da Muhamed potpada i pod sud Gospoda Isusa Hrista!

Najzad, jedno je proklinjati one koji ti se suprotstavljaju i napadaju te, što je Muhamed činio prilično često. (Uporedite samo poslednje reči Muhameda i Isusa.) Sasvim je nešto drugo omalovažavati i vređati one koji te vole više nego sopstvene živote i koji nisu učinili ništa uvredljivo da zasluže takvo zlostavljanje i maltretiranje.

Stoga je jasno: što više proučavamo Muhamedov život, to više dokaza nalazimo da on uopšte nije bio prorok, niti je bio milost čovečanstvu, već pre prokletstvo za ljudski rod. Muhamedov život i učenja doneli su više štete i naneli veće razaranje svetu — to jest, njegovo proklinjanje i zlostavljanje ljudi, podvođenje žena i nazivanje toga privremenim brakom, dopuštanje muslimanima da siluju žene koje su zarobili čak i ako su udate, otimanje žene svoga usvojenog sina, ukidanje usvajanja kao posledica toga, naređivanje svojim sledbenicima da ubijaju ili potčinjavaju pojedince koji odbijaju da ga prihvate kao proroka… spisak bi se mogao nastaviti unedogled.

Vreme je da muslimani napuste ovog lažnog proroka i da se okrenu vaskrslom Gospodu Isusu Hristu, Božjem voljenom Sinu, jer je on njihova jedina nada spasenja.

Želim da zahvalim Jochenu Katzu na njegovim komentarima na ovaj članak i na nizu predloga koje sam uvrstio.