Muhamed kao ljudski glas Alaha

Još očiglednije blasfemično širk od proroka širka

U Kuranu nalazimo odlomke u kojima se muslimanima naređuje da se pokoravaju Alahu i Muhamedu na način koji ih čini gotovo istovetnima jedan sa drugim. Zapazimo, na primer, sledeći tekst:

„pokoravajte se Allahu i Njegovom Poslaniku, i ne okrećite se od njega, a čujete ga“ S. 8:20 Sahih International

Arapska reč anhu jeste objekatska zamenica trećeg lica jednine muškog roda, iako odlomak izričito pominje dva objekta, naime Alaha i njegovog poslanika. Kao takvo, nije jasno da li se zamenica odnosi na najbliži antecedent, npr. Muhameda, ili zapravo upućuje nazad na samog Alaha. Stoga bi bilo ispravnije upotrebiti zamenicu u dvojini, tj. „i ne okrećite se od njih dvojice“, kako bi se izbegla takva dvosmislenost.

Međutim, moguće je da je Muhamed namerno upotrebio zamenicu u jednini kako bi naglasio činjenicu da je pokoravanje njemu isto što i pokoravanje Alahu, budući da su njegove zapovesti Alahove zapovesti i obrnuto. Ovo je jasnije izraženo u sledećim odlomcima:

„Reci: „Ako vi volite Allaha, onda mene (Muhammeda) sledite, i vas će Allah da voli i grehe će da vam oprosti! A Allah oprašta grehe i milostiv je.““ 3:31

„A vi obavljajte molitvu i dajte milostinju i Poslaniku budite poslušni da bi vam se milost ukazala.“ S. 24:56

U ovim tekstovima muslimanima se naređuje da slede Muhameda i da mu se pokoravaju bez ijedne reči o tome da treba slediti i pokoravati se i Alahu, a razlog je očigledan. Slediti Muhameda i pokoravati mu se JESTE slediti Alaha i pokoravati se njemu, što objašnjava zašto se to dvoje može grupisati zajedno upotrebom zamenica u jednini, budući da su praktično istovetni.

To pak znači da je Muhamed ljudski glas svog božanstva, činjenica koju dodatno potvrđuje sledeći stih:

„O vi koji verujete, odazovite se Allahu i Poslaniku kad od vas zatraži da činite ono što vas oživljava; i neka znate da Allah deluje između čoveka i njegovog srca, i da ćete svi da budete sakupljeni pred Njim.“ S. 8:24 Sahih International

Arapski izraz da'akum jeste glagol u perfektu trećeg lica jednine muškog roda, uprkos tome što je odlomak podsticaj da se odazove pozivu i Alaha i Muhameda. Gramatički bi bilo ispravnije upotrebiti glagol u dvojini — „njih dvojica vas pozivaju“.

Ovako kako stoji, jednina se mora videti kao još jedan Muhamedov pokušaj da sebe postavi na nivo božanstva time što svoje pozivanje vernika čini gotovo istovetnim sa Alahovim pozivanjem njih da čuju i poslušaju. Ovo ne samo da pridružuje Muhameda njegovom gospodu, već ga i prikazuje kao istovetnog Alahu, npr. Alahov poziv jeste Muhamedov poziv, a Muhamedov poziv jeste Alahov poziv, budući da su u osnovi jedno te isto.

Očigledno je da je Muhamed nastojao da uzurpira položaj Gospoda Isusa time što je sebe prikazivao kao vidljivu pojavu svog božanstva, na isti način na koji Novi zavet identifikuje Hrista kao lik i otisak Boga (up. Jovan 1:18; 6:44-46; 10:37-38; 12:44-45; 14:7-11; 2. Korinćanima 4:6; Kološanima 1:15, 19; Jevrejima 1:2-3).

Stoga, videti Muhameda znači videti Alaha, voleti Muhameda znači voleti Alaha, pokoravati se Muhamedu znači pokoravati se Alahu itd., budući da je on ljudsko ispoljenje svog boga.

Ovo takođe objašnjava zašto odazivanje na Muhamedov poziv ima prvenstvo i prednost nad samom molitvom, kao što pokazuje sledeće predanje:

Prenosi Ebu Said bin El-Mualla:
Dok sam se molio u džamiji, Alahov Poslanik me je pozvao, ali mu se nisam odazvao. Kasnije sam rekao: „O Alahov Poslaniče! Molio sam se.“ On reče: „Zar Alah nije rekao — ‚Odazovite se Alahu (pokoravajući mu se) i njegovom Poslaniku kada vas pozove?‘“ (8.24)…“ (Sahih al-Buhari, tom 6, knjiga 60, broj 1)

Umesto da pohvali čoveka što obožava Alaha, Muhamed zapravo prekoreva svog saputnika što nije ostavio po strani svoje molitve kako bi se odazvao pozivu svog proroka. Muhamed čak ide dotle da citira K. 8:24 kako bi dokazao da sam Kuran svedoči da je trenutno odazivanje na njegov poziv važnije od molitve Alahu. Ovo pruža nepobitan dokaz da odnos muslimana prema Muhamedu ima prednost nad njegovim odnosom prema Alahu.

Sada, koji bi se musliman usudio da kaže da Muhamed nije razumeo značenje K. 8:24? Koji bi musliman želeo da tvrdi da je Muhamed zloupotrebio ovaj stih i sagrešio protiv svog gospoda ponašajući se oholo i bogohulno, pripisujući sebi položaj koji mu Kuran ne daje?

U svakom slučaju, ovo predanje pokazuje da je Muhamed sebe postavio na isti nivo sa svojim sopstvenim bogom, ako ne i zapravo iznad muslimanskog božanstva. U najmanju ruku, pokazuje da je Muhamedovo pozivanje gotovo istovetno sa samim glasom (zapravo, ljudskim glasom!) samog Alaha.

Prema tome, odazvati se Muhamedovom pozivu znači poslušati Alahov poziv, budući da čuti zvuk Muhamedovog glasa znači slušati samog Alaha, kao što pokazuje sledeći stih:

„Ko se pokori Poslaniku, pokorio se i Allahu, a ko se okrene, pa Mi te nismo poslali da im čuvar budeš.“ S. 4:80 Hilali-Khan

Ovo objašnjava zašto Kuran to dvoje grupiše zajedno upotrebom zamenica u jednini.

U osnovi se sve svodi na to da Muhamed sebe prikazuje kao ljudski lik i otisak svog božanstva!