Ponovno razmatranje pitanja Muhameda i epilepsije, 2. deo

Razotkrivanje još dezinformacija Džamala Badavija

Nastavljamo tamo gde smo prethodno stali.

Evo šta Britanika kaže o pitanju epilepsije:

epilepsija, iznenadni i ponavljani poremećaji mentalne funkcije, stanja svesti, senzorne aktivnosti ili pokreta tela, izazvani paroksizmalnim poremećajem rada moždanih nervnih ćelija. Epilepsija obuhvata generalizovane konvulzije kod kojih dolazi do iznenadnog gubitka svesti sa padanjem i tresenjem udova (grand mal; q.v.) trenutne prekide svesnosti (petit mal; q.v.), i lokalne pokrete i senzacije u pojedinim delovima tela (fokalni napad; q.v.), kao i druge vrste aktivnosti koje mogu uključivati bizarno automatsko ponašanje, ČUDNA SEĆANJA, ILUZORNA I HALUCINATORNA ISKUSTVA i promene raspoloženja… Fokalni početak može se ispoljiti lokalizovanim pokretima ili senzacijama nekog dela tela, ili subjektivno doživljenim upozorenjima koja se nazivaju aure, a koja traju od delića sekunde do nekoliko sekundi. Aure koje potiču iz određenih oblasti mozga uključuju iluzije da je okruženje čudno poznato, SLUŠNE ILI VIZUELNE HALUCINACIJE, ZVONJAVU U UŠIMA i neprijatne mirise ili ukuse. Iako su deo samog napada, aure se smatraju upozorenjem na nadolazeći nastup. (The New Encyclopedia Britannica: Micropaedia [Encyclopedia Britannica, Inc. 15. izdanje, 2007], tom 4. Delusion-Frenssen, str. 525; podebljanje i velika slova naši)

A evo šta jedno drugo referentno delo o epilepsiji kaže o ovom hroničnom poremećaju:

Identifikovano je više od 30 različitih vrsta napada koji prate epilepsiju (Cavazos i Spitz, 2007). Te vrste napada svrstavaju se u dve široke kategorije: (1) parcijalni napadi, koji počinju na jednom mestu u mozgu i obično zahvataju samo jedan senzorni ili motorni sistem, i (2) generalizovani napadi, koji se od samog početka javljaju u obe hemisfere mozga i zahvataju telo obostrano i simetrično. Približno 60% osoba sa epilepsijom doživljava parcijalne napade, koji su poznati i kao fokalni napadi.

Kompleksni parcijalni napadi mogu se ispoljiti na razne načine, uz jedini uslov da je svest izmenjena. Izmena svesti može biti suptilna ili dramatična i može uticati na raspoloženje, kogniciju, pamćenje i lične osobine. Klasična slika kompleksnog parcijalnog napada uključuje automatizme, koji se sastoje od stereotipnih ili ponavljajućih radnji, u rasponu od treptanja i mljackanja usnama do hodanja u krug i svlačenja odeće. U nekim slučajevima osoba nastavlja da obavlja neku aktivnost, poput pranja sudova, ali na ponavljajući i neproduktivan način. Kao i jednostavni parcijalni napadi, većina kompleksnih parcijalnih napada je veoma kratkotrajna i traje 15 sekundi ili manje. Kada se kompleksni parcijalni napad završi, pogođena osoba je često dezorijentisana, umorna i nesposobna da se seti događaja.

Generalizovani napadi su heterogena grupa koja obuhvata apsansne i toničko-kloničke napade. Obe ove vrste podrazumevaju oštećenje svesti i obostrane motorne simptome. Kod klasičnog toničko-kloničkog napada oči osobe se prevrću naviše, što je praćeno gubitkom svesti.

Može se javiti i gunđanje ili prodoran krik, izazvan grčenjem grudnih mišića i forsiranim izdisajem kroz stegnute glasne žice. Osoba potom postaje ukočena, ispružajući ekstremitete i izvijajući leđa (tonična faza), nakon čega slede ritmičke kontrakcije ekstremiteta (klonična faza). Toničko-klonički napadi su samoograničavajući i mogu trajati od nekoliko sekundi do 30 minuta. Kod apsansnih napada javlja se kratak period gubitka svesti bez prateće motorne aktivnosti. Apsansne napade karakterišu trenutni prekidi svesti koji uključuju zurenje, spuštanje glave, gubitak tonusa lica, a u nekim slučajevima i treperenje kapaka. (The Corsini Encyclopedia of Psychology, priredili Irving B. Wiener i W. Edward Craighead [John Wiley & Sons, Inc., četvrto izdanje 2010], tom 2. D-L, str. 586-587; podebljanje naše)

Pogledajmo sada da li je Muhamed ispoljavao simptome koji se obično povezuju sa osobom koja boluje od epilepsije.

Patio je od glavobolja i padao u nesvest.

Ebu Nuajm prenosi, iz predanja Kutejbe, da mu je Ali b. Gurab preneo, od al-Ahvasa b. Hakima, od Ebu Avane, od Saida b. al-Musajiba, od Ebu Hurejre, koji je rekao: „Kada bi objava sišla Božjem Poslaniku, zabolela bi ga glava i pokrivao bi glavu biljkom kane.“ (Ibn Kesir, The Life of the Prophet Muhammad, tom I, str. 308; podebljanje i kurziv naši)

Ebu Hurejra je preneo: „Kada bi objava od Alaha došla Poslaniku, bilo je kao da je pao u nesvest.“ (Ebu Nuajm). (As-Sujuti, Tahdhib al-khasa'is al-nabawiyyah al-kubra („Divne osobine Poslanika“) [Iz Publication, Istanbul 2003], str. 300; podebljanje i kurziv naši)

Doživljavao je silovite konvulzije i drhtanje.

„Dok je obavljao svoje godišnje povlačenje na planini Hira, otprilike 610. godine, doživeo je zapanjujući i dramatičan napad. Reči su bile isceđene, kao iz dubine njegovog bića, i pogodile su sam koren problema u Meki…

„Kada je Muhamed došao sebi, bio je toliko užasnut pomišlju da ga je, uprkos svem njegovom duhovnom nastojanju, jednostavno posetio džin da više nije želeo da živi. U očajanju je pobegao iz pećine i počeo da se penje ka vrhu planine DA BI SE BACIO U SMRT. Ali tamo je imao još jedno viđenje. Video je moćno biće koje je ispunjavalo horizont i stajalo ‘zureći u njega, ne pomerajući se ni napred ni nazad’. Pokušao je da se okrene, ali je, kako je kasnije rekao, ‘Ka kom god delu neba da sam pogledao, video sam ga kao i pre’. Bio je to duh (ruh) objave, koga će Muhamed KASNIJE nazvati Gavrilo. Ali to nije bio lep, naturalistički anđeo, već transcendentno prisustvo koje je prkosilo uobičajenim ljudskim i prostornim kategorijama.

„PRESTRAVLJEN i i dalje nesposoban da shvati šta se dogodilo, Muhamed se sunovratio niz planinu do Hatidže. Dok je stigao do nje, PUZAO JE NA RUKAMA I KOLENIMA, GRČEVITO SE TRESUĆI. ‘Pokrijte me!’ povikao je bacajući se u njeno krilo… Nakon doživljaja na planini Hira usledilo je još viđenja – ne znamo tačno koliko – a onda je, na Muhamedovu žalost, božanski glas zaćutao i više nije bilo objava…

„Bilo je to vreme velike pustoši. Da li je Muhamed ipak bio obmanut? Da li je to prisustvo bilo tek nestašni džin? Ili ga je Bog našao manjkavim i napustio? Dve duge godine nebesa su ostala tvrdoglavo zatvorena, a onda se, iznenada, tama razišla u naletu blistave sigurnosti…“ (Karen Armstrong, Muhammad: A Prophet for our time [HarperCollins Publishers, 2006], prvo poglavlje. Meka, str. 45-49; podebljanje i velika slova naši)

Doživljavao je izobličenje i promenu boje lica, i gunđao bi ili stenjao.

Ubada b. Samit je preneo da je, kada bi vahj (nadahnuće) sišao na Alahovog Poslanika, on osećao teret zbog toga i boja njegovog lica bi se promenila. (Sahih Muslim, knjiga 030, br. 5766)

„Prenosi Safvan bin Jala bin Umeja: Jala je govorio: ‘Voleo bih da mogu da vidim Alahovog poslanika u trenutku kada mu dolazi božansko nadahnuće.’ Kada je Poslanik bio u Al-Džirani, zaklonjen odećom obešenom iznad njega, a neki od njegovih drugova bili su s njim, došao je čovek namirisan mirisom i rekao: ‘O Alahov poslaniče! Kakvo je tvoje mišljenje o čoveku koji stupi u ihram i obuče ogrtač pošto je telo namirisao mirisom?’ Poslanik je sačekao neko vreme, a zatim je na njega sišlo božansko nadahnuće. Omer je pokazao Jali, dajući mu znak da priđe. Jala je došao i progurao glavu (ispod zastora koji je pokrivao Poslanika) i gle! Poslanikovo lice je bilo crveno i neko vreme je teško disao, a zatim mu je laknulo. Nato je rekao: ‘Gde je onaj koji me je maločas pitao o umri?’ Čovek je potražen i doveden pred Poslanika, koji mu je rekao: ‘Što se tiče mirisa kojim si namirisao telo, moraš ga oprati tri puta, a što se tiče ogrtača, moraš ga skinuti; a zatim u svojoj umri obavi sve ono što obavljaš na hadžu.’“ (Sahih al-Bukhari, tom 6, knjiga 61, br. 508)

„… Kada je on (Poslanik) POSTEPENO DOŠAO SEBI, upitao je: Gde je čovek koji je pitao o umri? (Kada je čovek došao) on (Poslanik) reče: Operi miris koji je na tebi, ili reče: (Operi) trag šafrana (prenosilac je u nedoumici), skini tuniku, a zatim u svojoj umri čini kao što činiš na hadžu.“ (Sunan Abu Dawud, knjiga 10, br. 1815)

Muslim je u svom sahihu preneo predanje od Hamama b. Jahje, od Ataa, od Jale b. Umeje, koji je tvrdio:

„Omer mi je rekao: ‘Da li bi želeo da pogledaš Božjeg Poslanika dok mu dolazi objava?’ Podigao je rub svog ogrtača s njegovog lica dok je primao objavu u al-Džirani, a on je bio sav zajapuren. I stenjao bi poput novorođenog teleta.“ (Ibn Kesir, The Life of the Prophet Muhammad (Al-Sira al-Nabawiyya), preveo profesor Trevor Le Gassick, recenzirao dr Ahmed Fareed [Garnet Publishing Limited, UK, prvo izdanje u mekom povezu: 2000], tom 1, str. 307; podebljanje i kurziv naši)

Spuštao bi ili poginjao glavu.

Ubada b. Samit je preneo da je, kada bi vahj sišao na Alahovog Poslanika, on spustio glavu, pa bi i njegovi drugovi spustili svoje glave, a kada bi (to stanje) prošlo, on bi podigao glavu. (Sahih Muslim, knjiga 030, br. 5767)

Čuo bi zvonjavu zvona koja je izazivala jak bol.

„Prenosi Aiša (majka vernika): Al-Haris bin Hišam upita Alahovog poslanika: ‘O Alahov poslaniče! Kako ti se objavljuje božansko nadahnuće?’ Alahov poslanik odgovori: ‘Ponekad ono (dolazi) poput zvonjave zvona, i taj oblik nadahnuća je najteži od svih, a to stanje prolazi nakon što shvatim ono što mi je nadahnuto. Ponekad anđeo dolazi u liku čoveka i govori mi, pa shvatim šta god da kaže.’ Aiša dodaje: Zaista sam videla Poslanika kako prima božansko nadahnuće veoma hladnog dana i primetila znoj kako mu kaplje sa čela (kada je nadahnuće prošlo).“ (Sahih al-Bukhari, tom 1, knjiga 1, br. 2)

„… Tako ga je obuzelo isto ono stanje koje ga je obično obuzimalo (kada bi primao božansko nadahnuće). Znojio se toliko da su kapi znoja padale poput bisera, iako je bio (hladan) zimski dan. Kada je to stanje Alahovog poslanika prošlo, on se smešio, a prva reč koju je izgovorio bila je: ‘Aiša! Zahvali Alahu, jer je Alah objavio tvoju nevinost.’ Majka mi je rekla da odem Alahovom poslaniku. Odgovorila sam: ‘Alaha mi, neću mu otići i neću zahvaliti nikome osim Alahu.’ Tada je Alah objavio: „Među vama je bilo onih koji su iznosili potvoru.“ (24:11). (Sahih al-Bukhari, tom 3, knjiga 48, br. 829 – vidi takođe tom 4, br. 438)

Dalje nam se kaže da se oko njegovog lica moglo čuti zujanje pčela:

„Imam Ahmed je izjavio da mu je Abd al-Razak preneo, navodeći Junusa b. Salima, koji je rekao da mu je Junus b. Jezid diktirao, od Ibn Šihaba, od Urve b. Abd al-Rahmana b. Abd al-Karta, koji je rekao: ‘Čuo sam Omera b. al-Hataba kako kaže: „Kada bi objava sišla Božjem Poslaniku, čula bi se poput zujanja pčele blizu njegovog lica.“’“ (Ibn Kesir, The Life of Muhammad, tom 1, str. 306; podebljanje i kurziv naši)

Padao bi na zemlju, svlačio se i zurio.

Safvan b. Jala b. Umeja je preneo da je Jala govorio Omeru b. Hatabu: Kamo sreće da vidim objavu kako silazi na Alahovog Poslanika. (Jednom) kada je Alahov Poslanik bio u Džirani, a nad njim je bila tkanina koja mu je pravila hlad, i njegovi drugovi su bili s njim, među njima i Omer, došao je čovek u vunenom ogrtaču natopljenom mirisom i rekao: Alahov Poslaniče, šta je sa osobom koja je stupila u stanje ihrama u ogrtaču pošto ga je natopila mirisom? Alahov Poslanik ga je kratko pogledao, a zatim je zaćutao, i objava je počela da silazi na njega, a Omer je (rukom) dao znak Jali b. Umeji da priđe. Jala je došao i uvukao glavu (ispod tkanine i video) Alahovog Poslanika lica crvenog, kako hrkavo diše. Zatim mu je laknulo (od tog tereta) i on reče: Gde je čovek koji me je maločas pitao o umri? Čovek je potražen i doveden, a Alahov Poslanik reče: Što se tiče mirisa, operi ga tri puta, i skini ogrtač (jer je bio sašiven), i čini u umri kao što činiš na hadžu. (Sahih Muslim, knjiga 007, br. 2656)

‘Nekoliko meseci nakon našeg povratka, on i njegov brat bili su s našom jagnjadi iza šatora kada je njegov brat dotrčao i rekao nam: „Dvojica ljudi odevenih u belo zgrabila su onog mog kurejšijskog brata i oborila ga, otvorila mu trbuh i prevrću ga po njemu.“ Potrčali smo ka njemu i zatekli ga kako stoji, modrog lica. Uhvatili smo ga i pitala sam ga šta se dogodilo. Rekao je: „Došla su dvojica ljudi u belom ruhu i oborila me i otvorila mi trbuh i tražila u njemu ne znam šta.“1 Tako smo ga odneli natrag u naš šator. Njegov otac mi reče: „Bojim se da je ovo dete doživelo moždani udar, pa ga vrati porodici pre nego što se posledica pokaže.“ Tako smo ga poneli i odveli njegovoj majci, koja je pitala zašto smo ga doveli kada sam ja bila zabrinuta za njegovo dobro i želela da ga zadržim kod sebe. Rekla sam joj: „Bog je do sada dao mom sinu da živi i ja sam ispunila svoju dužnost. Bojim se da će ga zadesiti zlo, pa sam ti ga vratila kako si i želela.“ Pitala me je šta se dogodilo i nije mi dala mira dok joj nisam ispričala. Kada me je upitala da li se bojim da ga je opseo demon, odgovorila sam da se bojim. Odgovorila je da nijedan demon nema nikakvu moć nad njenim sinom, koji ima veliku budućnost pred sobom, a zatim je ispričala kako je, dok je bila trudna s njim, iz nje izašla svetlost koja je obasjala zamkove Busre u Siriji, i da ga je rodila s najmanjom mukom koja se može zamisliti. Kada ga je rodila, on je stavio ruke na zemlju podižući glavu ka nebesima. „Ostavi ga onda i idi u miru“, rekla je.’ (The Life of Muhammad: A Translation of Ibn Ishaq’s Sirat Rasul Allah, s uvodom i beleškama Alfreda Guillaumea [Oxford University Press, Karachi, deseti otisak 1995], str. 71-72; podebljanje i kurziv naši)

I:

Sledeću priču povezanu s Muhamedovim boravkom kod Halime prenosi Ebu 'l-Fida (str. 64). Kada je prošlo neko vreme, Muhamed i njegov brat po dojenju otišli su podalje od kuće, kada je Halimin sin došao svojoj majci i rekao: „Dvojica ljudi odevenih u belo ruho uhvatila su kurejšijskog dečaka, oborila ga i rasporila mu trbuh.“ Tako su Halima i njen muž otišli na mesto gde je dete bilo, ali su ga zatekli kako stoji na nogama. I rekoše: „Šta ti se dogodilo, dete?“ A on odgovori i reče: „Došla su mi dvojica ljudi, oborila me i rasporila mi trbuh.“ Tada Halimin muž reče njoj: „Veoma se bojim da je ovaj dečak dobio epilepsiju.“ Pa su ga odveli njegovoj majci Amini. I Halima reče Amini: „Bojim se da je opsednut đavolom.“ Ali Amina reče: „Šta bi uopšte Satana mogao imati sa mojim sinom da mu bude neprijatelj?“ (T. P. Hughes, Dictionary of Islam, str. 368; podebljanje i kurziv naši)

Ovo nije bio jedini put kada je Muhamed pao onesvešćen na zemlju:

Prenosi Džabir bin Abdulah: Kada je Kaba ponovo zidana, Poslanik i Abas su išli da nose kamenje. Abas reče Poslaniku: „(Skini i) stavi svoj donji ogrtač preko vrata da te kamenje ne povredi.“ (Ali čim je skinuo donji ogrtač) pao je onesvešćen na zemlju s obema očima okrenutim ka nebu. KADA JE DOŠAO SEBI, rekao je: „Moj ogrtač! Moj ogrtač!“ Zatim je vezao svoj ogrtač (oko struka). (Sahih al-Bukhari, tom 5, knjiga 58, br. 170)

Džabir b. Abdulah je preneo: Kada je Kaba građena, Alahov Poslanik (neka je mir na njega) i Abas otišli su i podizali kamenje. Abas reče Alahovom Poslaniku (neka je mir na njega): Stavi svoj donji ogrtač na rame (da bi se zaštitio od hrapavosti i tvrdoće kamenja). On (sveti Poslanik) je to učinio, ali je pao na zemlju u stanju nesvestice, a oči su mu bile okrenute ka nebu. Zatim je ustao i rekao: Moj donji ogrtač, moj donji ogrtač; i taj ogrtač mu je vezan oko tela. U hadisu koji prenosi Ibn Rafi stoji reč: „Na njegovom vratu“, a nije rekao: „Na njegovom ramenu“. (Sahih Muslim, knjiga 003, br. 0670)

Prenosi se od Džabira b. Abdulaha da je čuo Alahovog Poslanika kako kaže: Vahj je za mene bio prekinut na kratko vreme, i dok sam hodao, a zatim je prenet hadis poput onog koji je preneo Junus, ali s izuzetkom ovih reči: Bio sam obuzet užasom sve dok nisam pao na zemlju. Ebu Selema je rekao: Skrnavljenje znači idole. Nakon toga objava je ubrzana i nizala se brzo. (Sahih Muslim, knjiga 001, br. 0305)

Doživljavao bi tešku traumu i trzanje mišića.

„Prenosi Aiša: Početak božanskog nadahnuća Alahovom poslaniku bio je u obliku dobrih, ispravnih (istinitih) snova u snu. Nikada nije usnio san a da se ne bi obistinio poput svetla dana. Odlazio je u osamu (u pećinu) Hira, gde je neprekidno obožavao (jedino Alaha) mnogo (dana) noći. Sa sobom je nosio hranu za taj (boravak), a zatim se vraćao (svojoj ženi) Hatidži da uzme hranu za još jedan period boravka, sve dok mu iznenada nije sišla Istina dok je bio u pećini Hira. Anđeo mu je došao u nju i zatražio od njega da čita. Poslanik odgovori: ‘Ne znam da čitam.’ (Poslanik dodade): ‘Anđeo me je uhvatio (silom) i pritisnuo me tako snažno da više nisam mogao da izdržim. Zatim me je pustio i ponovo zatražio da čitam, a ja odgovorih: „Ne znam da čitam“, nakon čega me je ponovo uhvatio i pritisnuo drugi put dok više nisam mogao da izdržim. Zatim me je pustio i ponovo zatražio da čitam, ali sam opet odgovorio: „Ne znam da čitam (ili, šta da čitam?)“. Nato me je uhvatio treći put i pritisnuo me, a zatim me pustio i rekao: „Čitaj sa imenom tvoga Gospodara Koji stvara, stvara čoveka od zakvačka. Čitaj, plemenit je tvoj Gospodar,“ sve do „onome što ne zna.“ (96:1-5)’

„Zatim se Alahov poslanik vratio s nadahnućem, dok su mu se vratni mišići trzali OD UŽASA, sve dok nije ušao kod Hatidže i rekao: ‘Pokrij me! Pokrij me!’ Pokrivali su ga dok njegov strah nije prošao, a onda je rekao: ‘O Hatidža, šta mi je?’ Zatim joj je ispričao sve što se dogodilo i rekao: ‘Bojim se da mi se nešto može desiti.’… Ali nakon nekoliko dana Varaka je umro i božansko nadahnuće je takođe zastalo na neko vreme, a poslanik je postao toliko tužan da je, kako smo čuli, NEKOLIKO PUTA nameravao DA SE BACI SA VRHOVA VISOKIH PLANINA, i svaki put kada bi se popeo na vrh planine da bi se bacio dole, Gavrilo bi mu se pojavio i rekao: ‘O Muhamede! Ti si zaista uistinu Alahov poslanik’, nakon čega bi se njegovo srce smirilo i on bi se umirio i vratio kući. I kad god bi period dolaska nadahnuća postao dug, činio bi kao i pre, ali kada bi stigao na vrh planine, Gavrilo bi mu se pojavio i rekao mu ono što je i ranije govorio. (Ibn Abas je o značenju reči „On čini da zora sviće“ (6:96) rekao da Al-Asbah znači svetlost sunca tokom dana i svetlost meseca noću).“ (Sahih al-Bukhari, tom 9, knjiga 87, br. 111)

Slinio bi i penio na usta.

„koji se ispravio“ ovo se odnosi na anđela Džibrila, prema Al-Hasanu, Mudžahidu, Katadi i Ar-Rabiju bin Anasu…

„na najvišem obzorju.“ znači, Džibril se uzdigao do najvišeg dela horizonta, prema Ikrimi i nekolicini drugih; Ikrima je rekao: „Najviši horizont odakle dolazi jutro.“ Mudžahid je rekao: „To je (mesto) izlaska sunca.“ Katada je rekao: „Ono odakle dolazi dan.“ Ibn Zejd i nekolicina drugih rekli su nešto slično. Imam Ahmed je zabeležio da je Abdulah bin Mesud rekao: „Alahov Poslanik je video Džibrila u njegovom izvornom obliku, sa šest stotina krila, od kojih je svako krilo ispunjavalo jednu stranu horizonta, u šarenom sjaju, dok su sa svakog krila padali biseri i rubini koliko samo Alah zna.“ Samo je imam Ahmed sakupio ovaj hadis. Imam Ahmed je zabeležio da je Abdulah bin Abas rekao: „Poslanik je zamolio Džibrila da mu se pokaže u svom izvornom obliku, a Džibril mu reče: ‘Prizovi svog Gospodara.’ Poslanik je prizvao svog Gospodara, Uzvišenog i Preslavnog, i pojavila mu se ogromna figura sa istoka koja se stalno uzdizala i širila. Kada je Poslanik ugledao Džibrila u njegovom izvornom obliku, PAO JE ONESVEŠĆEN. Džibril je sišao i povratio Poslanika I OBRISAO MU PLJUVAČKU SA OBRAZA.“ Samo je Ahmed sakupio ovaj hadis. (Tafsir Ibn Kathir, Kuran 53:6-7; podebljanje, velika slova i podvlačenje naši)

Još nešto što treba naučiti

Ibn Sad je preneo da je Aiša rekla: „Kad god bi Poslanik primao nadahnuće (al-vahj), GLAVA BI MU SE TRZALA, PENIO BI SE NA UGLOVIMA USTA, osećao bi hladnoću u sekutićima i oblio bi ga znoj koji bi tekao poput bisera.“ (Imam Dželal ad-Din Abd ar-Rahman as-Sujuti, The Perfect Guide to the Sciences of the Qur'an: Al-Itqan fi 'Ulum Al-Qur'an (Great Books of Islamic Civilization), preveli profesor Hamid Algar, dr Michael Schub i g. Ayman Abdel Haleem, recenzirao profesor Osman S. A. Isma’il al-Bili [Garnet Publishing Limited, UK 2011], tom 1, str. 104; velika slova i podvlačenje naši)

Muhamedovo slinjenje i penušanje na uglovima usta prilično je zanimljivo, budući da osobe koje prolaze kroz napad često nisu sposobne da gutaju, pa im pljuvačka počinje da curi iz usta. A kao što ćemo uskoro videti, postoji još jedan značajan aspekt Muhamedovog penušanja na usta, jer on pomaže da se otkrije pravi izvor i uzrok njegovih napada.

Bio je veoma osetljiv na određene mirise.

5529. Poslanikovo domaćinstvo nije bilo poput drugih domaćinstava. Od Supruga čistote očekivalo se da drže viši standard u ponašanju i uzdržanosti nego obične žene, jer su imale i viši zadatak da izvrše. Vidi nap. 3706 uz xxxiii. 28. Ali one su ipak bile ljudska bića, podložne slabostima svog pola, i ponekad su grešile. Komentatori obično navode sledeći događaj u vezi sa objavom ovih stihova. Od Aiše, žene svetog Poslanika, prenose Buhari, Muslim, Nesai, Ebu Davud i drugi da je sveti Poslanik obično svakodnevno posećivao sve svoje žene posle ikindije-namaza. Jednom se desilo da se zadržao duže nego obično u odajama Zejnebe bint Džahš, jer je odnekud dobila nešto meda koji je sveti Poslanik veoma voleo. „Zbog toga“, kaže Aiša, „osetila sam ljubomoru, pa smo se Hafsa, Sevda, Safija i ja dogovorile da mu, kada nas poseti, svaka od nas kaže da mu iz usta dolazi neobičan miris usled onoga što je jeo, jer smo znale DA JE BIO NAROČITO OSETLJIV NA NEPRIJATNE MIRISE.“ Tako se, kada su mu žene na to natuknule, zakleo da nikada više neće koristiti med. Nato su objavljeni ovi stihovi, podsećajući ga da ne treba sebi da zabranjuje ono što mu je Alah učinio dozvoljenim. Važno je imati na umu da je odmah bio ispravljen objavom, što potkrepljuje činjenicu da su poslanici uvek pod božanskom zaštitom i da čak ni najmanji propust s njihove strane nikada ne ostaje neispravljen. (Abdullah Yusuf Ali, The Meaning of the Holy Qur’an [Amana Publications, Beltsville, Maryland], Kuran 66:1, str. 1490; podebljanje, velika slova i podvlačenje naši)

Muhamed je imao toliko odbojnu reakciju na miris belog luka, crnog luka ili praziluka da je zabranjivao ljudima koji su ih jeli da dolaze u njegovu džamiju i mole se s njim. Otišao je čak dotle da je tvrdio da su njihovi mirisi odbojni i anđelima!

(17) Poglavlje: Zabrana onome ko je jeo beli luk, crni luk ili praziluk, kao i druge stvari neprijatnog mirisa, da dolazi u mesdžid dok taj miris ne nestane, i takvu osobu treba udaljiti iz mesdžida

Ibn Omer je preneo:

Alahov Poslanik je rekao tokom bitke na Hajberu: Ko je jeo od ove biljke, tj. belog luka, neka ne dolazi u džamije. U Zubejrovom predanju spominje se samo „bitka“, a ne Hajber.

Referenca: Sahih Muslim 561a

Referenca u knjizi: knjiga 5, hadis 86

USC-MSA veb (engleska) referenca: knjiga 4, hadis 1141 (Sunnah.com; podvlačenje naše)

Džabir b. Abdulah je preneo da je Alahov Poslanik rekao:

Ko jede od ove (neprijatne) biljke, tj. belog luka – a ponekad je rekao: Ko jede crni luk, beli luk i praziluk – neka ne prilazi našoj džamiji, jer anđele povređuje isto ono što povređuje i sinove Adamove.

Referenca: Sahih Muslim 564b

Referenca u knjizi: knjiga 5, hadis 92

USC-MSA veb (engleska) referenca: knjiga 4, hadis 1147 (Sunnah.com; podvlačenje naše)

Ebu Said je preneo:

Nismo počinili nikakav prestup, a Hajber je osvojen. Mi, drugovi Alahovog Poslanika, navalili smo na ovu biljku, tj. beli luk, jer su ljudi bili gladni. Jeli smo je do mile volje, a zatim krenuli ka džamiji. Alahov Poslanik oseti njen miris i reče: Ko uzme išta od ove neprijatne biljke, neka nam ne prilazi u džamiji. Ljudi rekoše: Njena (upotreba) je zabranjena; njena (upotreba) je zabranjena. To je doprlo do Alahovog Poslanika i on reče: O ljudi, ne mogu zabraniti (upotrebu nečega) što je Alah učinio dozvoljenim, ali (ovaj beli luk) je biljka čiji je miris meni odbojan.

Referenca: Sahih Muslim 565

Referenca u knjizi: knjiga 5, hadis 94

USC-MSA veb (engleska) referenca: knjiga 4, hadis 1149 (Sunnah.com; podvlačenje naše)

S obzirom na sve prethodno, sada možemo preći na poslednji deo.