Ponovni osvrt na pitanje Muhameda i epilepsije, 1. deo

Razotkrivanje novih dezinformacija Džamala Badavija

U ovoj seriji baviću se pokušajem Džamala Badavija da opovrgne tvrdnju da je Muhamed patio od epileptičnih napada, koji su ga naveli da vidi i čuje stvari koje su ga uverile da je prorok istinitog Boga.

TVRDNJA

Sledeći opširan navod pomaže da se ova optužba za epilepsiju sagleda u pravoj perspektivi.

Rane vizije

Prema ranim muslimanskim predanjima, mladi paganin Muhamed doživljavao je čudesne vizije. Postoji pouzdan izveštaj u kojem je Muhamed tvrdio da mu je nebesko biće rasporilo stomak, promešalo mu utrobu, a zatim ga ponovo zašilo!2

Muhamed i sam kasnije upućuje na ovaj događaj u Suri 94:1, koja se doslovno prevodi:

„Zar tvoje grudi nismo učinili prostranim“

Iako svi rani muslimanski pisci, uključujući i Muhamedove srodnike, smeštaju ovaj događaj u Muhamedovu mladost, kasniji muslimanski apologeti su, iz nelagode, pokušali da ga pomere u period nakon njegovog poziva da postane prorok. Ali istorijski dokazi su u potpunosti protiv takvog poteza.

Što se tiče značenja rasporenog trbuha i promešane utrobe, o tome nam se ništa ne kazuje. Ali ova priča je toliko dobro dokumentovana da se ne može poreći.

Mnogi stručnjaci za Bliski istok smatrali su da su ove rane religiozne epizode možda bile posledica neke vrste mentalnog poremećaja ili medicinskog problema epilepsije.

Muhamedova majka

Muhamedova majka, Amina, bila je razdražljive naravi i često je tvrdila da je posećuju duhovi, to jest džini.

Povremeno je takođe tvrdila da ima vizije i religiozna iskustva. Muhamedova majka bila je uključena u ono što danas nazivamo „okultnim veštinama“, a neki naučnici smatraju da je tu osnovnu sklonost nasledio i njen sin.3

Mogućnost epilepsije

Ali drugi naučnici sugerišu da su Muhamedove rane vizije možda bile rezultat spoja epileptičnih napada i prebujne mašte.

Rano muslimansko predanje beleži činjenicu da bi Muhamed, kada je trebalo da primi objavu od Alaha, često pao na zemlju, telo bi mu počelo da se trza, oči bi mu se prevrtale unazad i obilno bi se znojio. Tokom takvih epizoda često su ga prekrivali ćebetom. Upravo dok se nalazio u takvom transu Muhamed bi primao božanske posete. Nakon transa bi ustao i objavio ono što mu je bilo predato.

Na osnovu opisa telesnih pokreta koji su često bili povezani s njegovim transovima, mnogi naučnici su ustvrdili da je reč o epileptičnim napadima.

Na primer, Shorter Encyclopedia of Islam, u izdanju Univerziteta Kornel, ističe da sam hadis opisuje „poluabnormalno ekstatično stanje koje ga je obuzimalo“ (str. 274).

Mora se imati na umu da su u arapskoj kulturi Muhamedovog vremena epileptični napadi tumačeni kao religiozni znak bilo demonske opsednutosti bilo božanske posete.

Muhamed je isprva razmatrao obe mogućnosti kao moguća tumačenja svog iskustva. U početku je strahovao od mogućnosti da je opsednut demonom. To ga je navelo da pokuša da izvrši samoubistvo.

Ali njegova odana supruga uspela je da ga spreči u samoubistvu ubedivši ga da je toliko dobar čovek da nikako ne može biti opsednut demonom. O tome kasnije više.

Svesni smo da je i sam govor o ozbiljnoj mogućnosti da je Muhamed imao epileptične napade veoma uvredljiv za muslimane. Za njih je bogohulno čak i razmatrati takvo tumačenje.

Ali ne bismo preneli čitaocu sve činjenice o Muhamedu ako bismo to izostavili. Kako da sakrijemo ono što su rekli mnogi stručnjaci za Bliski istok?

Zapadni naučnici ne poriču da je Muhamed imao iskustva neke vrste. Ali oni takođe veruju da takva iskustva moraju biti protumačena i da svako ima pravo da sam odluči šta su ta iskustva bila.

Baš kao što su muslimani slobodni da ih tumače kao božanske posete, nemuslimani su slobodni da ih tumače kao epileptične napade, demonsku opsednutost, prebujnu maštu, prevaru, versku histeriju ili bilo šta drugo što im pruža zadovoljavajuće objašnjenje onoga što je Muhamed doživljavao.4

Čitalac će morati sam da odluči. Naš zadatak je da pred njega iznesemo sve moguće opcije. U enciklopediji Meklintoka i Stronga čitamo sledeće:

Muhamed je bio obdaren nervoznom konstitucijom i živom maštom. Nimalo neprirodno bilo je to što je vremenom počeo da sebe smatra stvarno pozvanim od Boga da svoj narod izgradi u novoj veri.

Muhamed je, kako zaključujemo iz najstarijih i najpouzdanijih izveštaja, bio epileptičar i kao takav smatran je opsednutim zlim duhovima.

Isprva je verovao tim tvrdnjama, ali je postepeno došao do zaključka, koji su potvrdili i njegovi prijatelji, da demoni nemaju vlast nad tako čistim i pobožnim čovekom kakav je on bio, te je stvorio zamisao da njime ne upravljaju zli duhovi, već da ga pohode anđeli koje je on, sklon halucinacijama, viziji, čujnoj obmani, pogođen bolesnim stanjem tela i uma, video u snovima. Ili je čak i budan mislio da ih vidi. Ono što mu se posle takvih epileptičnih napada činilo dobrim i istinitim, smatrao je objavom u koju je, barem u prvom stupnju svog patetičnog puta, čvrsto verovao i koja je njegovom zamišljenom, promenljivom karakteru davala potrebnu hrabrost i izdržljivost da prkosi svim poniženjima i opasnostima.5

Savremena uzdržanost

U potpunosti razumemo savremenu uzdržanost pred tvrdnjom da su Muhamedovi epileptični napadi mogli biti izvor njegovih religioznih transova.

Razumemo da će ova tvrdnja uvrediti osećanja nekih muslimana. Ali naša namera nije da vređamo, već da obavestimo, i da utvrdimo da, prema opisima telesnih odlika koje su se ispoljavale kada bi Muhamed pao u trans, kako su zabeleženi u ranim muslimanskim predanjima, ne smemo automatski isključiti mogućnost epilepsije.

To što su epileptični napadi posmatrani kao posete bogova ili kao opsednutost čoveka zlim duhovima deo je predislamskog arabljanskog praznoverja i religioznog života.

Ta stvarnost, uz činjenicu da su te dve mogućnosti bile jedine koje je i sam Muhamed razmatrao kao moguća objašnjenja svojih transova, vodi zaključku da je imao ili epilepsiju ili nešto tome slično.

Ne možemo jednostavno zanemariti istorijske činjenice niti nastojati da prepišemo istoriju kako ne bismo povredili osećanja onih koji ne žele da čuju istinu. Činjenice su činjenice, bez obzira na to kako se neko oseća povodom njih.

Čitava generacija islamologa javno je izjavila da moramo uzeti u obzir mogućnost da je Muhamed bio pogođen epilepsijom i da se to ispoljilo najpre vizijom rasporenog Muhamedovog trbuha, a kasnije svim njegovim „proročkim“ transovima.

2 Alfred Guillaume, Islam, str. 24–25.

3 John McClintock i James Strong, Cyclopedia of Biblical, Theological, and Ecclesiastical Literature (Grand Rapids: Baker Book House, pretisak iz 1981), 6:406.

4 Hurgronji, Mohammedanism (Westport, CT: Hyperion Press, 1981), str. 46.

5 McClintock i Strong_, Cyclopedia_, 6:406. Za dalju dokumentaciju o simptomima poput padanja na zemlju, obilnog znojenja, čudnih zvukova itd., vidi Pfander, The Balance of Truth, str. 343–348. (Dr Robert A. Morey, The Islamic Invasion: Confronting the World’s Fastest Growing Religion [Xulon press, 2011], Part Four: The Prophet of Islam, 6. The Life of Muhammad, str. 74-80)

BADAVIJEV ODGOVOR

Evo kako je Badavi odgovorio na optužbu dr Morija da je Muhamed patio od epileptičnih napada:

Na svojim trakama iz serije islamskog poučavanja, u albumu 6, detaljno sam razmotrio naučne podatke dostupne o četiri glavna tipa epilepsije; MOŽETE IH NAĆI U BRITANIKI ili u bilo kom drugom izvoru. I pokazao sam na način koji ne ostavlja ni tračak sumnje da objava koja je dolazila proroku ne spada ni u jednu od tih kategorija. To je izazov; to je pitanje nauke! Ako ovde imamo psihijatra, možemo zapravo dobiti njegovo mišljenje. To je tu; citirano je IZ BRITANIKE I DRUGIH AUTORITETA. Jedna od odlika VEĆINE vrsta epilepsije jeste da osoba u epileptičnom napadu izgovara reči koje nemaju nikakvo značenje... zbunjena je zato što je epilepsija pražnjenje električnih struja u delovima mozga! To je dobro poznato, to je azbuka nauke, zar ne? I usled toga osoba nema ništa suvislo da kaže. Kao što je jedan psihijatar jednom rekao... rekao je da bi, kad bi sva mudrost, lepota, vođstvo i moralno učenje sadržani u Kuranu bili posledica epileptičnih napada, svet bio mnogo bolji da ima još mnogo epileptičara poput Muhameda! Toliko je besmisleno stalno se vraćati na tu predstavu o epilepsiji koju su odbacili i sami naučnici.“ („Da li je Kuran reč Boga?“, 9. novembar 1996)

Pošto se Badavi pozvao na autoritete kao što je Britanika, u narednom delu našeg odgovora ispitaćemo ih. To će nam pomoći da vidimo da li je Badavi u pravu, to jest da li Muhamedovo opisano stanje u vreme kada je navodno primao objavu ne odgovara opisu epileptičara, ili je i ovo bio samo još jedan primer toga kako Badavi izvrće svoje izvore da bi zaštitio svog proroka.

S obzirom na sve prethodno rečeno, spremni smo da pređemo na drugi deo našeg odgovora.