Muhamed i dalje pozajmljuje! [1. deo] · Apologetizam by Sam Shamoun

**Uticaj hrišćanskih apokrifa na
sastavljanje i formiranje Kurana, 1. deo
**

Basam Zavadi je napisao članak u kojem pokušava da opovrgne tvrdnju da je Muhamed plagirao priču o tome kako Isus pravi ptice od gline i govori u kolevci iz hrišćanskih apokrifnih izvora, konkretno iz arapskog Jevanđelja detinjstva po Tomi.

Izgleda da je Zavadi „preuzeo“ većinu svojih informacija iz nekog drugog izvora, ili mu je neko drugi pomogao da ga napiše, budući da su stil pisanja i rečnik očigledno nesvojstveni Zavadiju, kao što će lako pokazati svako pažljivo ispitivanje njegovih materijala.

Bilo kako bilo, Zavadijev odgovor nije ništa drugo do dugačko izlaganje logičkih grešaka i zamagljivanja. A pošto je na njega stavio svoje ime, moraće i da snosi odgovornost za sve počinjene greške i zablude.

Zavadi se poziva na Muhamedovu iskrenost kako bi dokazao da on ne bi imao interesa da plagira hrišćansku priču i predstavi je kao objavu od Boga. Međutim, u toj tvrdnji postoji nekoliko krupnih problema.

Prvo, Muhamedova iskrenost je jednostavno irelevantna i ne dotiče činjenicu da Kuran sadrži apokrifnu hrišćansku bajku.

Drugo, ovo je non sequitur, jer logički ne sledi da Muhamed ne bi uvrstio priče koje je čuo tokom svojih susreta sa Jevrejima i hrišćanima samo zato što je iskreno verovao da je Alahov poslanik. Muhamed je možda verovao da njegov bog želi da on usvoji mitove i legende koje je čuo od Jevreja i hrišćana i da ih uvrsti u Kuran. Kao što ćemo uskoro videti, upravo je to Muhamed i učinio.

Niti sledi da Muhamedova iskrenost dokazuje da je Kuran od Boga, kao što i sam Zavadi uviđa. Najviše što se time dokazuje jeste da je Muhamed bio iskreno u zabludi. Kako Džon Gilkrist objašnjava:

Nije naš stav da je Bog autor Kurana, ali istovremeno ne verujemo ni da ga je Muhamed prevarom sastavio, svesno kao njegov autor. Proučavanje njegovih izvora potvrdiće da je ova tvrdnja u jednom smislu tačna: „Da je Muhamed zaista bio autor i glavni tvorac Korana van je svake sumnje“ (Sale, The Preliminary Discourse to the Koran, str. 68). Ipak, nije tačno reći da je Muhamed namerno krivotvorio knjigu kao objavu i da ju je, kao pobožni varalica, svesno pripisao Alahu. Njegova subjektivna iskrenost isključuje takav zaključak.

Glavno pitanje za nas jeste da li je Muhamed i sam verovao u poruku. Čitavog života je tvrdio da je poruku dobio od Boga, i ne mislim da može biti ikakve sumnje da je barem na početku svog delovanja potpuno i čvrsto verovao u svoju misiju. (Hammershaimb, „The Religious and Political Development of Muhammad“, The Muslim World, Vol. 39, str. 196).

Da je Muhamed postupao u dobroj veri teško da može osporiti bilo ko ko poznaje psihologiju nadahnuća. Da poruka koju je objavljivao nije poticala od njega samoga, od njegovih sopstvenih ideja i mišljenja, nije samo načelo njegove vere, već i iskustvo u čiju stvarnost nikada nije posumnjao. (Andrae, Mohammed: The Man and his Faith, str. 47).

Ova pitanja mogu se zadovoljavajuće objasniti i razumeti jedino pod pretpostavkom da je Muhamed bio iskren, to jest da je istinski verovao da ono što danas poznajemo kao Kuran nije proizvod njegovog sopstvenog uma, već da mu je došlo od Boga i da je istinito. (Watt, Muhammad at Medina, str. 325).

U ovim izjavama nema nikakvog ustupka islamu. Watt s pravom dodaje: „Reći da je Muhamed bio iskren ne podrazumeva prihvatanje Kurana kao istinske objave od Boga; čovek može bez protivrečnosti smatrati da je Muhamed uistinu verovao kako prima objave od Boga, ali da je u tom uverenju bio u zabludi“ (nav. delo). Drugi pisac dobro sažima stvar kada kaže:

Ako kažemo da je Mahomet iskreno verovao da takve „objave“ nose božansku potvrdu, to može biti samo u izmenjenom i osobenom smislu. (Muir, The Life of Mahomet, str. 504).

Možemo zaključiti time što ćemo reći da naš hrišćanski osećaj za poštenje i pravičnost zahteva da odamo priznanje onome kome priznanje pripada i da Muhamedu priznamo znatan stepen lične iskrenosti u njegovom subjektivnom uverenju da je Kuran objava od samoga Boga. Ipak, nalazimo da je i sam proces objave bio jednako subjektivan i u dobroj meri obeležen Muhamedovim ličnim temperamentom. Konačni oblik koji ona poprima govori nam isto toliko o njegovoj sopstvenoj ličnosti koliko i o bilo čemu drugom, a analiza razvoja kuranskog teksta na kraju će pokazati koliko gotov proizvod nosi pečat svog ljudskog posrednika pre nego svog navodnog božanskog autora. (Proučavanje njegovog porekla i izvora, koje sledi, konačno će dokazati da je Muhamed bio stvarni autor knjige, uprkos njegovoj iskrenosti). (Gilchrist, Muhammad and the Religion of Islam, Priroda Muhamedovog proročkog iskustva, B. Muhamedovo shvatanje objave, 3. Ezoterična priroda Muhamedovih iskustava; podebljanje naše)

Ovo nas dovodi do sledećeg problema sa Zavadijevim argumentom. Čovek može biti prevaren da misli kako prima objave od istinitog Boga, dok ga u stvarnosti nadahnjuje Satana. To hrišćane ne iznenađuje, budući da Sveto pismo uči da se sam Satana pretvara u anđela svetlosti, praveći se pravednim kako bi obmanuo čovečanstvo (up. 2. Korinćanima 11:14-15).

Jasno je da je, što se Svetog pisma tiče, Muhamed bio prevaren da misli kako je duh koji mu je dolazio Božji pravedni anđeo, dok je to zapravo bio sam đavo (ili u najmanju ruku neki zli duh) prerušen.

Zapravo, Muhamed je i sam u početku mislio da je opsednut demonom:

I tako ga pročitah, a on [Gavrilo] ode od mene. I probudih se iz sna, i beše kao da su te reči napisane na mom srcu. (Taberi: Nijedno Božje stvorenje nije mi bilo mrskije od (zanesenog) pesnika ili OPSEDNUTOG čoveka: nisam mogao ni da ih pogledam. Pomislih: Teško meni — pesnik ili OPSEDNUT — nikada Kurejšije to neće reći za mene! Popeću se na vrh planine i baciti se dole da se ubijem i nađem počinak. I pođoh da to učinim, a onda) kada sam bio na pola puta uz planinu, čuh glas s neba koji govori: „O Muhamede! Ti si Božji poslanik, a ja sam Gavrilo.“ (The Life of Muhammad: A Translation of Ibn Ishaq’s Sirat Rasul Allah, sa uvodom i beleškama Alfreda Gijoma [Oxford University Press, Karachi, deseto izdanje 1995], str. 106; podebljanje i verzal naši)

Svi dokazi pokazuju da je Muhamed bio u pravu.

Peto, argument iz iskrenosti dokazuje previše, budući da se može upotrebiti za potvrđivanje tvrdnji i iskustava drugih verskih ličnosti.

Na primer, koji je mogao biti Bahaulin motiv da toliko godina trpi tamnovanje ako zaista nije bio prorok? Kakvi su bili Budini motivi da napusti svoj uzvišeni položaj princa i živi u siromaštvu ako nije iskreno verovao da je ono što uči istina? Šta je navelo Mirzu Gulama Ahmada da prihvati progon i sramotu zbog tvrdnje da je Alahov konačni islamski poslanik i reformator ovoga doba? Zašto bi Rašid Halifa umro kao mučenik da je bio samo varalica koji traži novčanu dobit? Kakvi su mogli biti motivi ovih ljudi da istraju u svojim progonjenim položajima, odričući se zemaljskog bogatstva zarad svojih verovanja i učenja?

Budući da su Bahaula, Džozef Smit, Mirza Gulam Ahmad i Rašad Halifa verovali da je ono što su primili zaista od Boga i da su zbog toga mnogo stradali, da li bi ih Zavadi takođe prihvatio kao Božje poslanike? Ako ne, zašto ne?

Zavadi će se odmah složiti da oni sigurno nisu bili od Boga, budući da njihovo učenje protivreči Kuranu. Ali na osnovu čega bi doveo u pitanje njihovu iskrenost? Na osnovu čega Muhamedova subjektivna iskrenost predstavlja dokaz za božansko poreklo njegovog učenja, ako isti zaključak ne važi za te druge ljude?

Štaviše, šiiti su mnogo stradali pod progonom sunita. Držali su se svojih uverenja čak i kada je to značilo veliku patnju. To pokazuje njihovu iskrenost. Sledi li iz toga da su šiiti u pravu, a suniti u krivu?

Šesto, nikako nije izvesno da je Muhamed bio onaj svetionik istine kakvim ga muslimani poput Zavadija prikazuju. Kao prvo, ti muslimani to zasnivaju na pristrasnim muslimanskim izvorima koji su napisani vekovima nakon Muhamedove smrti. Muslimani bi očigledno želeli da Muhameda prikažu u najpovoljnijem mogućem svetlu, izmišljajući priče i stavljajući reči u usta Muhamedovim neprijateljima kako bi svog proroka prikazali mnogo boljim nego što je zaista bio.

Drugim rečima, muslimani su prepisali istoriju po svojoj volji. Uostalom, muslimani su postali dominantna sila u Arabiji i mogli su u suštini da pišu i govore šta god su hteli, a da im niko ne protivreči.

Ali čak i uz sve to, iz Kurana postoji obilje dokaza koji pokazuju da Muhamed nije bio toliko pošten ni otvoren koliko bi nas ovi polemičari uverili. Kuran je pun mesta na kojima ga Muhamedovi savremenici optužuju da je lažov, krivotvoritelj, mađioničar itd.

„Mi znamo da tebe zaista žalosti ono što oni govore. Oni, uistinu, ne smatraju da si lažov, nego nepravednici poriču Allahove reči i dokaze.“ S. 6:33 Arberry

„Meni moja, a vama vaša dela; vi nećete da odgovarate za ono što ja radim, a ja neću da odgovaram za ono što vi radite.“ S. 10:41 Shakir

„Hej ti kome se Kur'an objavljuje, ti si uistinu lud!“ S. 15:6

Ovo zaista ne zvuči kao da su ljudi koji su Muhameda najbolje poznavali mislili da je on pošten čovek ili uzor istine i čestitosti!

Islamski izvori dalje svedoče da je Muhamed koristio svoje proročke tvrdnje kako bi unapredio sopstvene želje i ambicije. Na primer, Kuran kaže da je Alah učinio Muhameda bogatim:

„Zar nisi bio siroče, pa ti je On utočište pružio, i zalutao si bio, pa te je uputio, i siromah si bio, pa te je bogatim učinio?“ S. 93:6-8 Muhammad Sarwar

Jedan od načina na koji je Alah učinio Muhameda bogatim bio je taj da je zapovedio muslimanima da petinu ratnog plena daju njegovom takozvanom „poslaniku“:

„Plen pripada Allahu i Poslaniku.“ Zato se bojte Allaha i izgladite međusobne razmirice, i pokoravajte se Allahu i Njegovom Poslaniku, ako ste pravi vernici.“... „I znajte da od svega što zaplenite u borbi jedna petina pripada Allahu i Poslaniku, i njegovoj rodbini, i siročadi, i siromasima, i putnicima - namernicima, ako verujete u Allaha i u ono što smo objavili Našem Poslaniku na Dan razdvajanja Istine od neistine, na dan kad su se sukobile dve vojske - a Allah nad svim ima moć -“ S. 8:1, 41

Svog „proroka“ je takođe obogatio pljačkom, pohodima i haranjem karavana, sela itd.,

Prenosi Ebu Hurejra… Alah je Proroka učinio bogatim kroz osvajanja… (Sahih al-Buhari, Tom 3, Knjiga 37, Broj 495)

Muhamed je dalje koristio svoj proročki status da uzme i spava sa bilo kojom ženom koju poželi:

„Mi smo ti dozvolili da budu tvoje žene one kojima si dao njihove venčane darove, i one u tvojoj vlasti koje ti je Allah dao, i kćeri tvojih stričeva, i kćeri tvojih tetaka po ocu, i kćeri tvojih ujaka, i kćeri tvojih tetaka po majci koje su se sa tobom iselile, i ženu - vernicu koja sebe pokloni Verovesniku, ako Verovesnik hoće da se njome oženi, samo tebi, a ne ostalim vernicima. Mi znamo šta smo vernicima propisali u vezi sa njihovim suprugama i onima koje su u njihovom vlasništvu, a i da ti ne bi bilo teško. A Allah oprašta grehe i milostiv je. Možeš da zanemariš one među njima koje hoćeš i možeš da prihvatiš onu koju hoćeš, a možeš da zatražiš onu koju si udaljio, nijedno od toga nije tvoj greh. Najlakše će tako one da budu radosne i neće da se žaloste i tako će sve onim što im ti daješ da budu zadovoljne - a Allah zna šta je u vašim srcima; Allah zna sve i blag je. Od sada ti nisu dopuštene druge žene, ni da umesto njih neku drugu uzmeš, makar te i zadivila njihova lepota, osim onih koje poseduješ. A Allah sve nadzire.“ S. 33:50-52

Prethodni odlomak pružio je Muhamedu opravdanje da spava sa bilo kojom ženom voljnom da mu se preda! To je navelo čak i Muhamedovu ženu da podrugljivo kaže:

Prenosi Aiša:
Gledala sam s visine na one žene koje su se predale Alahovom Poslaniku i govorila sam: „Zar žena može sama sebe da da (nekom čoveku)?“ Ali kada je Alah objavio: „Možeš da zanemariš one među njima koje hoćeš i možeš da prihvatiš onu koju hoćeš, a možeš da zatražiš onu koju si udaljio, nijedno od toga nije tvoj greh.“ (33.51) rekoh (Proroku): „Osećam da tvoj Gospod žuri da ispuni tvoje želje i prohteve.“ (Sahih al-Buhari, Tom 6, Knjiga 60, Broj 311)

Muhamed je takođe sebi dopustio da ima više od četiri žene. Na primer, Muhamed je u jednom trenutku imao jedanaest žena:

Prenosi Katada:
Enes ibn Malik je rekao: „Prorok je obilazio sve svoje žene redom, danju i noću, a bilo ih je JEDANAEST.“ Upitah Enesa: „Da li je Prorok imao snage za to?“ Enes odgovori: „Govorili smo da je Proroku data snaga tridesetorice (ljudi).“ A Said je preneo od Katade da mu je Enes govorio samo o devet žena (ne o jedanaest). (Sahih al-Buhari, Tom 1, Knjiga 5, Broj 268)

Ono što sve ovo čini utoliko sramnijim jeste to što je Muhamed prisilio pojedine ljude koji su imali više od četiri žene da se od nekih razvedu kako bi se uskladili sa kuranskom odredbom iz Q. 4:3, koja broj žena ograničava na najviše četiri:

Prenosi Abdulah ibn Omer
Gajlan ibn Selema es-Sekafi je primio islam, a imao je deset žena iz predislamskog perioda koje su zajedno sa njim primile islam; pa mu je Prorok rekao da zadrži četiri, a od ostalih da se rastavi.
Prenose ga Ahmed, Tirmizi i Ibn Madža. (El-Tirmizi, Broj 945: preuzeto sa Alim CD-ROM izdanja)

Prenosi El-Haris ibn Kajs el-Esedi
Primio sam islam dok sam imao osam žena. To sam pomenuo Proroku. Prorok reče: Izaberi četiri od njih. (Sunen Ebu Davuda, Knjiga 12, Broj 2233)

Muhamed je čak išao dotle da svoje takozvano nadahnuće upotrebi kako bi opravdao povlašćeno postupanje prema nekim od svojih žena:

Prenosi Urva od Aiše:
Žene Alahovog Poslanika bile su podeljene u dve grupe. Jednu grupu činile su Aiša, Hafsa, Safija i Sevda; a drugu grupu Um Selema i ostale žene Alahovog Poslanika. Muslimani su znali da Alahov Poslanik voli Aišu, pa ako bi neko od njih imao poklon i želeo da ga da Alahovom Poslaniku, odlagao bi to dok Alahov Poslanik ne dođe u Aišin dom, i tada bi mu poslao svoj poklon u njen dom. Grupa Um Seleme je zajedno razmotrila stvar i odlučila da Um Selema zamoli Alahovog Poslanika da kaže ljudima da mu poklone šalju u kuću one žene kod koje se zatekne. Um Selema je Alahovom Poslaniku rekla ono što su govorile, ali on nije odgovorio. Onda su one (te žene) pitale Um Selemu o tome. Rekla je: „Nije mi ništa rekao.“ Zamolile su je da ponovo razgovara sa njim. Razgovarala je sa njim ponovo kada ga je srela na svoj dan, ali on nije dao odgovor. Kada su je pitale, odgovorila je da odgovora nije bilo. Rekle su joj: „Razgovaraj s njim dok ti ne odgovori.“ Kada je došao njen red, ponovo je razgovarala sa njim. Tada joj on reče: „Nemoj me vređati u vezi sa Aišom, JER MI BOŽANSKA NADAHNUĆA NE DOLAZE NI NA JEDNOJ POSTELJI OSIM NA AIŠINOJ.“ Na to Um Selema reče: „Kajem se Alahu što sam te povredila.“ Zatim je grupa Um Seleme pozvala Fatimu, kćer Alahovog Poslanika, i poslala je Alahovom Poslaniku da mu kaže: „Tvoje žene traže da se prema njima i prema kćeri Ebu Bekra ophodiš jednako.“ Fatima mu je zatim prenela poruku. Prorok reče: „O kćeri moja! Zar ne voliš onoga koga ja volim?“ Ona potvrdno odgovori, vrati se i ispriča im kako stvari stoje. Zamolile su je da ponovo ode k njemu, ali je ona odbila. Tada su poslale Zejnab bint Džahš, koja ode k njemu i upotrebi oštre reči govoreći: „Tvoje žene traže da se prema njima i prema kćeri Ibn Ebu Kuhafe ophodiš jednako.“ Na to podiže glas i vređaše Aišu u lice toliko da je Alahov Poslanik pogledao u Aišu da vidi hoće li uzvratiti. Aiša poče da odgovara Zejnabi sve dok je nije ućutkala. Prorok tada pogleda u Aišu i reče: „Ona je zaista kći Ebu Bekra.“ (Sahih al-Buhari, Tom 3, Knjiga 47, Broj 755)

Primetite da je Muhamedovo opravdanje za to što voli i favorizuje Aišu više od ostalih supruga bilo to što je Alah izdvojio i posebno izabrao Aišinu postelju da bi mu na njoj slao svoje objave! Alah je to odbio da učini za bilo koju drugu ženu!

Ovaj hadis otkriva koliko su Muhamedove žene zaista bile nesrećne i jadne, prvenstveno zbog Muhamedovog neuspeha kao muža. Muhamed očigledno nije uspevao da zadovolji emocionalne i telesne potrebe svojih supruga.

Zapravo, jad Muhamedovih žena još se jasnije vidi iz Aišinih reči upućenih mužu — da Muhamed, kada bi bilo do nje, ne bi provodio vreme ni sa kim drugim:

Prenosi Muaza:

Aiša reče: „Alahov Poslanik je tražio dozvolu od one žene kod koje je te noći trebalo da prenoći ako je hteo da ode kod neke druge, nakon što je objavljen ovaj stih:

„Možeš da zanemariš one među njima koje hoćeš i možeš da prihvatiš onu koju hoćeš, a možeš da zatražiš onu koju si udaljio, nijedno od toga nije tvoj greh.“ (33.51)“ Upitah Aišu: „Šta si mu govorila (u tom slučaju)?“ Ona reče: „Govorila sam mu: ‘Kada bih ti mogla uskratiti dozvolu (da ideš kod svojih drugih žena), ne bih dopustila da tvoja naklonost bude ukazana ma kome drugome.’“ (Sahih al-Buhari, Tom 6, Knjiga 60, Broj 312)

Ovde možemo osetiti Aišinu muku i vapaj njenog srca za mužem koji bi bio potpuno posvećen njoj. Nažalost po nju i ostale žene, Muhamed nije bio takav čovek, budući da ga je više zanimalo ono što njega čini srećnim.

Konačno, Muhamedu nije bilo ispod časti da krši svoje zakletve i postupa licemerno:

… Odgovorio je: „Nisam vam ja obezbedio prevozna sredstva, nego vam ih je Alah obezbedio, i tako mi Alaha, ako Alah da, ako se ikada zakunem da ću nešto učiniti, a kasnije ustanovim da je korisnije učiniti nešto drugo, učiniću ono što je bolje i dati otkup za svoju zakletvu.“ (Sahih al-Buhari, Tom 4, Broj 361)

Prenosi Aiša:
Neki čovek je zatražio dozvolu da uđe kod Proroka. Kada ga je Prorok video, rekao je: „Kakav loš brat svoga plemena! I kakav loš sin svoga plemena!“ Kada je taj čovek seo, Prorok se prema njemu ponašao lepo i uljudno i bio je potpuno opušten sa njim. Kada je ta osoba otišla, Aiša reče (Proroku): „O Alahov Poslaniče! Kada si video tog čoveka, rekao si to i to o njemu, a onda si mu pokazao ljubazno i uljudno ponašanje i uživao si u njegovom društvu?“ Alahov Poslanik reče: „O Aiša! Jesi li me ikada videla da govorim ružnim i prostim jezikom? (Zapamti da) najgori ljudi u Alahovim očima na Dan vaskrsenja biće oni koje ljudi ostavljaju (na miru) da bi izbegli njihovo zlo (dela).“ (Sahih al-Buhari, Tom 8, Knjiga 73, Broj 59o)

Za više informacija o ovim raznim temama preporučujemo sledeće članke i pobijanja:

Toliko o pozivanju na Muhamedovu iskrenost.

Konačno, pitanje nije u tome da je Muhamed plagirao arapsko Jevanđelje detinjstva po Tomi. Argument je pre da je Muhamed čuo hrišćane kako pominju ovu priču i stoga odlučio da je uvrsti u svoj Kuran, jer je pogrešno pretpostavio da je posredi stvarno čudo koje je učinio istorijski Isus.

Zavadi iznosi lažnu analogiju sa takozvanim paganskim paralelama priči o Isusovom životu, smrti i vaskrsenju i sa hrišćanskim odgovorima kojima se brani od tvrdnje da je Muhamed pozajmljivao iz arapskog Jevanđelja detinjstva po Tomi. Zavadi pogrešno misli da su te stvari nekako analogne jedna drugoj.

Problem sa ovom „odbranom“ jeste u tome što nema nikakvih dokaza da su te takozvane paganske paralele uopšte bile u opticaju pre Hristovog rođenja i pisanja jevanđelja. Sve te paganske priče za koje se pretpostavlja da sadrže sličnosti sa izveštajima jevanđelja zapravo potiču NAKON pojave i širenja hrišćanstva. Dakle, ako je iko od ikoga prepisivao, onda su pagani prepisivali od jevanđelja kako bi svoje bogove učinili uporedivim sa vaskrslim Gospodom Isusom!

U Muhamedovom slučaju, međutim, sa sigurnošću znamo da je priča o Isusu koji pravi ptice od gline bila u opticaju davno pre nego što se Muhamed rodio. Takođe znamo da je došao u dodir sa nekim hrišćanima koji su mu tu priču preneli. O tome više kasnije.

Zavadi navodi sledeći hrišćanski odgovor na optužbu da je priča o Isusu prepisana iz paganskih mitova:

- Ovo je čin satanske obmane: Mnogi rani crkveni pisci, poput Irineja, Justina Mučenika i Tertulijana, tvrdili su da su sličnosti između hrišćanstva i paganstva bile satanski pokušaj „đavolske mimikrije“, što znači da je Satana namerno obezbedio da priče slične onima koje će biti uvrštene u buduća jevanđelja budu unapred zabeležene u paganskim izvorima, kako bi izgledalo da su hrišćani prepisivali iz ranijih paganskih izvora. Oni na to gledaju kao na neku vrstu preventivnog udara Satane protiv hrišćanstva. Takođe je moguće da se satanska obmana sastoji u tome što on šapuće na uho skepticima i navodi ih da se opredele za verovanje da je hrišćanstvo bilo pod uticajem paganskih mitova.

A onda taj isti argument okreće protiv hrišćana koji tvrde da je Muhamed pozajmljivao iz hrišćanskih apokrifa:

- Dokažite da ovo nije puki satanski pokušaj u kome je Satana nastojao da obezbedi da priča o Isusu koji jede [sic] u kolevci ne dospe ni u jedan izvor iz prvog veka, jer je znao da će mnogi istoričari u budućnosti usvojiti istorijski metod koji će ih navesti da kažu da je ta priča krivotvorina. Ili da je Satana trenutno taj koji skepticima šapuće na uho da je očigledan zaključak koji sledi iz toga što se priča nalazi i u Kuranu i u Jevanđelju detinjstva taj da je Kuran plagirao tu priču.

(Napomena sa strane – Zavadi govori o Isusu koji jede u kolevci, dok je hteo da kaže da govori u kolevci. Uostalom, šta je čudesno u tome da beba jede u kolevci, osim ako pod jelom ne podrazumevamo da je Isus kao odojče jeo čvrstu hranu?)

Zapravo nema nikakve potrebe ovo opovrgavati, jer u stvarnosti nije reč o tome da se Satana pobrinuo da priča o Isusu koji govori u kolevci ne bude zapisana ni u jednom dokumentu iz prvog veka. Moje je uverenje pre da je Satana možda zaista uticao na Muhameda da usvoji bajke poput ove iz tih hrišćanskih apokrifnih izvora, kako bi prevario hrišćane Muhamedovog vremena da poveruju da Kuran priznaje čudesan život i službu Isusovu.

Drugim rečima, Satana je pokušao da ubedi hrišćane koji jesu verovali u te priče da Muhamedova „objava“ zaista poštuje Hrista i govori istinu o njemu.

Uostalom, ko bi od Muhamedovih hrišćanskih savremenika ozbiljno shvatio njegove tvrdnje da je pokušao da omalovaži Hrista poričući njegov čudesan život? Dovoljno je loše bilo to što je poricao (doduše na pogrešno shvaćen način) božanstvo Hrista, ali poricanje njegovih čuda bilo bi jednostavno previše da bi hrišćani prihvatili.

Da su Muhamedova gledišta o Hristu bila oblikovana onim u šta su hrišćani tada verovali lako se može pokazati Muhamedovim učenjima o Mariji. U njegovo vreme velika većina hrišćana držala se Marijinog večnog devičanstva, tj. da je Gospodnja majka ostala devica i nakon što je rodila svog blaženog i slavnog Sina. Time se objašnjava zašto Kuran ne pominje Marijinog verenika/muža Josifa niti to da je Isus imao braću i sestre (up. Matej 1:18-25; Marko 3:31-35; Luka 1:27; 2; Jovan 2:12, 7:1-10; Dela apostolska 1:14; 1. Korinćanima 9:5; Galatima 1:19), budući da je Muhamed pokušavao da pridobije hrišćane svoga vremena koji su verovali u Marijino večno devičanstvo.

U svetlu toga ima smisla da bi Satana nadahnuo Muhameda da u Kuran uvrsti apokrifne bajke, budući da su njegovi hrišćanski savremenici zaista verovali u te priče. Muhamed (pa ni sam Satana) nije ni slutio da će upravo te iste priče na kraju dokazati da Kuran nije objava od sveznajućeg Boga Svetog pisma.

Zavadi iznosi sledeće prigovore:

Ako je Muhamed prepisivao iz Jevanđelja detinjstva po Tomi, ili se na njega oslanjao makar posredno, zašto su njegovi ključni detalji izostavljeni? Kuran ne pominje „meku“ glinu, „dvanaest vrabaca“, Isusovo „pljeskanje rukama“ ni njegovo „doviknuće“ vrapcima: „Odletite...“ Ne pominje to da Isus traži od vrabaca da ga se sećaju, niti bučno prhnuće vrabaca. Zapravo, čitav okvir priče izostaje u Kuranu (priča o suboti).

Ako je Kuran zavisio od Jevanđelja detinjstva po Tomi, zašto bi njegov Autor izostavio toliko toga – izostavio je sve osim pomena čuda sa pticom od gline?

Kuran samo navodi da je Isus napravio pticu od gline i da se ona pretvorila u stvarnu pticu kada je u nju udahnuo. Kuran zatim naglašava da je to bilo Božje čudo, učinjeno kroz Isusa (mir neka je s njim). Stoga je veoma malo verovatno da je Muhamed imao primerak Jevanđelja detinjstva po Tomi u krilu i prepisivao direktno iz njega.

Da li je moguće da je Muhamed ovu priču preuzeo posredno, dok je kružila usmenim putem (a da joj je krajnji izvor Jevanđelje detinjstva po Tomi)? To je „moguće“. Ipak, čovek se pita: da li je verovatno da bi se pisana priča kasnije usmeno prenosila na takav način da bude potpuno lišena svih uzbudljivih pojedinosti koje ima u svom pisanom obliku, uz potpuno odsustvo njenog okvira? To deluje prilično neverovatno.

Ne samo da je moguće da je Muhamed ovu priču preuzeo usmenim putem – islamski izvori zapravo kažu da je upravo tako Muhamed saznao za ovu bajku!

Prema literaturi sire, grupa hrišćana iz Nadžrana došla je Muhamedu da ga pita za njegove stavove o božanstvu Gospoda Isusa Hrista. Tokom razgovora ovi hrišćani su pomenuli priče o tome kako je Isus govorio u kolevci i pravio ptice od gline, kako bi dokazali da je Hristos Bog. Prvih osamdeset ajeta sure 3 sastavljeno je potom kao neposredan odgovor na hrišćanske tvrdnje:

… „u kojoj su reči jasne; one su matica Knjige; i druge koje nisu sasvim jasne.“1

Čuo sam učenjaka van svake sumnje kako pominje da su ovi stihovi objavljeni o narodu Nadžrana kada su došli poslaniku da ga pitaju o Isusu, sinu Marijinom. (The Life of Muhammad: A Translation of Ibn Ishaq’s Sirat Rasul Allah, s uvodom i beleškama Alfreda Gijoma [Oxford University Press, Karači, deseto izdanje 1995], str. 257; podebljanje naše)

1. Sura 3.5. (Isto.)

Izaslanstvo hrišćana iz Nadžrana došlo je poslaniku. Bilo je šezdeset jahača, četrnaest njih iz redova njihovih velikaša, od kojih su trojica upravljala poslovima, naime (a) Akib, vođa naroda, čovek od posla i njihov glavni savetnik čije je mišljenje određivalo njihovu politiku, po imenu Abdu’l-Masih; (b) Sejid, njihov upravnik koji se starao o prevozu i opštim pripremama, čije je ime bilo al-Ajham; i (c) njihov biskup, učenjak i verski vođa koji je upravljao njihovim školama, Abu Hariza b. Alkama, jedan od B. Bakr b. Vail.

Abu Hariza je među njima uživao počasni položaj i bio je veliki izučavalac, tako da je odlično poznavao njihovu veru, a hrišćanski carevi Vizantije su ga poštovali, isplaćivali mu potporu i dali mu sluge, gradili mu crkve i obasipali ga počastima, zbog njegovog znanja i revnosti za njihovu veru…

Imena četrnaestorice glavnih ljudi među šezdesetoricom jahača bila su: Abdu’l-Masih, Akib; al-Ajham, Sejid; Abu Hariza b. Alkama, brat B. Bakr b. Vail; Aus; al-Harit; Zejd; Kajs; Jezid; Nubejh; Huvejlid; Amr; Halid; Amr; Halid; Abdulah; Johanes; od njih su prvo pomenuta trojica govorila s poslanikom. Bili su hrišćani vizantijskog obreda, mada su se međusobno razlikovali u nekim tačkama, govoreći: On je Bog; i: On je sin Božji; i: On je treće lice Trojstva, što je učenje hrišćanstva. Oni tvrde da je on Bog zato što je vaskrsavao mrtve i lečio bolesne, I OBJAVLJIVAO NEVIDLJIVO; I PRAVIO PTICE OD GLINE, PA U NJIH UDAHNJIVAO, TAKO DA SU ODLETALE; a sve je to bilo po zapovesti Boga Svemogućeg, „da ga učinimo da bude znak ljudima“. Tvrde da je on sin Božji utoliko što kažu da nije imao poznatog oca; I GOVORIO JE U KOLEVCI, a to je nešto što nijedno Adamovo dete nikada nije učinilo. Tvrde da je on treći od trojice utoliko što Bog kaže: Mi smo učinili, Mi smo zapovedili, Mi smo stvorili i Mi smo odredili, pa kažu: kada bi On bio jedan, rekao bi: Ja sam učinio, Ja sam stvorio, i tako dalje, ali On je On i Isus i Marija. U vezi sa svim ovim tvrdnjama objavljen je Kuran.

Kada su dvojica bogoslova razgovarala s njim, poslanik im reče: ‘Pokorite se.’ Oni rekoše: ‘Pokorili smo se.’ On reče: ‘Niste se pokorili, zato se pokorite.’ Rekoše: ‘Ne, nego smo se pokorili pre tebe.’ On reče: ‘Lažete. Vaša tvrdnja da Bog ima sina, vaše obožavanje krsta i vaše jedenje svinjetine sprečavaju vas da se pokorite.’ Oni rekoše: ‘Ali ko mu je onda otac, Muhamede?’ Poslanik je ćutao i nije im odgovorio. Tako je Bog objavio, povodom njihovih reči i njihove nedoslednosti, početak sure Imranova porodica, više od osamdeset stihova… (Isto, str. 270-272; podebljanje, velika slova i podvlačenje naši)

I opet:

Ova sura sastoji se od 200 ajeta. Objavljena je u Medini nakon sure 8, al-Anfal (Plen). Komentatori se uglavnom slažu da je prvih osamdesetak ajeta objavljeno povodom hrišćanske delegacije iz Nadžrana, drevnog grada u južnoj Arabiji.

Vahidi izveštava:

„Komentatori su rekli da je delegacija iz Nadžrana, koju je činilo šezdeset konjanika, došla Božjem Poslaniku. Među njima je bilo četrnaest njihovih uglednika. Trojica od te četrnaestorice imala su posebnu vlast među svojim narodom. To su bili al-Akib, po imenu Abd al-Masih, koji je bio vođa naroda i staratelj njihovih poslova i čijem se mišljenju nikada nije protivrečilo. Drugi se zvao al-Ajham, koji je bio sejid (poglavar) naroda i njihov predvodnik. Treći je bio Abu Hariza b. Alkama, koji je bio njihov biskup i verski vođa (imam) i starešina njihove verske škole (midras). Stekao je veliku čast među svojim narodom jer je izučio sve njihove (svete) knjige, tako da je zadobio veliku učenost. Čak su ga i vizantijski carevi poštovali, obasipajući ga velikim bogatstvom i gradeći mu crkve zbog njegove velike mudrosti. Ovi ljudi došli su Božjem Poslaniku u njegovu džamiju u vreme popodnevne molitve. Bili su odeveni u jemensku nošnju, u haljine i ogrtače. Po otmenosti i lepoti bili su ravni ljudima plemena Banu al-Harit b. Kab. Oni drugovi Božjeg Poslanika koji su ih videli uzviknuli su: ‘Nikada nismo videli ovakvo izaslanstvo!’ Kada je došlo vreme za njihovu molitvu, ustali su i molili se u džamiji Božjeg Poslanika, a Prorok reče: ‘Pustite ih da se mole.’ Molili su se, dakle, okrenuti ka istoku. Zatim su al-Sejid i al-Akib razgovarali s Božjim Poslanikom, a on im reče: ‘Prihvatite islam!’ Oni odgovoriše: ‘Mi smo muslimani mnogo pre tebe!’ On odvrati: ‘Ne govorite istinu! Vaša tvrdnja da Bog ima sina, vaše obožavanje krsta i vaše jedenje svinjetine sprečavaju vas da budete muslimani.’ Oni uzvratiše: ‘Ako Isus nije sin Božji, ko mu je onda otac?’ Tako su raspravljali s Prorokom o Isusu. On je dokazivao: ‘Zar ne znate da nema deteta a da ne mora ličiti na svog oca?’ ‘Znamo’, rekoše. Nastavio je: ‘Zar ne znate da je naš Gospod živ i da nikada neće umreti, dok je Isus podložan nestanku?’ Rekoše: ‘Znamo.’ Prorok je dalje dokazivao: ‘Zar ne znate da naš Gospod ima vlast nad svim stvarima, koje jedino On čuva i održava?’ ‘Znamo’, rekoše. Reče: ‘Ima li Isus moć da učini bilo šta od toga?’ ‘Nema’, odgovoriše. Zatim je nastavio: ‘Naš Gospod je taj koji je oblikovao Isusa u utrobi kako je hteo [up. ajet 6, dole]. Naš Gospod, štaviše, niti jede, niti pije, niti vrši nuždu. Zar ne znate’, nastavio je, ‘da ga je Isusova majka nosila na isti način na koji žene nose decu, i rodila ga kao što one rađaju, i da je zatim othranjen kao svako dete? Potom je jeo, pio i vršio nuždu.’ Oni se složiše rekavši: ‘Da.’ Prorok zaključi: ‘Kako onda može biti onako kako vi kažete!’ Ali oni su ćutali. Tako je Bog objavio o njima prvih osamdesetak ajeta ove sure“ (Vahidi, str. 90-91).

Tabari započinje svoj komentar ove sure sledećom opštom izjavom:

„Prenosi se da Bog objavu početka ove sure započinje onako kako to čini – poricanjem božanstva bilo kog bića osim Njega – i opisuje Sebe onako kako to čini na njenom početku [tj. u prvom stihu] kao dokaz protiv grupe hrišćana koji su Božjem Poslaniku došli iz Nadžrana. Raspravljali su s njim o Isusu i pokazali neverovanje u Boga. Bog je stoga objavio prvih osamdesetak ajeta ove sure O NJIMA i o Isusu, kao dokaz za Svog Proroka protiv njih i protiv svih drugih koji bi mogli zastupati slična gledišta. Ipak, ovi ljudi su ustrajali u svom odbacivanju vere i u teškoj zabludi. Prorok ih je pozvao na mubahalu [tj. molitvu Bogu i prizivanje Njegovog prokletstva na one koji su u krivu; vidi stih 59, dole], ali oni su odbili. Umesto toga zatražili su da od njih primi glavarinu džizju. To je i učinio, pa su se vratili u svoju zemlju. Međutim, čak i ako je tačno da su oni prvenstveno bili ono na šta je Bog ciljao u ovom dokazivanju, ipak su i svi drugi ljudi koji dele njihovo odbacivanje vere u Boga, uzimajući druga bića pored Njega za gospodare i bogove dostojne obožavanja, isto tako obuhvaćeni ovim božanskim prekorom. I oni podležu dokazu merila (furkan) kojim je Bog presudio između njih i Svog Poslanika“ (Tabari, VI, str. 150-151).

Tabari zatim prenosi predanje koje je već navedeno od Vahidija, ali na osnovu autoriteta Ibn Ishaka, koji ga je opet preneo na osnovu autoriteta Muhameda b. Džafera b. al-Zubejra. Dodaje da su ljudi iz Nadžrana koji su razgovarali s prorokom bili pristalice „careve vere“, čime verovatno misli da su bili melkiti.

Tabari dalje tvrdi da su „hrišćani ipak bili u međusobnom neslaganju: jedni su govorili da je Isus Bog, drugi da je sin Božji, a treći da je ‘treći od trojice’ [vidi suru 5:73]. To su tvrdnje hrišćana. Oni su tvrdnju da je Isus Bog dokazivali činjenicom da je vaskrsavao mrtve, lečio bolesti I PRORICAO NEPOZNATE STVARI. TAKOĐE JE OD GLINE OBLIKOVAO LIK PTICE, PA U NJEGA UDAHNUO, I ON JE POSTAO PTICA (sura 3:49 i 5:110). Sve je to, međutim“, nastavlja Tabari, „bilo po Božjem dopuštenju, da bi Isus bio znak čovečanstvu. Hrišćani su isto tako tvrdili da je Isus sin Božji utoliko što kažu da nije imao poznatog oca. TAKOĐE JE GOVORIO U KOLEVCI (sura 3:46, 5:110 i 19:29), što niko od Adamove dece pre njega nije učinio. Tvrdili su da je Isus ‘treći od trojice’ na osnovu Božjih reči ‘Mi smo učinili’, ‘Mi smo zapovedili’, ‘Mi smo stvorili’ i ‘Mi smo odredili’. Tako dokazuju da bi Bog, da je samo jedan, rekao: ‘Ja sam učinio’, ‘Ja sam zapovedio’, ‘Ja sam odredio’ i ‘Ja sam stvorio’. To se, dakle, odnosi na Boga, Isusa i Mariju. Kuranski stihovi objavljeni su upravo povodom svih ovih tvrdnji. Tako je Bog obavestio Svog Proroka o njihovim tvrdnjama“ (Tabari, VI, str. 152-153). (Ayoub, The Qur’an and Its Interpreters: The House of ‘Imran [State University of New York (SUNY) Press, Albany 1992], tom II, str. 1-4; velika slova i podvlačenje naši)

Prethodno objašnjava zašto Muhamedovoj verziji ove apokrifne bajke nedostaju „uzbudljive pojedinosti“ koje se nalaze u „pisanom obliku“ i zašto nedostaje „njen okvir“.

Ovi navodi služe i da se dodatno odgovori na sledeće tvrdnje i izazove koje je izneo Zavadi i da se oni pobiju:

Moramo imati na umu da sličnost između kuranskog izveštaja i biblijske (ili nebiblijske) priče nije dokaz da je prvi pozajmljen iz druge. Mogli bi imati i isti izvor. Zašto ne bi moglo biti da se određeni događaj zbio i da je vremenom bio zabeležen bilo u biblijskom bilo u nebiblijskom spisu, a da je Alah kasnije i Muhamedu (mir neka je s njim) objavio tu priču? Ako a priori odbacimo mogućnost Muhamedovog proroštva, onda ne bismo imali izbora nego da tražimo nebožansko rešenje (tj. da je Muhamed neposredno ili posredno pozajmio određenu priču). Ali ako smo otvoreni za mogućnost objave, čuda i Muhamedovog proroštva, onda sama činjenica da su dve priče iste ili slične ne poriče sama po sebi Muhamedovo proroštvo, niti to da je obaveštenje primio kroz novu objavu. Samo apriornim poricanjem mogućnosti objave i čuda možemo doći do takvog zaključka. Moramo se postarati da se, razmatrajući ovo pitanje, ne pozivamo na logičku grešku lažnog uzroka.

- Sličnost nije istovetnost: Hrišćanski apologeti bi tvrdili da to što između jedne i druge priče postoje slične crte ne znači nužno da je reč o istoj priči, budući da je veoma verovatno da ispričana priča može biti slična drugoj priči u nekim vidovima, a da ipak nije potpuno ista.

Nevolja s kojom se Zavadi suočava jeste to što upravo navedeni islamski izvori naglašeno dokazuju da je Muhamed uzeo baš onu priču koju je čuo od ove hrišćanske grupe i uvrstio je u Kuran. To objašnjava zašto je kuranska priča o Isusu koji stvara ptice od gline istovetna verziji koju su ispričali hrišćani iz Nadžrana, tj. Muhamed je svoje obaveštenje dobio neposredno od hrišćana koji su ga očigledno izveli iz apokrifnih hrišćanskih jevanđelja koja su ili pročitali ili čuli. (Čini se veoma verovatnim da bi u slučaju Abu Harize b. Alkame on to zaista i sam pročitao, budući da islamski izvori tvrde da je bio veoma upućen u hrišćanske spise.)(1)

I opet:

- Nema dokaza da bi pobožni hrišćani prepisivali iz paganskih izvora: Hrišćanski apologeta Sem Šamun je rekao (podebljanje moje):

Ako Smit želi da dokaže da je hrišćanstvo pozajmilo od tih paganskih religija, a ne obrnuto, onda mora da utvrdi sledeće:

- Mora da pruži neke prehrišćanske dokaze, bilo arheološke natpise, artefakte itd., koji pokazuju da su te paganske priče postojale pre Isusovog vremena.

- Mora takođe da pokaže da te priče nisu samo kružile, nego da su kružile u Palestini prvog veka.

- Zatim mora da pokaže da bi bogobojazni, monoteistički Jevreji, kakvi su bili Hristovi sledbenici, uopšte bili zainteresovani da plagiraju takve mitove. (Sam Shamoun, The Alleged Pagan Origins of Christianity: Examining More of Abdullah Smith's Continuing Intellectual Suicide Mission, Izvor)

Prilično je nesrećno što Zavadi zaista misli da se moje izjave nekako odnose na Muhamedovu situaciju, kada to nije slučaj. Ono što Zavadijeva pogrešna primena mojih tačaka pokazuje jeste da on prosto ne može da se uzdrži od neprestanog činjenja logičkih grešaka, u ovom slučaju greške lažne analogije.

Bilo kako bilo… prema muslimanskim izvorima, (a) priča o ptici od gline već je kružila pre nego što je Muhamed sastavio svoje stihove, (b) ova priča došla je Muhamedu do znanja preko hrišćanskog izaslanstva iz Nadžrana, i (c) Muhamed je ovu bajku preuzeo u svoj Kuran kao polemiku protiv tvrdnji koje su ovi hrišćani izneli u prilog božanstvu Hrista.

Preciznije rečeno, hrišćani iz Nadžrana verovali su da je Isus učinio čudo s pticom od gline i koristili su ga da dokažu njegovo božanstvo. Muhamed je uverenje ovih hrišćana da je ta priča činjenica prihvatio zdravo za gotovo. Nije ni slutio da se ta priča nalazi samo u apokrifnoj legendi, a da nije deo kanonskog Svetog pisma. Muhamed je priču prihvatio kao činjenicu i osporio je samo njihovo tumačenje. Svrha uvrštavanja ove priče u Kuran bila je da se pokaže kako ovaj događaj ne dokazuje da je Hristos bio potpuno božanski. Situacija bi bila sasvim drugačija da je rekao: ČAK I DA je ova priča istinita, ona ne bi podrazumevala božanstvo Hrista, ALI, ŠTO JE JOŠ VAŽNIJE, sama priča nije pouzdana jer je reč o kasnoj izmišljotini. Takav odgovor pokazao bi zapanjujuću pronicljivost s Muhamedove strane. Ali ovako, sami muslimanski izvori pružaju dokaz da je Muhamed ovu pojedinost primio od hrišćana, a zatim je kroz svoj odgovor uneo u Kuran (i kasnije je ponovio u suri 5).

Tako je Muhamed imao i jasan razlog i sredstvo da ovu bajku uvrsti u svoj Kuran. Toliko o Zavadijevoj lažnoj analogiji.

Ovim se završava prvi deo našeg pobijanja. Sada je vreme da pređemo na drugi deo.

**
Završna napomena**

(1) Ista ova priča ponavlja se u suri 5:110, koja je prema muslimanskim učenjacima sastavljena posle sure 3:

Ova sura objavljena je da odgovori zahtevima izmenjenih okolnosti, koje su sada bile drugačije od onih koje su vladale u vreme objavljivanja sura Al-i-Imran i An-Nisa… (Sejid Abu-Ala Mevdudi, Uvodi u sure Kurana)