Molitva svetiteljima

Sledeće je preuzeto iz ovog teksta: Molitve svetiteljima u prednikejskom razdoblju – Energetic Procession.

Često se tvrdi da je praksa molitve upokojenim svetiteljima i anđelima kasni razvoj u hrišćanstvu, verovatno nastao posle Nikejskog sabora. U ovom tekstu pokušaću da pokažem da su molitve upokojenim svetiteljima bile relativno uobičajene u prednikejskoj Crkvi. Postoji od 5 do 8 jasnih posleapostolskih svedočanstava sa najmanje 3 mesta. Neka od tih svedočanstava potiču od zvaničnih hrišćanskih učitelja. Najranije svedočanstvo možda pripada prvom ili drugom veku, a verovanja mnogih pisaca drugog i trećeg veka verovatno odražavaju običaje još ranijih vremena.

U nastavku slede tri spiska citata (uz nekoliko tumačećih napomena) hrišćana koji su pisali pre 325. godine n. e. Prvi spisak sadrži citate koji izražavaju ili podrazumevaju verovanje da hrišćani živi na zemlji mogu zamoliti anđele i upokojene ljude da se mole za njih. Drugi spisak sadrži citate koji izražavaju ili podrazumevaju verovanje da su anđeli i upokojeni ljudi svesni molitava hrišćana na zemlji i da im se tajanstveno pridružuju u molitvi. Citati u trećem spisku su dvosmisleni, ali na ovaj ili onaj način podupiru učenje o zajednici sa upokojenima. Posle ovih spiskova sledi kratka analiza dokaza i onoga što oni govore o starini prakse molitve svetiteljima.

Neka bude jasno da se pod „molitvama“ podrazumeva svaka vrsta molbe za delovanje koju jedna osoba upućuje drugoj. Nesporno je da se hrišćani mogu moliti svetima u sledećem smislu: hrišćanin može zamoliti drugog hrišćanina koji je živ na zemlji da se moli za njega ili nju. Više je upitno da li se hrišćani mogu moliti svetiteljima u sledećem smislu: moliti se anđelima ili hrišćanima koji su otišli iz zemaljskog života i očekuju vaskrsenje. Ovaj drugi smisao je ono što u ostatku ovog članka podrazumevam pod „molitvama svetiteljima“. Kod dužih tekstova, ili tekstova čije je značenje nejasno, relevantne delove sam ispisao podebljanim slovima. Svestan sam da postoje bogoslovski prigovori ovoj praksi; postoji i mnoštvo apologetskog materijala na popularnom nivou koji odgovara na mnoge od tih prigovora. Molim vas da na internetu pročitate materijal koji odgovara na te prigovore pre nego što ih iznesete u odeljku za komentare.

1. Neke molitve svetiteljima

Tekstove iz prve kategorije shvatam kao primere te prakse molitve svetiteljima ili kao izraz odobravanja te prakse (kao u slučaju Origena). Osvrnimo se ukratko na njihov sadržaj.

1.1 Jerma Rimski:

Mnogo sam se molio [Anđelu pokajanja, koji se naziva Pastir] da mi objasni poređenje o njivi… A on mi opet odgovori, govoreći: „Svako ko je sluga Božji i ima svoga Gospoda u srcu, traži od Njega razumevanje i prima ga, i otvara svaku priču; i reči Gospodnje mu postaju poznate, one koje su izgovorene u pričama. A oni koji su slabi i lenji u molitvi oklevaju da išta zatraže od Gospoda; ali Gospod je pun samilosti i daje bez izuzetka svima koji Ga mole. A ti, pošto si osnažen od svetog Anđela i pošto si od Njega dobio takvo zastupništvo, i pošto nisi lenj, zašto ne tražiš od Gospoda razumevanje i ne primiš ga od Njega?“ Rekoh mu: „Gospodine, budući da si ti sa mnom, primoran sam da tebi postavljam pitanja, jer ti mi sve pokazuješ i razgovaraš sa mnom; ali kada bih ove stvari video ili čuo bez tebe, tada bih molio Gospoda da mi ih objasni.“

Jermin Pastir, 3.5.4Rim, datovanje sporno; možda već 85-90. n. e., a možda i tek 140-155. n. e. [1]

Jerma piše o raznim viđenjima koja prima i o zapovestima koje mu izdaje „anđeo pokajanja“, koji mu se javlja u obličju Pastira. [11] Ne izgleda da je ovaj anđeo Hristos, nego pre stvorenje. Jerma kaže da se molio ovom anđelu da mu pomogne da razume učenja koja su mu davana. Anđeo pokajanja govori o tome kako je primio zastupništvo od Anđela koji ga osnažuje. Čini se da Šaf i Vejd misle da je taj anđeo Hristos, budući da pišu „Njega“ i „Anđeo“ velikim slovom. Možda je tako. Ali bez obzira na to, Jerma se zaista moli anđelu pokajanja, čime pokazuje da se moli svetima i da veruje da su molitve svetiteljima legitimne. A ako drugi Anđeo nije Hristos, nego je to anđeo pokajanja koji govori o samom sebi, onda imamo svedočanstvo o anđelovom zastupništvu pred Bogom u korist Jerme.

1.2 Sv. Ipolit Rimski:

Recite mi, vi trojica mladića, sećajte me se, preklinjem vas, da i ja zadobijem isti udeo mučeništva sa vama, ko beše ono četvrto lice sa vama koje je hodalo posred peći i koje je sa vama, kao iz jednih usta, pevalo himnu Bogu? Opišite nam njegov lik i lepotu, da bismo i mi, videvši ga u telu, mogli da ga prepoznamo.

Komentar na Danila, 30.1[2]Rim, oko 202-211. n. e.

Sv. Ipolit upućuje molbu trojici svetih mladića iz knjige proroka Danila. Moli ih da ga se „sećaju“. Cilj tog sećanja jeste da i on bude mučen kao što su oni bili bačeni u oganj. Ti mladići su upokojeni, te se sv. Ipolit stoga moli svetiteljima.

1.3 Origen Aleksandrijski:

Moljenje, molba i zahvaljivanje mogu se ljudima upućivati bez nedoličnosti. Dvoje od toga, naime molba i zahvaljivanje, mogli bi se upućivati ne samo svetima nego i ljudima uopšte, dok moljenje treba upućivati jedino svetiteljima, ako se nađe neki Pavle ili Petar, koji nam može koristiti i učiniti nas dostojnima da zadobijemo vlast za oproštenje grehova.

O molitvi, 14.6 [3]

Aleksandrija, oko 253. n. e.

U svom razmatranju molitve Origen razlikuje vrstu molitve koja treba da se upućuje samo Bogu i vrstu molitve koja treba da se upućuje ljudima. Setimo se da je molitva svaka vrsta „traženja“. Među molitvama koje se mogu upućivati ljudima, vrsta molitve koja treba da se upućuje samo svetima (što može značiti hrišćane žive na zemlji ili upokojene hrišćane) jeste moljenje, dok su vrste molitve koje se mogu upućivati svim ljudima (svetima ili ne) molba i zahvaljivanje. Kontekst je dvosmislen u pogledu toga da li Origen pod svetima misli na žive ili na upokojene; on koristi reč „sveti“ u oba smisla, zavisno od konteksta. Četiri činioca doprinose zaključku da govori o upokojenim svetiteljima. Prvo, on jasno uči (vidi Origenov citat naveden u odeljku 2 ispod) da se upokojeni svetitelji mogu moliti za nas (mada ova tačka, uzeta sama za sebe, ne podupire tumačenje da je reč o upokojenim svetiteljima). Drugo, govori kao da je teško naći svetitelje one vrste o kojoj raspravlja, što upućuje na to da ne govori tek o običnim hrišćanima. Treće, pominje Petra i Pavla kao primere te vrste teško pronalažljivih svetitelja, a oni su zaista upokojeni i živeli su svetim životom, što upućuje na to da su hrišćani upokojene i svete vrste oni koje je teško naći, ali kojima je dopušteno moliti se. Četvrto, govori o tome kako ti svetitelji „mogu da nam koriste i da nas učine dostojnima da zadobijemo vlast za oproštenje grehova“. To upućuje na to da je moć ili vlast koju oni čine dostupnom duhovna snaga za pobeđivanje sile greha: ni ovo, opet, ne bi mogla biti molba upućena bilo kom hrišćaninu. Možda bi ta moć za oproštenje mogla biti upućivanje na razrešenje koje daje sveštenik; ali s obzirom na pominjanje Petra i Pavla, to nije verovatno.

1.4 Papirus iz 3. veka:

Dok pevamo Ocu, Sinu i Svetome Duhu, neka se sve sile sjedine s nama da kažu: Amin. Jedinome darodavcu svih dobara neka je moć i hvala. Amin.

Verovatno egipatska himna iz 3. veka n. e. [4]

Tekst ovog papirusa može delovati kao puki izraz hvale Bogu, sa nevažnim pominjanjem „anđela“. Ali pogledajmo pažljivije. Prva rečenica sadrži molbu: „neka… sile… kažu“. To je zaista molitva silama. I to nije samo molba da nebeske sile budu uključene u hvaljenje Boga zajedno sa hrišćanima. Ona uključuje i molbu nebeskim silama da izgovore „Amin“, da kažu Bogu „neka bude“. Ta molba zapravo znači traženje od sila: „molimo vas, recite Ocu, Sinu i Duhu da sve naše otpevane molitve budu uslišene“. Dakle, to je molba za pomoć upućena silama (koje bi neki nazvali „anđelima“).

1.5 Papirus Džona Rajlandsa:

Pod tvoju milost pribegavamo, Bogorodice. Molbe naše ne prezri u nevolji, nego nas od opasnosti izbavi, jedina sveta, jedina blagoslovena

Pismo iz 3. veka [5]Egipat, oko 250. n. e.

Ova molitva Bogorodici je veoma jasna. To je neposredna molba da Majka Božija, koja je među svetima sa svojim Sinom, pomogne hrišćaninu u nevolji.

1.6 Natpis na grobu sv. Sabine:

Atikuse, spavaj u miru, siguran u svojoj bezbednosti, i moli se usrdno za naše grehe

Nadgrobni natpis kraj groba sv. SabineRim, oko 300. n. e.

1.7 Natpis na grobu sv. Sabine:

Moli se za svoje roditelje, Matronata Matrona. Živela je godinu dana i pedeset dva dana

Nadgrobni natpis kraj groba sv. Sabine [6]Rim, oko 300. n. e.

1.8 Još jedan natpis iz katakombi u Rimu:

Anatolije je ovo načinio za svog zaslužnog sina, koji je živeo sedam godina, sedam meseci i dvadeset dana. Neka tvoj duh dobro počiva u Bogu. Moli se za svoju sestru.

Nadgrobni natpis [7]

Rim, oko 325. n. e.

Ova poslednja tri svedočanstva mogu, ali ne moraju biti prednikejska. Frederik Edvard Voren je primetio da ih je teško datovati. [8] Sva ona svedoče o verovanju da hrišćanin može zamoliti upokojenog hrišćanina za molitve, čak i ako ta druga osoba nije kanonski svetitelj.

2. Neke molitve sa svetiteljima:

Tekstovi iz druge kategorije ne izjavljuju izričito niti jasno podrazumevaju da su molitve svetiteljima dopuštene; ali izražavaju isti pogled na svet kao i hrišćanski pisci koji uče da su takve molitve dopuštene (a možda i podrazumevaju da su sv. Kliment i sv. Kiprijan smatrali molitvu svetiteljima dopuštenom, ako su ovi pisci imali i druge pretpostavke zajedničke sa hrišćanima koji se mole svetiteljima).

2.1 Sv. Kliment Aleksandrijski

Na taj način je on [istinski hrišćanin] uvek čist za molitvu. On se takođe moli u društvu anđela, kao onaj koji je već anđeoskog čina, i nikada nije izvan njihovog svetog čuvanja; i premda se moli sam, ima hor svetih koji stoji sa njim [u molitvi]

Stromata 7:12Aleksandrija, 208. n. e.

Sv. Kliment odražava verovanje u zastupničku moć anđela i u njihovo prisustvo sa hrišćaninom u molitvi. Iako nema izričitog učenja da hrišćani treba da se mole anđelima, ili da se anđeli mole za hrišćanina, moglo bi se tvrditi da se ljudi koji se zajedno mole mole i jedni za druge, i da često traže molitve drugih.

2.2 Origen Aleksandrijski

„Ali ne moli se samo prvosveštenik [Hristos] za one koji se iskreno mole, nego i anđeli… kao i duše svetitelja koji su već usnuli“

O molitvi 11Aleksandrija, 233. n. e.

Origen veruje da se anđeli i upokojeni svetitelji mole za hrišćane. Ovaj citat pomaže da se pokaže da je Origen smatrao da molitve upućuju i hrišćani koji su se već upokojili, i da se takvi ljudi mogu nazvati „svetima“.

2.3 Sv. Kiprijan Kartaginski

„Sećajmo se jedni drugih u slozi i jednodušnosti. Molimo se uvek jedni za druge sa obe strane [smrti]. Olakšavajmo terete i nevolje uzajamnom ljubavlju, da bi, ako neko od nas, brzinom božanske snishodljivosti, prvi ode odavde, naša ljubav trajala pred licem Gospodnjim, a naše molitve za našu braću i sestre ne prestajale pred licem Očeve milosti“

Poslanice 56 [60]:5

Kartagina, 253. n. e.[8]

Učenje sv. Kiprijana ne izgleda kao molba upućena upokojenim svetiteljima, mada jeste molba upućena svetima koji će se upokojiti. Ono odražava isto verovanje kao kod Jerme, sv. Ipolita, Origena i drugih ranih pisaca: da se upokojeni hrišćani mole za nas koji smo na zemlji. Takođe bi moglo značiti da upokojeni hrišćani neprestano znaju šta se zbiva sa onima na zemlji.

3. Dvosmislena svedočanstva:

Ako se određenje molitve proširi tako da obuhvati svaku vrstu zahvaljivanja ili priznanja upućenog osobi koja trenutno nije u telu, onda možemo uključiti sve dvosmislene tekstove koji slede:

3.1 Natpis u katakombi:

Neka živiš među svetima!

Iz jedne rimske katakombe [9]

268. ili 269. n. e.

Ovde imamo neku vrstu izraza priznanja i nade upućenog upokojenom hrišćaninu. To ne podrazumeva jasno verovanje u sposobnost hrišćanina da uslišava molitve, ali jeste primer molitve za upokojene, a možda i obraćanja njima i opštenja sa njima. Ova praksa molitve za upokojene hrišćane rano je posvedočena barem isto tako jasno i široko kao i praksa molitve svetiteljima. Razmotriću je u nekom kasnijem tekstu.

3.2 Iz apokrifnih Dela Jovanovih

(27) Slikar je, dakle, prvog dana načinio obris [Jovana Apostola] i otišao… kasnije je Jovan… ušao u spavaću odaju i ugledao portret starca ovenčanog vencima, a pred njim postavljene svetiljke i žrtvenike. I pozva ga i reče: Likomede, šta ti znači ovo sa portretom? Da nije to neki od tvojih bogova naslikan ovde? Jer vidim da još živiš na neznabožački način. A Likomed mu odgovori: Moj jedini Bog je onaj koji je mene i moju ženu podigao iz smrti; ali ako je, odmah posle tog Boga, pravo da se ljudi koji su nam učinili dobro nazovu bogovima – ti si, oče, taj koga sam dao da bude naslikan na tom portretu, koga ovenčavam i volim i poštujem kao onoga koji je postao moj dobri vođa.(28) A Jovan, koji nikada nije video sopstveno lice, reče mu: Rugaš mi se, dete: zar sam ja takvog obličja, [nadmašujući] tvoga Gospoda? kako me možeš uveriti da je portret sličan meni? I Likomed mu donese ogledalo. A kada je sebe video u ogledalu i pažljivo pogledao portret, reče: Živ bio Gospod Isus Hristos, portret jeste sličan meni: ali ipak nije sličan meni, dete, nego mome telesnom liku; jer ako ovaj slikar, koji je podražavao ovo moje lice, želi da me naslika na portretu, naći će se u nedoumici…(29) …Ali ovo što si sada učinio jeste detinjasto i nesavršeno: naslikao si mrtvu sliku mrtvoga.

Apokrifna Dela Jovanova, 27-29 [10]

Oko 150. n. e.

Ovaj tekst je lažan i neispravan po učenju. Verovatno nije vredan izvor istorijskih podataka o životu sv. Jovana Bogoslova i Apostola. I očigledno ima gnostički doktrinarni prizvuk, što se vidi u govoru o „telesnom liku“ i o „mrtvoj slici mrtvoga [tela]“, koji ne odražava hrišćanski pogled na materiju. Ali on jeste odgovor na pravoverje svoga vremena i njegova kritika. I bilo bi čudno da je gnostički polemičar napisao nešto što ni na koji način nije odgovor na pravovernu praksu. Verovatnije je da je ovo kritika postojeće pravoverne prakse: poštovanja ikona upokojenih svetitelja. Tekst jasno svedoči o verovanju u molitve svetiteljima u smislu zahvaljivanja za upokojene; a moglo bi se tvrditi da svedoči i o moljenju, zbog naglaska koji „telesni, neduhovni hrišćanin“ Likomed stavlja na dobro vođstvo i dobročinstva sv. Jovana. Ako Likomedova praksa odgovara nekom tadašnjem (oko 150. n. e.) „sarksisti“ (suprotnosti gnostiku), onda bi govor ovog lika o sv. Jovanu kao bogu po milosti, dobrom vođi i onome ko mu čini dobro lako mogao odgovarati „sarksističkoj“ praksi molitve upokojenom sv. Jovanu, koji 150. godine n. e. nije živ.

3.3 Natpis u crkvi:

Pod svetim mestom M[arije?]Tamo sam zapisao [imena]Sliku sam poštovao Njenu…

Pećina Blagovesti u Jerusalimu [11]

Datovanje veoma neizvesno; negde između prvog i trećeg veka

Ovaj natpis je teško odgonetnuti jer su slova izlizana. Ali iz onog malo što još možemo pročitati, on opet ukazuje barem na verovanje u poštovanje upokojenih svetitelja, jer odražava verovanje da postoji sveto mesto na kome se poštuje slika jedne žene; a s obzirom na to da ime počinje sa „M“, verovatno je da je ta žena Majka Božija, Marija. Nije jasno koja su imena bila napisana ispod slike sv. Marije. Ali činjenica da je spisak imena bio napisan pod svetim mestom slike sv. Marije upućuje na to da i ovde imamo moljenje upućeno Bogorodici u korist hrišćana na zemlji.

Analiza

Nauka je utvrdila da je praksa molitve svetiteljima bila prisutna u nekim krugovima judaizma pre i posle pojave hrišćanstva. [12] To stvara neku vrstu presedana za mogućnost da bi hrišćani dopustili tu praksu. U ovom tekstu nema vremena da se razmotri bilo kakav mogući biblijski osnov za molitve svetiteljima, ali možda se kasnije mogu izneti argumenti da Sveto pismo dopušta takve molitve i da primeri takvih molitava postoje i u Starom i u Novom zavetu.

Ovde je neophodno razmotriti svedočanstvo otaca i kakvu vrstu dokaza ono pruža. Za one koji ne prihvataju suštinski božanski autoritet crkvenih otaca, tvrdnje otaca (i drugih ranih hrišćana) i dalje mogu važiti kao istorijsko svedočanstvo o tome u šta su hrišćani verovali tokom njihovog pisanja, pre ili posle njega. Prvi argument u prilog prednikejskoj praksi molitve svetiteljima veoma je kratak i jednostavan. Imamo primere prednikejskih hrišćana koji se mole svetiteljima; dakle, to je verovatno bilo dopušteno. Ali nije dovoljno samo to primetiti. Umesto toga, njihova svedočanstva moraju se pažljivo odmeriti i kritički razmotriti na pet osnova: (a) količina ili broj svedočanstava, (b) pravovernost pisaca, (c) njihov položaj ili služba u Crkvi, (d) njihova starina i (e) mesta.

(a) Količina. Očigledan prigovor gornjem jednostavnom argumentu jeste da svedočanstava nema dovoljno da bi opravdala zaključak da su se rani hrišćani molili svetiteljima:

Ako sve što imate jeste 5-8 svedočanstava o nekoj praksi, da li to zaista dokazuje da je ona bila uobičajena za hrišćane? Postoji toliko drugih tekstova koji tu praksu ne pominju.

U odgovoru moramo zaista priznati da 5-8 svedočanstava ne dokazuje konačno da je ona bila uobičajena. Ali oskudnost tih brojeva ne bi trebalo da bude osnov za odbacivanje dokaza, koji i dalje mogu učiniti verovatnim da su molitve svetiteljima bile uobičajena praksa. Mnogi hrišćanski spisi uništeni su tokom vekova. Mnoge stvari koje su hrišćani smatrali važnima nisu bile zapisane sve do kasnijih vremena, kada je postalo lakše biti hrišćanin. A ni činjenica da se ova praksa ne pominje u svim tekstovima nije osnov za poricanje da je bila uobičajena. Naposletku, ne bi svaki pisac pisao o svemu što se tiče hrišćanskog života i vere. I ne pretpostavljamo da sv. Kliment Rimski, zato što ne pominje veridbu sv. Marije sa Josifom, u nju stoga ne veruje. Odsustvo dokaza nije uvek dokaz odsustva. Štaviše, ako uzmemo učenje poput večnog rođenja Sina, ono nekoliko šaka svedočanstava o njemu u prednikejskom hrišćanstvu, uz izostanak prigovora, smatra se dovoljnim osnovom za tvrdnju da je verovatno da je prednikejska Crkva u njega verovala. I premda posvedočenost molitava svetiteljima nije toliko brojna, možemo primeniti isto merilo i reći: zašto ne misliti da je donekle verovatno da je prednikejska Crkva praktikovala molitve svetiteljima?

(b) Pravovernost. Drugi problem javlja se kada postavimo pitanje o pravovernosti pisaca:

Nije svako mišljenje koje su izneli rani hrišćani bilo istinski hrišćansko. Mnogi od gore pomenutih pisaca držali su se upitnih verovanja. Jermina hristologija je prilično sumnjiva, jer ponekad izgleda da poistovećuje Logos i Svetog Duha. Sv. Ipolit je bio raskolnik. Origen je, uza svu svoju pobožnost, zastupao izrazito platonizovanu verziju hrišćanstva, koja je uključivala verovanje u večni ciklus pada i iskupljenja, kao i upitnu hristologiju koja na različitim mestima deluje nikejski, nestorijanski ili arijanski. Misao sv. Klimenta Aleksandrijskog ima gnosticizujuće sklonosti. Sv. Kiprijan je verovao u potpunu nevažnost jeretičkih krštenja. I naravno, kod mnogih uključenih anonimnih natpisa i tekstova ne možemo biti sigurni da su pisci predstavljali stvarno hrišćansko učenje toga vremena. Možda su svi ovi pisci bili jeretici baš u ovoj istoj tački: svi su smatrali da su molitve svetiteljima dopuštene.

U odgovoru treba reći da nema samo nekoliko, nego mnogo primera hrišćana naklonjenih ovim praksama. Gore je zabeleženo između 5 i 8 primera hrišćana koji se izričito mole svetiteljima. Nema nijednog primera pravovernih hrišćana koji se tim praksama protive. Čak i ako svi pisci nisu potpuno pravoverni (po protestantskim, rimokatoličkim ili pravoslavnim merilima) ili ako je pravovernost nekih od njih pod znakom pitanja, broj svedočanstava nadmašuje pitanja o pojedinostima ispravnosti njihove vere. Kada bi svi oni koji su se molili svetiteljima imali neko zajedničko jeretičko verovanje, to bi možda bio osnov za mišljenje da je to verovanje dovelo do prakse molitve svetiteljima. Onda bismo možda imali razloga da odbacimo njihovo svedočanstvo i kažemo da su svi oni izmislili tu praksu na osnovu svojih privatnih jeretičkih mišljenja. Ali nije tako.

(c) Služba. Prigovor zasnovan na službi ili položaju svedoka može se izneti ovako:

Za sve molitve svetiteljima ne zna se da su ih uputili episkopi, sveštenici ili đakoni. Anonimni natpisi možda nisu delo zvaničnih učitelja. Teško da ih možemo uzeti kao reprezentativne izvore hrišćanskog učenja toga vremena ako ne znamo ko ih je izrekao.

U odgovoru: činjenica da ipak imamo potvrdu od episkopa i prezvitera pokazuje da su barem neki učitelji smatrali molitve svetiteljima dopuštenima. Takođe, mada bi bilo sumnjivo da su nekoj praksi bili naklonjeni samo laici na jednom mestu, činjenica da je praksa rasprostranjena (vidi dole) čini manje verovatnim da je reč o izolovanom laičkom pokretu, prenošenom laičkim bogoslovljem. A moramo imati na umu i stav koji su učitelji imali prema spisima nepredavača koji su izražavali molitve svetiteljima. Na primer, sv. Irinej u svojim spisima nije pominjao molitve svetiteljima. Ali je smatrao da je knjiga zvana Jermin Pastir Sveto pismo. Otuda je napisao:

Zaista je, dakle, objavilo Sveto pismo, koje kaže: „Pre svega veruj da postoji jedan Bog, koji je sve ustanovio i dovršio, i koji je učinio da iz onoga što nije imalo bića sve dođe u postojanje:“ (knj. ii, sim. 1.) On koji sve sadrži, a Njega samog niko ne sadrži.

[13]

Ovo upućuje na to da je sv. Irinej verovao da su Pastirova učenja istinita (da li je verovao da su apsolutno sva istinita, ili da li ih je sva tačno tumačio, druga je priča). Ali ako je Jermina knjiga velikim delom puna molitava svetiteljima, a sv. Irinej je tu knjigu smatrao Svetim pismom, onda mora postojati neka vrsta pretpostavke da je sv. Irinej verovao da su molitve svetiteljima dopuštene.

(d) Starina. Argumentu da su molitve svetiteljima bile uobičajena praksa možda se može prigovoriti tvrdnjom da svedočanstva nisu dovoljno rana:

Jerma je možda rani, ali je manje pouzdan. Sv. Ipolit je kasniji, piše u trećem veku. Origen nije mnogo pouzdan, a piše kasnije. Papirusi su iz sredine i kraja trećeg i početka četvrtog veka. Ovo bi mogao biti slučaj postepenog kvarenja hrišćanstva, koje je primalo sve više paganstva kako se privikavalo na okolnu kulturu.

Najraniji primer molitve svetiteljima koji možemo datovati potiče od Jerme, bilo da uzmemo raniji (85-90) ili kasniji datum (140-155). To znači da imamo barem jedno svedočanstvo verovatno pre 155. Prednost svedočanstva sv. Ipolita jeste u tome što je on liturgijski krajnje konzervativan; to čini mnogo verovatnijim da njegova molitva svetoj trojici mladića odražava praksu koja prethodi pisanju njegovog komentara (202-211). Možda je devedesetih godina drugog veka, kada mu je bilo oko 20 godina, sv. Ipolit počeo da se stara o tome koje su prakse ustanovljene, a koje nisu. Ako je tako, teško da bi prihvatio praksu koja nema neki rodoslov i barem naizgled pouzdan zahtev na apostolsko poreklo. Dakle, verovatno ovde imamo posredno svedočanstvo da je praksa starija od 170. godine. Ako sv. Irinej odobrava Jermine molitve svetiteljima, onda je i on primer nekoga ko odobrava molitve svetiteljima 180. godine n. e., dok je pisao Protiv jeresi. Ali opet, verovatno je u to verovao i pre nego što je napisao sam tekst, što bi nas po konzervativnim procenama trebalo vratiti barem deceniju unazad; tako i on svedoči o dopuštenosti molitava svetiteljima oko 170. godine. Origenov rad iz ranih godina trećeg veka verovatno ne odražava novu praksu u Egiptu, s obzirom na to da je praksa verovatno već postojala drugde. Budimo, dakle, konzervativni u datovanju prakse i recimo da je on verovao u molitve svetiteljima do 240. godine.

Papirus iz 250. mogao bi se možda takođe pomeriti deceniju unazad, na 240. Datumi ostalih tekstova manje su izvesni, ali opet, nastanak neke prakse uglavnom prethodi njenom prvom zabeleženom slučaju. Tako, po konzervativnom datovanju nastanka prakse, imamo oko pet svedočanstava o molitvama svetiteljima pre 250. godine. Ako smo slobodniji i čitamo dokaze blagonaklono, onda bi trebalo da hrišćane uzmemo za reč kada govore o Crkvi kao konzervativnoj ustanovi koja je predanja čuvala, a nije ih stvarala; a ako pretpostavimo da su njeni učitelji smatrali da mogu da prate svoju doktrinarnu lozu unazad do apostola, onda bi trebalo da budemo skloni prihvatanju da je ta praksa zaista apostolskog porekla. Bez obzira na to koliko rano datujemo ove spise ili njihove izvore, radi pravednosti bi trebalo da razmislimo koliko rani moraju biti zapisi o učenjima poput večnog rođenja da bismo smatrali da ih je prednikejska Crkva učila kao deo apostolskog predanja. Primena takvog merila otežava poricanje da su molitve svetiteljima bile prilično rane.

(e) Mesto. Najzad, razmotrimo mogućnost da mesta odakle potiču izvori nisu dovoljno rasprostranjena:

Velik deo prakse skoncentrisan je u Rimu – sa Jermom i Ipolitom. I nije nikakvo iznenađenje što i ovde vidimo natpise upućene upokojenim hrišćanima.

Međutim, netačno je reći da dokazi odražavaju samo rimsko verovanje. Sv. Irinej se, ako ga smemo uključiti, nalazio u današnjem Lionu u Francuskoj. Ali je verovatno odrastao u Maloj Aziji, na osnovu činjenice da je učio od sv. Polikarpa. To svedočanstvo možemo spojiti sa svedočanstvom Egipćana: Origena, sv. Klimenta i papirusa. Ako opet pretpostavimo da je Crkva bila konzervativna ustanova i da nije izmišljala stvari u širokim razmerama, onda je verodostojno da je sv. Irinej preuzeo verovanje u molitve svetiteljima još dok je bio u Maloj Aziji.

Zaključak:

Ostaje nam najmanje tri značajna mesta na kojima je više hrišćana (uključujući i neke zvanične učitelje) verovalo u molitve svetiteljima u relativno rano vreme, možda skoro vek pre Nikeje. Ovo možda neće dokazati onima protestantskog usmerenja da je ta praksa apostolska. Niti će svakog slušaoca uveriti da su se molitve svetiteljima praktikovale „svuda, u sva vremena, od svih“. Ali pruža izvesne dokaze da je praksa bila prilično rasprostranjena, prilično rana i da su je učili neki važni hrišćani. Ako se držimo istih merila dokaza koja koristimo za druga učenja (večno rođenje Sina, krštenje u ime Trojstva, božanstvo Svetog Duha), onda je teško poreći da su molitve svetiteljima bile uobičajene među ranim hrišćanima.

[1] Za pregled spora oko datovanja, vidi stranicu na Vikipediji:http://en.wikipedia.org/wiki/Shepherd_of_Hermas#Authorship_and_date

[2] Komentar je besplatno dostupan na internetu ovde: http://www.chronicon.net/chroniconfiles/Hippolytus%20Commentary%20on%20Daniel%20by%20TC%20Schmidt.pdf

[3] http://books.google.com/books?id=o1O1ITrJo-EC&pg=PA143&dq=origen+prayers+to+saints&hl=en&ei=EbExTsL6A4bHsQLn9d3gCg&sa=X&oi=book_result&ct=result&resnum=1&ved=0CC8Q6AEwAA#v=onepage&q=origen%20prayers%20to%20saints&f=false

[4] Objavljeno u Oxy. Pap. 1786 zajedno sa muzikom uz koju se pevalo, i ponovo u PO 18.507. Na poleđini papirusa nalazi se trgovački zapis iz 3. veka. Himna je stoga morala biti u Egiptu ubrzo posle vremena Atinagore. Navod iz uvoda u Atinagoru u Embassy for the Christians, The Resurrection of the Dead (Ancient Christian Writers, 23)

[5] Preuzeto iz papirusa Džona Rajlandsa #470, na koji se upućuje ovde: http://theoblogoumena.blogspot.com/2007/08/john-rylands-papyrus-470.html

[6] Ova dva navoda preuzeta su sa Catholic Answers: http://www.catholic.com/library/Intercession_of_the_Saints.asp

[7] Navod iz The Liturgy and Ritual of the Ante-Nicene Church Frederika Edvarda Vorena, dostupno na internetu ovde:http://books.google.com/books?id=C4YRAAAAYAAJ&pg=PA154&dq=origen+prayers+to+saints&hl=en&ei=EbExTsL6A4bHsQLn9d3gCg&sa=X&oi=book_result&ct=result&resnum=6&ved=0CEkQ6AEwBQ#v=onepage&q=origen prayers to saints&f=false

[8] Ova tri navoda preuzeta su sa Catholic Answers: http://www.catholic.com/library/Intercession_of_the_Saints.asp

[9] Navod preuzet iz The Liturgy and Ritual of the Ante-Nicene Church

[10] Tekst dostupan na: http://www.gnosis.org/library/actjohn.htm. Za raspravu i analizu vidi strane 94-98 u knjizi Early Christian Attitudes Towards Images Stivena Bigama.

[11] Navedeno prema Bigamu, str. 100-102

[12] Vidi odličan esej „Prayers of Jews to Angels and Other Mediators in the First Centuries CE“ dostupan ovde:http://faculty.biu.ac.il/~testsm/Angels_Intermed.html

Deo knjige Saints and Role Models in Judaism and Christianity, dostupno ovde:http://books.google.com/books?id=MnaIr_rovqUC&printsec=frontcover&dq=saints+and+role+models+in+judaism+and+christianity&hl=en&ei=GAMyTtC_JNGfsQK9yv2lCw&sa=X&oi=book_result&ct=result&resnum=1&ved=0CCkQ6AEwAA#v=onepage&q&f=false

[13] Vidi Jermin Pastir 1.5, dostupno ovde: http://www.ccel.org/ccel/schaff/anf02.ii.ii.v.html