Mojsije o zarobljenicama i zavođenju
U ovoj objavi navodiću određene komentatore u vezi sa Ponovljenim zakonima 21:10-14 i 22:8-9. Ovi stihovi bave se pitanjem zarobljenica i žena koje su bile zavedene na polni odnos. Sve isticanje je moje.
PONOVLJENI ZAKONI 21:10-14
10–14 Zamišljajući okolnost sličnu onoj opisanoj u 20:1 (kada Izrailj zameće bitku s nekim narodom i Bog daje pobedu svome narodu), ovo zakonodavstvo pruža uputstvo čoveku koji među zarobljenicima primeti privlačnu ženu kojom želi da se oženi. Činjenica da Izrailj u ovom scenariju uzima zarobljenike pokazuje da se bitka vodila protiv nehananskih naroda (vidi 20:13–15 i komentare na tom mestu). Otuda ova uputstva nisu u suprotnosti s onima datim u 7:3 (nasuprot Mayes, 303).
U opisanom scenariju, Izrailjcu je dozvoljeno da uzme ovu ženu za suprugu, ali uz određene uslove.
1. Mora je smestiti u svoj dom i tražiti od žene da obrije kosu, podseče nokte i obuče novu odeću (umesto zarobljeničke odore). Iako se delimično možda odnose na njeno oplakivanje roditelja (vidi dole), primarni značaj ovih zahteva sastoji se u njenoj potrebi da načini jasan prelaz u život Izrailjke.
2. Mora joj se dati prilika da mesec dana oplakuje svoje roditelje (bilo da su poginuli u sukobu, bilo prosto zato što ih verovatno više nikada neće videti).
3. Brak se ne sme konzumirati dok ne prođe mesec žalosti.
Tokom tog perioda Izrailjac je mogao da preispita svoju odluku.
4. Konačno, ako mu se ona iz bilo kog razloga ne dopadne, mora je pustiti iz te veze bez ikakvih posledica (npr. ne može je učiniti svojom robinjom [ʿmr] niti je prodati nekom drugom kao roblje [mkr]; vidi Napomenu uz st. 14). Uostalom, on je „obeščastio“ ili „ponizio“ (ʿnh) ovu ženu odbacivši onu s kojom je (verovatno) imao polne odnose. Glagol ʿnh javlja se u nekoliko odlomaka Starog zaveta u značenju silovanja (Postanje 34:2; 2. Samuilova 13:12, 14, 22, 32; Sudije 19:24; vidi Napomenu uz 8:2). Bez obzira na to da li Izrailjac odluči da otpusti stranu ženu pre ili posle konzumiranja braka, on s njom ne sme postupati kao s robinjom, već kao sa slobodnom građankom.
Iako ovaj odlomak otvara opravdanu zabrinutost zbog mogućih verskih ili duhovnih uticaja koje bi ova strana žena mogla imati na svoga muža (upor. 7:3–4), on se usredsređuje na drugo pitanje, naime na humano postupanje prema zarobljenici. Bez obzira na to da li odlomak podrazumeva „zvanični“ razvod (šlḥ, „otpustiti“, može imati tu konotaciju; Ponovljeni zakoni 22:19, 29; 24:1–3; Jeremija 3:1; Malahija 2:16), on ne daje božansko odobrenje za razvod. Brojni odlomci Starog i Novog zaveta prikazuju razvod u negativnom svetlu ili ga potpuno zabranjuju (Levitska 21:7, 14; Ponovljeni zakoni 22:19, 29; Malahija 2:16; Matej 5:31–32; 19:39; 1. Korinćanima 7:10–16). U ovom zakonodavstvu, kao i u Ponovljenim zakonima 24:1–4 (vidi komentare na tom mestu), Bog se obraća stvarnoj životnoj situaciji, a da razvod ne nalaže niti ga čak preporučuje.
14 Glagol (ʿmr, u izrazu lō ʾ-tit ʿammēr, „ne postupaj s njom kao s robinjom“; GK 6683) javlja se svega dvaput u Starom zavetu (ovde i u 24:7). Na oba mesta stoji uporedo s glagolom (mkr), „prodati“. Targumi (aramejske parafraze Starog zaveta) prevode ovaj glagol sa „postupati kao s trgovačkom robom“ ili „trgovati s njom“ (Tigay, Deuteronomy, 382, nap. 35). Alt ga je uporedio sa srodnom imenicom u ugaritskim tekstovima koja je označavala grupu ljudi obveznih na vojnu službu (A. Alt, „Zu Hit ʿammēr“, VT 2 [1952]: 153–57). Ako je Alt u pravu, glagol označava postupke osobe koja polaže pravo na neograničenu vlast nad raspolaganjem drugima (Mayes, 304). U tom smislu, Nelson, 254 (upor. HALOT, 849) predlaže prevod „vršiti svoju moć trgovačkog raspolaganja“.
S obzirom na poljoprivrednu pozadinu drugog oblika ovog glagola („skupljati žito“; Psalam 129:7b), M. David je predložio prevod „postupati kao s trgovačkom robom“ („Hit ʿ_āmēr_ [Dt XXI 14; XXIV 7]“, VT 1 [1951]: 219–21). Swart i Cornelius (NIDOTTE, 3:441) tvrde da glagol „ima za cilj da izrazi nasilnički čin koji ima razoran fizički i psihički uticaj na pogođenu osobu. Ona je zlostavljana, prisiljena da se pokori volji jače strane, svedena na ropsko postojanje, a čitava njena ličnost ponižena“. Brin (Studies in Biblical Law: From the Hebrew Bible to the Dead Sea Scrolls [JSOTSup 176; ur. D. J. A. Clines i P. R. Davies; Sheffield: JSOT, 1994], 28, nap. 17) ističe da dva glagola (mkr, „prodati“, i ʿmr, „postupati kao s trgovačkom robom“) nisu suvišna — drugi glagol opisuje „nehumani odnos izražen u prodaji zarobljene žene“. (Michael Alan Grisanti, Deuteronomy (The Expositor's Bible Commentary), Tremper Longman III i David E. Garland (glavni urednici), izdanje Zondervan Academic, Grand Rapids, MI 2017)
Pravednost u postupanju prema ratnim nevestama (21:10–14)
UVODNA VREMENSKA REČENICA i vojna tema povezuju ovaj odeljak sa ostalim ratnim tekstovima.1 On sadrži poziv Izrailjcima da milosrdno postupaju prema strancima koji su primorani da postanu deo zajednice. Deli se na dva nejednaka dela, iznoseći primarnu (st. 1013) i sekundarnu okolnost (st. 14). Primarni slučaj zahteva milosrdno postupanje prema stranim nevestama kada su tek uzete; sekundarni slučaj, milosrdno postupanje prema njima pri razvodu. Glavni naglasak odlomka ogleda se u zaključnoj motivacionoj rečenici: „jer si je osramotio“2
Priroda poniženja (st. 10–12a).
Najpre, Mojsije nastoji da obezbedi dobrobit neprijateljske žene zarobljene u bici. Opis ratnikovog postupanja prema ratnoj nevesti zvuči bezosećajno,3 ali se Mojsijev stav nazire iz završne rečenice (st. 14). Njeno poniženje odvija se u šest faza: 4 (1) Jahve predaje njen narod u ruke Izrailjaca (upor. 20:14); (2) žena je među zarobljenicima koje su Izrailjci uzeli; (3) ratnik primećuje da je lepa; (4) ona postaje 5 6 predmet njegove naklonosti; (5) on se njome ženi; (6) dovedena je u ratnikov dom. Tekst ne kazuje kakav je njegov bračni status. Ako je on glava „doma“ u koji je dovodi, verovatno ima bar još jednu ženu.
Zaštita dostojanstva zarobljene žene u braku (st. 12b–13).
Na prvi pogled, to što se ratnik ženi zarobljenom nevestom deluje bezazleno. Međutim, Mojsije realistično uviđa da je sistem podložan zloupotrebi, budući da pobednici muškarci iskorišćavaju zarobljenice. Ne pristajući na to, Mojsije poučava Izrailjce kako da poštuju prava i dostojanstvo žena koje su zarobili. (1) Zarobljenoj nevesti mora se dopustiti da izrazi svoj bol zbog toga što je otrgnuta od svog naroda i primorana da se pridruži tuđoj zajednici. Iako to što treba da obrije kosu, podseče nokte i skine svoju rodnu odeću izgleda kao uvredljiv zahtev,7 ti postupci simbolizuju promenu njenog statusa.8 Kada joj kosa i nokti izrastu i kada obuče novu odeću, ona se pojavljuje kao nova osoba, s novim identitetom i novim9 statusom; time bez reči objavljuje ono što je Ruta rečima izjavila Nojemini (Ruta 1:16). Ti postupci takođe podsećaju njenog novog muža da s njom ne treba da postupa kao sa strankinjom ili robinjom.
(2) Ženi se mora dopustiti da mesec dana oplakuje svog oca i majku.10 Bez obzira na to da li su joj roditelji poginuli pri osvajanju grada, za ovu ženu oni su zapravo umrli, jer nema nade da će ih ponovo videti. Mojsije time poziva Izrailjce da drugima dopuste priliku da ukažu isto poštovanje svojim roditeljima kakvo je i njima zapoveđeno (5:16). On takođe povezuje konzumiranje braka sa krajem perioda žalosti; tek pošto navrši svoj mesec žalosti, on sme da ima polni odnos s njom,11 da se njome oženi i da ona bude zvanično priznata kao njegova žena. Ovaj mesec dana dug karantin izražava poštovanje prema ženinim vezama s njenom izvornom porodicom i prema njenom sopstvenom psihičkom i emotivnom zdravlju, pružajući ublažavanje šoka zbog otrgnutosti od sopstvene porodice.
Zaštita prava zarobljene žene pri razvodu (st. 14).
Uviđajući da se ljudski snovi o braku ne ostvaruju uvek, Mojsije u 14. stihu razmatra sudbinu zarobljene žene prema kojoj je muževljeva strast zamrla.12 Kakav god bio uzrok tog gubitka strasti, Mojsije strogo štiti prava strane žene. Ako čovek odluči da se razvede od svoje ratne neveste, ne sme je dodatno poniziti.13 Naprotiv, dodajući „neka ide kuda joj drago“, on pojačava naglasak na njenim interesima i dostojanstvu, oslobađajući je da se vrati kući i živi sa svojim roditeljima ako su još živi — ili da se ponovo uda.14
Mojsije izdaje dve zabrane izrailjskom mužu koji bi se razveo od svoje ratne neveste: nipošto je ne sme prodati za srebro, niti sme s njom postupati kao s pokretnom imovinom. 15 On zaključuje obrazloženjem saosećajnog postupanja prema ratnim nevestama čak i pri razvodu. Ona je već ponižena time što je zarobljena i prisiljena da se uda za neprijatelja. Drugim rečima, Izrailjac je ne sme ponovo poniziti (NIV „obeščastiti“) bezdušno postupajući s njom kao s imovinom kojom se raspolaže ili koja se razmenjuje za srebro. Razvodom ona ponovo gubi svoj status člana izrailjskog domaćinstva.16
1. Ponovljeni zakoni 20:1–9, 10–15, 16–18, 19–20; 21:10–14; 23:9–14[10–15]; 24:5.
2. O ʿinnâ, u značenju „poniziti“ pre nego „silovati“ ili „počiniti seksualno nasilje“, vidi E. van Wolde, „Does ʿinnâ Denote Rape? A Semantic Analysis of a Controversial Word“, VT 52 (2002): 528–44.
3. Ratnikovo postupanje prema ženi sažeto je sa šest glagola: (doslovno) „izlaziš“, „i zarobljavaš“, „i vidiš“, „i zavoliš“, „i uzimaš“, „i dovodiš“.
4. Za raspravu i bibliografiju o zlostavljanju žena u drevnom ratovanju, vidi Rebekah L. Josberger, „Between Rule and Responsibility: The Role of the ʾAB as Agent of Righteousness in Deuteronomy’s Domestic Ideology“ (doktorska disertacija, The Southern Baptist Theological Seminary, Louisville, 2007), 41–42.
5. Reč ḥāšaq ranije je upotrebljena da opiše Jahvinu privrženost Izrailju (7:7; 10:15).
6. O „uzeti za ženu“ (lāqaḥ le ʾiššâ), vidi DCH, 4:573; Block, „Marriage and Family in Ancient Israel“, 46–47.
7. Po rabinima, ovi postupci imali su za cilj da je učine neprivlačnom tom čoveku, kako bi on preispitao svoju želju da se oženi ovom paganskom ženom. Za reference vidi Tigay, Deuteronomy, 194, 381–82.
8. Carolyn Pressler, The View of Women Found in the Deuternomic Family Laws (Berlin i Njujork: de Gruyter, 1993), 12.
9. Uporedi isceljene gubavce koji svoj novi status označavaju novom odećom (Levitska 14, naročito st. 8), ili Postanje 35:2, gde se čini da promena označava premeštanje duhovne pripadnosti. O simboličkom značaju odeće, vidi M. E. Vogelzang i W. J. van Bekkum, „Meaning and Symbolism of Clothing in Ancient Near Eastern Texts“, u Scripta Signa Vocis: Studies about Scripts, Scriptures, Scribes and Languages in the Near East Presented to J. H. Hospers by His Pupils, Colleagues and Friends (ur. H. L. J. Vanstiphout; Groningen: Forsten, 1986), 265–84.
10. O trideset dana kao uobičajenom periodu žalosti, vidi Brojevi 20:29; Ponovljeni zakoni 34:8. Za raspravu o njenom oplakivanju, vidi Calum Carmichael, _The Spirit of Biblical Law (_Athens, GA: Univ. of Georgia Press, 1996), 135.
11. O „ući k njoj“, kao idiomu za polni odnos, vidi Block, „Marriage and Family in Ancient Israel“, 46.
12. Možda ljubomora prve žene ili ozlojeđenost zbog toga što je rodila čovekovog „prvenca“ (upor. reakciju Avrama i Sare na Agaru u Postanju 16 i 21).
13. „Pusti je“ (jevr. šillaḥ) koristi se drugde za oslobađanje robova (15:12) i za razvod (22:19, 29). Tako i u Malahiji 2:16, o čemu vidi G. P. Hugenberger, Marriage as a Covenant: Biblical Law and Ethics as Developed from Malachi (Grand Rapids: Baker, 1998), 72–73.
14. Vavilonski bračni dokumenti od sedmog do trećeg veka više puta govore o otpuštenoj ženi koja je slobodna da „se vrati u roditeljski dom“, ili „u svoj dom“, ili „kuda god želi“. Vidi M. T. Roth, Babylonian Marriage Agreements: 7th–3rd Centuries B.C. (AOAT 222; Neukirchen-Vluyn: Neukirchener Verlag, 1989), ŠŠ2, 4, 5, 6, 15, 16, 19, 20, 26, 30. Za raspravu o ovim tekstovima vidi D. Instone-Brewer, „Deuteronomy 24:1–4 and the Origin of the Jewish Divorce Certificate“, JJS 49 (1998): 230–43.
15. HALOT, 2:849.
16. Tako i Josberger, „Between Rule and Responsibility“, 68–70. (Daniel I. Block, Deuteronomy (The NIV Application Commentary), izdanje Zondervan Academic, 2012)
21:10–11 Neprijatelji na koje se upućuje u st. 10 očigledno su oni iz „dalekih“ gradova, pošto su jedino oni (a naročito žene i deca) mogli biti pošteđeni ḥērem-a (upor. 20:10–15). Žene zarobljene usled osvajanja Izrailjci su mogli uzimati za žene, što je još jedan pokazatelj da nisu bile iz hananskih naroda (st. 11; upor. Izlazak 34:16; Ponovljeni zakoni 7:3). Pitanje ovde nije bila poligamija, pa se ništa nije reklo o prikladnosti ili neprikladnosti toga da oženjen čovek uzme zarobljenu devojku za ženu. Treba pretpostaviti da to nije bilo odobreno od Gospoda i zajednice (upor. Isusove primedbe u Marku 10:1–12), premda su poligamni odnosi bili brojni kroz čitav Stari zavet. Dopuštenje bi se ovde, dakle, odnosilo na sklapanje prvog braka izrailjskog vojnika. Činjenica da se u st. 15–17 pominje više žena ne pokazuje božansku toleranciju poligamije, već samo smernice o njenom pravilnom uređivanju s obzirom na to da je postojala.
21:12–13 Žena uzeta u takvom slučaju trebalo je da obrije glavu, podseče nokte, odbaci svoju rodnu odeću i ispuni mesec dana žalosti za svojim roditeljima pre nego što postane žena jednog Izrailjca. Čini se da je zamisao iza svih ovih postupaka presecanje svih veza s pređašnjim životom, kako bi se potpuno i bezrezervno ušlo u novi. To pretpostavlja izvestan stepen spremnosti same devojke da napusti prošlost i prihvati nov i drugačiji način života, jer je teško zamisliti da se sve to odvija prinudno.
21:14 Očigledno je da svi takvi odnosi ne bi bili uspešni, jer bi razlike u kulturi i ideologiji bilo teško prevazići. Muž je stoga mogao okončati brak tako što bi svoju nevestu jednostavno pustio da ide kuda želi. Ni u kom slučaju nije je smeo prodati kao imovinu niti je smatrati robinjom (doslovno, „tiranski postupati“ s njom). Ona je već bila sramno ponižena time što je uopšte zarobljena i učinjena polnim partnerom (st. 14). Ovde se, kao i obično, ne pominje nikakvo pokretanje razvoda od strane žene.
Mora se naglasiti da dopuštenje razvoda (značenje šillaḥtâ, „pusti je“, u st. 14) nije njegovo paušalno odobravanje.159 Ovo i druga upućivanja na takvo okončanje brakova u Starom zavetu (upor. Levitska 22:13; Brojevi 30:9; Ponovljeni zakoni 24:1–4) moraju se odmeriti prema drugima koja ga ili prikazuju u negativnom svetlu ili ga potpuno zabranjuju (Levitska 21:7, 14; Ponovljeni zakoni 22:19, 29; Malahija 2:16; upor. Matej 5:31–32; 19:3–9; 1. Korinćanima 7:10–16). U prvim danima Izrailjevog izabranja da bude narod saveza, Gospod je tolerisao mnoge njihove „podbiblijske“ običaje, polako ali sigurno ih vaspitavajući za moralna savršenstva koja im je postepeno otkrivao. Trpeljivost prema nedoličnom ponašanju i njegovo odobravanje sasvim su različiti odgovori.
S druge strane, ako bi neko zadržao svoju drugu ženu, prema njoj je trebalo postupati jednako naklono kao i prema prvoj ženi, ni bolje ni gore. Činjenica da ovo načelo sledi nakon smernica o uzimanju žene iz redova ratnih zarobljenika ne mora značiti da načelo važi samo pod takvim prilično ograničenim uslovima. Verovatno je da naročiti sklop okolnosti koji je doveo do višestrukih brakova pruža okvir u kome se takvi odnosi zakonski uređuju uopšteno.
Starozavetni zapis pruža sumornu istoriju problema svojstvenih poligamnim brakovima ili drugim varijantama poput surogat-materinstva i sličnog. Mogu se prisetiti dobro poznati primeri Avrama, Sare i Agare (Postanje 16:1–6); Jakova, Lije, Rahilje i inoča (Postanje 29:21–30:24); i Elkane, Ane i Fenane (1. Samuilova 1:1–8). Neizostavno bi se javljali favorizovanje, zavist, diskriminacija i druge pojave porodičnog i društvenog raspada; u prisnosti bračnog života ne može biti uspešne podele naklonosti i milošte. Eugene H. Merrill, Deuteronomy, The New American Commentary [Nashville: Broadman & Holman Publishers, 1994], tom 4, str. 291–292)
ii. Ratne zarobljenice (21:10–14). Prvi stih ovog odeljka nastavlja formulisanje zakona za Sveti rat koje je započelo u 20:1. Uvodne reči su potpuno iste: „Kad otideš na vojsku na neprijatelje svoje“. Ali se ovde pažnja usmerava na žene zarobljene u ratu.
10, 11. Žene se navode među stavkama ratnog plena u 20:10–15. Ako uvodne reči 10. stiha smeštaju ovaj zakon u isti opšti kontekst kao 20:1, onda se ovde misli na zarobljene žene uzete iz naroda izvan Izrailja, tj. na onu koja nije bila Hananka (7:3). Izrailjcu je bilo dopušteno da takvu ženu uzme za suprugu.
12, 13. Na lep humanitaran način zakon je zahtevao da se ženi da mesec dana da oplakuje gubitak svojih roditelja (upor. 34:8; Brojevi 20:29). U najgorem slučaju, njen otac je poginuo u ratu (20:13), a njena majka bi, ako je preživela, pripala drugom gospodaru. Dotična žena je trebalo da obrije glavu, podseče nokte i odloži svoju tuđinsku odeću. Nije jasno da li su ove radnje bile deo obreda žalosti (upor. 14:1) ili simboli njenog očišćenja i prelaska u drugi život (Levitska 14:8; Brojevi 8:7; upor. 2. Samuilova 19:24). Promena odeće svakako ukazuje na promenu statusa. Po isteku meseca žalosti čovek je mogao da zatraži zarobljenu ženu za suprugu. Propis 13. stiha ima delimične paralele u nekim tekstovima iz kraljevskih arhiva grada Marija koji potiču iz osamnaestog veka pre Hrista. Takva blagonaklona obzirnost u oštroj je suprotnosti sa surovim postupanjem prema ženama zarobljenim u ratu među susednim narodima, ili prema pravilima Svetog rata (što je možda bila idealizovana slika. Vidi 7:1–4).
Čudno je što ovo zakonodavstvo ne predviđa opasnosti koje prate prisustvo stranih žena paganskog porekla u porodici. Ali se mora da smatralo da je vera Izrailja dovoljno snažna da nadjača svaki takav uticaj. U nekim slučajevima strankinja bi prihvatila veru Izrailja, jer bi brakom verovatno ušla u položaj sličan položaju kćeri Izrailjeve koju je prodao njen otac (Izlazak 21:7 i dalje).
14. Ako bi Izrailjac potom izgubio zadovoljstvo u toj ženi, ona je bila zaštićena od zloupotrebe. Odnos je počivao na pravnoj osnovi. Ako bi bio raskinut, ženin društveni položaj nije smeo biti narušen. Ona nije bila robinja koja se prodaje, već je bila slobodna da ide kuda želi. (J. A. Thompson, Deuteronomy: An Introduction and Commentary, Tyndale Old Testament Commentaries [Downers Grove, IL: InterVarsity Press, 1974], tom 5, str. 250–251)
21:10–23. Četiri zakona koja se odnose na život i smrt. 10–14. Zakon o ratnoj zarobljenici povezuje se unazad sa 20:1 i 20:10–15, gde se žene navode među stavkama plena uzetog u ratu. Od žene su se zahtevale četiri stvari: morala je da obrije glavu i podseče nokte (st. 12), kao i da odloži svoju tuđinsku odeću i provede mesec dana u žalosti (st. 13). Najverovatnije su ovi postupci predstavljali čist raskid s prošlošću, kao i znak očišćenja i prelaska u nov život (Levitska 14:8; Brojevi 8:7; upor. 2. Samuilova 19:4). Međutim, glavna briga ovog zakona jeste da se prema zarobljenim ženama postupa dostojanstveno, i to takođe na četiri različita nivoa. (a) Ona ne sme biti silovana niti porobljena kao inoča, već treba da dobije pun status supruge (st. 11, 13). (b) Treba joj dati vremena da se prilagodi svojoj novoj traumatičnoj situaciji i da obredno oplakuje svoje roditelje (za koje se pretpostavlja da su mrtvi) u sigurnosti svog novog doma (st. 13b). (c) Postavlja se ograničenje na vojnikova „mladoženjina prava“ odlaganjem svakog polnog odnosa sa ženom dok ne prođe taj mesec žalosti i prilagođavanja (st. 13b). (d) Ako čovek na kraju odluči da je ne uzme za ženu, ona treba da ode kao „slobodna“ žena (upor. 24:1–4), i ne sme se prodati niti se s njom sme postupati kao s robinjom (st. 14). Na taj način „nevoljena zarobljena žena“ obrazuje unutrašnji okvir sa nevoljenom ženom iz stihova 15–17.( Edward J. Woods, Deuteronomy: An Introduction and Commentary, ur. David G. Firth, tom 5, Tyndale Old Testament Commentaries [Nottingham, England: Inter-Varsity Press, 2011], str. 234–235)
21:10-14. Mojsije je propisao niz zakona vezanih za porodicu, od kojih se prvi bavi propisima o zarobljenim ženama. Zakon je ranije rekao (20:14) da žene i decu iz osvojenih gradova treba poštedeti. Nastale su mogućnosti, kako je ovde opisano, da neki od vojnika nađe jednu od zarobljenih žena dovoljno privlačnom za brak. Ovde je bio potreban oprez, jer je mešoviti brak bio izričito zabranjen sa ženama iz hananskih naroda (7:3) i ne bi ni bio moguć da su svi stanovnici, uključujući i žene, bili pogubljeni kako je Gospod naložio. Pozadina ove situacije (mada nije izričito navedena) jeste da bi neke od zarobljenih žena možda želele da se pridruže Bogu Izrailja (poput Rahave), pa je sada mogućnost da se Izrailjac oženi jednom od tih žena bila opcija. Nekoliko odredbi je, međutim, bilo na snazi. Trebalo je da obrije glavu i podseče nokte i da se oslobodi svoje garderobe (st. 12, 13). Svrha ovih radnji nije jasna. Neki misle da bi, ako je jedini razlog zbog kog je žena uopšte bila poželjna bio to što je fizički lepa, uklanjanje ukrasa značilo da bi bila manje privlačna. Najverovatniji razlog jeste da ove radnje pokazuju da je trebalo da ukloni sve što pripada njenom pređašnjem životu i da prihvati svog muža, koji s njom više ne treba da postupa kao sa strankinjom, nego kao sa suprugom. Takođe joj je dat pun mesec dana da oplakuje svoje roditelje. Pretpostavlja se da bi njeni otac i majka bili mrtvi nakon zauzimanja grada, pa bi joj trebalo vremena da tuguje zbog tih gubitaka. Ako bi te odredbe bile ispunjene, vojnik bi bio slobodan da se njome oženi, ali ako bi ikada bio nezadovoljan njome, ona je morala biti puštena iz braka i mogla je ići kuda god želi (st. 14). Iako je bila strankinja, imala je izvesna prava i nije se smela prodati za novac niti na bilo koji način zlostavljati, jer je bila ponižena (kao posledica razvoda, te je stoga ne sme dalje ponižavati). Iako neki od ovih propisa mogu vređati savremeni senzibilitet, ovi propisi bili su daleko od uobičajenog načina na koji se postupalo prema ratnim zarobljenicima u drugim drevnim bliskoistočnim narodima toga doba. (The Moody Bible Commentary: A One-volume Commentary on the Whole Bible by the Faculty of Moody Bible Institute, Michael Rydelnik i Michael Vanlaningham (glavni urednici) [Moody Publishers, Chicago, IL 2014], str. 899-900)
PONOVLJENI ZAKONI 22:28-29
PRISILNI POLNI ODNOS SA NEVERENOM ŽENOM (22:28–29) Ovaj slučaj se tiče žene koja nije udata niti verena, tako da polni odnos s njom ne predstavlja preljubu. Zakon pretpostavlja da je muškarac započeo taj čin i da je postojao izvestan stepen prinude, što se ogleda u izjavi: „uhvati je i legne s njom“ (st. 28; uporedi st. 23). Muškarac je dužan da se oženi tom ženom i da plati verenički dar za device; nikada je ne sme otpustiti. (Uporedi Izlazak 22:15–16, gde nema odredbe o zabrani razvoda i gde se predviđa očevo odbijanje braka.)
Neki savremeni komentatori pitaju se da li je ovo bio oblik bekstva radi venčanja, ili način da žena primora svoga oca da pristane na njen izbor bračnog partnera. Drugi na ovaj zakon gledaju kao na strog prema ženi, koja bi morala da ostane u braku sa svojim „silovateljem“ (premda ovo nije nužno bilo silovanje). Kao i u većini slučajeva, međutim, zakon nije usredsređen na interese žena pojedinačno, već na porodice i društvo. Zakon pretpostavlja izvesnu inicijativu ili čak silu sa muškarčeve strane (o takvom jeziku vidi uz Izlazak 19:15); uostalom, dobrovoljni polni odnos sa ženine strane koji ne bi doveo do braka sa polnim partnerom ostavio bi je izloženom istinitoj optužbi za nečednost od strane potonjeg muža (vidi st. 20–21). Ovaj zakon nastoji da spreči takvu situaciju. Polni odnos neudate ili neverene žene, takoreći, prikriva se time što se prikazuje kao ne sasvim sporazuman i time što se žena brzo uda za svog polnog partnera (koji bi teško bio u položaju da je kasnije optuži za nečednost). Muškarac je dužan da ostane u braku s njom iz uglavnom istog razloga iz kog je to dužan i lažni tužilac (vidi uz st. 19).
Trajan brak bez mogućnosti razvoda štiti ženu (vidi uz st. 19), kojoj bi bilo teško da sklopi drugi brak ako bi se znala njena prošla bračna ili polna istorija. Zakon takođe štiti očev interes utoliko što on prima najpuniji verenički dar. Kćer koja nikada nije bila udata a nije devica ne bi se lako udala. S obzirom na to da je moralo biti žena takvog opisa, Ponovljeni zakoni se trude da ih zaštite, i dalje se držeći visokog idealnog merila za predbračno polno ponašanje žena. (The Torah; A Women's Commentary, Ponovljeni zakoni 22:28: https://www.sefaria.org/The_Torah%3B_A_Women's_Commentary%2C_Deuteronomy.22.28?lang=bi)
25–27. Suprotan slučaj uvodi se rečima Ali ako (jevr. wĕ-’im) kao i u 20. stihu. Ali ovde je poprište otvoreno polje, a uključena je i sila. Jevrejski tekst kaže: ‘„silom je obleži“’, što NIV s pravom prevodi kao siluje je (st. 25). Paralela sa ubistvom (st. 26) ukazuje na to da je došlo do izvesnog stepena sile. Stoga se pretpostavljalo da je verena devojka vikala, a da nije bilo nikoga da je čuje ili spase. U ovom slučaju samo je muškarac trebalo da umre, jer devojka nije počinila nikakav prestup i tokom čitavog iskušenja bila je pasivna žrtva.
28–29. Ovaj zakon odražava onaj koji se nalazi u Izlasku 22:16–17 [et]. Ali ovde je reč o dopunskom slučaju zavođenja neverene device. Stoga nema govora o smrtnom prestupu, jer očigledno nijedan brak ni veridba nisu narušeni. Iako NIV i mnogi drugi prevodi i ovo tretiraju kao slučaj silovanja, terminologija je ovde drugačija i pre ukazuje na slučaj zavođenja, sa izrazom „i zateku se“ (st. 28b). Ako budu otkriveni, onda je muškarac dužan da se oženi devojkom i onemogućeno mu je da se ikada od nje razvede (st. 29b). Kao deo tog aranžmana, mora da plati iznos od pedeset srebrnih sikala ocu te devojke, što je možda predstavljalo ekvivalent otkupa za nevestu. (Woods, Deuteronomy: An Introduction and Commentary, str. 242)
Polni odnos sa devojkom koja još nije obećana za brak spada u drugačiju kategoriju; to nije preljuba (st. 28 i dalje). Glagol u 28. stihu razlikuje se od onog u 25. stihu i znači prosto „dodirnuti“ ili „uhvatiti“, pre nego što je NIV-ov jači prevod, silovati. Pravno, i uz pažljivo određene granice, deca u Izrailju bila su očeva „svojina“ (na način na koji žena nije bila svojina domaćinstva), pa je obeščašćenje devojke (čak i uz njen pristanak) bilo i prestup protiv njenog oca. Pošto je stvar bila otkrivena, devojka više ne bi privukla drugog mogućeg mladoženju ni razmenu darova i miraza koja je pratila brak. Za taj gubitak muškarac mora da obešteti oca (st. 29a). Kada se ovaj zakon uporedi sa Izlaskom 22:16 i dalje, još jednom se može videti kako Ponovljeni zakoni menjaju raniji zakon u korist slabije strane. Prestupniku ne ostavljaju drugu mogućnost nego da se oženi devojkom (a ocu nikakvo pravo da odbije), bez lakog izlaza kroz brzi potonji razvod. Devojci je tako obezbeđena sigurnost i izdržavanje, umesto faktičkog udovištva ako bi bila napuštena nakon gubitka nevinosti. (Christopher J. H. Wright, Deuteronomy (Understanding the Bible Commentary Series) [Baker Books, Grand Rapids, MI 1994], str. 416)
22:28-29. U još jednom scenariju, ako čovek ... uhvati devicu koja još nije bila verena i legne s njom, onda čovek treba da plati ocu pedeset srebrnih sikala, a ona postaje njegova žena i on je neće moći otpustiti do kraja svog života (st. 28-29). Neki prigovaraju zakonu koji primorava ženu da se uda za čoveka koji ju je silovao. Međutim, iz nekoliko razloga verovatnije je da se glagol „uhvatio“ (taphas) ne odnosi na silovanje, već na zavođenje koje vodi sporazumnom predbračnom polnom odnosu. (1) U paralelnom zakonu iz Izlaska 22:16-17, upotrebljeni glagol nije „hvata“ (taphas) nego „mami“ (pathah), i to potom dovodi do sporazumnog polnog odnosa. (2) Glagol „hvata“ (taphas), ovde upotrebljen, razlikuje se od reči „siluje“ (22:25, od korena chazak, u značenju „nadvladati“) iz prethodnog odeljka, koja se odnosi na silovanje. (3) Glagol „hvata“ (taphas), iako se doslovno odnosi na fizičko hvatanje, može imati i metaforičko značenje, poput „osvojiti nečije srce“ (upor. Izlazak 14:5), što je mnogo više u skladu sa zavođenjem. Otuda se ovaj zakon bavi čovekom koji zavodi mladu devicu rečima ljubavi tako da ona legne s njim. Nakon toga, ovaj „zavodnik neverene device bio je dužan da je uzme za ženu, plaćajući uobičajeni otkup za nevestu i gubeći pravo na razvod“ (Meredith Kline, Treaty of the Great King, 111). Iako udaja za zavodnika može vređati savremeni senzibilitet, iza ovog zakonodavstva stoji izvesna logika. Ono je bilo sredstvo zaštite ženine časti. Takođe, ako bi iz te nedozvoljene veze bilo začeto dete, dete bi imalo izvor finansijske podrške. Ovaj zakon je možda predstavljao i snažno odvraćanje od zavođenja i predbračnog polnog odnosa, budući da razvod nije bio opcija. Stabilnost porodične zajednice i polna čistota bile su vrednosti koje su se u toj kulturi cenile više od osećanja. (The Moody Bible Commentary, str. 907)
Ostatak poglavlja (st. 13-30) govori o polnim odnosima, ili tačnije, o narušavanju tih odnosa. Možda tri kratka zakona o nemešanju (dve vrste semena, vo i magarac, vuna i lan [st. 9-11) služe kao uvod u ove zakone o čednosti, koji se takođe bave nedozvoljenim mešanjem na polnom nivou. Takođe, verzija zakona o resama iz Brojeva (Brojevi 15:37-41; upor. Ponovljeni zakoni 22:12) kaže da je svrha ovih ukrasa da podseća Izrailjce na Božje zapovesti kako se ne bi „kurvali“ idući za „požudama“ svoga srca i svojih očiju (Brojevi 15:39). Čini se da se dobar deo Ponovljenih zakona 22:13-30 tiče povođenja za požudama svoga srca i svojih očiju. Razmatra se šest situacija: (1) optužba za nevernost koju muž iznosi protiv žene, a koja se pokaže lažnom (st. 13-19); (2) postupci koje treba slediti ako se takva optužba potvrdi (st. 20-21); (3) preljuba sa udatom ženom (st. 22); (4) polni odnos sa verenom devicom u gradu (st. 23-24); (5) polni odnos sa verenom devicom na polju (st. 25-27); (6) polni odnos sa neverenom devicom (st. 28-29). Prve tri od njih imaju u središtu udate žene; poslednje tri tiču se neudatih žena. (Stih 20 iz 22. poglavlja, gore pomenut, prvi je stih 23. poglavlja u jevrejskoj Bibliji.)
Možemo primetiti tri stvari o izrečenim kaznama. Prvo, kome se pripisuje krivica? Samo u jednom slučaju kažnjava se sama žena: broj 2 (st. 21). Dvaput se osuđuju i muškarac i žena: brojevi 3 i 4 (st. 22, 24). Triput se sudi samo muškarcu: brojevi 1 (st. 18-19), 5 (st. 25) i 6 (st. 29).
Rasporedivši prestupe upravo ovim redom, stvara se namerni književni niz u kome su kazne raspoređene hijastički, kako su primetili Wenham i McConville (1980:250):
A odšteta od sto sikala ženinom ocu
B žena pogubljena
C žena i muškarac pogubljeni
C’ žena i muškarac pogubljeni
B’ muškarac pogubljen
A’ odšteta od pedeset sikala ženinom ocu
Postoji značajna razlika između preljube i bluda. Kazna za preljubu je za oboje smrt (st. 21-22), za blud nema smrtne kazne. Umesto toga, muškarac mora da plati kaznu od pedeset sikala ženinom ocu (st. 29). Iz tog razloga se i muškarac i verena devica kamenuju na smrt ako spavaju zajedno (st. 24), s izuzetkom silovanja na polju. Objašnjenje razlike u kazni jeste to što Sveto pismo bračni odnos tretira najozbiljnije i najčasnije. Njih dvoje su zaista postali jedno telo i ništa se ne sme umetnuti kao klin među njih u tom jedinstvu.
Upadljiva je ovde jedna velika razlika između zakona iz st. 1-2 i onih iz st. 13-30, koji se svi bave bračnim i polnim prestupima. Za kršenje zakona iz st. 1-12 nije navedena nikakva kazna osim opštih izraza kao što su „jer je gad pred Gospodom Bogom tvojim ko god tako čini“ (st. 5b, NIV), ili „da ne bi navukao krvi na dom svoj“ (st. 8, NIV). Nasuprot tome, gresi koji uključuju polni prestup imaju izričite i teške posledice, u rasponu od velike kaznene odštete do smrti. (Victor P. Hamilton, Handbook on the Pentateuch: Genesis, Exodus, Leviticus, Numbers, Deuteronomy [Baker Academic, Grand Rapids, MI elektronsko izdanje 2012], str. 737-739)
Dodatna literatura
Da li Stari zavet odobrava silovanje?
Napomena o humanitarnom karakteru Ponovljenih zakona 21.10-14