Stari zavet i pitanje silovanja — ponovo razmotreno

Zloglasni južnoafrički muhamedanski polemičar Jusuf Ismail, imitator Ahmeda Didata, rado citira Sudije 19 kao primer toga da Biblija navodno, uz Božje odobrenje, opravdava masovno silovanje, kako bi skrenuo pažnju sa činjenice da njegov lažni prorok dopušta i odobrava silovanje zarobljenih žena, čak i onih koje su bile udate (upor. Kuran 4:24). O tome kako je Muhamed dozvoljavao svojim ljudima da siluju žene reći ćemo nešto više malo kasnije.

Evo odlomka o kojem je reč:

„I gle, jedan starac vraćaše se s posla svojega iz polja uveče, a bijaše iz gore Jefremove i življaše kao došljak u Gavaji; a ljudi onoga mjesta bjehu sinovi Venijaminovi. I on, podigav oči svoje, ugleda onoga čovjeka putnika na ulici gradskoj; i reče mu starac: Kuda ideš? I otkuda ideš? A on mu odgovori: Idemo od Vitlejema Judina do na kraj gore Jefremove; odande sam, pa sam išao do Vitlejema Judina, a sada idem k domu Gospodnjemu, i nema nikoga da me primi u kuću. A imamo i slame i piće za magarce svoje, i hljeba i vina za se i za sluškinju tvoju i za momka koji je sa slugom tvojim imamo svega dosta. A starac mu reče: Budi miran; što ti god nedostaje, ja ću se starati za to; samo nemoj noćiti na ulici. I uvede ga u svoju kuću, i položi magarcima; potom opraše noge, i jedoše i piše. A kad se razveseliše, gle, ljudi onoga grada, bezakonici, opkoliše kuću, i stadoše lupati u vrata, i rekoše starcu, gospodaru od kuće, govoreći: Izvedi toga čovjeka što je ušao u tvoju kuću da ga poznamo. I izašav k njima onaj čovjek, gospodar od kuće, reče im: Ne, braćo, ne činite zla; kad je čovjek ušao u moju kuću, ne činite toga bezumlja. Evo, kći moja djevojka i inoča njegova, njih ću vam izvesti, pa njih osramotite i činite s njima što vam je volja, samo čovjeku ovomu ne činite toga bezumlja. Ali ga ne htješe poslušati oni ljudi. Tada onaj čovjek uze inoču svoju i izvede je napolje k njima, i oni je poznaše, i zlostaviše je cijelu noć do zore, i pustiše je kad zora zabijelje. I došavši žena u zoru, pade kod vrata od kuće onoga čovjeka gdje bješe gospodar njezin, i leža dokle se ne rasvanu. A gospodar njezin usta ujutru, i kad otvori vrata i izađe da ide svojim putem, a to žena inoča njegova ležaše na vratima kućnijem, i ruke joj na pragu. I reče joj: Ustani da idemo. Ali ne bi odgovora. Tada je metnu na magarca, i ustavši čovjek pođe u mjesto svoje, I došav kući svojoj, uze mač i uze inoču svoju i isiječe je s kostima na dvanaest komada i razasla u sve krajeve Izrailjeve. I ko god vidje govoraše: Nije se učinilo niti se vidjelo tako što otkad izidoše sinovi Izrailjevi iz Misira do danas. Promislite o tom i vijećajte i govorite.“ Sudije 19:16-30

Ovde imamo priču o ženi koju je grupa muškaraca silovala tako surovo da je od toga na kraju umrla. Ismail pretpostavlja da, budući da je ovaj događaj zabeležen u Svetoj Bibliji, to nekako dokazuje da su nadahnuti pisci opravdavali grupno silovanje i/ili zlostavljanje žena.

Problem sa Ismailovom tvrdnjom jeste to što on gleda na Svetu Bibliju kroz prizmu i primer Muhameda, koji je sa svojim razbojnicima ubicama išao unaokolo porobljavajući i silujući žene. Međutim, Sveta Biblija nije Kuran niti Muhamedova suna, pa je stoga treba čitati u njenom sopstvenom kontekstu, a ne joj nametati islamsko tumačenje. Kada se to učini, svakom poštenom čitaocu postaće očigledno da Biblija nije poput Kurana ni Muhamedove sune, jer ona nigde ne odobrava takva gnusna dela.

Činjenica je da to što Sveta Biblija beleži ono što se ZAISTA DOGODILO u istoriji NE ZNAČI DA BOGOMNADAHNUTO OTKRIVENJE OPRAVDAVA I/ILI PODRŽAVA TAKVA DELA, ništa više nego što moje dokumentovanje grube nemoralnosti i pokvarenosti Muhameda znači da ja nekako odobravam takvu pokvarenost.

Ovo me dovodi do sledeće tačke, a to su dokazi iz same Knjige o sudijama koji pokazuju da Bog nikada nije odobrio niti zapovedio da se takva zverstva i zlodela dogode. Knjiga o sudijama često ponavlja da je Izrailj činio ono što je bilo pravo u njegovim sopstvenim očima:

„U to vrijeme ne bješe cara u Izrailju; svaki činjaše što mu bijaše drago.“ Sudije 17:6

„U ono vrijeme ne bješe cara u Izrailju; svaki činjaše što mu bješe drago.“ Sudije 21:25

A evo šta Bog kaže o činjenju onoga što je pravo u sopstvenim očima:

„Ne činite kako mi sada ovdje činimo, što je kome drago.“ Ponovljeni zakoni 12:8

Zapravo, Knjiga o sudijama VIŠE PUTA NAGLAŠAVA da Izrailjci NISU ČINILI ONO ŠTO JE PRAVO PRED BOGOM, NEGO SU ČESTO ČINILI ONO ŠTO JE ZLO U NJEGOVIM SVETIM OČIMA!

Obratite pažnju na sledeće primere:

„A sinovi Izrailjevi stadoše opet činiti što je zlo pred Gospodom; a Gospod ukrijepi Eglona, cara Moavskoga, na Izrailja, jer činjahu što je zlo pred Gospodom.“ Sudije 3:12

„A po smrti Aodovoj opet sinovi Izrailjevi činiše što je zlo pred Gospodom.“ Sudije 4:1

„A sinovi Izrailjevi činiše što je zlo pred Gospodom, i Gospod ih dade u ruke Madijanima za sedam godina.“ Sudije 6:1

„A sinovi Izrailjevi opet činiše što je zlo pred Gospodom, i služiše Valima i Astarotama, i bogovima Sirskim, i bogovima Sidonskim, i bogovima Moavskim, i bogovima sinova Amonovijeh i bogovima Filistejskim; i ostaviše Gospoda i ne služiše mu.“ Sudije 10:6

„A sinovi Izrailjevi opet činiše što je zlo pred Gospodom, i Gospod ih dade u ruke Filistejima za četrdeset godina.“ Sudije 13:1.

Prethodno navedeno čini kristalno jasnim da nije sve što Knjiga o sudijama beleži da su Izrailjci činili bilo ugodno Bogu, uključujući i masovno silovanje inoče u Sudijama 19.

Još važnije, za razliku od primera Jusufa Ismaila iz Sudija 19, gde on nigde iz konteksta ne može da pokaže da je sveti i pravedni Bog odobrio pokvareno, odvratno zlostavljanje inoče, ja zaista mogu da pokažem Jusufu i njegovim sadrugovima davagandistima gde je njihov lažni prorok SILOVAO ŽENE I TERAO IH NA PROSTITUCIJU UZ ODOBRENJE SVOGA BOGA! Evo, prilagođeno iz jednog od mojih članaka:

Muhamed je dozvolio muslimanima da uzimaju žene u zarobljeništvo i imaju seksualne odnose sa njima, čak i sa udatima čiji su muževi još bili živi!

„I zabranjuju vam se udate žene, osim one koje su u vašem vlasništvu. To vam je Allahov propis! A ostale su vam dozvoljene, ako želite da im venčane darove date i da se njima oženite, a ne da činite blud! A suprugama vašim sa kojima imate bračne odnose dajte venčane darove kao što je propisano. I nije vam greh ako se, posle određenog venčanog dara, sa njima nagodite. Allah, zaista, sve zna i mudar je.“ S. 4:24, J. Ali

Koliko god šokantno zvučalo, ovaj odlomak u suštini kaže da jedini put kada musliman (što uključuje i Muhameda) može spavati sa udatom ženom jeste kada je ona jedna od robinja koje je zarobio!

Nažalost, ovaj stih su džihadisti tragično i sramno sproveli u delo:

Abu Sirma je rekao Abu Saidu al-Hudriju: O Abu Saide, da li si čuo Alahovog Poslanika da spominje al-azl? On reče: Da, i dodade: Pošli smo sa Alahovim Poslanikom u pohod na Beni al-Mustalik i zarobili nekoliko izvrsnih arapskih žena; i poželeli smo ih, jer smo patili zbog odsustva svojih žena, (ali istovremeno) želeli smo i otkup za njih. Zato smo odlučili da imamo snošaj sa njima, ali uz primenu azla (povlačenje muškog polnog organa pre izbacivanja semena radi izbegavanja začeća). Ali rekosmo: Činimo nešto, a Alahov Poslanik je među nama; zašto ga ne bismo pitali? Pa smo upitali Alahovog Poslanika, a on reče: Nije važno ako to ne činite, jer svaka duša koja treba da se rodi do Dana vaskrsenja biće rođena. (Sahih Muslim, knjiga 008, broj 3371 http://searchtruth.com/book_display.php?book=008&translator=2&start=0&number=3371)

Abu Said al-Hudri je rekao: Alahov poslanik je poslao vojni pohod na Avtas u vreme bitke kod Hunejna. Sreli su svog neprijatelja i borili se sa njim. Porazili su ih i zarobili. Neki od ashaba Alahovog poslanika ustezali su se da imaju odnos sa zarobljenicama u prisustvu njihovih muževa koji su bili nevernici. Zato je Alah Uzvišeni objavio kuranski stih: „I zabranjuju vam se udate žene, osim one koje su u vašem vlasništvu.“. To jest, one su im dozvoljene kada isteknu njihov period čekanja. (Sunan Abu Davud, tom 2, broj 2150 https://www.sunnah.com/abudawud/12/110)

Isto ovo predanje nalazi se u svim glavnim zbirkama hadisa:

Poglavlje 36. Ono što je preneto (o čoveku) koji zarobi robinju koja ima muža — da li mu je dozvoljeno da ima odnos sa njom?

1132. Abu Said al-Hudri je preneo: Zadobili smo neke zarobljenice na dan Avtasa, a one su imale muževe među svojim narodom. Spomenuli su to Alahovom Poslaniku, pa je objavljeno sledeće: „I zabranjuju vam se udate žene, osim one koje su u vašem vlasništvu.“ (Hasan) (Engleski prevod Džami at-Tirmizija, sastavio imam hafiz Abu Isa Muhamed ibn Isa at-Tirmizi, od hadisa br. 544 do 1204, preveo Abu Halijl (SAD), hadisi priređeni i referencirani od strane hafiza Tahira Zubejra Ali Zaija [Darussalam Publishers & Distributors, prvo izdanje: novembar 2007], tom 2, str. 502; podvlačenje moje)

(3) 3016. Abu Said al-Hudri je rekao: „Na dan Avtasa zarobili smo neke žene koje su imale muževe među mnogobošcima. NEKIM LJUDIMA SE TO NIJE DOPALO, pa je Alah Uzvišeni objavio: „I zabranjuju vam se udate žene, osim one koje su u vašem vlasništvu““ (Sahih)[Abu Isa je rekao:] Ovaj hadis je hasan.

(4) 3017. Abu Said al-Hudri je rekao: „Na dan Avtasa zarobili smo neke žene, a one su imale muževe među svojim narodom. To je spomenuto Alahovom Poslaniku, pa je Alah objavio: „I zabranjuju vam se udate žene, osim one koje su u vašem vlasništvu““ (Sahih)[Abu Isa je rekao:] Ovaj hadis je hasan.

Ovako je preneo As-Sevri, od Usmana al-Batija, od Abu al-Halila, od Abu Saida al-Hudrija, od Poslanika, i slično je. „Od Abu Alkame“ ne stoji u ovom hadisu i ne znam ni za koga ko je spomenuo Abu Alkamu u ovom hadisu osim u onome što je Hamam preneo od Katade. Ime Abu al-Halila je Salih bin Abi Marijam. (Džami at-Tirmizi, tom 5, od hadisa br. 2606 do 3290, poglavlje 4. O suri An-Nisa, str. 331–332; velika slova i podvlačenje naši)

Da stvar bude gora, Muhamed je svojim ljudima dao dozvolu da se žene ženama na kratak vremenski period isključivo radi zadovoljenja svojih polnih prohteva:

Prenose Džabir bin Abdulah i Selema bin al-Akva: Dok smo bili u vojsci, došao nam je Alahov Poslanik i rekao: „Dozvoljeno vam je da činite mutu (privremeni brak), pa je činite.“ Selema bin al-Akva je rekao: Alahov Poslanik je rekao: „Ako se muškarac i žena dogovore (da se privremeno venčaju), njihov brak treba da traje tri noći, pa ako žele da nastave, mogu to učiniti; a ako žele da se razdvoje, mogu i to.“ Ne znam da li je to bilo samo za nas ili za sve ljude uopšte. Abu Abdulah (al-Buhari) je rekao: Alija je jasno rekao da je Poslanik rekao: „Muta brak je ukinut (učinjen nedozvoljenim).“ (Sahih al-Buhari, tom 7, knjiga 62, broj 52 http://searchtruth.com/book_display.php?book=62&translator=1&start=0&number=52)

Prenosi Abdulah: Učestvovali smo u svetim bitkama pod vođstvom Alahovog Poslanika i nismo imali ništa (nikakve žene) sa sobom. Pa smo rekli: „Da se uškopimo?“ On nam je to zabranio a zatim nam je dozvolio da se ženimo ženama privremenim ugovorom i proučio nam: — „O vi koji verujete, ne zabranjujte sebi ono što je lepo, što je Allah dozvolio, i ne prelazite Allahove granice!“ (5:87) (Sahih al-Buhari, tom 7, knjiga 62, broj 13o http://searchtruth.com/book_display.php?book=62&translator=1&start=0&number=13)

Ova praksa se nastavila sve do vremena Umerovog halifata:

Ibn Uraidž je preneo: Ata je preneo da je Džabir b. Abdulah došao da obavi umru, pa smo došli u njegovo prebivalište, i ljudi su ga pitali o raznim stvarima, a onda su spomenuli privremeni brak, na šta je on rekao: Da, koristili smo se ovim privremenim brakom za života Svetog Poslanika, i za vreme Abu Bekra i Umera. (Sahih Muslim, knjiga 008, broj 3248 http://searchtruth.com/book_display.php?book=008&translator=2&start=0&number=3248)

Tragično, bilo je slučajeva u kojima su žene kroz takve veze ostajale trudne:

Jahja mi je preneo od Malika, od Ibn Šihaba, od Urve ibn az-Zubejra, da je Havla bint Hakim došla Umeru ibn al-Hatabu i rekla: „Rabija ibn Umeja je sklopio privremeni brak sa jednom ženom i ona je trudna sa njim.“ Umer ibn al-Hatab je izašao zaprepašćen, vukući svoj ogrtač, govoreći: „Ovaj privremeni brak — da sam na njega naišao, naredio bih kamenovanje i dokrajčio bih ga!“ (Malikov Muvata, knjiga 28, broj 28.18.42 http://searchtruth.com/book_display.php?book=28&translator=4&start=0&number=28.18.42)

Danas bi se takva praksa nazvala prostitucijom, čisto i jednostavno.

S obzirom na sve navedeno, očigledno je da su Muhamed i njegovi sledbenici tuđim majkama, suprugama, kćerima, bratanicama, tetkama itd. činili upravo ono što on nije želeo da se čini majkama, suprugama, kćerima, bratanicama, tetkama itd. muslimana.

U svetlu ovoga, želeli bismo da Muhamedovim sledbenicima poput Jusufa postavimo ista ona pitanja koja je njihov prorok postavio onom mladiću.

Da li bi se Jusufu dopalo da neko sklopi privremeni brak sa njegovom majkom? A šta sa njegovim kćerima, sestrama, tetkama po ocu ili po majci? Šta je sa njegovim babama, unukama, rođakama, bratanicama itd.?

Štaviše, da li bi Jusufu bilo prihvatljivo da grupa osvajača dođe u njegovu zemlju i zarobi njegove žene kako bi imali seksualne odnose sa njima? I da li bi mu bilo sasvim u redu da takvi ljudi uzmu njegove supruge i imaju odnose sa njima pre nego što ih prodaju nekom drugom (ili ih čak zadrže kao svoje lično vlasništvo)?

Toliko o Jusufovom očajničkom i nepoštenom pokušaju da izobliči Svetu Bibliju kako bi zvučala poput gnusnih, pokvarenih, nemoralnih učenja njegovog boga i proroka.