Napomena o humanitarnom karakteru Ponovljenih zakona 21:10-14

Sledeći tekst je objava Glena Milera koju ovde objavljujem na korist čitalaca, jer ističe zadivljujuće saosećanje i ljubav istinitog Boga.

Svi komentari kojima imam pristup napominju da su pravne odredbe u Ponovljenim zakonima 21:10-14 ‘izuzetne’, ‘izvanredne’, ‘saosećajne’, pa čak i ‘humanističke'(!):

„Zakon usredsređuje pažnju na prava žene time što određuje da čovek koji oženi ratnu zarobljenicu, a potom postane nezadovoljan njome, iz bilo kog razloga, nema pravo da je svede na ropstvo. Takva žena je u drevnom Izrailju imala zakonska prava, a moralne obaveze proističu iz činjenice da je muškarac s njom započeo polni odnos. Možda je najznačajniji zaključak koji se iz ovog teksta može izvući poštovanje prema ličnosti zarobljene žene. Osnovna briga zakonâ u Ponovljenim zakonima 21–25 jeste zaštita siromašnih i ranjivih u društvu od eksploatacije od strane moćnih.” [Christensen, D. L. (2002). Vol. 6B: Deuteronomy 21:10–34:12. Word Biblical Commentary (475). Dallas: Word, Incorporated.]

„Kao i u susednim zemljama, i u biblijskom Izrailju robovi su se sticali kao posledica ratovanja. Strane žene koje su postajale ratne zarobljenice smatrane su robinjama. Ponekad se, međutim, njihov položaj poboljšavao do statusa slobodne supruge. Ponovljeni zakoni 21:10-14 uređuju slučaj čoveka koji je želeo da oženi stranu zarobljenicu.” [WS:WUI, 453]

„Širom drevnog mediteranskog sveta podrazumevalo se da su zarobljene žene poraženih naroda pripadajuće polno pravo pobednika. Ovaj zakon izuzetno nastoji da obezbedi ljudska prava žene koja se nađe u takvoj nevolji…glagol ‘inah ponekad se upotrebljava i za silovanje, a njegova upotreba ovde oštro sugeriše da je polna eksploatacija zarobljene žene, čak i u zakonski dopuštenom obliku konkubinata, jednaka silovanju” [The Five Books of Moses: A Translation with Commentary, Robert Alter, Norton:2004, at Deut 21.10,14]

„Ratne zarobljenice su redovno postajale konkubine svojih zarobljivača. Ovaj zakon uređuje taj običaj i takvim ženama daje dostojanstvo i zaštitu od porobljavanja… Oslobađanje radi zaštite konkubina od prodaje u roblje propisano je i u Izlasku 21:7-8″ [Jewish Study Bible, JPS]

„Uputstva data za postupanje sa zarobljenim ženama u Ponovljenim zakonima 21:10-14 uzimaju zdravo za gotovo da vojska osvajača ima pravo da sa pokorenim stanovništvom postupa kako god želi. Onima koji dolaze iz drugačijeg kulturnog konteksta teško je da u tome vide bilo šta drugo do nešto užasavajuće, ali takav pristup se na drevnom Bliskom istoku ne bi dovodio u pitanje, i moramo ova uputstva posmatrati u tom okviru. Ono što je izvanredno jeste to što, iako žena možda nije imala izbora u toj stvari—\—vojnik koji ju je poželeo ima puno pravo da je učini svojom ženom–njen identitet kao ljudskog bića ipak se bar donekle priznaje. Ona ne sme biti naprosto bačena u novu situaciju, nego joj se mora ostaviti vreme da ožali svoje roditelje i svoj pređašnji život…Unutar tih tlačiteljskih prilika zakoni su usmereni na to da obezbede bar izvestan nivo zaštite za žene kojih se to tiče…Žene koje su kupljene kao supruge ili zarobljene u ratu i uzete za supruge nisu smele biti prodate u roblje niti čak zapostavljene (Izlazak 21:11; Ponovljeni zakoni 21:14). [The IVP Women’s Bible Commentary, Kroeger/Evans, pp100,102.]

„Položaj ratne zarobljenice bio je izvanredan. Prema Ponovljenim zakonima 20:14, ona je mogla biti pošteđena i uzeta za sluškinju, dok su Ponovljeni zakoni 21:10-14 dopuštali njenom zarobljivaču da je uzme za ženu. Dok je odnos prema jevrejskoj robinji opisivan posebnim izrazom, brak sa zarobljenom ženom značio je da će čovek ‘biti njen muž, a ona njegova žena.” Nikakav čin oslobađanja se ne pominje; brak se mogao okončati jedino razvodom, a ne prodajom.” [OT:HLBT, p127]

„Vreme dato za oplakivanje nije prvenstveno period žalosti (mada se možda pretpostavlja da je ženin otac poginuo u heremu; 20:13, 15). Pre će biti da je dato iz saosećajnog obzira prema velikom prilagođavanju koje ona mora da izvrši i prema traumi koja ga prati. To je ujedno i priznanje da je njen pređašnji život okončan i da treba da započne novi (upor. Psalam 45:10). Nagoveštaji saosećanja koji probijaju kroz surovost tog doba odražavaju svest o božanskom saosećanju, ma koliko ograničenu mislenim podnebljem tog vremena.” [Cairns, I. (1992). Word and presence: A commentary on the book of Deuteronomy. International Theological Commentary (189). Grand Rapids, MI; Edinburgh: W.B. Eerdmans; Handsel Press.]

„Izrailjevo postupanje sa robovima. Izrailjev identitet kao robova oslobođenih da služe Bogu neposredno se odražava na njihovo postupanje sa robovima, kako sa trajnim robovima-vlasništvom, tako i sa sunarodnicima Jevrejima u služenju. Postupanje sa robovima-vlasništvom pokazuje da se ti robovi smatraju ljudskim bićima. Robovi muškarci treba da budu obrezani kako bi oni, zajedno sa robinjama, mogli da učestvuju u pashalnim obedima (Postanje 17:13; Izlazak 12:44), kao i u drugim obrednim izrazima obožavanja (Ponovljeni zakoni 12:18; 16:10; Levitska 22:11). Robovima se mora dati odmor u subotu (Izlazak 20:10; Ponovljeni zakoni 5:14). Za razliku od zakonâ drugih naroda drevnog Bliskog istoka, robovi koji pobegnu od svojih vlasnika i dođu u Izrailj ne smeju biti vraćeni svojim gospodarima, niti smeju biti tlačeni, nego im se mora dopustiti da žive gde god žele (Ponovljeni zakoni 23:15–16). Ako Izrailjac poželi da uzme za ženu zarobljenicu koja nije Izrailjka, mora joj dopustiti mesec dana priprema i žaljenja za njenim roditeljima pre nego što je oženi. Ako naknadno postane nezadovoljan njome, ne sme je prodati kao robinju, nego joj mora dopustiti da ode slobodna (Ponovljeni zakoni 21:10–14).” [Alexander, T. D., & Baker, D. W. (2003). Dictionary of the Old Testament: Pentateuch (781). Downers Grove, IL: InterVarsity Press.]

„Brakovi su se obično ugovarali između porodica, izvan zabranjenih stepena srodstva u bêt-ʾāb (Levitska 18 i 20), ali najčešće unutar srodstva mišpāḥâ. Ovo drugo je bilo obavezno u slučaju udaje kćeri koje su, u odsustvu braće, nasledile očevu zemlju (Brojevi 36). Izuzeci bi bili brak kao posledica prethodnog silovanja (Izlazak 22:16 i dalje, izmenjeno u Ponovljenim zakonima 22:28 i dalje) i uzimanje žene iz reda ratnih zarobljenika (što je bilo ograđeno humanitarnim ograničenjima prema pukoj grabežljivosti, Ponovljeni zakoni 21:10–14). ” [Wright, C. J. H. (1992). Family. In D. N. Freedman (Ed.), . Vol. 2: The Anchor Yale Bible Dictionary (D. N. Freedman, Ed.) (766). New York: Doubleday. ]

Jedan pisac (nekonzervativan) nazvao ju je ‘poukom u humanizmu’, kako beleži neko ko se osvrće na to gledište:

„Odavno se tvrdi da knjiga Ponovljenih zakona iznosi „humanitarnu viziju” života zajednice u Izrailju. Zaista, Moše Vajnfeld tvrdi da je „osnovni cilj deuteronomističkog pisca poučavanje naroda u humanizmu, i radi ostvarenja tog cilja on prilagođava razne književne tradicije koje su mu bile na raspolaganju.” Vajnfeld deli humanističke zakone Ponovljenih zakona u tri glavne kategorije. To su:

(1) Zakoni koji naglašavaju vrednost ljudskog života i ljudskog dostojanstva. Primeri takvih zakona uključuju postupanje sa odbeglim robovima (Ponovljeni zakoni 23:16) i ratnim zarobljenicama (Ponovljeni zakoni 21:10–14); ograničenja preterane telesne kazne, da žrtva ne bi bila „ponižena” (Ponovljeni zakoni 25:1–3); primereno postupanje sa telom nakon pogubljenja (Ponovljeni zakoni 21:22–23); i propisivanje gradnje ograda na krovovima kako bi se opasnost po ljudski život svela na najmanju meru (Ponovljeni zakoni 22:8). (2) Zakoni koji se bave međuljudskim društvenim odnosima. Oni uključuju pozive na pomaganje došljacima, siročadi, udovicama i siromašnima, kao i podsticanje pozitivnog stava prema tim marginalnim skupinama (Ponovljeni zakoni 15; itd.), uređenje imovinskih prava (Ponovljeni zakoni 23:25) i upozorenja u vezi sa postupanjem prema omraženoj ženi i njenom sinu (Ponovljeni zakoni 21:15–16). (3) Zakoni koji se bave humanim postupanjem prema životinjama. Primeri uključuju zabranu uzimanja i majke i mladunčadi iz gnezda (Ponovljeni zakoni 22:6–7) i zahtev da se volu ne stavlja brnjica dok vrše žito.

„Svaka kategorija zakona može se, po Vajnfeldovom mišljenju, posmatrati kao da ima praktičnu, na čoveka usredsređenu osnovu, a ne izričito religijsku ili teološku.”

[„Social Justice And The Vision Of Deuteronomy”, Peter T. Vogt; Journal of the Evangelical Theological Society Volume 51. 2008 (1) (33). Lynchburg, VA: Evangelical Theological Society.

Jedini izvor kojim raspolažem, a koji izgleda ukazuje na izvestan kontinuitet sa praksom drevnog Bliskog istoka, o ovom odlomku kaže sledeće:

„Prava zarobljenih žena. 21:10–14. postupanje sa zarobljenim ženama. Deo ratovanja jeste i raspolaganje zarobljenicima. Neke zarobljenice mogle su očekivati da služe kao robinje (2. Carevima 5:2–3), ali su mnoge takođe bivale uzimane za žene od strane vojnika. Deuteronomistički zakon se bavi procesom preobražaja kojim su te žene bivale primane u izrailjsko društvo. To je uključivalo brijanje glave, promenu odeće i period žaljenja koji je označavao smrt ženinog starog života i početak novog (uporedi Josifov preobražaj u Postanju 41:41–45). Tekstovi iz Marija takođe obezbeđuju odeću i posao zarobljenim ženama. Prava koja se pružaju bivšoj zarobljenici nakon što se udala slična su pravima izrailjskih žena i osmišljena su da pokažu da nema umanjenja njenog statusa ako dođe do razvoda. Slične brige odražavaju se u srednjoasirskim zakonima, koji zahtevaju da se bivše zarobljenice koje su sada udate oblače kao sve asirske žene te klase.” [Matthews, V. H., Chavalas, M. W., & Walton, J. H. (2000). The IVP Bible background commentary: Old Testament (electronic ed.) (Dt 21:9–14). Downers Grove, IL: InterVarsity Press.]

Tražio sam svuda gde sam mogao, ali ne mogu da nađem nijedno upućivanje na blisko paralelno gradivo u materijalima iz Marija (bar zasad), niti u srednjoasirskim zakonima – tako da ne mogu videti koliko su ti materijali zaista bliski. Oni se ne pominju ni u jednom komentaru koji mogu da nađem (bar zasad), osim u vezi sa procesom očišćenja, kako je navedeno ispod.

Tekstovi iz Marija opisuju sličan obred očišćenja (ali bez ikakvog nagoveštaja žaljenja):

„Rahiljina krađa očevih kućnih bogova možda ima neke veze sa zahtevima zakona da žena preseče vezu sa svojom prošlošću – da obrije glavu, iseče nokte, odloži zarobljeničku odeću i mesec dana oplakuje svoje roditelje. Za paralelu u tekstovima iz Marija, u kojima su kosa i odeća uklanjani tokom obreda koji je simbolizovao raskid sa domovinom, videti du Buit, RB 66 (1959) 576–77 (citirano kod Carmichael, LNB, 141 n. 5).”, [WBC, in loc]]

„Radnje „brijanja glave, sečenja noktiju i odlaganja zarobljeničke odeće” obično se tumače kao deo ženinog procesa žaljenja. „Brijanje glave i odlaganje odeće pominje se u tekstovima iz Marija, gde ima za svrhu uklanjanje svega što bi zarobljenicu podsećalo na dom” (Mayes [1981] 303; upor. du Buit, RB 66 [1959] 576–77). Rabin Akiba je smatrao da je njihova svrha bila da žena postane manje privlačna svom zarobljivaču (Sifre 212; videti Tigay [1996] 194, 381 n. 29). „Zarobljenička odeća” (שׂמלת שׁביה) prosto je odeća koju je žena nosila kada je zarobljena.” [WBC, in loc]

Zarobljenici iz Marija (neki) dobijali su ‘posao’ u robovskim tekstilnim radionicama:

„Nešto ranijeg datuma je građa iz Marija (18. vek pre n. e.), koja nas obaveštava o haremu Zimri-Lima…Zimri-Limov harem nisu nastanjivale samo njegove žene, nego i žene nižeg statusa. Neke od tih žena bile su domaćeg porekla, ali druge su bile strankinje, obično ratne zarobljenice. Te zarobljenice, koje su uglavnom bile izuzetne lepote, izbegle bi sudbinu rada u kraljevskim tekstilnim radionicama i postajale bi kraljevske konkubine.” [WS:WUI, 375]

Srednjoasirski zakoni imaju propise o pokrivanju velom različitih klasa žena (npr. MAL A 40), ali ne mogu naći ništa što bi se odnosilo na periode žaljenja, potpunu slobodu po razvodu, obrede očišćenja i slično.

Najautoritativnije delo o pravu drevnog Bliskog istoka u ovom trenutku jeste dvotomno delo koje je uredio Rejmond Vestbruk, a koje obrađuje zakonike i slučajeve po zajedničkom rasporedu (npr. Državljanstvo je pod tačkom 4.1, Nasleđivanje pod 6.2). [HI:HANEL]

Evo tačke koja obrađuje naš odlomak u Izrailju:

„5.1.1.6. Dva zakona razmatraju postupanje prema neslobodnim ženama stečenim kao supruge na različite načine… Izlazak 21:7-10…Ponovljeni zakoni predviđaju uzimanje supruge zarobljavanjem u ratu (Ponovljeni zakoni 21:10-14). Dovedena u dom, ona je trebalo da izvrši obrede prelaza – da obrije glavu, iseče nokte…Kao i ‘amah iz Izlaska, zarobljena nevesta nije se mogla tretirati kao obična robinja niti prodati. Predomišljanje se smatralo zlostavljanjem, i ako je nije želeo, ona bi bila slobodna.” [HI:HANEL,pp1008,1009]

Kada pokušamo da nađemo tačku 5.1.1.6 u drugim poglavljima o drugim narodima/carstvima, ostajemo praznih ruku – tamo takvih odeljaka nema.

Kada pogledamo odrednicu u indeksu za ovaj odeljak („Ratni zarobljenici, kao zarobljene neveste”), pominje se jedino Izrailj – nema ničega o Mariju niti o srednjoasirskom pravu.

Kada proširimo pretragu unutar tog dela, možda možemo malo bolje razumeti ‘izuzetni’ karakter ovog zakona (bar što se tiče Mesopotamije, područja koje je ovde relevantno):

„Rat se pominje samo kao izvor robova za javne ustanove” (str. 199; imajmo na umu da bi to značilo da su zarobljene žene dobijale ‘posao’ u državnim/hramovnim delatnostima i bivale ‘odevane’ u zvaničnu odeću/uniforme – nasuprot odeći strane kulture. To je široko posvedočeno u nepravnoj kraljevskoj književnosti, gde je palata u Mariju imala preko 400 takvih ‘slugu’.)

„Pošto je robinja bila vlasništvo, njen vlasnik je mogao da iskorišćava njenu seksualnost i njenu plodnost kao i svaki drugi koristan vid imovine. Tako je mogla biti načinjena vlasnikovom konkubinom. Tamo gde je konkubinat vodio majčinstvu, robinji je mogla biti dodeljena izvesna ograničena zaštita od posledica njenog statusa vlasništva. Ona i njeno potomstvo mogli su čak steći slobodu po smrti gospodara/oca [LH 171]. Izgleda da je namera bila da se robinji konkubini dodele neka od prava udate žene, ne uključujući, kako izvori naglašavaju, pravo nasleđivanja za njenu decu.” (str. 44, u poglavlju „The Character of Ancient Near Eastern Law”; primetimo da su to tek NEKA prava, dok jevrejski odlomak daje PUNA prava.]

Ali najrečitiji/najkorisniji odlomak je onaj (u istom poglavlju o ‘opštem karakteru’ prava drevnog Bliskog istoka):

„9.3.4. Ništa pouzdano se ne može reći o pravilima rata. Objava rata je ponekad prethodila neprijateljstvima, ali izgleda da to nije bilo opšte pravilo. Ratni zarobljenici bili su prepušteni na milost svojim zarobljivačima, koji su sa njima postupali po sopstvenom nahođenju. Bili su ili ubijani, porobljavani (često i oslepljivani) ili otkupljivani. Civili su smatrani zakonitim plenom. Izgleda da je humano postupanje zavisilo od političke svrsishodnosti i unutrašnjih obzira, a ne od priznatih pravnih pravila.” (str. 86).

Ovo jasno pokazuje da je sama činjenica postojanja propisa o humanom postupanju u Ponovljenim zakonima bila ‘izuzetna’, budući da se takve pravne strukture u drugim kulturama uopšte i ne pojavljuju (tj. ‘humano’ postupanje nije bilo zakonski zahtev, nego stvar ‘ličnog izbora’…).

Dakle, ovaj tekst i dalje stoji daleko iznad ostalih kultura tog vremena i otkriva da je Bog postavio granice ponašanju svog naroda.