Matej 28:19: tekstualno-kritičko istraživanje
Ovaj tekst je preuzet iz sledećeg članka Tima Hegga: Matej 28:19.
U nekim novijim hristološkim raspravama trodelna formulacija koja se nalazi u standardnim tekstovima Mateja 28:19 često je bila pod sumnjom. Problem je u tome što zvuči isuviše trojstveno da bi bila deo Matejevih izvornih reči. Zbog toga su neki savremeni naučnici predložili da je završetak Matejevog jevanđelja možda dodat od strane kasnijih prepisivača, pod uticajem trojstvenih sporova koji su potresali hrišćansku Crkvu u 3. i 4. veku. Glavni dokaz na kojem takvi predlozi počivaju jeste citat ili aluzija na ovaj tekst u spisima Evsevija. Kao primer možemo navesti njegove reči u Crkvenoj istoriji, knjiga III.5.ii:
Jer Jevreji su posle vaznesenja našeg Spasitelja, pored svog zločina protiv njega, smišljali protiv njegovih apostola koliko god su mogli zavera. Prvo su kamenovali Stefana, a posle njega Jakov, sin Zevedejev i brat Jovanov, bi posečen, i najzad Jakov, prvi koji je posle vaznesenja našeg Spasitelja dobio episkopski presto u Jerusalimu, umre na već opisani način. A ostali apostoli, protiv kojih su neprestano kovane zavere radi njihovog uništenja i koji su bili prognani iz zemlje judejske, otidoše k svim narodima da propovedaju jevanđelje, oslanjajući se na silu Hristovu, koji im je rekao: „Idite i načinite učenicima sve narode u moje ime.“
Na osnovu ovog Evsevijevog citata, kao i naizgled ustaljene „krsne formule“ u Delima apostolskim i poslanicama, neki tumači su predložili da je trodelna fraza iz 19. stiha bila liturgijska interpolacija ili proširenje izvornih reči našeg Učitelja, koje su nalagale krštenje „u moje ime“, a ne u „ime Oca, i Sina, i Svetoga Duha“. Hagner objašnjava:
S druge strane, trostruko ime (u najboljem slučaju tek začetni trinitarizam) u kojem je krštenje trebalo da se vrši, izgleda jasno kao liturgijsko proširenje jevanđeliste, saglasno praksi njegovog vremena (tako Hubbard; up. Didymus 7.1). Postoji dobra mogućnost da je u svom izvornom obliku, kako svedoči prednikejski Evsevijev oblik, tekst glasio „načinite učenicima u moje ime“ (vidi Conybeare). Ovo kraće čitanje čuva simetrični ritam odlomka, dok se trijadna formula nezgrapno uklapa u strukturu, onako kako bi se i očekivalo da je reč o interpolaciji.1
Ali čak ni Hagner ne poriče da je trodelna formulacija izvorna za Matejevo jevanđelje, već samo da je Matej možda i sam proširio reči Ješue:
Za razliku od Jovanovog krštenja, ovo krštenje uvodi čoveka u postojanje koje je iz temelja određeno, tj. kojim vladaju, Otac, Sin i Sveti Duh (εἰς τό έμόν ὂνομα, „u moje ime“, u 18:20).2
Treba da budemo oprezni da nas ne ubedi obmanjujuća pseudonauka koja se često sreće u naše vreme. Na primer, Willis3 izvlači citat iz komentara R. V. G. Taskera na Mateja4 tako da izgleda kao da se autor tog izlaganja slaže da trodelna fraza nije izvorna u Matejevom jevanđelju. Willis piše:
The Tyndale New Testament Commentaries, I, 275:
Često se tvrdi da reči u ime Oca, i Sina, i Svetoga Duha nisu ipsissima verba [tačne reči] Isusove, već… kasniji liturgijski dodatak.
Ali ovo je obmanjujući citat, jer predstavlja opis onoga u šta veruju drugi, a ne onoga što sam autor zastupa. Evo stvarnog citata sa njegovim kontekstom:
Drugo, često se tvrdi da reči u ime Oca, i Sina, i Svetoga Duha nisu ipsissima verba [same reči] Isusove, već ili jevanđelistove reči stavljene u Njegova usta, ili kasniji liturgijski dodatak. Tvrdi se da su na Isusovim usnama anahronizam; da ih rana Crkva zapravo nije koristila kao krsnu formulu sve do drugog veka; i da Evsevije Kesarijski, navodeći ovaj odlomak, često izostavlja ili menja ove reči. S druge strane, ove reči se nalaze u svim sačuvanim rukopisima; i teško je videti zašto bi ih jevanđelista umetnuo ako u vreme kada je pisao nisu činile deo crkvene liturgije. Takođe je teško pretpostaviti da, ako je Evsevije zaista znao za rukopise koji izostavljaju ove reči, nikakav trag uticaja tih rukopisa ne bi bio sačuvan u tekstualnoj tradiciji. Štaviše, sasvim je moguće da je pravo objašnjenje zašto rana Crkva nije odmah vršila krštenje u trostruko ime to što naš Gospod reči iz xxviii.19 izvorno nije mislio kao krsnu formulu. On nije davao uputstva o stvarnim rečima koje treba izgovoriti u obredu krštenja, već je, kao što je već rečeno, ukazivao na to da krštena osoba krštenjem prelazi u posed Oca, Sina i Svetoga Duha.5
Willis takođe citira Hastingsov rečnik Biblije kako bi pružio dokaz da naučnici uopšteno smatraju trodelnu frazu iz Mateja 28:19 kasnim katoličkim dodatkom. Međutim, ako se konsultuje sam članak,6 otkriva se da je navedeni citat izvučen iz spiska četiri opšte hipoteze koje su naučnici ponudili u vezi sa trodelnom frazom — hipoteze koju autor tog članka (Alfred Plummer) odbacuje! Willis takođe nudi sledeći citat iz ISBE, za koji pogrešno tvrdi da je iz članka o „Krštenju“, dok je zapravo izvučen iz članka o „Svetim tajnama“.
Matej 28:19 naročito samo kanonizuje kasniju crkvenu situaciju, njegov univerzalizam je suprotan činjenicama rane hrišćanske istorije, a njegova trojstvena formula (je) strana ustima Isusovim.7 Evo tog citata u punijem kontekstu:
(1) U pogledu krštenja tvrdi se da, budući da se Marko 16:15 i d. nalazi u odlomku (16:9-20) za koji je tekstualna kritika pokazala da nije činio deo izvornog jevanđelja, Matej 28:19, sam za sebe, predstavlja isuviše slab temelj da bi podupro verovanje kako se ta uredba zasniva na Isusovoj zapovesti, tim pre što su njegove tvrdnje nesaglasne sa rezultatima istorijske kritike. Ti rezultati, tvrdi se, dokazuju da su sve pripovesti o Četrdeset dana legendarne, da Matej 28:19 naročito samo kanonizuje kasniju crkvenu situaciju, da je njegov univerzalizam suprotan činjenicama rane hrišćanske istorije, a njegova trojstvena formula „strana ustima Isusovim“ (vidi Harnack, History of Dogma, I, 79, i tamo navedene reference). Očigledno je, međutim, da neki od ovih prigovora počivaju na antinatprirodnim pretpostavkama koje zapravo unapred pretpostavljaju upravo ono o čemu je reč, a drugi na zaključcima za koje nedostaju stvarne premise. Nasuprot svima njima moramo postaviti pozitivnu i tešku činjenicu da se od najranijih dana hrišćanstva krštenje javlja kao obred uvođenja u zajednicu crkve (Dela apostolska 2:38,41, et passim), i da čak ni Pavle, uz svu svoju slobodu mišljenja i duhovno tumačenje jevanđelja, nikada nije dovodio u pitanje njegovu nužnost (uporedi Rimljanima 6:3 i d.; 1. Korinćanima 12:13; Efescima 4:5). Uz bilo koju drugu pretpostavku osim one da ga je ustanovio sam naš Gospod, teško je zamisliti kako je u kratkom razmaku godina između Isusove smrti i najranijih apostolovih pominjanja te teme ta uredba mogla ne samo da nastane, već i da se tako apsolutno ustali i kod hrišćana Jevreja i kod hrišćana iz neznabožaca.8 (naglasak moj)
Willisova obmana — pogrešno navođenje izvora kako bi se učinilo da kažu upravo suprotno od onoga što su autori nameravali — krajnje je za osudu,9 ali nažalost predstavlja dezinformaciju na koju se isuviše često nailazi na internetu.10
Ovim se ne poriče činjenica da neki savremeni naučnici zaista smatraju trodelnu frazu iz Mateja 28:19 „kasnijom interpolacijom“. Na primer, Bultmann piše:
Onaj koji krštava izgovara nad onim koji se krštava ime „Gospoda Isusa Hrista“, kasnije prošireno u ime Oca, Sina i Svetoga Duha (prvi put posvedočeno u Did. 7:1, 3, Justin, Apol. 61:3, 11, 13; nalazi se i u Mateju 28:19, ali je ovo možda slučaj kasnije interpolacije).11
Drugi su ga sledili u predlogu da je trodelna fraza dodata izričitim rečima (ipsissima verba) Ješue. Ali treba da pazimo da ne pomešamo stanovište da je trodelna fraza „kasnija interpolacija“ sa idejom da ta fraza nije bila izvorna u Matejevom jevanđelju, već je dodata u potonjim vekovima. Neki od onih koji razmatraju mogućnost „kasnije interpolacije“ misle da je sam Matej interpolirao reči Ješue i da je trodelna fraza izvorna za jevanđelje. Isto tako, ono što je mnoge navelo da posumnjaju u trodelnu frazu u Mateju 28:19 jeste to što je smatraju „krsnom formulom“, to jest propisanim liturgijskim rečima koje se moraju izgovoriti pri krštenju. Kada se naš tekst smatra krsnom formulom, on stoji nasuprot dosledno korišćenoj krsnoj formuli koja se nalazi u Delima apostolskim i poslanicama, a to je da se čovek krštava „u ime Ješue“ ili „u Ješuu Mesiju“ ili nekim bliskim ekvivalentom (npr. Dela apostolska 2:38; 8:16; 10:48; 19:5; up. Rimljanima 6:3). Ali nema jasnog razloga da se pretpostavi kako nam Matej daje „krsnu formulu“. Obratimo pažnju na Carsonove primedbe:
Mnogi, međutim, poriču autentičnost ove trojstvene formule, i to ne na osnovu sumnjivih rekonstrukcija razvoja učenja, već na osnovu činjenice da jedini dokazi kojima raspolažemo o stvarnim hrišćanskim krštenjima ukazuju na doslednu jednočlanu formulu — krštenje u ime Isusovo (Dela apostolska 2:38; 8:16; 10:48; 19:5; slično i odlomci poput Rimljanima 6:3). Ako je Isus dao trojstvenu formulu, zašto je skraćena? Nije li lakše verovati da je trojstvena formula bila relativno kasni razvoj? Ali izvesna razmatranja nas navode da zastanemo.
1. Moguće je, mada istorijski neverovatno, da je puna trojstvena formula korišćena za obraćenike iz neznaboštva, a „u ime Isusovo“ za Jevreje i prozelite. Ali ovo je sumnjivo, ne najmanje zato što Pavle, apostol neznabožaca, nikada ne koristi trojstvenu formulu za krštenje.
2. Trojstvene ideje nalaze se u izveštajima o vaskrsenju i kod Luke i kod Jovana, čak i ako ovi jevanđelisti ne prenose trojstvenu krsnu formulu. Vera koju je trebalo objaviti bila je u izvesnom smislu trojstvena od početka. „Ovaj zaključak ne bi trebalo da bude veliko iznenađenje: trojstvene tendencije rane crkve najlakše se objašnjavaju ako sežu do samog Isusa; ali važnost te tačke za naše proučavanje jeste u tome što znači da Matejevo pominjanje Trojstva u 28. poglavlju nije nikakav strani privezak potpuno izvan konteksta“ (D. Wenham, „Resurrection“, str. 53).
3. Termin „formula“ nas navodi na pogrešan trag. Nema dokaza da ovde imamo Isusove ipsissima verba, a još manje da je crkva smatrala Isusovu zapovest krsnom formulom, liturgijskim obrascem čije bi zanemarivanje bilo prekršaj kanonskog prava. Problem je isuviše često postavljan anahronim terminima. E. Riggenbach (Der Trinitarische Taufbefehl Matt. 28:19 [Gutersloh: C. Bertelsmann, 1901]) ističe da još u vreme spisa Didahi krštenje u ime Isusovo i krštenje u ime Trojstva postoje jedno pored drugog: crkva nije bila vezana preciznim „formulama“ i nije osećala nelagodu zbog njihove mnoštvenosti, upravo zato što Isusovo uputstvo, koje možda nije bilo u ovim tačnim rečima, nije smatrano obavezujućom formulom.12
Nije retko čuti tvrdnju da je trodelna fraza u Mateju 28:19 sumnjiva na tekstualno-kritičkim osnovama, ali kada se konsultuju sami podaci, takve tvrdnje su potpuno neosnovane. Svaki sačuvani grčki biblijski rukopis koji sadrži ovaj Matejev stih ima trodelnu frazu.13 Očekivalo bi se da, ako Matejev original (bilo da se pretpostavlja grčki ili hebrejski original, ili oba) zaista nije sadržao trodelnu frazu, bar neki rani svedoci tog originala budu sačuvani. Ali nijedan jedini svedok, ni rani ni kasni, ne pruža dokaz da je 28:19 ikada postojao bez trodelne fraze. Kada pogledamo prevode, situacija je ista. Sirijska Pešita (u svim svojim sačuvanim svedocima), Vulgata, koptski i slovački prevodi — svi imaju trodelnu frazu. Plummerov zaključak je stoga opravdan:
Neverovatno je da je interpolacija ovakve prirode mogla biti izvršena u tekstu Mateja a da ne ostavi trag svoje neautentičnosti ni u jednom rukopisu ili prevodu. Dokazi za njenu izvornost su neodoljivi.14
Neki, poput Georgea Howarda,15 nastoje da upotrebe tekst Šem Tovljevog (Even Bohan) Mateja kako bi sugerisali da izvorni tekst Mateja nije sadržao trodelnu frazu. Matej 28:19 u Šem Tovljevom Mateju glasi ovako:
לכו אתם ושמרו [ולמדו] אותם לקיים כל הדברים אשר ציויתי אתכם עד עולם, „Vi idite i čuvajte [učite] ih da ispune sve reči koje sam vam zapovedio doveka.“
Howard iznosi mogućnost da ovaj kraći završetak Matejevog jevanđelja možda odražava tekst koji je imao i Evsevije. U toku članka Howard upućuje na poznati članak F. C. Conybearea („The Eusebian Form of the Text Matth. 28, 19“ ZNW 2 [1901], 275–88) koji navodno pruža dokaze za kasnije dodavanje trodelne fraze.16 On takođe upućuje na jedan logion pripisan Ješui u jednom srednjovekovnom muslimanskom tekstu17 za koji su neki mislili da je paralela kratkom završetku Mateja. I David Flusser je smatrao da bi to moglo biti tako.18 Međutim, izvestan broj naučnika prilično je negativno odgovorio na ove tvrdnje, nudeći znatne dokaze za suprotno.19 S obzirom na velike tekstualne razlike između Šem Tovljevog Mateja i svih drugih poznatih rukopisa jevanđelja, i premda možemo pozdraviti Howardove napore da pokaže moguća „drevna čitanja“ ugrađena u Šem Tovljev tekst, teško da je opravdano koristiti ovaj izvor iz 14. veka za tekstualno-kritička pitanja, osim ako varijantna čitanja koja on nudi ne pokažu neku potkrepljujuću potvrdu iz drugih rukopisa. Pored toga, druga dva hebrejska Mateja (du Tillet i Münster) oba sadrže trodelnu frazu u Mateju 28:19.
Ovo nas dovodi do onog jednog dokaza koji najčešće navode oni koji tvrde da je trodelna fraza u Mateju 28:19 kasniji dodatak podstaknut trojstvenim brigama potonje hrišćanske Crkve: do citata ili aluzija na ovaj tekst u spisima Evsevija. Kao što je gore napomenuto, Evsevije citira Mateja 28:19 ili aludira na njega rečima „načinite učenicima sve narode u moje ime“. To se nalazi na više mesta u njegovoj Crkvenoj istoriji,20 ali ima još toga što treba reći. Prvo, Evsevije jeste znao za trodelnu frazu u Mateju 28:19. U njegovom Pismu Crkvi u Kesariji čitamo njegovo ispovedanje vere u svetlu Nikejskog sabora:
Verujemo u jednoga Boga, Oca Svedržitelja, Tvorca svega vidljivog i nevidljivog. I u jednoga Gospoda Isusa Hrista, Reč Božiju, Boga od Boga, Svetlost od Svetlosti, Život od Života, Sina Jedinorodnoga, prvorođenoga svake tvari, pre svih vekova rođenoga od Oca, kroz koga je i sve postalo; koji se radi našega spasenja ovaplotio, i živeo među ljudima, i stradao, i vaskrsao treći dan, i uzašao Ocu, i opet će doći u slavi da sudi živima i mrtvima. I verujemo takođe u jednoga Svetoga Duha; verujući da svaki od Njih jeste i postoji, Otac istinski Otac, i Sin istinski Sin, i Sveti Duh istinski Sveti Duh, kao što je i naš Gospod, šaljući svoje učenike na propoved, rekao: Idite, naučite sve narode, krsteći ih u ime Oca, i Sina, i Svetoga Duha. O kojima pouzdano tvrdimo da tako držimo, i tako mislimo, i tako smo držali i ranije, i ovu veru održavamo do smrti, anatemišući svaku bezbožnu jeres. Da smo ovo oduvek mislili iz srca i duše, od vremena kojega se sećamo, i da sada mislimo i govorimo u istini, svedočimo pred Bogom Svedržiteljem i našim Gospodom Isusom Hristom, budući da dokazima možemo pokazati i uveriti vas da je, čak i u prošlim vremenima, takvo bilo naše verovanje i propovedanje.21 (naglasak moj)
Drugo, mesta na kojima Evsevije citira Mateja 28:19 ili aludira na njega bez pominjanja trodelne fraze nalaze se u kontekstima gde mu je glavni cilj da pokaže nužnost činjenja učenika uopšte, pa navodi samo onaj deo Mateja 28:19 koji odgovara njegovoj neposrednoj svrsi. To što trodelnu frazu ipak uključuje u kontekstu ispovedanja vere pokazuje da je bio svestan njenog prisustva u Matejevom tekstu.
Treće, zašto se citatima iz Evsevija koji izostavljaju trodelnu frazu pridaje veća težina nego drugim crkvenim ocima koji taj tekst citiraju ili na njega aludiraju sa tom frazom? Možemo navesti reči Justina (oko 100–165) u 1 Apol. 61.3:
oni tada vrše kupanje u vodi, u ime Oca svega postojećeg i našeg Spasitelja Isusa Hrista i Svetoga Duha.
Iako ovo nije citat Matejevog teksta, svakako sadrži ista tri imena u kontekstu krštenja. Međutim, Ignjatije (oko 35–107) jasno citira naš tekst u svojoj Poslanici Filadelfijcima, ix:
Jer ono što su proroci objavili govoreći: „Dokle ne dođe Onaj kome je pripravljeno, i On će biti očekivanje neznabožaca“ (Postanje 49:10), ispunilo se u jevanđelju, [pošto je naš Gospod rekao:] „Idite i naučite sve narode, krsteći ih u ime Oca, i Sina, i Svetoga Duha.“ (Matej 28:19) Sve je onda dobro zajedno: zakon, proroci, apostoli, čitav skup [drugih] koji su kroz njih poverovali — samo ako ljubimo jedni druge.
Irinej (oko 130–200) takođe citira Mateja 28:19 sa trodelnom frazom u svom delu Protiv jeresi:
I opet, dajući učenicima moć preporoda u Boga, reče im: „Idite i naučite sve narode, krsteći ih u ime Oca, i Sina, i Svetoga Duha.“ (odeljak xvii)
Obratimo pažnju i na Tertulijana (oko 160–225):
Prema tome, pošto je jedan od njih bio otpao, zapovedio je preostaloj jedanaestorici, pri svom odlasku Ocu, da „idu i nauče sve narode, koji je trebalo da budu kršteni u Oca, i u Sina, i u Svetoga Duha“. (O prigovoru jereticima, xx)
Treba takođe da računamo sa činjenicom da Didahi sadrži trodelnu frazu:
1 A što se tiče krštenja, krštavajte ovako: pošto ste sve ovo prethodno izložili, krstite „u ime Oca i Sina i Svetoga Duha“ u tekućoj vodi. 2 Ako pak nemate tekuće vode, onda krstite u drugoj vodi; a ako niste u stanju da krstite u hladnoj vodi, onda to učinite u toploj. 3 Ako pak nemate ni jedno ni drugo, onda tri puta izlijte vodu na glavu „u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. (Didahi 7:1–3)
Izvestan broj naučnika koji proučavaju Didahi ne veruje da on na ovom mestu citira Mateja, već da se i Didahi i Matej oslanjaju na zajedničku tradiciju.22 Štaviše, iako je datiranje spisa Didahi predmet rasprave, većina naučnika bi ga smestila između 90. i 120. godine n. e., dok neki predlažu i raniji datum. On stoga postoji kao rani svedok trodelne fraze u vezi sa krštenjem, upravo onako kako je imamo u Mateju 28:19.
S obzirom na ove podatke, čudno je što se Evsevijevim pominjanjima našeg teksta, koja izostavljaju trodelnu frazu, pridaje tolika pažnja, posebno zato što je Evsevije živeo oko 260–340. godine n. e., znatno posle svedočanstva o tekstu Mateja 28:19 koje daju gore pomenuti raniji crkveni oci. Čak i ako se njegova Crkvena istorija oslanjala na ranije izvore, ništa neposredno ne potkrepljuje ideju da je posedovao rani prepis Matejevog jevanđelja koji izostavlja trodelnu formulu. Dalje, činjenica da je Evsevijev način navođenja izvora okarakterisan kao često „netačan“ trebalo bi da nas opomene da njegovim aluzijama na Mateja 28:19 ili citatima tog mesta ne pridajemo preveliku težinu.
Možemo se osvrnuti i na radove tumača Matejevog jevanđelja. Da li većina savremenih tumača drži da je trodelna fraza iz Mateja 28:19 tuđa samom jevanđelju i da je dodata u potonjim vekovima? Nije retko čuti da je tako, ali to je teško dokazati. Pored gore navedenih citata iz Taskera, Hagnera, Carsona i Plummera, obratimo pažnju na sledeće odlomke iz drugih poznatih komentara na Mateja:
Hrišćansko krštenje u Delima apostolskim takođe je 'u ime', ali je uvek 'u ime Isusovo' ili nešto ekvivalentno. Kod Pavla je krštenje 'u Hrista [Isusa]'. Matejevo 'Otac, Sin i Sveti Duh' sasvim je osobeno. Upravo je matejevska upotreba preovladala u kasnijoj hrišćanskoj krsnoj praksi. A to je, kako izgleda, izobličujuće delovalo na razumevanje Matejevih reči. Ne možemo znati da li je matejevska crkva te reči koristila formulaično pri krštenju ili ne. Ali s obzirom na varijacije u novozavetnom jeziku, jasno je da nije postojala usaglašena krsna formula. I mislim da je malo verovatno da Matej odražava jezik krsne prakse. U svakom slučaju, naš prvi zadatak mora biti da razumemo taj jezik u njegovom sadašnjem matejevskom kontekstu, a ne u nekom pretpostavljenom kontekstu krsne prakse. Veliki broj naučnika proglasio je Matejev jezik stranim telom u Mateju, ali čini se da ta ocena u krajnjoj liniji proističe iz čitanja tog jezika u odnosu na (kasniji) krsni kontekst, a ne u odnosu na jevanđelje. Moja briga je da nastojim da razumem matejevski jezik u matejevskom kontekstu.23
Isus dalje govori o krštavanju ovih novih učenika „u ime Oca i Sina i Svetoga Duha“. Ovaj izraz izazvao je beskrajne rasprave među egzegetama. Postoje dva odvojena problema: ustanovljenje krštenja kao obreda uvođenja učenika i upotreba trojstvene formule. Za prvo pitanje ističe se da Isus nije uobičajeno krštavao, kao što je to, na primer, činio Jovan Krstitelj. Tokom čitave svoje službe nije pozivao svoje sledbenike da krštavaju one koji su želeli da postanu pristalice. Iz toga se zaključuje da je krštenje bio obred koji je ustanovila crkva, a zapovest da se ono nastavi smatra se naknadno stavljenom u Isusova usta. Nasuprot tome, međutim, stoji činjenica da je krštenje bilo deo crkvenog života od samog početka. Na dan Pedesetnice Petar je propovedao mnoštvu u Jerusalimu, a kada su ga upitali: „Šta da činimo, ljudi braćo?“, on je odgovorio bez savetovanja i bez oklevanja: „Pokajte se i krstite se“ (Dela apostolska 2:37–38). Nemamo saznanja o vremenu kada je crkva bila bez krštenja ili nesigurna u pogledu krštenja. To je teško objasniti mimo određene Isusove zapovesti. Reči koje se odnose na Trojstvo druga su stvar, ali moramo imati na umu da vera pomenuta u 18. stihu „prirodno vodi ka pojmu Trojstva“ (Johnson). Moramo takođe imati na umu da u ranoj crkvi postoje pominjanja krštavanja u ime Isusovo (npr. Dela apostolska 8:16; 19:5). Bonnard uočava ovu teškoću, ali odmah dodaje: „ne može se sumnjati da je trojstvena formula već bila u začetku prisutna kod Pavla“ (str. 416; slično primećuje i Allen: „shvatanje Otac, Sin i Sveti Duh očigledno je staro koliko i samo hrišćansko društvo“). Takvi odlomci, međutim, možda ne daju formulu korišćenu pri krštavanju, već su kratak način razlikovanja hrišćanskog krštenja od drugih krštenja u drevnom svetu.24
εἰς τὸ ὂνομα κ.τ.λ. može značiti 'u ime Oca i ime Sina i ime Svetoga Duha' (up. Justin, 1 Apol. 61). Teškoća sa tim je, međutim, u tome što bi se onda očekivalo τἀ ὀνόματα. Alternativa je pretpostaviti da je jedno božansko ime — otkriveno ime sile (Izlazak 3.13–15; Priče Solomonove 8.10; Jub. 36.7) — Otac podelio sa Isusom i Duhom, a postoje rani tekstovi koji govore o tome da Otac daje svoje ime Isusu (Jovan 17.11; Filipljanima 2.9; Gos. Truth 38.5–15). Ali nisu nam poznati uporedivi tekstovi u pogledu Duha.
U Prvom jevanđelju ne vidimo razvijeni trinitarizam. Ali kasniji tumači svakako su u krsnoj formulaciji našli implicitnu jednakost Oca, Sina i Svetoga Duha; tako na primer Vasilije Veliki, Hom. Spir. 10.24; 17.4325
Otac,…Sin,…Sveti Duh. Ako ovom stihu pristupimo sa potpuno razvijenim postnikejskim pravoverjem u glavi, bićemo prema svojim izvorima jednako naklonjeni kao i oni koji u ovom stihu nalaze visoko sofisticiranu i mnogo kasniju fazu doktrinarnog formulisanja projektovanu unazad u tekst. Koliko znamo, takva izreka mogla je stajati u sada izgubljenom završetku Marka. Čak i mimo takvih nagađanja, pojam Boga kao Oca, Sina i Svetoga Duha očigledno je star koliko i mesijanska zajednica kakvu je poznajemo iz Novog zaveta. Up., na primer, 1. Korinćanima 12:4–6; 2. Korinćanima 13:14; 1. Petrova 1:2; 1. Jovanova 3:23–24. Kod Marka imamo „Oca“ i „Sina“ tako očigledno antitetične da je to — uz uvažavanje jevrejskih verovanja o „Duhu“ — jasno otvorilo put trojstvenom verovanju. Antiteza Otac–Sin nalazi se u Mateju 26:27 i vrlo je česta kod Jovana. Ali ono što je takođe često kod Jovana jeste naglasak na Parakletu, jasno predstavljenom kao onome koji nije ni Otac ni Sin.
Iz ranog materijala u Delima apostolskim čini se očiglednim da se krštenje vršilo „u imenu“ i takođe „u ime“ Isusa kao Gospoda i Mesije. Greška tolikih pisaca o Novom zavetu leži u tome što ovu izreku tretiraju kao liturgijsku formulu (što je ona kasnije i postala), a ne kao opis onoga što je krštenje ostvarivalo. Jevanđelista, za kojeg moramo bar dopustiti da je bio upoznat sa krsnim običajima rane mesijanske zajednice, sasvim je mogao uz krsteći ih dodati sopstveni sažetak onoga što je krštenje ostvarivalo.
Dobro je setiti se da i Didahi ima ovaj sažetak krštenja (Didahi vii) i da njegovo pominjanje „tekuće vode“ odražava raniju esensku preokupaciju.26
Ovima se mogu dodati primedbe Rudolfa Schnackenburga (The Gospel of Matthew), H. A. W. Meyera (Commentary on the New Testament, Willoughbyja Allena (izvorni Matthew u ICC), J. P. Langea (Critical, Doctrinal and Homiletical Commentary on the New Testament), Adama Clarkea (The New Testament of our Lord and Savior Jesus Christ), J. B. Lightfoota (A Commentary on the New Testament from the Talmud and Hebraica), A. B. Brucea (Expositor's Greek Testament), Henryja Alforda (The Greek Testament) — svi oni potvrđuju trodelnu frazu kao izvornu za Matejevo jevanđelje. Ovim tumačima možemo dodati primedbe u raznim delima drugih naučnika: Eckhard Schnabel (Early Christian Mission), N. T. Wright (The Resurrection of the Son of God), Jacob Van Bruggen (Jesus the Son of God), Kurt Niederwimmer (The Didache[Hermeneia]), James D. G. Dunn (Christology in the Making), Simon Gathercole (The Pre-existent Son), a spisak bi se mogao nastaviti.
Pitanje je, dakle, kako je trodelna fraza uopšte i mogla postati sumnjiva kao neautentična? Budući da ne postoji ni trunka rukopisnog dokaza koji bi ukazivao na bilo kakve varijante u pogledu te fraze, niti je bilo koji od ranih prevoda izostavlja; budući da izvestan broj ranih crkvenih otaca citira ovaj stih sa trodelnom frazom; i budući da Evsevije, koji jeste naveo kraću verziju, citira i punu verziju sa tom frazom — nemamo nikakvog stvarnog razloga da dovodimo u pitanje njenu autentičnost. Izgleda da oni koji ipak dovode u pitanje njenu autentičnost to čine na osnovu toga što (1) ona predstavlja trojstvenu krsnu formulu koja se razvila kasnije, u 2. veku ili posle njega, i (2) dosledna krsna formula u Delima apostolskim zaista koristi samo ime Ješue. Ali pokazali smo da nema nikakve nužnosti da se u Mateju 28:19 vidi „krsna formula“, niti nekakav razvijeni „trinitarizam“, bez obzira na to što su neki pokušali da ove kasnije razvoje učitaju u tekst.
Ali ovo nije srž problema. Procene o tome da li je neki tekst autentičan ili ne treba donositi na osnovu sačuvanih rukopisnih dokaza, a ne na osnovu nečijih teoloških pretpostavki ili sklonosti. Oni koji se protive kasnijim trojstvenim učenjima koje je formulisala hrišćanska Crkva mogu lako posumnjati da Matej 28:19 govori nešto što zapravo ne govori. Čitanje teksta kroz antitrojstvene naočare ometa objektivnost. Kao što je gore napomenuto, nema razloga misliti da Matejeva trodelna fraza proističe iz razvijenog trinitarizma. Postavljanje naziva poput „Otac“ ili „Bog“ uz „Sin“ ili „Ješua/Mesija“ i „Duh“ ili „Sveti Duh“ uobičajeno je u apostolskim spisima. Kao primer možemo navesti sledeće:
- Korinćanima 12:4 „Različni su darovi, ali je Duh isti. I različne su službe, ali je Gospod isti. I različna su djejstva, ali je isti Bog koji djejstvuje sve u svima.“
- Korinćanima 13:14 „Blagodat Gospoda Ješue Mesije, i ljubav Božja, i zajednica Svetoga Duha, neka bude sa svima vama.“
Efescima 4:4 „Jedno tijelo, jedan Duh, kao što ste i pozvani u jednu nadu zvanja svojega; Jedan Gospod, jedna vjera, jedno krštenje, Jedan Bog i Otac sviju, koji je nad svima, kroza sve, i u svima nama.“
- Solunjanima 2:13 „A mi smo dužni svagda zahvaljivati Bogu za vas, braćo, ljubljena od Gospoda, što vas je Bog izabrao od početka za spasenje u svetinji Duha i vjeri istine, Na koje vas prizva kroz Jevanđelje naše, da zadobijete slavu Gospoda našega Isusa Hrista.“
- Petrova 1:2 „Po predznanju Boga Oca, osvećenjem Duha za poslušanje i kropljenje krvlju Isusa Hrista: Blagodat i mir da vam se umnoži.“
Štaviše, vrlo je verovatno da su gore navedeni Pavlovi tekstovi svi napisani u vreme koje je otprilike savremeno pisanju jevanđelja (ili možda čak i pre njega). Pošto je tako, ne bi trebalo da budemo preterano zabrinuti što u Matejevom tekstu nalazimo „Oca“, „Sina“ i „Svetoga Duha“, kao da to zahteva nekakvo objašnjenje. Filozofske i ontološke trojstvene formulacije svakako su se pojavile vekovima posle pisanja Matejevog jevanđelja, ali priznanje odnosa Oca i Sina kojem je učio sam Ješua, zajedno sa prisutnim, delatnim radom Duha, zasigurno je bilo rana pojava među učenicima našeg Učitelja. Stoga to što Matej beleži reči Ješue koje su Njegove učenike ovlastile da krštavaju vernike iz neznabožaca „u ime Oca, Sina i Svetoga Duha“ mora, u najmanju ruku, značiti da je takve vernike iz neznabožaca trebalo da priznaju svoj novi odnos sa Bogom Izrailja, zadobijen kroz dolazak Njegovog Sina kao Mesije, i učinjen stvarnim ili silnim kroz unutrašnje delovanje Duha. Ako možemo da čitamo Matejeve reči a da im ne namećemo hristološke rasprave potonjih vekova, možemo ih prihvatiti onakvima kakve jesu, bez potrebe da tražimo nekakav navodni tekstualni razlog da ih odbacimo.
Fusnote
1 Donald A. Hagner, Matthew 14–28, tom 33b u The Word Bible Commentary (Word, 1995), str. 887–88.
2 Isto, str. 888.
3 vidi http://www.apostolic.net/biblicalstudies/matt2819-willis.htm, pristupljeno 25.12.2006.<strong
4 V. G. Tasker, The Gospel According to St. Matthew u Tasker, ur., Tyndale New Testament Commentaries (Eerdmans, 1961)
5Isto, str. 275.
6 James Hastings, ur., A Dictionary of the Bible, 4 toma (Scribners, 1905), 1.241–42.
7 Isto.
8 J. C. Lambert, „Sacraments“ u James Orr, ur., The International Standard Bible Encyclopedia (1915).
9 Niz drugih sličnih obmana deo je Willisove internet stranice o Mateju 28:19, ali i ovo malo navedenog ovde trebalo bi da čitaocu pruži dovoljan razlog za oprez pri oslanjanju na bilo šta što ovaj autor iznosi.
10 Dovoljno je pretražiti internet za „Matthew 28:19“ pa videti na koji su način neodgovorne dezinformacije i zlonamerna obmana umnožene pred čitaocima koji ništa ne slute. Takvo stanje stvari trebalo bi da ojača našu odlučnost da zaključke prihvatamo tek kada proverimo izvore.
11Rudolph Bultmann, Theology of the New Testament, 2 toma (Scribners, 1951), 1.133–34.
12 D. A. Carson, „Matthew“ u Frank Gaebelein, ur., The Expositor's Bible Commentary, 12 tomova (Zondervan, 1990), 8.598.
13 Da je tako, može se videti iz činjenice da Bart Ehrman u svojoj knjizi The Orthodox Corruption of Scripture (Oxford, 1993) ne pominje ništa o tekstualnom kvarenju Mateja 28:19, iz očiglednog razloga što u grčkim rukopisima ne postoje nikakve tekstualne varijante u pogledu trodelne fraze. Budući da mu je u tom delu cilj da pokaže kako su hristološke rasprave potonjih vekova uvele u tekst teološki motivisane varijante, da su takve varijante postojale za Mateja 28:19, on bi ih nesumnjivo uključio.
14 Alfred Plummer, An Exegetical Commentary on the Gospel According to S. Matthew (James Family Reprint, bez godine), str. 432.
15 George Howard, „A Note on the Short Ending of Matthew“, HTR 81 (1988) 117–20. Vidi takođe njegove primedbe u tom smislu u Hebrew Gospel of Matthew (Mercer, 1995), str. 192–194.
16 Ovaj članak, međutim, obilno je pobio E. Riggenbach (Der Trinitarische Taufbefehl Matt. 28:19 [Gutersloh: C. Bertelsmann, 1901]), koji je pokazao da je Didahi koristio i kratku i trodelnu liturgijsku formulu (up. 7.1, 3; 9.3; 10.2).
17 Shlomo Pines, The Jewish Christians of the Early Centuries of Christianity according to a New Source, Proceedings of the Israel Academy of Sciences and Humanities 2/13 (Jerusalim: Central Press, 1966).
18 David Flusser, „The Conclusion of Matthew in a New Jewish-Christian Source“, ASTI 5(1967), 110–20.
19 Vidi Howard, Hebrew Gospel of Matthew, nav. delo, str. 193, nap. 37.
20 npr. Ecc. Hist. III.5.ii; X.16.viii. Davies i Allison (Matthew u The International Critical Commentary, 3 toma [ T&T Clark, 1997], 3.684, nap. 41) navode da se Evsevijeve aluzije na Mateja 28:19 ili citati tog mesta na taj način javljaju 16 puta. Međutim, B. J. Hubbard (The Matthean Redaction of a Primitive Apostolic Commissioning, SBLDS 19, [Missoula, 1974], str. 151–75) pokazuje Evsevijevu naviku „da netačno navodi Novi zavet i da spaja ili bar grupiše u neposrednoj blizini odlomke koji su na neki način međusobno povezani“.
21 Dokument E u The Ecclesiastical History of Eusebius Pamphilus (Baker Book House, 1955), Dodatak o Nikejskom saboru, str. 43 i dalje.
22 Vidi Kurt Niederwimmer, The Didache u Hermeneia (Fortress, 1998), str. 126-27, i str. 126, nap. 11; Willy Rordorf, „Baptism According to the Didache“ u Jonathan A. Draper, ur., The Didache in Modern Research (Brill, 1996), str. 217–18.
23 John Nolland, Matthew u Marshall i Hagner, ur., The New International Greek Testament Commentary (Eerdmans, 2005), str. 1268.
24 Leon Morris, Matthew u The Pillar New Testament Commentary (Eerdmans, 1992), ad loc, Matej 28:19.
25 W. D. Davies i D. C. Allison, Matthew, 3 toma u The International Critical Commentary (T&T Clark, 1997), 3.685–86.
26 W. F. Albright i C. S. Mann, Matthew u Albright i Freedman, ur., The Anchor Bible (Doubleday, 1971), str. 362–63.