Markovo jevanđelje i rani crkveni oci

U ovom tekstu navešću jednoglasno svedočanstvo ranih crkvenih otaca prva četiri veka da je Marko napisao jevanđelje koje mu se pripisuje dok je bio u Rimu, i da je u suštini zapisao propoved jevanđelja apostola Petra, pošto ga je blaženi apostol prihvatio kao svog duhovnog sina i štićenika. Sav podebljani naglasak je moj.

PAPIJE (60-130. n. e.)

15. I ovo je prezviter rekao: Marko, pošto je postao Petrov tumač, zapisao je tačno, mada ne po redu, sve čega se sećao od onoga što je Hristos rekao ili učinio. Jer on niti je slušao Gospoda niti Ga je sledio, nego je kasnije, kao što rekoh, sledio Petra, koji je svoje učenje prilagođavao potrebama svojih slušalaca, ali bez namere da pruži povezan prikaz Gospodnjih beseda, tako da Marko nije počinio nikakvu grešku dok je tako pisao pojedine stvari onako kako ih se sećao. Jer je pazio na jedno: da ne izostavi ništa od onoga što je čuo i da ništa od toga ne iznese lažno. Ovo o Marku pripoveda Papije. (Jevsevije, Crkvena istorija, Knjiga III, poglavlje 39. Papijevi spisi)

JUSTIN MUČENIK (100-165. n. e.)

Poglavlje 106. Hristovo vaskrsenje je prorečeno u završetku Psalma

Justin: Ostatak Psalma jasno pokazuje da je On znao da će mu Otac dati sve što zatraži i da će Ga podići iz mrtvih; i da je pozivao sve koji se boje Boga da Ga hvale zato što se smilovao na sve rodove ljudi koji veruju, kroz tajnu Onoga koji je bio raspet; i da je stajao usred svoje braće apostola (koji su se pokajali zbog svog bekstva od Njega kada je bio raspet, nakon što je vaskrsao iz mrtvih i nakon što ih je On sam uverio da im je pre svog stradanja pomenuo da mora sve to da pretrpi i da su to unapred objavili proroci), i da je, živeći sa njima, pevao hvale Bogu, kao što je očigledno iz memoara apostola. Reči glase: „Kazujem ime tvoje braći; usred skupštine hvaliću te. Koji se bojite Gospoda, hvalite ga. Sve sjeme Jakovljevo! Poštuj ga. Boj ga se, sve sjeme Izrailjevo!“ A kada se kaže da je promenio ime jednoga od apostola u Petar; i kada je u memoarima o Njemu zapisano da se to tako dogodilo, kao i da je imena druge dvojice braće, sinova Zevedejevih, promenio u Voanerges, što znači sinovi groma; to je bila najava činjenice da je On bio Onaj po kome je Jakov nazvan Izrailj, a Osija nazvan Isus (Jošua), pod čijim je imenom narod koji je preživeo od onih što su izašli iz Egipta bio uveden u zemlju obećanu praocima. A da će ustati kao zvezda iz semena Avramovog, Mojsije je unapred pokazao kada je ovako rekao: „izaći će Zvijezda iz Jakova i ustaće Palica iz Izrailja“ Brojevi 24:17 a drugo Pismo kaže: „Evo čovjeka kojemu je ime Klica“ Prema tome, kada se u vreme Njegovog rođenja pojavila zvezda na nebu, kao što je zapisano u memoarima Njegovih apostola, mudraci iz Arabije, prepoznavši po tome znak, dođoše i pokloniše Mu se.(Dijalog sa Trifonom Judejcem, poglavlja 89-108)

Justin navodi sledeći odlomak iz Marka, čime ovo jevanđelje identifikuje kao Petrove memoare:

„I iziđe na goru i dozva one koje sam htjede, i dođoše mu. I postavi Dvanaestoricu, da budu s njim, i da ih šalje da propovijedaju, I da imaju vlast iscjeljivati bolesti i izgoniti demone; I nadjenu Simonu ime Petar; I Jakova Zevedejeva i Jovana brata Jakovljeva, i nadjenu im ime Voanerges, što znači sinovi groma; I Andreja i Filipa i Vartolomeja i Mateja i Tomu i Jakova Alfejeva i Tadeja i Simona Kananita I Judu Iskariotskoga, koji ga i izdade.“ Marko 3:13-19 Modern English Version (MEV)

IRINEJ LIONSKI (130-202. n. e.)

Apostoli nisu počeli da propovedaju jevanđelje, niti da bilo šta zapisuju, dok nisu bili obdareni darovima i silom Svetoga Duha. Propovedali su jedino jednoga Boga, Tvorca neba i zemlje.

1. Plan našeg spasenja nismo saznali ni od koga drugog nego od onih kroz koje je jevanđelje došlo do nas, koje su oni najpre javno propovedali, a kasnije nam ga, po volji Božjoj, predali u Svetom pismu, da bude temelj i stub naše vere. Jer nije dopušteno tvrditi da su propovedali pre nego što su stekli savršeno znanje, kao što se neki čak usuđuju da kažu, hvališući se da su poboljšali apostole. Jer, pošto je naš Gospod vaskrsao iz mrtvih, [apostoli] su bili zaodenuti silom sa visine kada je Sveti Duh sišao [na njih], bili su ispunjeni svim [Njegovim darovima] i imali su savršeno znanje: otišli su na krajeve zemlje propovedajući radosnu vest o dobrima [poslatim] od Boga nama i objavljujući nebeski mir ljudima, koji zaista svi podjednako i pojedinačno poseduju jevanđelje Božje. Matej je takođe izdao pisano jevanđelje među Jevrejima na njihovom sopstvenom narečju, dok su Petar i Pavle propovedali u Rimu i postavljali temelje Crkve. Posle njihovog odlaska, Marko, učenik i tumač Petrov, takođe nam je pismeno predao ono što je Petar propovedao. I Luka, Pavlov saputnik, zapisao je u knjizi jevanđelje koje je on propovedao. Zatim je Jovan, učenik Gospodnji, koji je i na Njegove grudi bio naslonjen, i sam objavio jevanđelje tokom svog boravka u Efesu u Aziji.

2. Svi oni su nam objavili da postoji jedan Bog, Tvorac neba i zemlje, najavljen zakonom i prorocima; i jedan Hristos, Sin Božji. Ako se neko ne slaže sa ovim istinama, on prezire Gospodnje saputnike; štaviše, prezire samoga Hrista Gospoda; da, prezire i Oca, i sam sebe osuđuje, opirući se i protiveći se sopstvenom spasenju, kao što je slučaj sa svim jereticima. (Protiv jeresi, Knjiga III, poglavlje 1)

TERTULIJAN (155-240. n. e.)

Poglavlje 5. Po pravilu drevnosti, katoličanska jevanđelja se pokazuju istinitim, uključujući i pravo jevanđelje svetog Luke. Markionovo je samo osakaćeno izdanje. Slabost i nedoslednost jeretika u zanemarivanju ostalih jevanđelja.

Sve u svemu, dakle, ako je očigledno istinitije ono što je ranije, ako je ranije ono što je od samoga početka, ako je od početka ono što za svoje autore ima apostole, onda će isto tako biti sasvim očigledno da od apostola potiče ono što je kao sveti zalog sačuvano u crkvama apostolskim. Da vidimo kakvo su mleko Korinćani pili od Pavla; po kom su pravilu vere Galati bili ispravljeni; šta su Filipljani, Solunjani i Efesci čitali po njemu; kakvo svedočanstvo daju i Rimljani, tako bliski (apostolima), kojima su Petar i Pavle zajednički zaveštali jevanđelje zapečaćeno sopstvenom krvlju. Imamo i crkve koje je odgajio sveti Jovan. Jer iako Markion odbacuje njegovo Otkrivenje, red episkopa (tamošnjih), kada se prati do svoga izvora, ipak će počivati na Jovanu kao svom začetniku. Na isti način se prepoznaje i izvrsni izvor ostalih crkava. Kažem, dakle, da je u njima (i to ne samo u onima koje su osnovali apostoli, nego u svima onima koje su s njima sjedinjene u zajedništvu tajne jevanđelja Hristovog) ono jevanđelje po Luki, koje branimo svom snagom, opstalo od svog prvog objavljivanja; dok Markionovo jevanđelje većini ljudi nije poznato, a nikome nije poznato a da istovremeno ne bude i osuđeno. I ono, naravno, ima svoje crkve, ali isključivo sopstvene — utoliko kasne ukoliko su lažne; a ako želite da saznate njihovo poreklo, lakše ćete u njemu otkriti otpadništvo nego apostolstvo, sa Markionom valjda kao njihovim osnivačem, ili s nekim iz Markionovog roja.

Čak i ose prave saće; tako i ovi markioniti prave crkve. Isti autoritet apostolskih crkava pružiće svedočanstvo i za ostala jevanđelja, koja podjednako posedujemo preko njih i po njihovoj upotrebi — mislim na jevanđelja po Jovanu i Mateju — dok se za ono koje je Marko objavio može tvrditi da je Petrovo, čiji je tumač Marko bio. Jer čak i Lukin oblik jevanđelja ljudi obično pripisuju Pavlu. I sasvim je razumljivo da dela koja objavljuju učenici pripadaju njihovim učiteljima. Dakle, Markion treba da bude strogo pozvan na odgovornost i u pogledu ovih (ostalih jevanđelja), zato što ih je izostavio i insistirao radije na Luki; kao da ni ona nisu slobodno kolala po crkvama, kao i Lukino jevanđelje, od samoga početka. Štaviše, još je verodostojnije da su postojala od samog početka; jer, budući delo apostola, bila su ranija i istovremena po nastanku sa samim crkvama. Ali kako to biva, ako apostoli nisu ništa objavili, da su njihovi učenici bili spremniji za takav posao; jer nisu mogli biti učenici bez ikakve pouke od svojih učitelja? Ako je, dakle, očigledno da su i ova (jevanđelja) bila u opticaju po crkvama, zašto ih Markion nije dotakao — bilo da ih ispravi ako su bila iskvarena, bilo da ih prizna ako su bila neiskvarena? Jer sasvim je prirodno da bi oni koji su izvrtali jevanđelje bili više zabrinuti za izvrtanje onih spisa za čiji su autoritet znali da je opštije prihvaćen.

Čak su i lažni apostoli (tako nazvani) upravo iz tog razloga, jer su podražavali apostole svojim falsifikovanjem. Utoliko, dakle, ukoliko je mogao da ispravi ono što je trebalo ispraviti, ako je nađeno iskvarenim, utoliko je čvrsto podrazumevao da je slobodno od kvarenja sve ono što po njegovom mišljenju nije zahtevalo ispravku. Ukratko, ispravio je jednostavno ono što je smatrao iskvarenim; premda, zaista, ni to pravedno, jer zapravo nije bilo iskvareno. Jer ako su (jevanđelja) apostola došla do nas u svojoj celovitosti, dok se Lukino, koje je kod nas primljeno, toliko slaže sa njihovim pravilom da im je ravno po trajnosti prihvatanja u crkvama, jasno sledi da je i Lukino jevanđelje došlo do nas u istoj takvoj celovitosti sve do svetogrdnog postupanja Markionovog. Ukratko, kada je Markion na njega stavio ruke, ono je tada postalo različito i neprijateljsko prema jevanđeljima apostola. Zato ću savetovati njegove sledbenike da ili izmene ova jevanđelja, ma koliko kasno bilo, tako da budu saobrazna njihovom, čime bi mogla izgledati kao da su u saglasnosti sa apostolskim spisima (jer oni svakodnevno doteruju svoje delo, kao što ih mi svakodnevno pobijamo); ili pak da se postide zbog svoga učitelja, koji je u oba slučaja sam sebe osudio — bilo kada, pogođen savešću, prenosi istinu jevanđelja, bilo kada je opet izvrće besramnim petljanjem. Takvi su sažeti argumenti kojima se služimo kada uzimamo oružje protiv jeretika radi vere jevanđelja, održavajući kako onaj red vremena, koji nalaže da je kasan datum obeležje falsifikatora, tako i onaj autoritet crkava koji podupire predanje apostola; jer istina nužno mora prethoditi krivotvorini i poticati pravo od onih koji su je predali. (Protiv Markiona, Knjiga IV)

IPOLIT (170-236. n. e.)

Poglavlje 18. Izvor markionizma; Empedokle ponovo potvrđen kao nadahnitelj jeresi.

Kada, dakle, Markion ili neki od njegovih pasa laje protiv Demijurga i iznosi razloge iz poređenja dobra i zla, treba da im kažemo da ni Pavle apostol ni Marko, onaj sa osakaćenim prstom, nisu objavili takva (učenja). Jer ništa od tih (učenja) nije zapisano u jevanđelju po Marku. Nego (pravi tvorac tog sistema) jeste Empedokle, sin Metonov, rodom iz Agrigenta. A (Markion) je opljačkao ovoga (filozofa) i uobrazio da će do dana današnjeg ostati neprimećen njegov prenos, istim izrazima, celokupnog ustrojstva njegove jeresi sa Sicilije u jevanđeoske pripovesti. Jer podnesi me, o Markione: kao što si ti ustanovio poređenje dobra i zla, tako ću i ja danas ustanoviti poređenje prateći tvoja sopstvena učenja, onako kako ih ti zamišljaš. Tvrdiš da je Demijurg sveta zao — zašto ne sakriješ lice od stida, (tako) učeći Crkvu Empedoklovim naukama? Kažeš da postoji dobro Božanstvo koje uništava dela Demijurgova: zar tada ne propovedaš očigledno svojim učenicima, kao dobro Božanstvo, Empedoklovo Prijateljstvo? Zabranjuješ brak, rađanje dece, (i) nalažeš uzdržavanje od jela koja je Bog stvorio da ih uzimaju verni i oni koji znaju istinu.1. Timoteju 4:3 (Zar misliš, dakle,) da možeš izbeći otkrivanje, (dok tako) nalažeš Empedoklove očistiteljne obrede? Jer zapravo ti u svemu slediš ovoga (paganskog filozofa), dok svoje sopstvene učenike poučavaš da odbijaju meso, kako ne bi jeli neko telo (koje bi moglo biti) ostatak duše koju je Demijurg kaznio. Raskidaš brakove koje je Božanstvo spojilo. I ovde se opet saobražavaš Empedoklovim učenjima, kako bi za tebe delo Prijateljstva bilo ovekovečeno kao jedno (i) nedeljivo. Jer, prema Empedoklu, brak razdvaja jedinstvo i čini (od njega) mnoštvo, kao što smo dokazali. (Pobijanje svih jeresi, KNJIGA 7)

ORIGEN (184-253. n. e.)

Poglavlje 25. Njegov pregled kanonskih Svetih pisama.

1. Tumačeći prvi Psalam, on daje katalog svetih spisa Staroga zaveta na sledeći način:

Treba reći da kanonskih knjiga, onako kako su ih Jevreji predali, ima dvadeset dve; što odgovara broju njihovih slova. Dalje kaže:

2. Dvadeset dve knjige Jevreja su sledeće: ona koju mi zovemo Postanje, a Jevreji, po početku knjige, Bresit, što znači ‘U početku’; Izlazak, Velesmot, to jest ‘Ovo su imena’; Levitska, Vikra, ‘I pozva’; Brojevi, Amesfekodeim; Ponovljeni zakoni, Eleadebareim, ‘Ovo su reči’; Isus, sin Navin, Josue ben Nun; Sudije i Ruta, kod njih u jednoj knjizi, Safateim; Prva i Druga o Carevima, kod njih jedna, Samuel, to jest ‘Pozvani od Boga’; Treća i Četvrta o Carevima u jednoj, Vamelh David, to jest ‘Carstvo Davidovo’; od Dnevnika, Prva i Druga u jednoj, Dabreiamein, to jest ‘Zapisi dana’; Jezdra, Prva i Druga u jednoj, Ezra, to jest ‘Pomoćnik’; knjiga Psalama, Sfartelim; Priče Solomonove, Melot; Propovednik, Koelt; Pesma nad pesmama (a ne, kao što neki misle, Pesme nad pesmama), Sir Hasirim; Isaija, Jesija; Jeremija, sa Plačem i poslanicom u jednoj, Jeremija; Danilo, Danilo; Jezekilj, Jezekiel; Jov, Jov; Jestira, Jestira. A pored ovih tu su i Makavejske knjige, koje nose naslov Sarbet Savanaiel. Ovo navodi u gore pomenutom delu.

3. U svojoj prvoj knjizi o Matejevom jevanđelju, braneći kanon Crkve, on svedoči da poznaje samo četiri jevanđelja, pišući ovako:

4. Među četiri jevanđelja, koja su jedina neosporna u Crkvi Božjoj pod nebom, po predanju sam naučio da je prvo napisao Matej, koji je nekada bio carinik, a potom apostol Isusa Hrista, i ono je pripremljeno za obraćenike iz judaizma i objavljeno na jevrejskom jeziku.

5. Drugo je Markovo, koji ga je sastavio prema Petrovim uputstvima, a Petar ga u svojoj sabornoj poslanici priznaje kao sina, govoreći: „Pozdravlja vas Crkva u Vavilonu, izabrana kao i vi, i Marko sin moj.“ 1. Petrova 5:13

6. A treće je Lukino, jevanđelje koje preporučuje Pavle, sastavljeno za obraćenike iz neznaboštva. Poslednje od svih je Jovanovo.

7. U petoj knjizi svojih Tumačenja Jovanovog jevanđelja, on ovako govori o poslanicama apostola: Ali onaj koji je bio „Koji nas i učini sposobnim da budemo služitelji Novoga Zavjeta, ne slova nego Duha“ 2. Korinćanima 3:6 to jest Pavle, koji je „tako da sam od Jerusalima i naokolo sve do Ilirika ispunio Jevanđeljem Hristovim.“ Rimljanima 15:19 nije pisao svim crkvama koje je poučio, a onima kojima je pisao poslao je tek nekoliko redova.

8. A Petar, na kome je sazidana Crkva Hristova, „vrata pakla neće je nadvladati“ Matej 16:18 ostavio je jednu priznatu poslanicu; možda i drugu, ali to je sporno.

9. Zašto da govorimo o onome koji je bio naslonjen na grudi Isusove, o Jovanu, koji nam je ostavio jedno jevanđelje, premda je priznao da bi mogao napisati toliko njih da ih svet ne bi mogao obuhvatiti? A napisao je i Otkrivenje, ali mu je bilo zapoveđeno da ćuti i da ne zapiše reči sedam gromova.

10. Ostavio je i poslanicu od vrlo malo redova; možda i drugu i treću; ali ih ne smatraju svi verodostojnim, i zajedno nemaju ni sto redova.

11. Pored toga, u svojim Besedama o Poslanici Jevrejima iznosi sledeće tvrdnje: da jezički stil poslanice pod naslovom ‘Jevrejima’ nije nevešt kao govor apostola, koji je za sebe priznao da je „nevješt u riječi“ 2. Korinćanima 11:6 to jest u izražavanju; nego da je njen izraz čistiji grčki, priznaće svako ko ima moć da razaznaje razlike u frazeologiji.

12. Štaviše, da su misli poslanice divne i ne manje vredne od priznatih apostolskih spisa, priznaće svako ko pažljivo ispita apostolski tekst.’

13. Dalje dodaje: kada bih izneo svoje mišljenje, rekao bih da su misli apostolove, ali da su dikcija i frazeologija nekoga ko je zapamtio apostolska učenja i u dokolici zapisao ono što je rekao njegov učitelj. Stoga, ako neka crkva smatra da je ova poslanica Pavlova, neka bude pohvaljena zbog toga. Jer nisu bez razloga stari predali da je Pavlova.

14. Ali ko je napisao poslanicu, uistinu, Bog zna. Tvrdnja nekih koji su bili pre nas jeste da je poslanicu napisao Kliment, episkop Rimljana, a drugih da ju je napisao Luka, pisac jevanđelja i Dela apostolskih. Ali neka ovo bude dovoljno o tim stvarima.

(Jevsevije, Crkvena istorija, Knjiga VI)

KLIMENT ALEKSANDRIJSKI (150-212. n. e.)

Poglavlje 14. Sveta pisma koja on pominje.

1. Da ukratko sažmemo, on je u Hipotipozama dao skraćene prikaze celokupnog kanonskog Svetog pisma, ne izostavljajući ni sporne knjige — mislim na Judinu i ostale saborne poslanice, i na Varnavinu i takozvano Petrovo Otkrivenje.

2. On kaže da je Poslanica Jevrejima delo Pavlovo, i da je napisana Jevrejima na jevrejskom jeziku; ali da ju je Luka pažljivo preveo i objavio za Grke, i otuda se isti stil izražavanja nalazi u ovoj poslanici i u Delima apostolskim.

3. Ali kaže da reči „Pavle apostol“ verovatno nisu bile stavljene na početak, jer, šaljući je Jevrejima, koji su bili predubeđeni i sumnjičavi prema njemu, mudro nije želeo da ih odbije na samom početku navodeći svoje ime.

4. Dalje kaže: ali sada, kao što je blaženi prezviter rekao, budući da je Gospod, kao apostol Svemogućega, bio poslan Jevrejima, Pavle, kao poslan neznabošcima, zbog svoje skromnosti nije sebe potpisao kao apostola Jevreja, iz poštovanja prema Gospodu, i zato što je, budući glasnik i apostol neznabožaca, pisao Jevrejima iz svoje preobilnosti.

5. Opet, u istim knjigama, Kliment prenosi predanje najranijih prezvitera o redosledu jevanđelja, na sledeći način:

6. Prvo su napisana jevanđelja koja sadrže rodoslove, kaže on. Jevanđelje po Marku imalo je ovakav povod. Pošto je Petar javno propovedao Reč u Rimu, i objavio jevanđelje Duhom, mnogi koji su bili prisutni zamolili su da Marko, koji ga je dugo pratio i pamtio njegove izreke, to zapiše. I sastavivši jevanđelje, dao ga je onima koji su to tražili.

7. Kada je Petar za to saznao, niti je izričito zabranio niti podsticao. Ali, poslednji od svih, Jovan, uvidevši da su spoljašnje činjenice već razjašnjene u jevanđelju, podstaknut od svojih prijatelja i nadahnut Duhom, sastavio je duhovno jevanđelje. Ovo je Klimentov izveštaj. (Jevsevije, Crkvena istorija, Knjiga VI)

ANTIMARKIONITSKI PROLOZI JEVANĐELJIMA (2. – 4. vek)

Marko

… Marko je zapisao, koji je nazvan Kolobodaktil 1, zato što je imao prste premale u odnosu na visinu ostatka svoga tela. On sam je bio Petrov tumač. Nakon smrti samoga Petra, isti čovek je napisao ovo jevanđelje u krajevima Italije.

Luka

Luka je zaista bio Antiohijac, Sirijac, lekar po zanimanju, učenik apostola: kasnije je, međutim, sledio Pavla sve do njegovog mučeništva, služeći Gospodu besprekorno. Nikada nije imao ženu, nikada nije imao dece, i umro je u osamdeset četvrtoj godini, pun Svetoga Duha, u Beotiji. Stoga — premda su jevanđelja već bila napisana —- Matejevo doduše u Judeji, a Markovo u Italiji —- pokrenut Svetim Duhom, zapisao je ovo jevanđelje u krajevima Ahaje, naznačivši u predgovoru da su druga napisana pre njegovog, ali i da mu je bilo od najveće važnosti da sa najvećom marljivošću izloži čitav niz događaja u svom pripovedanju za grčke vernike, kako ne bi bili zavedeni primamljivošću jevrejskih bajki, ili, zavedeni bajkama jeretika i budalastim nagovaranjima, otpali od istine. I tako je odmah na početku uzeo krajnje neophodnu [priču] o rođenju Jovana, koji je početak jevanđelja, preteča našeg Gospoda Isusa Hrista, i bio je saradnik u usavršavanju naroda, isto tako u uvođenju krštenja i saučesnik u mučeništvu. O ovom rasporedu prorok Malahija, jedan od dvanaestorice, svakako čini pomen. I zaista je kasnije isti Luka napisao Dela apostolska. Kasnije je apostol Jovan napisao Otkrivenje na ostrvu Patmosu, a zatim jevanđelje u Aziji.

Jovan

Jevanđelje po Jovanu je otkriveno i predato crkvama od strane Jovana dok je još bio u telu, upravo kao što je Papije iz Jerapolja, bliski Jovanov učenik, ispričao u egzotericima, to jest u poslednjih pet knjiga. On je zaista zapisao jevanđelje, dok je Jovan pažljivo diktirao. Ali jeretik Markion, pošto ga je on osudio zato što je učio 2 suprotno njemu [Jovanu], bio je isteran od Jovana. A on [Markion] mu [Jovanu] je bio doneo spise ili pisma od braće koja su bila u Pontu.

Prevod je načinjen prema tekstu koji je objavio De Bruyne u Revue Bénédictine 40 (1928), str. 193 i dalje.

1. Nadimak znači „zdepasti prst“.

2. Doslovno sentiebat: mislio je. (Engleski prevod Rodžera Pirsa)

JEVSEVIJE (260-340. n. e.)

Poglavlje 16. Marko je prvi propovedao hrišćanstvo stanovnicima Egipta.

1. I kažu da je ovaj Marko bio prvi koji je poslan u Egipat, i da je propovedao jevanđelje koje je napisao, i prvi osnovao crkve u Aleksandriji.

2. A mnoštvo vernika, i muškaraca i žena, koje se tamo okupilo na samom početku i živelo životom najvećeg filozofskog i preteranog asketizma, bilo je toliko veliko da je Filon smatrao vrednim da opiše njihove poduhvate, njihove sastanke, njihove gozbe i čitav njihov način života.

Poglavlje 17. Filonov izveštaj o asketama Egipta.

1. Takođe se kaže da se Filon za vladavine Klaudija u Rimu upoznao sa Petrom, koji je tada tamo propovedao. Niti je to zaista neverovatno, jer delo o kojem smo govorili, a koje je on sastavio nekoliko godina kasnije, jasno sadrži ona pravila Crkve koja se do dana današnjeg poštuju među nama. (Jevsevije, Crkvena istorija, Knjiga II)

JERONIM (340-420. n. e.)

(2) Prvi od svih je Matej, carinik, koji se naziva i Levije, koji je objavio jevanđelje u Judeji na jevrejskom jeziku, uglavnom radi onih iz jevrejstva koji su poverovali u Isusa i koji nikako nisu držali senku Zakona, budući da ju je istina jevanđelja nasledila. Marko je drugi, tumač apostola Petra i prvi episkop aleksandrijske crkve, koji doduše ni sam nije video Gospoda i Spasitelja, ali je pripovedao ono što je čuo da njegov učitelj propoveda, u skladu sa pouzdanošću događaja pre nego sa njihovim redosledom. Treći je Luka, lekar, Sirijac rodom iz Antiohije, čija je pohvala u njegovom jevanđelju, koji je i sam, kao učenik apostola Pavla, sastavio svoju knjigu u oblastima Ahaje i Beotije, dublje istražujući izvesna pitanja i, kao što i sam priznaje u predgovoru, opisujući ono što je pre čuo nego video. Poslednji je Jovan, apostol i jevanđelist, koga je Isus veoma voleo. Dok je bio naslonjen na Gospodnje grudi, pio je najčistije od učenja. On jedini je zaslužio da čuje sa krsta: „Evo ti majke!“

Kada je bio u Aziji, već su tada nicala semena jeretika, Kerinta, Ebiona i drugih koji poriču da je Hristos došao u telu. Sam Jovan ih u svojoj poslanici naziva antihristima, a apostol Pavle ih često napada. U to vreme Jovana su gotovo svi episkopi Azije i izaslanstva mnogih crkava primorali da piše dublje o božanstvu Spasitelja i da prodre, da tako kažemo, do same Reči Božje, kroz smelost koja nije bila toliko drska koliko blažena. Ovo je izvor crkvenog istorijskog predanja da je, kada su ga braća primorala da piše, odgovorio da će se pomoliti Gospodu. Kada je to izvršeno i kada je bio obilno ispunjen otkrivenjem, izlio je onaj s neba poslani prolog: „U početku bješe Logos (Riječ), i Logos bješe u Boga, i Logos bješe Bog. On bješe u početku u Boga.“ (Tumačenje Mateja, The Fathers of the Church: A New Translation, preveo Tomas P. Šek [The Catholic University of America Press, 2008], Predgovor, str. 53-55 https://books.google.com/books?id=j0UmWBivNJgC&printsec=frontcover#v=onepage&q&f=false)