Mari Dž. Haris u odbranu božanstva Hrista

Mari Dž. Haris jedan je od najistaknutijih evanđeoskih bibličara i ujedno dubok zastupnik istorijskog postojanja, suštinskog božanstva i telesnog vaskrsenja Hrista. Napisao je neka od najboljih dela i komentara koji se tiču temeljnih hrišćanskih učenja.

U ovoj objavi delim odlomke iz jedne od njegovih knjiga u kojima se potvrđuje i brani Isusovo istorijsko postojanje, telesno vaskrsenje i božanstvo.

1. ISUS POSEDUJE BOŽANSKE ATRIBUTE

Jedan stih više od svih ostalih u Novom zavetu potvrđuje da se svaki božanski atribut nalazi u Isusu: „U Njemu obitava sva punoća Božanstva tjelesno“ (Kološanima 2:9). Pavle ne kaže prosto „punina Božanstva“, već „sveukupna punina Božanstva“. On naglašava da nijedan element te punine nije izuzet. Sve što je karakteristično za Boga kao Boga prebiva u Hristu. To uključuje i Božju prirodu i njegove atribute. U grčkom tekstu glagol prebiva (prezent) i prilog preveden kao „telesno“ ne stoje jedan uz drugi, nego su razdvojeni, što ukazuje na to da se iznose dve različite tvrdnje: da sveukupna punina Božanstva večno prebiva u Hristu i da ta punina sada trajno prebiva u Hristu u telesnom obliku. Tako Pavle podrazumeva i večno božanstvo i trajnu čovečnost Hrista.

Što se tiče pojedinačnih atributa, izvesni odlomci podrazumevaju da je Isus i pre i posle svog zemaljskog života sveznajući (Jovan 21:17; Dela apostolska 1:24), sveprisutan (Efescima 4:10) i nepromenljiv (Jevrejima 13:8).2 Štaviše, tokom svog zemaljskog života bio je bezgrešan i svet (Dela apostolska 3:14; 2. Korinćanima 5:21; Jevrejima 4:15; 7:26; 1. Petrova 2:22; 1. Jovanova 3:5) kao što je i Bog Otac svet (Levitska 19:2; Isaija 6:3; 57:15).

2. ISUS VEČNO POSTOJI

Dva stiha govore o Hristovom postojanju ili delovanju pre njegovog ovaploćenja:

„Ovo reče Isaija kada vidje slavu njegovu i govoraše o njemu.“ (Jovan 12:41; vidi Isaija 6:1-3)

„pijahu od duhovne stijene koja ih je slijedila, a stijena bješe Hristos“ (1. Korinćanima 10:4)

Postoje i mnogi odlomci koji govore o tome kako Otac šalje Sina u svet (npr. Jovan 3:17; Rimljanima 8:3; Galatima 4:4; 1. Jovanova 4:9), ili o Sinovljevom dolasku u svet (npr. Jovan 1:9; 2. Korinćanima 8:9), ili o njegovom pojavljivanju na zemaljskoj pozornici (npr. Jevrejima 9:26; 1. Petrova 1:20), a svi oni pretpostavljaju njegovo prethodno postojanje.

Drugi stihovi potvrđuju Hristovo postojanje pre stvaranja:

„U početku bješe Logos (Riječ)“ (Jovan 1:1)

„I sada proslavi ti mene, Oče, u tebe samoga, slavom koju imadoh u tebe prije nego svijet postade.“ (Jovan 17:5)

„U ove posljednje dane govorio je nama preko Sina, kojega postavi nasljednikom svega, kroz kojega je i vijekove stvorio“ (Jevrejima 1:2)

Ova tri stiha podrazumevaju večnu preegzistenciju Isusa, ali je ne potvrđuju izričito. Najbliže što Novi zavet dolazi izričitoj potvrdi ove istine jeste upotreba bezvremenog prezenta:

„Boga niko nije vidio nikad: Jedinorodni Sin koji je u naručju Oca, on ga objavi.“ (Jovan 1:18)

„A Isus im reče: Zaista, zaista vam kažem: prije nego Avraam nastade, Ja jesam.“ (Jovan 8:58; up. Izlazak 3:14)

„Koji budući u obličju Božijem, nije smatrao za otimanje to što je jednak sa Bogom“ (Filipljanima 2:6)

„On je prije svega“ (Kološanima 1:17)

„Isus Hristos je isti juče i danas i u vijekove.“ (Jevrejima 13:8; prezent je u grčkom izostavljen) (Tri ključna pitanja o Isusu [Wipf and Stock Publishers, Eugene, OR, 2008], str. 66-68; naglasak moj)

4. ISUS JE VRHOVAN NAD SVIME

Jedan od stalnih refrena koji se provlače kroz ceo Stari zavet sažet je u psalmistovim rečima: „si ti, Gospode, visok nad svom zemljom i nadvisuješ sve bogove.“ (Psalam 97:9). Prvi hrišćani su istu sveopštu vrhovnost pripisivali Isusu. Petar potvrđuje da Isus „Koji, otišavši na nebo, sa desne je strane Boga, i potčinjeni su mu anđeli i vlasti i sile.“ (1. Petrova 3:22). Pavle tvrdi da je „Hristos i umrije i vaskrse i oživi da ovlada i mrtvima i živima.“ (Rimljanima 14:9). A Jovan primećuje da je Isus „Gospodar nad carevima zemaljskim“ (Otkrivenje 1:5). Ali Isus nije vrhovan samo nad svim nebeskim bićima i svim zemaljskim bićima, bilo mrtvim ili živim. On ima vlast i vladavinu nad celim svemirom, živim i neživim. On je „nad svima“ (Rimljanima 9:5) i „pre svega“ (Kološanima 1:17) kako u pogledu vremena tako i u pogledu položaja. U ova dva stiha grčka reč za „sve“ dvosmislena je, jer može biti muškog roda („sve osobe“) ili srednjeg („sve stvari“, žive i nežive).

Ovo drugo je verovatnije. Svi ovi naglasci sabrani su u Efescima 1:20-22:

„Koju učini u Hristu vaskrsavši ga iz mrtvih, i posadi sebi s desne strane na nebesima, Iznad svakoga načalstva, i vlasti, i sile, i gospodstva, i iznad svakoga imena što se može nazvati, ne samo u ovome vijeku, nego i u budućem; I sve pokori pod noge njegove, i Njega postavi iznad svega za glavu Crkvi“

5. ISUS JE SAVRŠENO OTKRIVENJE BOGA

Za hrišćansku tradiciju je od središnjeg značaja verovanje da se Bog, onakav kakav je sam u sebi, ne može videti fizičkim okom; on je nevidljiv (1. Timoteju 1:17; 1. Jovanova 4:12). Niko ga nije video niti ga može videti (1. Timoteju 6:16). Ali jednako je središnje uverenje da je u Hristu Bog Otac savršeno otkrio samoga sebe. Isus Hristos je tačno i sveobuhvatno učinio vidljivom nevidljivu Božju prirodu:

„Boga niko nije vidio nikad: Jedinorodni Sin koji je u naručju Oca, on ga objavi.“ (Jovan 1:18, moj prevod)

Samo Sin koji ima udela u božanskoj prirodi (up. Jovan 1:1) osposobljen je da Oca otkrije lično i potpuno. Jovanov složeni glagol (exegesato, „on ga je objavio“) podrazumeva savršenstvo Božjeg samootkrivenja u Hristu. Kao odgovor na Filipov zahtev, „Gospode, pokaži nam Oca, i biće nam dosta.“ (Jovan 14:8), Isus je primetio: „Ko je vidio mene, vidio je Oca“ (Jovan 14:9).

Ovo gledanje na Isusovu ulogu ne izražava samo apostol Jovan. Pavle prikazuje Isusa kao „ikona Boga nevidljivoga“ (Kološanima 1:15). To jest, on je tačan i vidljiv izraz Boga koji nije viđen i koji se ne može videti. Tu je i pisac Poslanice Jevrejima, koji izjavljuje da je „On koji je sjaj slave i obličje bića Njegovoga“ (Jevrejima 1:3). Dva ključna grčka izraza u ovom stihu su slikovita. Apaugasma („sjaj“) prikazuje Hrista kao „isijavanje“ ili „odsjaj“ ili „ozračenu svetlost“ urođene slave Boga Oca. Charakter („tačan otisak“) ukazuje na Hrista kao besprekoran izraz Božje prirode, na onoga koji je neizbrisivo obeležen Božjim karakterom. (Isto, str. 69-71; naglasak moj)

C. Isus i Jahve

Jahve je hebrejsko ime Boga Izrailja. Ponekad se piše u veštačkom obliku „Jehova“,12 ali se u engleskim prevodima tradicionalno prenosi rečju GOSPOD, napisanom malim verzalom.

Do sada sam u ovom poglavlju pokazao da novozavetni pisci Isusu pripisuju status koji Stari zavet zadržava za Boga i opisuju ga kako vrši funkcije koje pripadaju isključivo božanskom području. Ovu podudarnost između statusa i uloga Isusa i statusa i uloga Boga dodatno potvrđuju izvesni starozavetni odlomci koji se u svom izvornom kontekstu odnose isključivo na Jahvea, ali se u Novom zavetu primenjuju na Isusa sa onim što H. R. Mekintoš naziva „nesmetanom jednostavnošću“.13 Da bi ova podudarnost između dva zaveta bila jasno vidljiva, biće korisno izložiti odlomke u dve kolone.

1. KARAKTER JAHVEA.

„A Isus im reče: Zaista, zaista vam kažem: prije nego Avraam nastade, Ja jesam.“ (Jovan 8:58)

„I kad ga vidjeh, padoh k nogama njegovim kao mrtav, i On položi desnu ruku svoju na me govoreći: Ne boj se, ja sam Prvi i Posljednji“ (Otkrivenje 1:17)

„Oni će proći, a ti ostaješ, i sve će ostarjeti kao odijelo, I savićeš ih kao haljinu, i izmjeniće se, a ti si uvijek isti, i godine tvoje neće minuti.“ (Jevrejima 1:11-12)

2. SVETOST JAHVEA

„svaki koji u njega vjeruje neće se postidjeti“ (Rimljanima 9:33; 10:11; 1. Petrova 2:6)

3. OBOŽAVANJE JAHVEA

„Sobom se zakleh; izide iz usta mojih riječ pravedna, i neće se poreći, da će im se pokloniti svako koljeno, i zaklinjati se svaki jezik.“ (Isaija 45:23)

„Veselite se, narodi, s narodom njegovijem, jer će pokajati krv sluga svojih, i osvetiće se neprijateljima svojim, i očistiće zemlju svoju i narod svoj.“ (Ponovljeni zakoni 32:43, Septuaginta)

„Poklonite mu se svi bogovi.“ (Psalam 97:7, Septuaginta)

„Da se u Ime Isusovo pokloni svako koljeno što je na nebesima i na zemlji i pod zemljom; I da svaki jezik prizna da je Isus Hristos Gospod“ (Filipljanima 2:10-11)

„I opet, kada uvodi Prvorodnoga u vaseljenu, govori: I neka mu se poklone svi anđeli Božiji.“ (Jevrejima 1:6)

4. JAHVEOVO DELO STVARANJA

„Davno si postavio zemlju, i nebesa su djelo ruku tvojih.“ (Psalam 102:25, Septuaginta)

„Ti, Gospode, u početku osnova zemlju, i nebesa su djelo ruku tvojih“ (Jevrejima 1:10)

5. JAHVEOVO SPASENJE

„I svaki koji prizove ime Gospodnje spašće se“ (Joil 2:32)

„Glas je nekoga koji viče: Pripravite u pustinji put Gospodnji, poravnite u pustoši stazu Bogu našemu.“ (Isaija 40:3)

„Jer nema razlike između Judejca i Jelina; jer je isti Gospod sviju, bogat za sve koji ga prizivaju. Jer svaki koji prizove Ime Gospodnje biće spasen.“ (Rimljanima 10:12-13 [Dela apostolska 2:21])

„Jer to je onaj za koga je rekao prorok Isaija govoreći: Glas vapijućeg u pustinji: pripremite put Gospodnji, poravnite staze njegove.“ (Matej 3:3)

6. JAHVEOV SUD

„I biće vam svetinja, a kamen za spoticanje i stijena za sablazan objema domovima Izrailjevijem“ (Isaija 8:14)

„Koji se i spotiču o njega protiveći se riječi, na što su i opredijeljeni.“ (1. Petrova 2:8 [Rimljanima 9:33])

7. JAHVEOV TRIJUMF

„Ti si izašao na visinu, doveo si roblje, primio darove za ljude“ (Psalam 68:18)

„Zato veli: Uzišavši na visinu zaplijeni plijen i dade darove ljudima.“ (Efescima 4:8)

Ako, dakle, novozavetni pisci nekoliko starozavetnih odlomaka koji se odnose na Jahvea neposredno primenjuju na Isusa, šta treba da zaključimo o odnosu Isusa prema Jahveu? Hrišćani su na ovo pitanje dali dva odgovora. Jedni prave neposredno lično izjednačavanje: „Isus jeste Jahve.“ Ovo pretpostavlja da je Jahve lično ime koje se može primereno primeniti i na Boga Oca i na Isusa. „Ime koje je iznad svakoga imena.“ koje je Bog dao Isusu prilikom vaskrsenja (Filipljanima 2:9-11) bilo je ime Kyrios („Gospod“), koje u grčkom Starom zavetu predstavlja lično ime Boga Izrailja, Jahvea. Drugi tvrde da Isus, iako deli status i uloge Jahvea, ostaje lično različit od Jahvea. Ovo pretpostavlja da je Jahve lično ime koje se odnosi samo na Oca, tako da novozavetna razlika između Oca i Sina tačno odgovara razlici između Jahvea i Isusa. Prema oba gledišta, Isusova jednakost statusa i funkcije sa Jahveom ukazuje na istovetnost njihove prirode.14 Upravo tu istovetnost prirode ističu novozavetni odlomci u kojima se Isusu zaista daje božanska titula Bog. Sada prelazimo na razmatranje tih odlomaka.

III. Božanska titula „Bog“ primenjena na Isusa

Novi zavet obiluje titulama za Isusa, opisnim izrazima koji ukazuju na njegov status, karakter ili funkciju.15 Ali samo jedna od tih titula izričito opisuje njegov karakter ili prirodu – grčki izraz theos („Bog“). Postoji najmanje sedam novozavetnih odlomaka u kojima se Isus naziva „Bogom“.16

Jovan 1:1

„U početku bješe Logos (Riječ), i Logos bješe u Boga, i Logos bješe Bog“

Prvi stih Prologa (1:1-18) Četvrtog jevanđelja jasno je trodelan: sve tri rečenice imaju isti subjekat („Reč“) i isti glagol („beše“; grčki en). Grčki izraz preveden kao „Reč“ jeste logos, koji uključuje i ideju razuma i ideju govora, tako da je, kako to kaže jedan komentator, „Hrista apostol proglašava Unutrašnjom i Izraženom Mišlju Večnog Uma“.17 Iako se Isus Hristos izričito ne pominje sve do 17. stiha, jevanđelist očigledno pretpostavlja da Logos nije niko drugi do Isus Hristos, „jedinorodni Sin“ (Jovan 1:14, 18).

Stih iznosi tri odvojene tvrdnje o Reči: on je već postojao kada su stvaranje i vreme počeli (st. 1a); on je oduvek bio u aktivnom zajedništvu sa Bogom Ocem (st. 1b); on je oduvek imao udela u božanstvu (st. 1c). Misao stiha ide od večne preegzistencije preko ličnog zajedništva do suštinskog božanstva. U trećoj rečenici, „Logos bješe Bog“, reč theos („Bog“) nema grčki određeni član, što u ovom slučaju ukazuje na tri stvari: da je „Bog“ predikat, a ne subjekat; da tvrdnja nije uzajamna, tako da, iako je istina da „Logos bješe Bog“, nije istina da je Bog u svojoj celini bio Reč; da izraz theos opisuje prirodu Logosa, a ne da određuje njegovu ličnost. Isus kao Logos lično je različit od Oca (st. 1b), a ipak je jedno sa Ocem po prirodi (st. 1c).

Jovan 1:18

„Boga niko nije vidio nikad: Jedinorodni Sin koji je u naručju Oca, on ga objavi.“ (moj prevod)

U Jovanu 1:18 postoji važna tekstualna varijanta. Umesto čitanja monogenes theos („jedinorodni Sin, Bog“), mnogi rukopisi imaju ho monogenes huios („jedinorodni Sin“). Ali većina tekstualnih kritičara slaže se da je monogenes theos bilo izvorno čitanje. Neki engleski prevodi ovaj izraz prenose kao „jedinorodni Bog“ (New American Standard Bible) ili „Bog jedinorodni Sin“ (New International Version, New Revised Standard Version). Upotreba reči monogenes na drugim mestima u Novom zavetu i red reči u grčkom ukazuju na to da treba da sledimo primer New American Bible (drugo izdanje) i nekolicine komentatora i da taj izraz prevedemo kao „jedinorodni Sin, Bog“, gde reč Bog objašnjava ko je „jedinorodni Sin“. Tako sam došao do prevoda kojem je gore data prednost – „jedinorodni Sin, koji je Bog“. Jovanova poenta u ovom stihu jeste da je, iako nijedna osoba na zemlji ne može tvrditi da je stekla znanje o Bogu onakvom kakav je sam u sebi, Isus Hristos, jedinorodni Sin, tačno i potpuno otkrio Boga ljudskom rodu, budući da je i sam Bog po prirodi i prisno upoznat sa Ocem po iskustvu.

Jovan 20:28

„I odgovori Toma i reče mu: Gospod moj i Bog moj!“ (New American Bible, drugo izdanje)

Tomina izjava se ponekad tumačila kao usklik kojim on izražava hvalu Bogu za čudo Isusovog vaskrsenja: „Neka je hvala mome Gospodu i mome Bogu!“ Kobna za ovo tumačenje jeste fraza reče mu (tj. Isusu) (eipen auto), koja je očigledno uporediva sa okolnim stihovima: „Zatim reče Tomi“ (st. 27) i „Reče mu Isus“ (st. 29). Ono što imamo u 28. stihu nije usklik izgovoren tako da ga Isus samo čuje, nego uzvik koji je zaista upućen njemu. U stvari, Toma govori: „Ti si moj Gospod i moj Bog.“ Prepoznao je da je Isus, sada živ iz mrtvih, vrhovan nad svim fizičkim i duhovnim životom („Gospod“) i da je onaj koji ima udela u božanskoj prirodi („Bog“).

Je li Tomin uzvik bio preterana aklamacija, izgovorena u trenutku zanosa kada je njegovo ushićenje nadmašilo njegov teološki osećaj? Nipošto. Jovan ne beleži nikakav Isusov prekor Tomi zbog njegovog obožavanja. Isusovo ćutanje ravno je pristanku, jer su Jevreji ljudsko prihvatanje obožavanja smatrali bogohuljenjem. Zaista, Isusova potonja reč Tomi, „povjerovao si“ (st. 29a), podrazumeva da je prihvatio Tomino ispovedanje vere, koje zatim posredno preporučuje drugima (st. 29b). Štaviše, sam Jovan je potvrdio Tomino ispovedanje, jer ono stoji kao njegova poslednja i najviša tvrdnja o Hristu neposredno pre iskaza o svrsi pisanja jevanđelja (st. 30-31).

Rimljanima 9:5

„Čiji su i oci, i od kojih je Hristos po tijelu, koji je nad svima Bog blagosloveni u vijekove. Amin.“ (New Revised Standard Version)

U prvih pet stihova devetog poglavlja Poslanice Rimljanima Pavle izražava svoju tugu i muku zbog toga što većina njegovih sunarodnika Jevreja nije prihvatila spasenje koje se nalazi u Hristu. Da bi objasnio zašto je njegov bol bio tako snažan, Pavle nabraja neuporedive povlastice koje su pripadale Jevrejima, pri čemu je vrhunska povlastica ta što je „iz njihovih redova došao Mesija što se tiče ljudskog porekla“ (st. 5a, moj prevod). Na ovom mestu u stihu neki priređivači grčkog teksta i neki prevodi stavljaju tačku i zarez ili tačku, čime poslednji deo stiha postaje doksologija upućena Bogu Ocu: „Bog koji je nad svima neka je blagosloven doveka. Amin“ (Revised Standard Version). Međutim, razmatranja reda reči u grčkom čine mnogo prirodnijim da se poslednje reči stiha shvate kao opis Mesije, Isusa Hrista, ili kao doksologija upućena njemu (kao u gore navedenom New Revised Standard Version). Ono što apostol Pavle potvrđuje na kraju odlomka Rimljanima 9:1-5 jeste sledeće. Uprkos tome što je većina njegovih sunarodnika Jevreja odbacila svog Mesiju, Isus Hristos je u stvarnosti vrhovan nad celim svemirom, živim i neživim, i, štaviše, kao Bog po prirodi, on jeste i uvek će biti predmet obožavanja.

Nedavno je došlo do zapanjujućeg preokreta u naučnom mišljenju o ovom stihu, stihu koji je presudan u svakom razmatranju Pavlovog gledanja na Hrista. U dva standardna izdanja grčkog Novog zaveta (Nestle-Aland tekst, sada u dvadeset šestom izdanju, i tekst Ujedinjenih biblijskih društava, sada u četvrtom izdanju), priređivači su preokrenuli svoju raniju interpunkciju koja je stih 5b činila doksologijom Bogu i sada daju prednost interpunkciji koja stih 5b čini opisom Hrista ili doksologijom upućenom njemu („Mesija, koji je nad svima, Bog blagosloven doveka“; ili „Mesija, koji je Bog nad svima, blagosloven doveka“). Ova izuzetna promena tumačenja odražena je u gore navedenom New Revised Standard Version.

Titu 2:13 i 2. Petrova 1:1

„Očekujući blaženu nadu i javljanje slave velikoga Boga i Spasa našega Isusa Hrista,“

„onima što su primili sa nama jednako dragocjenu vjeru u pravdi Boga našega i Spasa Isusa Hrista“

Titu 2:13 i 2. Petrova 1:1 mogu se razmatrati zajedno, budući da oba koriste ustaljenu formulu „Bog i Spasitelj“ u vezi sa Isusom. To je bila uobičajena formula u religijskoj terminologiji prvog veka, koju su i palestinski i dijasporski Jevreji koristili za Jahvea, jedinog istinitog Boga, a neznabošci kada su govorili o pojedinom bogu ili obogotvorenom vladaru. U svim tim upotrebama izraz Bog i Spasitelj neizostavno označava jedno božanstvo, a ne dva, tako da bi, kada Pavle i Petar koriste tu formulu i za njom navode ime Isus Hristos, njihovi čitaoci to uvek razumeli kao da se odnosi na jednu jedinu ličnost, Isusa Hrista. Njima jednostavno ne bi palo na pamet da „Bog“ može značiti Otac, a Isus Hristos „Spasitelj“.

Jevrejima 1:8a

„Za Sina pak: Prijesto je tvoj, Bože, vavijek vijeka“ (New Jerusalem Bible)

Jevrejima 1:8 jeste citat Psalma 45:6, gde se, na svom venčanju, kralj Davidove loze ushićeno oslovljava kao „Bog“ zato što je predstavljao Boga svome narodu i zato što je nagoveštavao dolazećeg carskog Mesiju, koji će savršeno ostvariti dinastički ideal opisan u tom psalmu. U prva dva poglavlja Poslanice Jevrejima pisac pokazuje nadmoć Isusa nad anđelima, najpre kao Sina Božjeg (1:5-14), a zatim kao Sina Čovečjeg (2:5-18). Suprotnost između 1:7 i 1:8 nije samo suprotnost između prolazne službe anđela i trajne vladavine Sina nego i između nepostojanosti anđeoskog oblika i božanstvenosti Sinovljeve ličnosti. Oni su čas „vetrovi“, čas „plamen ognjeni“ (1:7), dok je njegova ličnost božanska. Samo onaj koji u punini poseduje božansku prirodu mogao bi da bude primereno oslovljen kao „Bog“ od strane Boga Oca. Nadmoć Isusa nad anđelima ne počiva prosto na tome što ima osobene titule, kao što su „Sin“ (1:5) ili „prvorođeni“ (1:6a), niti na tome što je predmet anđeoskog obožavanja (1:6b), niti na tome što je nepromenljivi Gospod stvaranja (1:10-12) i Božji uzvišeni suvladar (1:13). Ona se vidi i u tome što on pripada drugačijoj kategoriji bića – kategoriji božanstva. Oslovljavanje o Bože, koje je bilo slikovito i hiperbolično kada se primenjivalo na smrtnog kralja u Psalmu 45, primenjuje se na besmrtnog Sina u doslovnom i istinitom smislu u prvom poglavlju Poslanice Jevrejima.

Opšta zapažanja

Ovim se završava naš kratak pregled ovih sedam presudnih odlomaka. Posmatrani u celini, oni podstiču nekoliko opštih zapažanja. Prvo, pripisivanje titule Bog Isusu nalazi se kod četvorice novozavetnih pisaca – Jovana (tri upotrebe), Pavla (dve), Petra (jedna) i pisca Poslanice Jevrejima (jedna). Drugo, ova hristološka upotreba te titule započela je neposredno posle vaskrsenja 30. godine (Jovan 20:28), nastavila se tokom pedesetih (Rimljanima 9:5) i šezdesetih godina (Titu 2:13; Jevrejima 1:8; 2. Petrova 1:1), a zatim i u devedesetima (Jovan 1:1, 18). Treće, upotreba reči „Bog“ za Isusa nije bila ograničena na hrišćane koji su živeli u jednom geografskom području ili koji su imali određeno teološko usmerenje. Javlja se u spisima nastalim u Maloj Aziji (Jovan, Titu), Grčkoj (Rimljanima), a moguće i u Judeji (Jevrejima) i Rimu (2. Petrova), i upućenim osobama koje su živele u Maloj Aziji (Jovan, 2. Petrova), Rimu (Rimljanima, Jevrejima) i na Kritu (Titu). Takođe, ta upotreba se nalazi u teološkom okruženju koje je judeohrišćansko (Jovan, Jevrejima, Petar) ili neznabožačko-hrišćansko (Rimljanima, Titu). Četvrto, tri primera u Jovanovom jevanđelju strateški su raspoređena. Ovo Četvrto jevanđelje počinje (1:1) kao što se i završava (20:28), a Prolog ovog jevanđelja počinje (1:1) kao što se i završava (1:18), nedvosmislenom tvrdnjom o božanstvu Hrista: „Logos bješe Bog“ (1:1); „Jedinorodni Sin koji je u naručju Oca“ (1:18); „Gospod moj i Bog moj!“ (20:28).18 U svom preovaploćenom stanju (1:1), u svom ovaploćenom stanju (1:18) i u svom stanju posle vaskrsenja (20:28), Isus jeste Bog**. Za Jovana, prepoznavanje Hristovog božanstva jeste obeležje hrišćanina**.

Ali, možete se pitati, zašto u Novom zavetu ima tako malo primera te upotrebe? Ako Isus zaista jeste Bog, zašto se češće ne naziva „Bogom“? Uostalom, grčka reč theos upotrebljena je u Novom zavetu preko 1.300 puta. Može se navesti nekoliko razloga koji objašnjavaju tu naizgled čudnu upotrebu.

Prvo, u svim slojevima Novog zaveta izraz theos obično se odnosi na Oca. Često nalazimo izraz Bog Otac, koji podrazumeva da je Bog Otac.19 Takođe, u trinitarnim formulama „Bog“ uvek označava Oca, nikada Sina ili Duha. Na primer, 2. Korinćanima 13:14 glasi: „Blagodat Gospoda Isusa Hrista, i ljubav Božja, i zajedništvo Svetoga Duha sa svima vama.“ Štaviše, u pozdravima na početku mnogih novozavetnih poslanica „Bog“ se razlikuje od „Gospoda Isusa Hrista“. Tako Pavlove poslanice redovno počinju: „blagodat vam i mir od Boga Oca našega i Gospoda Isusa Hrista.“ Kao ishod svega ovoga, izraz theos u jednini u Novom zavetu postao je gotovo vlastito ime, koje se odnosi na trinitarnog Oca.20 Kada bi Hristos svuda bio nazivan „Bogom“, tako da taj izraz u odnosu na njega ne bi bio titula nego vlastita imenica, poput „Isus“, jezička dvosmislenost bila bi svuda prisutna. Šta bismo mogli da zaključimo iz izjave kao što je „Bog beše u Bogu i mirio je svet sa sobom“ ili „Otac beše u Bogu i mirio je svet sa sobom“ (up. 2. Korinćanima 5:19)?

Drugo, još jedan razlog zašto „Bog“ redovno označava Oca, a retko Sina, jeste taj što je takva upotreba pogodna da zaštiti ličnu razliku između Sina i Oca, koja se svuda u Novom zavetu čuva. Nigde ta razlika nije očiglednija nego tamo gde se Otac naziva „Bogom Gospoda našeg Isusa Hrista“ (Efescima 1:17) ili „njegovim Bogom i Ocem“ (Otkrivenje 1:6) i gde Isus govori o „mome Bogu“.21

Blisko povezan sa ovim drugim razlogom jeste i treći. Novi zavet jasno pokazuje da je Isus podređen Bogu. Iako obojica poseduju božansku prirodu, postoji poredak u njihovom delovanju. Uloga Oca jeste da upravlja, a Sina da sluša. Teolozi govore o funkcionalnoj podređenosti uz suštinsku jednakost. Sledstveno tome, može se reći da Hristos pripada Bogu (1. Korinćanima 3:23) i da je podložan Bogu (1. Korinćanima 15:28). Tako su, dakle, uobičajeno zadržavajući izraz theos za Oca, novozavetni pisci isticali Sinovljevu podređenost Ocu, ali ne i Očevu podređenost Sinu. Često nalazimo izraz Sin Božji gde je Bog Otac, ali nikada Otac Božji gde je Bog Sin.

Četvrto, da su prvi hrišćani Isusa redovno nazivali „Bogom“, to bi stvorilo probleme za njihove misionarske napore. Njihovi jevrejski prijatelji bili bi uvereni da su hrišćani napustili monoteizam, jer su sada postojala dva „Boga“: Jahve i Isus. S druge strane, njihovi neznabožački susedi gledali bi na Isusa prosto kao na još jedno božanstvo koje treba dodati njihovom spisku bogova.

Najzad, novozavetni pisci uopšteno zadržavaju izraz theos za Oca da bi zaštitili stvarnu čovečnost Isusa. Da je „Bog“ postalo lično ime za Hrista, zamenljivo sa „Isus“, čovečnost Isusa bila bi potisnuta u zasenak; činilo bi se da je on nestvarno ljudsko biće, božanski posetilac koji se tek pretvara da je čovek.

Zaključci

Ako, dakle, reč Bog nigde u Novom zavetu ne postaje lično ime za Isusa, koji je stvarni značaj tih sedam upotreba? Kada se koristi za Isusa, izraz theos jeste generička titula, opis koji ukazuje na klasu ili kategoriju (genus) kojoj on pripada. Isus nije Bog samo u otkrivenju, kao onaj koji otkriva Boga (zvanična titula) – on je Bog po suštini. Ne samo da su dela i reči Isusove dela i reči Božje – priroda Isusova jeste priroda Božja. Po prirodi, kao i po delovanju, Isus jeste Bog. Druge novozavetne titule Isusa, kao što su „Sin Božji“ ili „Gospod“ ili „Alfa i Omega“, podrazumevaju božanstvenost Isusa, ali titula Bog izričito potvrđuje njegovo božanstvo.

Možda će biti od pomoći da se ilustruje razlika koju pravim između vlastite imenice (u ovom slučaju, ličnog imena), generičke titule i zvanične titule. Razmotrite ove dve rečenice: Vinston Čerčil je bio Britanac i premijer Ujedinjenog Kraljevstva. Džon Kenedi je bio Amerikanac i predsednik Sjedinjenih Država. U ovim rečenicama „Vinston Čerčil“ i „Džon Kenedi“ su vlastite imenice (lična imena); „Britanac“ i „Amerikanac“ su generičke titule; „premijer“ i „predsednik“ su zvanične titule. Uporediva rečenica koja je relevantna za našu raspravu bila bi: „Isus je Bog i Otkrivalac Boga.“

Možemo li, dakle, tvrditi da Novi zavet uči da je Isus „Bog“? Da, zaista, pod uslovom da stalno imamo na umu nekoliko činilaca.

Prvo, reći da je „Isus Bog“ verno je novozavetnoj misli, ali prevazilazi stvarni novozavetni izraz. Najbliže uporedive izjave jesu „Logos bješe Bog“ (Jovan 1:1), „Jedinorodni Sin koji je u naručju Oca“ (Jovan 1:18) i „Hristos po tijelu, koji je nad svima Bog blagosloveni u vijekove“ (Rimljanima 9:5). Zato moramo pamtiti da je teološka tvrdnja „Isus je Bog“ zaključak izveden iz novozavetnih svedočanstava – nužan i istinit zaključak, ali ipak zaključak.

Drugo, ako izjavu „Isus je Bog“ iznesemo bez ograđivanja, u opasnosti smo da ne odamo pravdu celoj istini o Isusu – da je bio ovaploćena Reč, ljudsko biće, i da u svom sadašnjem postojanju na nebu zadržava svoju čovečnost, mada je ona sada u proslavljenom obliku. Isus nije prosto „čovek“ niti samo „Bog“, nego Bogočovek.

Treće, s obzirom na englesku upotrebu reči Bog, jednostavna tvrdnja „Isus je Bog“ može se lako pogrešno razumeti. U uobičajenoj engleskoj upotrebi Bog jeste vlastito ime, koje označava određenu ličnost, a ne zajednička imenica koja označava klasu.22 Za nas je Bog – Bog judeo-hrišćanske monoteističke tradicije, ili Bog Otac Isusa i hrišćanina, ili trinitarno Božanstvo. Zato, kada na engleskom pravimo izjednačenje „Isus je Bog“, u opasnosti smo da nagovestimo da su ta dva izraza, „Isus“ i „Bog“, zamenljiva, da između njih postoji brojčana istovetnost. Ali iako Isus jeste Bog, nije istina da je Bog Isus. Postoje i drugi – Otac i Duh – za koje se predikat Bog s pravom može upotrebiti. Isus jeste sve što je Bog, a da nije sve što Bog jeste. Ličnost Isusa ne iscrpljuje kategoriju božanstva. Dakle, kada kažemo „Isus je Bog“, moramo prepoznati da izrazu Bog pridajemo značenje – naime, „Bog po suštini“ ili „Bog po prirodi“ – koje nije njegov preovlađujući smisao u engleskom.

Moja analiza novozavetnih svedočanstava o božanstvu Hrista sada je potpuna. Sve tri grane svedočanstava koje smo razmotrili upućuju u istom pravcu. Bilo da razmatramo status koji Isus uživa, funkcije koje vrši ili titulu koju nosi, ne može biti sumnje da su prvi hrišćani verovali u njegovo puno božanstvo kao u bitan sastojak svog učenja. Sledstveno tome, svaki savremeni oblik hrišćanstva koji je napustio celosrdačno verovanje u Isusovo božanstvo otisnuo se sa svog sidrišta i pluta morem u plovilu koje je izgubilo pravo na oznaku „hrišćansko“. S druge strane, kada prignemo koleno pred vaskrslim Isusom i Tomino ispovedanje učinimo svojim, čvrsto smo usidreni u jedinstvenoj hrišćanskoj tradiciji i, što je još važnije, u božanskoj Ličnosti koja je u središtu te tradicije. Možete li – hoćete li – osloviti Isusa rečima „Gospod moj i Bog moj!“? (Isto, str. 87-103; naglasak moj)

14. Slično tome, kada je Isus izjavio „Ja i Otac jedno smo.“ (Jovan 10:30), nije tvrdio da su on i njegov Otac lično istovetni, jer Jovan za „jedno“ koristi srednji rod (hen), a ne muški (heis). Isus takođe ne potvrđuje prosto jedinstvo volje ili namere ili delovanja između sebe i svog Oca, tako da ono što Otac želi, i on želi i čini. U kontekstu je Isus upravo izjavio da niko neće moći da otme njegove ovce iz njegove ruke (10:28) niti iz ruke njegovog Oca (10:29). Takva jednakost božanske sile ukazuje na jedinstvo božanske suštine: „Ja i Otac jedno smo.“

15. Vidi V. Tejlor, The Names of Jesus (London: Macmillan, 1953); i L. Saburen, The Names and Titles of Jesus (Njujork: Macmillan, 1967). Treba praviti razliku između imena i titula. Ime (tj. vlastita imenica) jeste identifikujući naziv koji pripada samo jednoj osobi ili ograničenom broju osoba, dok je titula opisni naziv koji se zasniva na prirodi, karakteru, funkciji, statusu ili postignuću i potencijalno je primenljiv na bilo koji broj osoba. Na primer, u rečenici „Gospod je pastir moj“ (Psalam 23:1, Jerusalimska Biblija), „Jahve“ je ime, a „pastir“ je titula. (Isto, str. 119; naglasak moj)

Dalje čitanje