Loša vest islama naspram dobre vesti Isusa Hrista, 1. deo

Od tri takozvane avramovske vere, islam je jedina koja garantuje da će svaki pojedinac nužno ući u pakao, uz apsolutno nikakvu garanciju da će ikada odatle izaći:

„Čovek govori: „Zar ću, kad umrem, zaista da budem proživljen?“ A zar se čovek ne seća da smo ga još pre stvorili, a da nije bio ništa? Kunem se Sobom, da ćemo da skupimo i nevernike i đavole, zatim ćemo da ih dovedemo da kleče na kolenima oko Pakla, a onda ćemo iz svake grupe da izdvojimo one koji su prema Svemilosnom bili najdrskiji, jer Mi najbolje znamo one koji su najviše zaslužili da u njoj gore. I svaki od vas će do Pakla da stigne! Tvoj Gospodar se sigurno tako obavezao! Zatim ćemo da spasimo one koji su se bojali Allaha i klonili greha, a nevernike ćemo da ostavimo u njemu na kolenima da kleče.“ S. 19:66-72 Arberry

Čitaoci bi trebalo da odmah uoče problem. Ne postoji musliman koji ikada može biti dovoljno siguran da sa izvesnošću zna da li je bio dovoljno bogobojazan, zbog čega nijedan musliman nikada ne može imati uverenost da će ga Alah izbaviti iz pakla.

Ovo objašnjava zašto nalazimo predanja koja ističu veliku emotivnu muku i psihološki nemir kroz koje su Muhamedovi lični saputnici prolazili zbog ovog odlomka:

Prema Ibn Humajdu – Selami – Muhamedu b. Ishaku – Muhamedu b. Džaferu b. al-Zubejru – Urvi b. al-Zubejru, koji je rekao: Božji Poslanik je poslao svoju vojnu na Mutu u džumadi I osme godine. Postavio je Zejda b. Harisu za zapovednika ljudi i rekao: „Ako Zejd b. Harisa bude ubijen, Džafer b. Abi Talib će zapovedati ljudima; ako Džafer bude ubijen, Abdalah b. Revaha će zapovedati… Kada se Abdalah b. Revaha opraštao sa ostalim zapovednicima Božjeg Poslanika koji su to činili, ZAPLAKAO JE. Rekli su mu: „Šta te rasplakuje, Ibn Revaha?“ On reče: „Tako mi Boga, nemam ljubavi prema ovom svetu niti preteranu ljubav prema vama, ali sam čuo Božjeg Poslanika kako uči stih iz Božje Knjige KOJI POMINJE VATRU [pakla] – „I svaki od vas će do Pakla da stigne! Tvoj Gospodar se sigurno tako obavezao!“ – I NE ZNAM KAKO MOGU IZAĆI NAKON ŠTO SIĐEM.“ Muslimani rekoše: „Neka te Bog prati, brani i vrati nam te u dobrom zdravlju.“… (The History of Al-Tabari: The Victory of Islam, preveo Michael Fishbein (State University of New York Press (SUNY), Albany, NY 1997), tom VIII (8), str. 152-153; podebljanje i verzal naši)

Takođe prenosi Abdul-Razak, prenosi Ibn Ajena, prenosi Ismail Ibn Abu Halid, prenosi Kajs Ibn Abu Hazem, koji je rekao da je Abdalah Ibn Revaha položio glavu u krilo svoje žene I POČEO DA PLAČE, pa je i njegova žena počela da plače. On je upita: „Zašto plačeš?“ Ona odgovori: „Videla sam te kako plačeš, pa sam i ja počela da plačem.“ On reče: „Setio sam se reči Alaha – slavljen i uzvišen neka je – „I svaki od vas će do Pakla da stigne!“ (Kuran 19:71), I NE ZNAM DA LI ĆU BITI SPASEN OD TOGA ILI NE.“ U drugom predanju dodaje se izraz: ‘rekao je ovo dok je bio bolestan.’

Takođe prenosi Ibn Džerir, prenosi Abu Kurejb, prenosi Ibn Jeman, prenosi Malik Ibn Magul, prenosi Ibn Ishak, koji je rekao: „Kad god bi Abu Mejsara legao na svoju postelju, rekao bi: ‘VOLEO BIH DA ME MOJA MAJKA NIKADA NIJE RODILA.’ I ONDA BI POČEO DA PLAČE. Kada bi ga upitali zašto plače, odgovorio bi: ‘REČENO NAM JE DA ĆEMO UĆI U PAKAO, ALI NAM NIJE REČENO DA ĆEMO IZ NJEGA IZAĆI.’“

Takođe prenosi Abdalah Ibn Al-Mubarak, prenosi Al-Hasan Al-Basri, koji je rekao: „Čovek reče svome bratu: ‘Da li ti je rečeno da ćeš ući u pakao?’ Brat odgovori: ‘DA.’ Zatim ga upita: ‘Da li ti je takođe rečeno da ćeš iz njega izaći?’ Brat odgovori: ‘NE.’ Onda ga upita: ‘Čemu onda smeh?’ Brat odgovori: ‘Nisam video da se čovek smeje sve dok se nije sastao sa Alahom.’“ (Tafsir Ibn Kathir, arapska verzija Kurana 19:71)

Ovi muslimani su znali da gramatika i jezik teksta znače da će svi oni neizbežno ući u paklene vatre, ne znajući sa sigurnošću da li će ikada odatle biti izvedeni.

Zapravo, ni sam Muhamed nije bio uveren u sopstveno spasenje, kao što pokazuje sledeći odlomak,

„Ja nisam prvi poslanik i ne znam šta će da bude sa mnom ili sa vama; ja sledim samo ono što mi se objavljuje, i ja sam samo jasni opominjač.“ S. 46:9

I predanja,

Prenosi Um al-Ala:
Ensarijka koja je dala zakletvu vernosti Poslaniku, da su Ensarije bacale kocku o tome gde će stanovati Muhadžiri. Odlučeno je da Osman bin Mazun stanuje kod njih (tj. kod porodice Um al-Ala), Osman se razboleo i negovala sam ga dok nije umro, i pokrili smo ga njegovom odećom. Zatim nam je došao Poslanik, a ja sam (obraćajući se mrtvom telu) rekla: „O Abu As-Saibe, neka je Alahova milost na tebi! Svedočim da te je Alah počastvovao.“ Na to Poslanik reče: „Otkud znaš da ga je Alah počastvovao?“ Odgovorila sam: „Ne znam. Neka su moj otac i moja majka žrtvovani za tebe, o Alahov Poslaniče! Ali ko je drugi toga dostojan (ako ne Osman)?“ On reče: „Što se njega tiče, tako mi Alaha, smrt ga je stigla, i ja se nadam najboljem za njega. Tako mi Alaha, iako sam Alahov Poslanik, ipak ne znam šta će Alah učiniti sa mnom.“ Tako mi Alaha, nikada više neću tvrditi da je neko pobožan posle njega. To me je rastužilo, i kada sam zaspala, videla sam u snu potok koji teče za Osmana bin Mazuna. Otišla sam Alahovom Poslaniku i ispričala mu to. On primeti: „To simbolizuje njegova (dobra) dela.“ (Sahih al-Buhari, tom 5, knjiga 58, broj 266)

Prenosi Abu Hurejra:
Kada je Alah objavio stih: „I upozoravaj svoju najbližu rodbinu,“, Alahov Poslanik je ustao i rekao: „O narode Kurejša (ili je rekao slične reči)! Kupite (tj. spasite) sebe (od paklene vatre) jer vas ja ne mogu spasiti od Alahove kazne; o sinovi Abd Menafa! Ne mogu vas spasiti od Alahove kazne, o Safija, tetko Alahovog Poslanika! Ne mogu te spasiti od Alahove kazne; o Fatima, kćeri Muhamedova! Traži od mene šta god hoćeš od moga imetka, ali te ne mogu spasiti od Alahove kazne.“ (Sahih al-Buhari, tom 4, knjiga 51, broj 16)

Štaviše, Muhamedu nije samo izričito rečeno da će umreti kao i ostali,

„Ti ćeš, sigurno, da umreš, a i oni će, takođe, da pomru. A zatim ćete, na Sudnjem danu, pred svojim Gospodarom međusobno da se sporite.“ S. 39:30-31 Shakir

Njegovo sopstveno božanstvo mu je takođe neprestano pretilo da će ga ubiti i mučiti u paklu ako ikada propusti da prenese poruku ili podlegne zavodljivosti pagana:

„I zamalo da te oni odvrate od onoga što ti Mi objavljujemo, da bi protiv Nas nešto drugo izneo, i tada bi te oni kao prijatelja prihvatili. A da te nismo učinili čvrstim, gotovo da bi im se malo priklonio, i tada bismo ti, zaista, dali da iskusiš dvostruku patnju u životu i dvostruku patnju posle smrti; tada ne bi nikoga našao da te od Nas spasi.“ S. 17:73-75

„A tebi, i onima pre tebe, je objavljeno: „Ako bi druga božanstva pored Allaha obožavao tvoja dela bi sigurno propala, i sigurno bi bio među stradalnicima.“ S. 39:65

„Da je on protiv Nas izmislio bilo kakve reči, Mi bismo ga uhvatili za desnicu, zatim bismo mu, zaista, presekli žilu kucavicu, i niko od vas ne bi mogao da ga odbrani.“ S. 69:44-47

Ovo bi trebalo veoma da uznemiri muslimane, jer ako njihov sopstveni prorok i uzor, čovek kojeg im je zapoveđeno da oponašaju,

„Vi u Allahovom Poslaniku imate divan uzor za onog koji se nada Allahovoj milosti i nagradi na Budućem svetu i koji često Allaha spominje.“ S. 33:21

nije znao šta će Alah učiniti s njim, kakvu nadu oni imaju da ikada umaknu večnim mukama i gnevu svoga božanstva?

Stoga je islam jedina nama poznata religija koja propoveda tako lošu vest, budući da je to jedina vera za koju znamo da tvrdi da će svako sigurno ući u pakao, bez garancije da će ikada odatle biti izveden.

Linkovi ka većem broju članaka koji detaljnije obrađuju gore navedene odlomke dati su na kraju drugog dela.

Sa svim prethodnim u vidu, spremni smo da pređemo na drugi deo naše rasprave, kako bismo razmotrili jednu istinsku veru koja garantuje dobru vest svima koji je se drže.