Kuranski pogled na Sveto pismo iznova razmotren – 2. deo

Ovo je nastavak naše analize Vilijamsovog pogrešnog predstavljanja onoga što Kuran zapravo uči o verodostojnosti Svetog pisma.

Drugi problem sa Vilijamsovim pozivanjem na Asadovo izvrtanje Kurana 5:48 jeste u tome što se time zanemaruje neposredni kontekst odlomka, koji objašnjava šta se podrazumeva pod tim da Kuran dolazi da potvrdi i zaštiti Pisma koja su mu prethodila. Evo, još jednom, tog neposrednog konteksta, kako bi čitaoci mogli da prate našu egzegezu:

A kako da te uzmu za sudiju kada IMAJU Toru, u kojoj je Božiji sud, a potom okreću leđa? Oni nisu vernici. Mi smo, zaista, objavili Toru, u kojoj je uputstvo i svetlost; po njoj su sudili proroci koji su bili predani Bogu onima koji su jevrejske vere, kao i učitelji i rabini, prema onom delu Božije Knjige koji im je bio poveren na čuvanje i kojemu su bili svedoci. Zato se ne bojte ljudi, već se bojte Mene; i ne prodajite znakove Moje za malu cenu. Oni koji ne sude prema onome što je Bog objavio – oni su nevernici. I Mi smo im u njoj propisali: „Život za život, oko za oko, nos za nos, uvo za uvo, zub za zub, a za rane odmazdu“; ali onome ko to dobrovoljno oprosti, to će mu biti iskupljenje. Oni koji ne sude prema onome što je Bog objavio – oni su zlotvori. Kuran 5:43-45

Kuran ovde prekoreva Jevreje što od Muhameda traže presudu u nekoj stvari i zapravo im naređuje da se okrenu Tori, Božijoj Knjizi, budući da ona sadrži Božiji sud. Zatim navodi stih iz upravo te Tore kojoj je Muhamed imao pristup, odlomak koji se i danas može naći u njoj:

„Ako li se dogodi smrt, tada ćeš uzeti život za život, Oko za oko, zub za zub, ruku za ruku, nogu za nogu, Užeg za užeg, ranu za ranu, modricu za modricu.“ Izlazak 21:23-25

Otuda, ovo pokazuje da je Muhamed smatrao da je Tora u posedu Jevreja dovoljno pouzdana da se po njoj sudi, što potvrđuje i sledeći opširan komentar:

„… Preneseno je da je ovaj deo ajeta objavljen o nekim Jevrejima koji su počinili ubistvo i koji su govorili jedni drugima: ’Zamolimo Muhameda da nam presudi, pa ako odluči da platimo krvarinu, prihvatite njegovu presudu. Ako odluči za smrtnu kaznu, ne prihvatajte njegovu presudu.’ Ispravno mišljenje jeste da je ovaj ajet objavljen o dvoje Jevreja koji su počinili preljubu. Jevreji su izmenili zakon koji su imali u svojoj Knjizi od Alaha po pitanju kazne za preljubu, sa kamenovanja na smrt na stotinu udaraca bičem i na to da se prestupnici jašući na magarcu okrenu licem prema magarčevom repu. Kada se ovaj slučaj preljube dogodio nakon Hidžre, rekli su jedni drugima: ’Idemo Muhamedu i zatražimo njegovu presudu. Ako presudi bičevanje, onda sprovedite njegovu odluku i neka vam ona bude dokaz pred Alahom. Na taj način će jedan od Alahovih proroka potvrditi ovu presudu među vama. Ali ako odluči da kazna treba da bude kamenovanje na smrt, onda ne prihvatajte njegovu odluku.’ Postoji nekoliko hadisa koji spominju ovu priču. Malik prenosi da je Nafi` rekao da je `Abdulah bin `Umer rekao: ’Jevreji su došli Alahovom Poslaniku i spomenuli da su jedan muškarac i jedna žena među njima počinili preljubu. Alahov Poslanik im je rekao…

<<Šta nalazite u Tevratu o propisu o kamenovanju?>> Rekli su: „Nalazimo samo da treba da budu izloženi sramoti i bičevani.“ `Abdulah bin Selam reče: „Lažete. Tevrat spominje kamenovanje, pa donesite Tevrat.“ Doneli su Tevrat i otvorili ga, ali jedan od njih je rukom pokrio stih o kamenovanju i pročitao ono što je pre i posle tog stiha. `Abdulah bin Selam mu reče: „Skloni ruku“, i on ju je sklonio, otkrivši tako stih o kamenovanju. Tada rekoše: „On (`Abdulah bin Selam) je rekao istinu, ’O Muhamede! To je stih o kamenovanju.’“ Alahov Poslanik je odlučio da preljubnici budu kamenovani na smrt i njegova naredba je izvršena. Video sam kako onaj čovek svojim telom zaklanja ženu od kamenja.“’ Al-Buhari i Muslim su takođe zabeležili ovaj hadis, a ovo je verzija koju beleži Al-Buhari. U drugoj Al-Buharijevoj predaji, Prorok je rekao Jevrejima…

<<Šta biste vi učinili u ovom slučaju?>> Rekoše: ’Osramotili bismo ih i izložili sramoti.’ Prorok je proučio…

<<Donesite ovamo Tevrat i učite iz njega, ako istinu govorite.>> Tada su doveli čoveka slepog na jedno oko, koji je među njima bio poštovan, i rekli mu: ’Čitaj (iz Tevrata).’ I on je čitao dok nije došao do određenog stiha i tada ga je pokrio rukom. Rečeno mu je: ’Skloni ruku’, i to je bio stih o kamenovanju. Tada je taj čovek rekao: ’O Muhamede! Ovo je stih o kamenovanju, a mi smo znanje o njemu krili među sobom.’ Tako je Poslanik naredio da dvoje preljubnika budu kamenovani, i bili su kamenovani. Muslim beleži da su jedan Jevrejin i jedna Jevrejka dovedeni pred Alahovog Poslanika zato što su počinili preljubu. Alahov Poslanik je otišao Jevrejima i upitao ih…

<<Koji propis nalazite u Tevratu za preljubu?>> Rekoše: ’Izlažemo ih sramoti, nosimo ih (na magarcima) okrenute unazad i vodimo ih javno.’ Prorok je proučio…

<<Donesite ovamo Tevrat i učite iz njega, ako istinu govorite.>> Tako su doneli Tevrat i čitali iz njega dok čitač nije došao do stiha o kamenovanju. Tada je stavio ruku na taj stih i pročitao ono što je bilo pre i posle njega. `Abdulah bin Selam, koji je bio sa Alahovim Poslanikom, reče: ’Naredi mu da skloni ruku’, i on je sklonio ruku a ispod nje je bio stih o kamenovanju. Tako je Alahov Poslanik naredio da preljubnici budu kamenovani, i bili su kamenovani. `Abdulah bin `Umer reče: ’Bio sam među onima koji su ih kamenovali i video sam kako čovek svojim telom zaklanja ženu od kamenja.’ Ebu Davud beleži da je Ibn `Umer rekao: ’Neki Jevreji su došli Alahovom Poslaniku i pozvali ga da dođe u oblast Kuf. I on je otišao u kuću Al-Midras, a oni rekoše: „O Ebu Al-Kasime! Jedan čovek među nama počinio je preljubu sa ženom, pa presudi u njihovoj stvari.“ Pripremili su jastuk za Alahovog Poslanika i on je seo na njega i rekao…

<<Donesite mi Tevrat.>> Donet mu je Tevrat i on je izvukao jastuk ispod sebe i stavio Tevrat na njega, govoreći…

<> Zatim je rekao…

<<Dovedite mi najučenijeg među vama.>> Tako mu je doveden jedan mladić…’ a zatim je spomenuo ostatak priče koju je Malik preneo od Nafi`a. Ovi hadisi navode da je Alahov Poslanik doneo odluku koja je u skladu sa propisom u Tevratu, ne da bi ukazao čast Jevrejima u onome u šta veruju, jer je Jevrejima bilo naređeno da slede jedino Muhamedov Zakon. Naprotiv, Prorok je to učinio zato što mu je Alah tako naredio. Pitao ih je o propisu o kamenovanju u Tevratu da bi ih naterao da priznaju šta Tevrat sadrži i šta su se udružili da sakriju, poriču i izuzmu iz primene sve to vreme. Morali su priznati šta su učinili, iako su to činili znajući ispravan propis…“ (Tefsir Ibn Kesira, Kuran 5:41; podebljanje, velika slova i podvlačenje naši)

Ovde ne samo da imamo Muhameda koji sudi Jevrejima prema njihovom sopstvenom primerku Tore, već ga nalazimo i kako je hvali svedočeći da veruje u nju i u Boga koji ju je objavio! Ovo očigledno nisu postupci čoveka koji je smatrao da je Sveto pismo iskvareno.

Zapravo, mnogi muslimanski učenjaci pozivali su se upravo na ovaj hadis da bi utvrdili da tekst Tore nikada nije bio izmenjen:

S druge strane, jedna druga skupina učenjaka hadisa i fikha rekla je: ove izmene dogodile su se prilikom njenog tumačenja, a ne u procesu njene objave. To je stav Ebu Abdulaha Muhameda bin Ismaila Al-Buharija, koji je u svojoj zbirci hadisa rekao:

„Niko ne može iskvariti tekst uklanjanjem ijedne Alahove reči iz Njegovih Knjiga, ali su ga oni iskvarili pogrešno ga tumačeći.“

Al-Razi se takođe slaže sa ovim mišljenjem. U svom komentaru je rekao:

„Postoji razlika u mišljenjima o ovom pitanju među nekim uvaženim učenjacima. Neki od tih učenjaka su rekli: rukopisni primerci Tore bili su rasprostranjeni svuda i niko ne zna tačan broj tih primeraka osim Alaha. Nemoguće je da postoji zavera da se izmeni ili preinači Božija reč u svim tim primercima, a da nijedan ne bude izostavljen. Takva zavera ne bi bila logična ni moguća. A kada je Alah rekao svom poslaniku (Muhamedu) da zatraži od Jevreja da donesu svoju Toru i pročitaju je u vezi sa zapovešću o kamenovanju, oni nisu bili u stanju da izmene tu zapovest u svojim primercima, zbog čega su prekrili stih o kamenovanju dok su ga čitali proroku. Tada je Abdulah Ibn Selam zatražio da sklone ruku, tako da je stih postao vidljiv. Da su izmenili ili preinačili Toru, ovaj stih bi bio jedan od najvažnijih stihova koje bi Jevreji izmenili.

„Takođe, kad god bi ih prorok pitao (Jevreje) o proročanstvima o njemu u Tori, ni njih nisu bili u stanju da uklone, već bi odgovarali tvrdeći da se ona ne odnose na njega i da oni još uvek čekaju proroka iz svoje Tore.“

Ebu Davud je u svojoj zbirci preneo da je Ibn Umer rekao:

Grupa Jevreja pozvala je Alahovog poslanika u jednu kuću. Kada je došao, upitali su ga: O Ebu Kasime, jedan naš čovek počinio je preljubu sa ženom, kakva je tvoja presuda protiv njega? Postavili su jastuk i zamolili Alahovog poslanika da sedne na njega. Zatim je Alahov poslanik rekao: donesite mi Toru. Kada su je doneli, izvukao je jastuk ispod sebe i stavio Toru na njega i rekao: VERUJEM U TEBE I U ONOGA KO TE JE OBJAVIO, a zatim reče: dovedite mi onoga među vama ko ima najviše znanja. Tako su mu doveli mladića koji mu je ispričao priču o kamenovanju.

Učenjaci su rekli: da je Tora bila iskvarena, on je ne bi stavio na jastuk niti bi rekao: verujem u tebe i u onoga ko te je objavio.

Ova skupina učenjaka takođe je rekla: Alah je rekao:

„I ispunila se reč Gospodara tvoga istinito i pravedno; nema nikoga ko može izmeniti Njegove reči, a On je Onaj koji sve čuje i sve zna.“ (Kuran 6:115)

A Tora je Alahova reč. (Ibn Kajim al-Dževzija, Igasat Al Lahfan, tom 2, str. 351)

Obratite pažnju na činjenicu da su ovi muslimanski autoriteti takođe koristili Kuran 6:115 da dodatno dokažu da Tora nikada nije bila iskvarena. Primetite, opet, šta ta referenca kaže u kontekstu:

Reci: „Zar da tražim sudiju mimo Boga? – a On je Taj koji vam je poslao Knjigu, potanko objašnjenu.“ Oni kojima smo dali Knjigu dobro znaju da je ona istinom od Gospodara tvoga objavljena. Zato nikako ne budi od onih koji sumnjaju. Reč Gospodara tvoga ispunjava se u istini i pravdi: Niko ne može izmeniti Njegove reči: jer On je Onaj koji sve čuje i sve zna. Kuran 6:114-115 J. Ali

U svetlu onoga što odlomak kaže o neiskvarivosti Božijih reči možemo videti zašto su se muslimani na to pozivali da potvrde svoj stav. Njihova logika ide otprilike ovako:

A. Niko nije u stanju da izmeni Božije reči.

B. Tora (a time i Jevanđelje i ostatak Pisama) jeste (jesu) Božija Reč (Reči).

C. Prema tome, nijedan pojedinac nikada ne može izmeniti niti iskvariti tekst Tore (ili, uostalom, ostalih Pisama).

Sura 5 dalje kaže da je i sam Isus poslat sa Jevanđeljem da potvrdi Toru kojoj je imao pristup:

I poslasmo, njihovim stopama, Isusa, sina Marijinog, potvrđujući Toru koja je između njegovih ruku (musaddikan lima bejna jadejhi mina al-tevrat), i dadosmo mu Jevanđelje, u kojem je uputstvo i svetlost, i potvrđujući Toru koja je između njegovih ruku (musaddikan lima bejna jadejhi mina al-tevrat), kao uputstvo i opomenu bogobojaznima. Kuran 5:46

Srećom, u prilici smo da znamo kako je izgledala Tora koju je Isus došao da potvrdi. Zahvaljujući otkriću svitaka sa Mrtvog mora 1947. godine, kao i Isusovom opsežnom korišćenju starozavetnih Pisama, zabeleženom u kanonskim jevanđeljima, znamo da su Pisma koja je on čitao i potvrđivao kao Božija upravo iste one Knjige koje i mi danas imamo. Ovo jednostavno pruža dodatan dokaz da je Muhamed zapravo verovao da Tora nije iskvarena, budući da je tvrdio da je sam Isus poslat da potvrdi autoritet istih onih Pisama kojima je i on sam imao pristup.

Dakle, ako je Kuran u pravu, onda su i Vilijams i njegov autoritet (Asad) očigledno u krivu, budući da Tora ostaje u svom neiskvarenom tekstualnom obliku, kao što to potvrđuju rukopisna tradicija i svedočanstvo i Isusa i Muhameda. Ali ako su oni u pravu, onda time jednostavno dokazuju da Kuran nije u pravu i da su i Isus i Muhamed grešili kada su pogrešno mislili da je Tora koju su posedovali neiskvareno otkrivenje koje je Bog dao svom narodu.

Kuran zatim kaže da se od hrišćana Muhamedovog doba očekivalo da sude prema upravo onom istom Jevanđelju koje je dato Isusu:

Neka, dakle, sledbenici Jevanđelja sude u skladu sa onim što je Bog U NJEMU objavio: jer oni koji ne sude u svetlu onoga što je Bog odozgo darovao – oni su, oni su zaista nepravedni! Kuran 5:47 Asad

Ovo Vilijamsu stvara problem. Kako bi se od hrišćana moglo očekivati da sude prema Isusovom Jevanđelju ako je ono, kako Vilijams tvrdi, bilo izgubljeno? Još važnije, zašto bi zaboga Alah zapovedio hrišćanima da sude prema Jevanđelju koje su posedovali ako je takav izvor bio iskvaren i nepouzdan? Kakvo bi uputstvo takav iskvaren dokument mogao da pruži?

Sa svim rečenim u vidu, sada možemo da se okrenemo Kuranu 5:48 i bolje razumemo poentu koju ovaj odlomak pokušava da iznese:

I Mi smo ti objavili Knjigu sa istinom, potvrđujući Knjigu koja je između njegovih ruku i čuvajući je/svedočeći joj/svedočeći o njoj (musaddikan lima bejna jadejhi mina al-kitabi ve-muhejminen alejhi). Zato (Muhamede) sudi među njima PREMA ONOME ŠTO JE ALAH OBJAVIO, i ne povodi se za njihovim prohtevima, da ne napustiš istinu koja ti je došla. Svakome od vas odredili smo pravi put/zakon i otvorenu stazu (šireaten ve-minhadžen). Da je Alah hteo, učinio bi vas jednim narodom; ali da bi vas iskušao u onome što vam je došlo. Zato se natječite u dobrim delima; Alahu ćete se svi vratiti i On će vas obavestiti o onome u čemu ste se razilazili. I (Muhamede) sudi među njima prema onome što je Alah objavio, i ne povodi se za njihovim prohtevima, i čuvaj se njih da te ne odvrate od bilo čega što ti je Alah objavio. Ali ako okrenu leđa, znaj da Alah želi samo da ih pogodi zbog nekog greha koji su počinili; zaista, mnogi ljudi su nepokorni. Kuran 5:48-49

Nakon što je obavestio Jevreje i hrišćane da moraju suditi prema svojim sopstvenim Pismima, Muhamed onda okreće pažnju ka svojoj zajednici i obaveštava je da se od nje očekuje da sledi uputstvo Kurana. Muhamed zatim to nadovezuje izjavom da je Alah svakom narodu propisao njegov sopstveni put i zakonodavstvo.

Kada, dakle, uzmemo u obzir sve ove tačke, čini se razumno izvesnim da je Muhamedova poenta bila to da će, što se njegove zajednice tiče, oni nastaviti da slede one zapovesti Svetog pisma koje Kuran nije ukinuo. Muhamed je u suštini tvrdio da je muslimansko pismo uputstvo koje njegovim sledbenicima kazuje koji su pravni aspekti ili zapovesti prethodnih Pisama i dalje obavezujući za njih, a koje su konkretne biblijske odredbe zamenjene određenim kuranskim propisima.

Upravo je to ono što je Muhamed manje-više mislio svojom tvrdnjom da Kuran ima ulogu čuvara nad prethodnim Pismima, tj. da njegova knjiga u sebi sadrži sve one biblijske zapovesti koje i dalje ostaju važeće za muslimansku zajednicu.

Ovo tumačenje arapske reči muhejmin odražava se u sledećim verzijama Kurana:

„… On potvrđuje (izvornu) Bibliju i ima ovlašćenje da sačuva ili ukine ono što Biblija sadrži…“ Muhamed Sarvar

„… potvrđujući prethodna pisma i zamenjujući ih…“ Rašad Halifa

„… potvrđujući ono što je prisutno od Pisma i zamenjujući ga…“ The Message

Kao poslednji očajnički potez, Vilijams se poziva na Kuran 5:14 da bi dokazao da je Jevanđelje bilo izgubljeno i zaboravljeno!

Evo šta taj odlomak zapravo kaže:

I [isto tako,] od onih koji kažu: „Gle, mi smo hrišćani.“ Mi smo prihvatili svečan zavet; i oni su, takođe, zaboravili mnogo od onoga što im je rečeno da imaju na umu – zbog čega smo među njima izazvali neprijateljstvo i mržnju, [koji će trajati] do Dana vaskrsenja: i Bog će ih vremenom obavestiti o onome što su smišljali.

Sada primetite protivrečnost između Vilijamsovog tumačenja ovog teksta i sledećeg stiha koji se pojavljuje nešto kasnije u istoj suri:

I poslasmo, njihovim stopama, Isusa, sina Marijinog, potvrđujući Toru koja je bila pre njega, i dadosmo mu Jevanđelje, u kojem je uputstvo i svetlost, i potvrđujući Toru koja je bila pre njega, kao uputstvo i opomenu bogobojaznima. Zato neka narod Jevanđelja sudi prema onome što je Bog u njemu objavio. Oni koji ne sude prema onome što je Bog objavio – oni su nepokorni. Kuran 5:46-47 Arberi

Ovde Alah zapoveda hrišćanima Muhamedovog vremena da sude prema Jevanđelju datom Isusu. Međutim, čini se da je Alah morao zaboraviti (igra reči namerna) šta je upravo rekao o tome da su hrišćani zaboravili deo zaveta koji im je dat, što Vilijams uzima da znači da oni više nisu imali pristup Hristovom Jevanđelju. Kako je onda Alah mogao da očekuje od njih da sude prema Jevanđelju koje više nije postojalo?

Očigledno je šta Kuran 5:14 pokušava da kaže svakome ko je pažljivo pročitao i iznutra usvojio njegovo značenje. Pod zaboravljanjem, Muhamed je optuživao hrišćane da zanemaruju ili ostavljaju po strani obaveze iznete u njihovim Pismima. Nije tvrdio da oni više nemaju pristup tim otkrivenjima.

Na kraju, ono što Vilijamsovo izvrtanje kuranskog svedočanstva o autentičnosti Svetog pisma čini prilično upadljivim jeste to što Kuran svedoči o svojoj sopstvenoj tekstualnoj iskvarenosti!

(Takav gnev) kakav smo poslali na one koji su delili (Pismo na proizvoljne delove) – (tako i na one) KOJI SU KURAN ISECKALI NA KOMADE (kako im je volja). Kuran 15:90-91 J. Ali

Evo kako druga verzija prevodi ovaj tekst:

Kao što smo poslali (Naše prokletstvo i neslogu) na one koji su podelili (Pismo po sopstvenim hirovima na jednake delove i time narušili celovitost njegovih sura) — one koji su Kuran podelili na (trideset ili šezdeset jednakih) delova (na osnovu debljine sveska, potpuno zanemarujući sadržaj i podele koje je odobrio Božanski Autor). Dr Kamal Omar

Stoga je jasno da su se, prema ovoj referenci, reči Kurana menjale još za Muhamedovog života! Kako je objasnio pokojni islamolog Alfons Mingana:

„Naposletku, ako ispravno razumemo sledeći stih Sure Al-Hidžr (xv. 90-91): ’Kao što smo poslali na (kaznili) delitelje (Pisma?) koji su Kuran razbili na delove’, u iskušenju smo da ustvrdimo da su, čak i dok je Prorok bio živ, primećivane neke izmene u recitovanju određenih stihova njegove svete knjige. U toj činjenici nema ničeg naročito iznenađujućeg, budući da Muhamed nije znao ni da čita ni da piše i da je bio prepušten prijateljima da zapisuju njegova otkrivenja, ili, još češće, nekim plaćenim pisarima.“ (Mingana, „Three Ancient Korans“, The Origins of the Koran – Classic Essays on Islam's Holy Book, priredio Ibn Warraq [Prometheus Books, Amherst NY, 1998], str. 84; podebljanje naše)

Sada gledajte kako Vilijams pokušava da smisli neko zgodno objašnjenje kako bi izbegao prihvatanje jasnog i doslovnog značenja ovog teksta, koji izričito svedoči o tekstualnoj iskvarenosti Kurana.

A ipak, zamislite šta bi učinio da se ovaj odlomak zaista odnosi na Sveto pismo! Ne sumnjam da bi ga koristio da njime udara hrišćane po glavi kako bi ih ubedio da je Muhamed izričito učio da je tekst Svetog pisma izmenjen!

Za još dokaza koji dokazuju da je tekst Kurana iskvaren, preporučujemo čitanje materijala koji se nalazi u odeljku Tekstualne varijante Kurana.

Takođe predlažemo sledeće članke:

Kuran svedoči o svojoj sopstvenoj tekstualnoj iskvarenosti
Nenadoknadiv gubitak velikog dela Kurana
Izazov muslimanima u vezi sa Kuranom [2. deo], [3. deo], [Ekskurs]

Zaključujemo kratkim sažetkom značenja Kurana 5:48 unutar njegovog neposrednog konteksta:

Jevreji imaju Toru koja sadrži Božiji sud. Od njih se stoga očekuje da slede odredbe sadržane u svom Pismu, budući da je ono uputstvo i svetlost, umesto da se za odluku obraćaju Muhamedu.
Toru, koja se naziva Alahovom Knjigom, koristili su proroci, rabini i učenjaci da bi sudili svojim zajednicama. Poenta je ovde u tome da, ako je Tora bila dovoljno dobra da po njoj sude proroci, onda je svakako dovoljno dobra i da je Jevreji koriste za odlučivanje i presuđivanje u raznim stvarima.
Isus je došao potvrđujući Toru koja je bila u njegovom posedu i dato mu je Jevanđelje koje je takođe potvrđivalo Toru.
Hrišćani se podstiču da sude prema Jevanđelju koje je Bog dao Isusu, budući da ono sadrži uputstvo i svetlost.
Kuran je objavljen potvrđujući prethodna Pisma kojima je Muhamed imao pristup, i treba ga koristiti za presuđivanje u raznim stvarima.
Upravo u tom kontekstu Kuran kaže da je Alah svakom narodu propisao zakon, put i otvorenu stazu.

Stoga je tekstualna iskvarenost Svetog pisma bila poslednja stvar na Muhamedovom umu kada je sastavljao ovaj stih.

Ovo sada Vilijamsa stavlja pred dilemu. Ako Vilijams i dalje veruje da je Biblija iskvarena, onda mora zaključiti da je Muhamed bio u krivu i, prema tome, lažni prorok, budući da je verovao suprotno. A ako se pak složi sa svojim prorokom da je Sveto pismo neiskvarena Božija Reč, onda Vilijams opet mora prihvatiti činjenicu da je Muhamed bio lažni apostol, budući da je protivrečio suštinskim temeljnim učenjima iznetim na nadahnutim stranicama prave Božije Reči, tj. božanstvu Hrista, blaženom Trojstvu, zamenskoj smrti i fizičkom, telesnom vaskrsenju Hrista itd.

Uz to rečeno, našu raspravu sada završavamo sledećim savetom Vilijamsu: Čitajte. Usvojite iznutra. Učite.

Srodni članci

Kako islam gleda na Bibliju?
Neiskvarivost Alahovih reči i optužba za iskvarenost Biblije
Božije reči nikada ne mogu biti izmenjene
Božije reči su nepromenljive! [1. deo], [2. deo]
Muhamed i njegovo proroštvo: ponovno razmatranje nekih razloga zbog kojih ne može biti pravi Božiji prorok – 2. deo