Okretanje stola muslimanskom takijisti

**Pogled na neke od kuranskih basni
I protivrečna prepričavanja paralelnih priča
**

Muslimanski davagandista Pol Bilal Vilijams (Paul Bilal Williams) ima fascinaciju citiranjem naučnika koji tvrde da jevanđelja sadrže legende i ulepšavanja, a takođe voli da ukazuje na mesta na kojima Matej i/ili Luka menjaju ili uređuju priče koje se nalaze kod Marka. Njegova namera je očigledno da navede hrišćane da počnu da sumnjaju u istorijsku verodostojnost Svetog pisma.

U svetlu toga, odlučili smo da Kuran podvrgnemo istoj vrsti kritike kako bismo Vilijamsu pokazali šta se dešava kada svoje sopstvene argumente primeni dosledno.

Počećemo citiranjem prevoda jednog određenog muslimanskog učenjaka kojeg Vilijams veoma hvali i preporučuje nemuslimanima, naime, dela The Message of the Qur’an Muhameda Asada. Evo šta je Vilijams rekao o ovoj verziji u završnim minutima svoje debate sa dr Stivom Lejtemom (Steve Latham), kada je Lejtemu poklonio primerak Asadovog Kurana:

„Neću više ništa reći o Stivovim komentarima. Samo želim mnogo da mu zahvalim što je došao i želim da mu dam poklon, a to je ‘The Message of the Qur'an’, u prevodu i sa objašnjenjima Muhameda Asada, KOJI JE ZAPRAVO MOJ OMILJENI PREVOD.“ (Spasenje u hrišćanstvu i islamu, 2. deo)

A sada da vidimo šta Vilijamsov omiljeni prevod ima da kaže o bajkama i mitovima Kurana.

**
Asad o smrti i vaskrsenju Izrailjaca u pustinji**

Asad je kroz čitav svoj komentar često ukazivao na mitove i basne Kurana.

Na primer, Kuran pogrešno tvrdi da je Alah učinio da svi Izrailjci pomru u pustinji u Mojsijevo vreme, a zatim ih je čudesno vratio u život!

I (setite se) kada Musa (Mojsije) reče svom narodu: „O narode moj! Zaista, sami sebi ste učinili nepravdu obožavajući tele. Zato se pokajte svome Stvoritelju i pobijte sami sebe (nevini neka pobiju one koji greše među vama), to je bolje za vas kod vašeg Gospodara.“ Zatim je On prihvatio vaše pokajanje. Zaista, On je Onaj koji prima pokajanje, Samilosni. I (setite se) kada rekoste: „O Musa (Mojsije)! Nikada ti nećemo poverovati dok ne vidimo Alaha jasno.“ Ali vas je snašao grom (munja) dok ste gledali. Zatim smo vas podigli nakon vaše smrti, da biste bili zahvalni. I zasenili smo vas oblacima i spustili vam el-Mennu i prepelice, (govoreći): „Jedite od dobrih dozvoljenih stvari koje smo vam dali,“ (ali oni se pobuniše). I nisu učinili nepravdu Nama, već su je učinili sami sebi. S. 2:54-57 Hilali-Kan

Sada, neizvesno je da li se sledeći stih odnosi na isti taj događaj ili ne:

Zar nisi razmislio (o Muhamede) o onima koji su izašli iz svojih domova U HILJADAMA, plašeći se smrti? Alah im reče: „Umrite“. A zatim ih je vratio u život. Zaista, Alah je pun dobrote prema čovečanstvu, ali većina ljudi ne zahvaljuje. S. 2:243 Hilali-Kan

Bilo da se odnosi ili ne, činjenica je da bi takva čuda koja potresaju zemlju zasigurno poslala udarne talase ljudima koji su tada živeli. Zasigurno bi Egipćani i Hananci čuli o Izrailjcima koji umiru u pustinji i bivaju čudesno vraćeni u život.

Natprirodni događaj ovakvih razmera ne bi prošao nezapaženo i sasvim sigurno bi bio zabeležen ne samo u Mojsijevoj knjizi, za koju Kuran i hadisi tvrde da je potpuno detaljna,

I dali smo Mojsiju Pismo, potpuno sa najboljim zapovestima, i sa objašnjenjem svega, i svetionik i milost, da bi poverovali u susret sa svojim Gospodarom. S. 6:154

„Reče: ‘O Mojsije, izabrao sam te, između svih ljudi, Svojim porukama i time što ti govorim. Zato uzmi ono što sam ti dao i budi zahvalan.’ I napisali smo mu na Pločama pouku koju treba izvući iz svih stvari i objašnjenje svih stvari (i rekosmo): Drži se ovoga čvrsto i naredi svom narodu da uzme ono što je bolje u tome. Pokazaću ti stanište bezbožnika… Oni koji slede Poslanika, neukog Proroka, kojeg nalaze spomenutog u Tori i Jevanđelju KOJI SU KOD NJIH…“ S. 7:144-145, 157

Ebu Hurejra prenosi da je Alahov Poslanik rekao: Došlo je do rasprave između Adama i Mojsija u prisustvu njihovog Gospodara. Adam je nadjačao Mojsija. Mojsije reče: Jesi li ti onaj Adam kojeg je Alah stvorio Svojom Rukom i udahnuo u njega Svoj duh, i naredio anđelima da mu se poklone i učinio da živiš u Raju u udobnosti i lagodnosti. Zatim si zbog svog posrtaja učinio da ljudi siđu na zemlju. Adam reče: Jesi li ti onaj Mojsije kojeg je Alah izabrao za Svoje poslanstvo i za Svoj razgovor s njim i podario ti PLOČE, NA KOJIMA JE SVE BILO JASNO OBJAŠNJENO i dodelio ti audijenciju kako bi vodio poverljiv razgovor s tobom. Šta misliš, koliko dugo pre nego što sam ja stvoren bi Tora bila napisana? Mojsije reče: Četrdeset godina ranije. Adam reče: Zar nisi video ove reči: Adam je počinio grešku i bio je naveden (na to). On (Mojsije) reče: Da. Nato on (Adam) reče: Zar me onda kriviš za delo koje mi je Alah odredio četrdeset godina pre nego što me je stvorio? Alahov Poslanik reče: Tako je Adam nadjačao Mojsija. (Sahih Muslim, Knjiga 033, Broj 6411; *)

Nego i drugi to prenose.

Međutim, ono što nalazimo jeste potpuna tišina, budući da nijedan savremeni izvor uopšte ne pominje ovo navodno čudo.(1)

Ovo je možda razlog zbog kojeg je Asad bio prinuđen da prizna da se, u slučaju K. 2:243, čini da je reč o paraboli, a ne o stvarnoj istoriji:

„… Nakon zaključenja propisa koji se odnose na bračni život, Kuran se ovde vraća problemu ratovanja u pravednoj stvari aludirajući na ljude koji su – očigledno pod neprijateljskim napadom – ‘napustili svoje domovine iz straha od smrti’. Sada, ni Kuran ni bilo koja autentična Tradicija ne nude nikakvu naznaku o tome ko bi ljudi na koje se ovaj stih odnosi mogli biti. ‘ISTORIJSKA’ objašnjenja koja daju neki od komentatora krajnje su protivrečna; čini se da su izvedena iz talmudskih priča koje su tada bile u opticaju, i ne mogu se u ovom kontekstu koristiti ni sa kakvim opravdanjem. Moramo, dakle, pretpostaviti (kao što to čini Muhamed ‘Abduhu u Manar II, 455 i dalje) da je gornja aluzija PARABOLIČNO povezana sa potonjim pozivom vernicima da budu spremni da polože svoje živote za Božju stvar: ilustracija činjenice da strah od fizičke smrti vodi u moralnu smrt naroda i zajednica, baš kao što njihova obnova (ili ‘vraćanje u život’) zavisi od povratka njihovog moralnog položaja kroz prevladavanje straha od smrti. Ovo je nesumnjivo smisao eliptične priče o Samuilu, Saulu i Davidu ispričane u stihovima 246-251. (Asad, The Message of the Qur'an [The Book Foundation, drugo izdanje, 2008], str. 78, fn. 232; podebljanje i velika slova naša)

Asad je imao još mnogo toga da kaže o basnama i mitovima Kurana, od čega ćemo neke ovde uključiti.

**
Asad o basnama o Solomonu**

Evo šta je Asad izjavio u vezi sa kuranskom bajkom da je Solomon imao vlast nad vetrovima da ih jaše kuda god je hteo (up. K. 21:81-82; 38:36-39):

„… U ovom, kao i u nekoliko drugih odlomaka koji se odnose na Solomona, Kuran aludira na mnoge POETSKE LEGENDE koje su bile povezane s njegovim imenom od rane antike i koje su postale sastavni deo judeo-hrišćanskog i arapskog predanja mnogo pre pojave islama. Iako je nesumnjivo moguće takve odlomke tumačiti na ‘racionalistički’ način, ne mislim da je to zaista neophodno. Zato što su bile tako duboko usađene u maštu ljudi kojima se Kuran prvenstveno obraćao, ovi legendarni prikazi Solomonove mudrosti i magičnih moći stekli su sopstvenu kulturnu stvarnost i stoga su bili izvanredno pogodni da posluže kao sredstvo za parabolično izlaganje određenih etičkih istina kojima se ova knjiga bavi: i tako, ne poričući niti potvrđujući njihov MITSKI karakter, Kuran ih koristi kao pozadinu za ideju da je Bog krajnji izvor sve ljudske moći i slave, i da su sva dostignuća ljudske domišljatosti, iako ponekad mogu graničiti sa čudesnim, samo izraz Njegove transcendentne stvaralačke moći.“ (Str. 638-639, fn. 77; podebljanje i velika slova naša)

35. Up. 21: 81 i odgovarajuću napomenu. Za značenje, uopšte, MNOGIH LEGENDI koje okružuju Solomonovu ličnost, videti napomenu uz 21: 82. (Str. 890; podebljanje i velika slova naša)

**
Asad o Alahu koji vaskrsava čoveka i njegovog magarca!**

Evo takođe šta je Asad izjavio o kuranskoj priči o tome kako je Alah učinio da čovek i njegov magarac umru na sto godina, a zatim ih vratio u život (up. K. 2:259):

„… Priča ispričana u ovom stihu očigledno je PARABOLA koja treba da ilustruje Božju moć da mrtve vrati u život … Nagađanja nekih ranijih komentatora o ‘identitetu’ čoveka i grada pomenutih u ovoj priči bez ikakve su osnove, i možda su bila pod uticajem TALMUDSKIH LEGENDI.“ (Str. 83, fn. 253; podebljanje i velika slova naša)

**
Asad o poklonjenju anđela i Iblisovoj pobuni**

„… Ova kratka referenca na često ponavljanu ALEGORIJU Božjih zapovesti anđelima da se ‘poklone pred Adamom’ ima za cilj, u gornjem kontekstu, da naglasi čovekovu urođenu sposobnost pojmovnog mišljenja…“ (Str. 569, fn. 52; podebljanje i velika slova naša)

„… Što se tiče Sotonine SIMBOLIČKE ‘pobune’ protiv Boga, videti napomene 26 uz 2:34 i napomenu 31 uz 15:41.“ (Str. 569, fn. 55; podebljanje i velika slova naša)

**
Asad o mitskom karakteru Adama i Eve**

Asadove napomene uz K. 2:34-35 o Adamu, Evi i Vrtu takođe su zabavne:

„… Doslovno, ‘vrt’. Postoji znatna razlika u mišljenjima među komentatorima o tome šta se ovde misli pod ‘vrtom’; vrt u zemaljskom smislu, ili raj koji čeka pravednike u budućem životu, ili neki poseban vrt u nebeskoj oblasti? Prema nekim od najranijih komentatora (videti Manar I, 277), ovde se aludira na zemaljsko boravište – naime, na okruženje savršene lagodnosti, sreće i nevinosti. U svakom slučaju, ova priča o Adamu OČIGLEDNO je jedna od ALEGORIJA na koje se ukazuje u 3:7.“ (Str. 22, fn. 27; podebljanje i velika slova naša)

Opet:

„… Kao i u paralelnom izveštaju o ovoj paraboli o Padu u 2:35-36, dvojinski oblik obraćanja u ovoj fazi prelazi u množinu, povezujući se tako ponovo sa stihom 10 i početkom stiha 11 ove sure, i jasno pokazujući da je priča o Adamu i Evi, u stvarnosti, ALEGORIJA ljudske sudbine… U tom dubljem smislu, ALEGORIJA o Padu ne opisuje nazadovanje, već pre novu fazu ljudskog razvoja…“ (Str. 256-257, fn. 16; podebljanje i velika slova naša)

**
Asad o Mojsiju i el-Hidru**

„… U ovom slučaju, to očigledno označava vezu sa stihom 54 gore (‘mnoge smo vidove dali u ovom Kuranu svakoj vrsti pouke [namenjene] [za dobrobit] čovečanstva’), i uvodi ALEGORIJU koja treba da ilustruje činjenicu da je znanje, a posebno duhovno znanje, neiscrpno… Potonja PARABOLA o Mojsiju i njegovoj potrazi za znanjem (stihovi 60-82) vremenom je postala jezgro NEBROJENIH LEGENDI kojima se ovde ne bavimo… Nema sumnje da je ova Tradicija svojevrstan ALEGORIJSKI uvod u našu kuransku PARABOLU… Što se tiče ‘spoja dvaju mora’, koji su mnogi rani komentatori nastojali da ‘identifikuju’ u geografskim terminima (u rasponu od susreta Crvenog mora i Indijskog okeana kod Bab el-Mandeba do susreta Sredozemnog mora i Atlantskog okeana kod Gibraltarskog moreuza), Bejdavi u svom komentaru uz stih 60 nudi čisto ALEGORIJSKO objašnjenje…“ (Str. 571-572, fn. 67; podebljanje i velika slova naša)

„… U Tradiciji na autoritet Ubeja ibn Ka’ba (pomenutoj u napomeni 67) o ovom tajanstvenom mudracu se govori kao o El-Hadiru ili El-Hidru, što znači ‘Zeleni’. Očigledno je ovo epitet pre nego ime, koje podrazumeva (prema narodnoj LEGENDI) da je njegova mudrost bila uvek sveža (‘zelena’) i neprolazna: shvatanje koje potvrđuje pretpostavku da ovde imamo ALEGORIJSKU FIGURU koja simbolizuje najveću dubinu mističnog uvida dostupnu čoveku.“ (Str. 573, fn. 73; podebljanje i velika slova naša)

**
Asad o Zulkarnejnu (poznatom i kao Aleksandar Veliki)
**

Kuran u K. 18:83-98 govori o bogobojaznom vladaru koji je osvojio Istok i Zapad, putujući tako daleko na zapad da je na kraju pronašao mesto gde sunce doslovno zalazi, naime, blatnjavi izvor! U svetlu takve naučne besmislice, da li je iznenađenje što je Asad pokušao da ovu priču objasni kao alegoriju, kao parabolu?

„... Doslovno, ‘Preneću vam sećanje [ili „spomen“] o njemu’ – tj., nešto što je vredno sećanja i spomena: što je, verujem, aluzija na PARABOLIČNI KARAKTER potonje priče i na činjenicu da je ona ograničena, kao i prethodna PARABOLA o Mojsiju i nepoznatom mudracu, na nekoliko temeljnih, duhovnih istina. – Epitet Zu’l-Karnejn označava ‘Dvorogi’ ili ‘Onaj od dve epohe’, budući da imenica karn ima značenje ‘roga’ kao i ‘pokolenja’ ili ‘epohe’ ili ‘doba’ ili ‘veka’. Klasični komentatori naginju prvom od ovih značenja (‘Dvorogi’); i u tome su, čini se, bili pod uticajem drevne bliskoistočne slike ‘rogova’ kao simbola moći i veličine, iako sam Kuran ne pruža nikakvo opravdanje za ovo tumačenje. Zapravo, termin karn (i njegova množina kurun) javlja se u Kuranu – osim u kombinaciji Zu’l-Karnejn koja se pojavljuje u stihovima 83, 86 i 94 ove sure – dvadeset puta: i svaki put ima značenje ‘pokolenja’ u smislu ljudi koji pripadaju jednoj određenoj epohi ili civilizaciji. Međutim, budući da ALEGORIJA o Zu’l-Karnejnu treba da ilustruje osobine moćnog i pravednog vladara, moguće je pretpostaviti da je ovo označavanje odjek gorepomenute drevne simbolike, koja je – budući poznata Arapima od veoma ranih vremena – stekla idiomatsku upotrebu u njihovom jeziku mnogo pre pojave islama. Unutar konteksta naše kuranske ALEGORIJE, ‘dva roga’ se mogu shvatiti kao oznaka za dva izvora moći kojima je Zu’l-Karnejn navodno bio obdaren: naime, svetovna moć i prestiž kraljevstva, kao i duhovna snaga koja proizlazi iz njegove vere u Boga. Ova poslednja tačka je izuzetno važna – jer upravo je kuransko naglašavanje njegove vere u Boga ono što onemogućava poistovećivanje Zu’l-Karnejna, KAO ŠTO VEĆINA KOMENTATORA čini, sa Aleksandrom Velikim (koji je na nekim svojim kovanicama prikazan sa dva roga na glavi) ili sa jednim ili drugim od predislamskih, himjaritskih kraljeva Jemena. Sve te istorijske ličnosti bile su pagani i obožavale su mnoštvo božanstava kao nešto sasvim uobičajeno, dok je naš Zu’l-Karnejn prikazan kao čvrsti vernik u Jednog Boga: zaista, upravo taj aspekt njegove ličnosti pruža najdublji razlog kuranske ALEGORIJE. Moramo, dakle, zaključiti da ova poslednja NEMA NIŠTA SA ISTORIJOM PA ČAK NI SA LEGENDOM [sic], i da je njena jedina svrha PARABOLIČNI govor o veri i etici, sa posebnim osvrtom na problem svetovne moći (videti završni odlomak u uvodnoj napomeni uz ovu suru). (Str. 621-622, fn. 81; podebljanje i velika slova naša)

Na nesreću i po Asada i po Vilijamsa, Muhamed nije shvatio deo o suncu koje zalazi u blatnjavi izvor alegorijski. Prema jednoj pouzdanoj predaji, Vilijamsov lažni prorok je verovao da sunce doslovno, fizički zalazi unutar izvora!

4002. Prenosi se da je Ebu Zerr rekao: „Jahao sam iza Alahovog Poslanika dok je on bio na magarcu, a sunce je zalazilo. Rekao je: ‘Znaš li gde ovo (sunce) zalazi?’ Rekao sam: ‘Alah i Njegov Poslanik znaju najbolje.’ Rekao je: ‘ZALAZI U IZVOR VODE (fa inneha tagrubu fi ‘ajnin hamijeh).’“ (SAHIH) (English Translation of Sunan Abu Dawud, sastavio imam hafiz Ebu Davud Sulejman bin Aš‘as – Od hadisa br. 3242 do 4350, hadise priredio i referencirao hafiz Ebu Tahir Zubejr ‘Ali Za’i, preveo Nasiruddin el-Hatab (Kanada), završna redakcija Ebu Halijl (SAD) [Darussalam Publishers & Distributors, prvo izdanje: jul 2008], Tom 4, 29. Knjiga o učenjima i čitanjima Kurana, str. 375; velika slova naša)

Za više o Muhamedovom pogrešnom shvatanju o tome gde sunce fizički zalazi preporučujemo ovaj članak.

Asad o Joni i „velikoj ribi“

Čak ni priča o Joni nije sigurna u Asadovim rukama, jer evo šta on piše u vezi sa K. 37:139-148 o tome kako je Jonu progutala „velika riba“:

„... U sva tri slučaja u kojima se Jonina ‘velika riba’ izričito pominje u Kuranu (kao el-hut u gornjem stihu i u 68:48, i en-nun u 21:87), nosi određeni član el. Ovo je možda posledica činjenice da je LEGENDA o Joni bila i jeste tako široko poznata da se pretpostavlja da je svaka referenca na ALEGORIJU o ‘velikoj ribi’ sama po sebi razumljiva. Unutrašnjost ribe koja je ‘progutala’ Jonu očigledno SIMBOLIZUJE duboku tamu duhovne nevolje o kojoj govori 21:87: nevolju zbog toga što je ‘pobegao poput odbeglog roba’ od svoje proročke misije i, tako, ‘od prisustva Gospodnjeg’. Uzgred, priča treba da pokaže da, budući da je ‘čovek stvoren slab’ (4:28), čak ni proroci nisu imuni na sve slabosti svojstvene ljudskoj prirodi.“ (Str. 937, fn. 56; podebljanje i velika slova naša)

„... Tj., da ga zaseni i uteši. Tako, zaokružujući ALEGORIJU o Joni i ribi, Kuran ukazuje na FIGURATIVAN način tako svojstven njegovom stilu da Bog, koji može učiniti da biljka izraste iz najsušnijeg i najneplodnijeg tla, može isto tako učiniti da se srce izgubljeno u tami vrati svetlosti i duhovnom životu.“ (Isto, fn. 58; podebljanje i velika slova naša)

Isusovo začeće od device i njegova čuda – ništa više od parabola?

Asad ne samo da je otvoreno porekao Isusova čuda, već je i implicitno doveo u pitanje Hristovo začeće od device i njegovo rođenje. Na primer, komentarišući Isusovu sposobnost da oblikuje ptice od gline i da im život, kako se navodi u K. 3:49, Asad piše:

„… Imenica tajr je množina od ta'ir (‘leteće stvorenje’ ili ‘ptica’), ili glagolska imenica (‘letenje’) izvedena od glagola tara (‘on je leteo’). U predislamskoj upotrebi, kao i u Kuranu, reči ta'ir i tajr često označavaju ‘sudbinu’ ili ‘usud’, bilo dobar ili zao (kao, na primer, u 7:131, 27:47 ili 36:19, a još jasnije u 17:13). Mnogi primeri ove idiomatske upotrebe reči tajr i ta'ir navedeni su u svim merodavnim arapskim rečnicima; videti takođe Lane V, 1904 i dalje. Tako je, na PARABOLIČAN NAČIN koji mu je bio tako drag, Isus nagovestio sinovima Izrailjevim da će im od skromne gline njihovih života oblikovati viziju uzletne sudbine i da će ta vizija, oživljena njegovim od Boga danim nadahnućem, postati njihova stvarna sudbina po Božjoj volji i po snazi njihove vere (kao što je istaknuto na kraju ovog stiha).“ (Str. 102, fn. 37; podebljanje i velika slova naša)

„… Verovatno je da je ‘podizanje mrtvih’ od strane Isusa METAFORIČAN OPIS njegovog davanja novog života ljudima koji su bili duhovno mrtvi… Ako je ovo tumačenje – KAO ŠTO VERUJEM – ispravno, onda ‘isceljenje slepih i gubavih’ ima slično značenje: naime, unutrašnju obnovu ljudi koji su bili duhovno bolesni i slepi za istinu.“ (Isto, fn. 38; podebljanje i velika slova naša)

Evo šta je Asad imao da kaže u vezi sa K. 19:30, gde je Isus prikazan kako zastupa islamsku teologiju dok je još odojče koje je Marija tek rodila!

„… Iako Kuran u 3:46 pominje da će Isus ‘govoriti ljudima [dok je još] u svojoj kolevci’ – tj., da će biti prožet mudrošću OD SVOG RANOG DETINJSTVA – čini se da su stihovi 30-33 po prirodi tropa, projektujući obličje onoga što DOLAZI koristeći, radi naglaska, prošlo vreme da opišu nešto što JE TREBALO DA POSTANE STVARNO U BUDUĆNOSTI…“ (Str. 587, fn. 23; podebljanje i velika slova naša)

„… Budući da NIJE ZAMISLIVO da bi neko mogao dobiti božansko otkrivenje i biti učinjen prorokom pre nego što dostigne punu zrelost intelekta i iskustva, ‘Ikrima i Ed-Dahak – kako ih citira Taberi – tumače ovaj odlomak kao da znači: ‘Bog je odredio (kada) da će mi podariti otkrivenje…’ itd., smatrajući to aluzijom na BUDUĆNOST. Sam Taberi primenjuje isto tumačenje na sledeći stih, objašnjavajući ga ovako: ‘On je odredio da će mi naložiti molitvu i milostinju’. Međutim, ceo ovaj odlomak (stihovi 30-33) može se takođe razumeti kao nešto što je Isus izgovorio MNOGO KASNIJE – naime, nakon što JE DOSTIGAO ZRELOST i bio stvarno poveren svojom proročkom misijom: to jest, može se razumeti kao ANTICIPATIVAN opis etičkih i moralnih načela koja su trebala da dominiraju Isusovim odraslim životom i posebno njegove duboke svesti o tome da je samo ‘sluga Božji’.“ (Str. 587-588, fn. 24; podebljanje i velika slova naša)

Evo takođe šta Asad navodi u vezi sa kuranskom upotrebom titule el-Mesih u odnosu na Isusa:

„… Njena primena na Isusa možda je bila posledica raširenog uverenja među njegovim savremenicima (reference na koje se nalaze na nekoliko mesta u sinoptičkim jevanđeljima) da je poticao direktnom – i očigledno zakonitom – linijom od kraljevskog Doma Davidovog. (Treba primetiti da se to NIJE MOGLO ODNOSITI NA STRANU NJEGOVE MAJKE, jer je Marija pripadala svešteničkoj klasi koja potiče od Arona, a time i plemenu Levijevom, dok je David poticao iz plemena Judinog.)…“ (Str. 101, fn. 32)

U Asadovoj tvrdnji implicitno je poricanje devičanskog rođenja. Reći da je Isus bio zakoniti potomak Davidov, a ipak ne preko majčine strane, podrazumeva da je Isus morao imati ljudskog oca preko kojeg je Hristos mogao pratiti svoje poreklo unazad do Davida. Ovo poricanje Isusovog začeća od device i njegovog rođenja dodatno je podrazumevano u Asadovoj napomeni uz K. 19:19-21 o Marijinom odgovoru na Duhov navještaj da će imati sina:

„… U vezi sa najavom sina Mariji, Kuran u 3:47 navodi da ‘kada On hoće da nešto bude, On tome samo kaže: „Budi“ – i ono biva’; ali budući da nam ni Kuran ni bilo koja autentična Tradicija ne govore ništa o lancu uzroka i posledica (esbab) koje je Božja zapovest ‘Budi’ trebalo da izazove, sva nagađanja o tome ‘kako’ SE OVAJ DOGAĐAJ ODIGRAO MORAJU OSTATI IZVAN OKVIRA KOMENTARA KURANA...“ (Str. 586, fn. 15; podebljanje i velika slova naša)

Tako, Asad ne samo da napada Isusova čuda, već napada i njegovo slavno začeće i rođenje! Sada, da li Vilijams zaista želi da podrži prevod koji dovodi u pitanje upravo ono za šta je islam oduvek smatrao da se doslovno dogodilo kao pokazivanje i dokaz moći i veličanstva Alaha?

Nadamo se da će Vilijams izaći na čistac i reći nam da li prihvata kuransko svedočanstvo o Isusovom čudesnom rođenju i službi, ili zapravo staje na Asadovu stranu po ovim pitanjima.

Uz to rečeno, Asad nije bio jedini musliman koji je priznao da Kuran sadrži legende i priče o izmišljenim osobama:

Neke legendarne ličnosti

U toku razvijanja svojih učenja, Kuran često navodi primer ne samo proroka i mudraca drevnih vremena, već i nekih LEGENDARNIH, MITSKIH ili čak IZMIŠLJENIH osoba. Glavni među njima je Hidr, Zimzeleni, koji, iako nije pomenut po imenu, biva prepoznat kao tajanstvena osoba (posednik božanski nadahnutog znanja o tajnim izvorima života) koju je Mojsije sreo na svom ALEGORIJSKOM putovanju… Druga LEGENDA istaknuto opisana u Kuranu jeste ona o „sedmorici spavača“ ili „Stanovnicima pećine“, takođe pomenuta u drugom delu ove knjige. U vezi s tim pominju se anđeli Harut i Marut koji su podučavali magiju u Vavilonu, ali su upozoravali ljude da im se to učenje prenosi samo da bi ih iskušalo. U komentarima Kurana Harut i Marut su poistovećeni sa dvojicom palih anđela jevrejske tradicije koji su, sagrešivši na zemlji, za kaznu bili obešeni za noge nad bunarom.

U nastavku je dat pregled sadržaja Kurana koji se odnosi na tri LEGENDARNE ličnosti: Zulkarnejna, Lukmana, Karuna. Uključen je i odeljak o faraonu koji se, iako istorijska ličnost, u Kuranu često pojavljuje kao arhetip autokratije. Iskustva ili osobine ovih MITSKIH ili POLUMITSKIH ličnosti uključeni su da posluže kao spasonosni primer ili kao odvraćajuća pouka vernicima. (Faruk Šerif, A Guide to the Contents of the Qur'an [Garnet Publishing, 8 South Court South Street, Reading, RG1 4QS UK, 1995], str. 94-95; podebljanje i velika slova naša)

Ovo sada Vilijamsa stavlja u priličnu dilemu. Budući da je Vilijams preporučio Asada, i budući da je otvoreno izjavio da je Asadova verzija Kurana njegova omiljena, on stoga mora učiniti poštenu stvar i prihvatiti činjenicu da prema njegovom omiljenom prevodu muslimansko pismo sadrži mitove i bajke koje pokušava da predstavi kao istorijske događaje.

Mora takođe prihvatiti činjenicu da su nevernici bili u pravu kada su tvrdili da Kuran nije ništa drugo do zbirka bajki koje je Muhamed dao da se zapišu:

A kada im se NAŠI stihovi kazuju, oni kažu: „Čuli smo. Da hoćemo, i mi bismo sigurno mogli reći nešto slično tome. Ovo nisu ništa drugo do puke priče drevnih naroda.“ S. 8:31 Šer Ali

A kada im se kaže: Šta je vaš Gospodar objavio? oni kažu: (Puke) basne ljudi drevnih, S. 16:24 Piktal

Onaj koji, kada mu se Naša otkrivenja kazuju, kaže: Puke basne ljudi drevnih. S. 68:15 Piktal

Koji, kada mu čitaš Naša otkrivenja, kaže: (Puke) basne ljudi drevnih. S. 83:13 Piktal – K. 6:25; 16:24; 25:4-6

Za više o ljudskim izvorima i basnama Kurana preporučujemo sledeće veze:

Ali problemi za Vilijamsa tek počinju. Kuran takođe prepričava potpuno istu priču, ali sa protivrečnim i kontradiktornim detaljima. Radi sažetosti, jednostavno ćemo dati veze ka nekim od naših članaka u kojima pružamo primere takvih slučajeva:

Ovo sada predstavlja ozbiljniji problem za Vilijamsa nego za hrišćane. Za razliku od jevanđelja, koja su napisali različiti ljudski autori pod nadahnućem Svetog Duha, muslimani veruju da je Kuran bio diktiran Muhamedu reč po reč. Drugim rečima, muslimansko pismo jeste govor Alaha i, kao takvo, ne sadrži nikakav ljudski element. Ono čak ne uključuje ni Muhamedovu sopstvenu ličnost u oblikovanju i uobličavanju reči Kurana.

Ako bi to zaista bilo tako, onda ne bismo očekivali da nađemo velike verbalne varijacije i protivrečnosti u ovim paralelnim izveštajima, već bismo očekivali da bi Alah, koji bi trebalo da je sveznajući, bio u stanju da isti događaj ispriča na potpuno isti način, sa potpuno istim rečima. To što ovo nije ono što nalazimo samo dokazuje da je Kuran nepouzdan dokument (upravo zaključak u koji Vilijams nastoji da uveri hrišćane u pogledu jevanđelja zbog varijacija među njima), da je Muhamed lažni prorok i da je Alah lažni bog. Jednostavno nema načina da se to zaobiđe.

U svetlu prethodnog, Vilijams sada mora učiniti poštenu stvar i osuditi Kuran na isti način na koji osuđuje jevanđelja. On više ne može ostati musliman ako želi da ostane dosledan i pošten. Ipak, ako Vilijams odgovori pokušavajući da pomiri ove očigledne protivrečnosti i nedoslednosti, ili da objasni Asadove tvrdnje da muslimansko pismo sadrži basne i mitove, kako bi održao svoje verovanje u Kuran, onda će jednostavno razotkriti svoje prave motive i svoju agendu.

Na kraju krajeva, ako je Vilijams zaista tragalac za istinom, onda će biti podjednako zabrinut za tačnost teksta Kurana. Ipak, ako propusti da na Kuran primeni sopstvene kriterijume koje koristi da diskredituje jevanđelja, onda će jednostavno pokazati da je varalica koji nema ljubavi ni prema Bogu ni prema njegovoj istini.

Uz to rečeno, toplo podstičemo naše čitaoce da posete Vilijamsov blog i da mu postave ova pitanja. Pozivamo ih da drže Vilijamsa na vatri i primoraju ga da se pozabavi ovim problemima unutar Kurana, budući da su to vrste „grešaka“ koje on koristi da napadne i diskredituje jevanđelja.

Napomene

(1) Ovo je ista vrsta rezonovanja koju muslimani poput Vilijamsa vole da koriste kako bi diskreditovali priču iz Mateja 27:50-53 da su se po Isusovoj smrti i potonjem vaskrsenju grobovi svetitelja otvorili i da su se njihova tela vratila u život i pojavila se mnogima u svetom gradu.

Vilijams i njemu slični rezonuju da bi takav događaj zasigurno bio zabeležen i kod drugih pisaca jevanđelja, što, međutim, nije slučaj, budući da je Matej jedini izvor koji pominje ovu priču.

Doslednost i integritet, dakle, zahtevaju da ovi davagandisti primene istu vrstu kritike na ove određene kuranske priče i zaključe da takve povesti nisu ništa drugo do legende i mitovi koje je Muhamed pokušao da predstavi kao istoriju. Čini se da ni Muhamed ni njegov bog nisu mogli da razlikuju bajke od stvarne istorije.