Kuran potvrđuje – dva zaveta Svetog pisma jesu Tora i Indžil!

Razotkrivanje lažne propagande i dezinformacija muslimanskog davagandiste, 2. deo

Nastavljamo sa svojim odgovorom na Džalalove napade na Sveto pismo. Nakon što je citirao Kuran 5:43-50, Džalal iznosi sledeće pogrešne tvrdnje:

1. Tora više ne postoji na zemlji u svom izvornom obliku. Dok je postojala, i pre nego što su poslati proroci Isus i Muhamed, ona je bila važeći zakon za sinove Izrailjeve. Gorenavedeni ajeti samo kažu da je ljudima koji su primili ovu knjigu bilo naređeno da sude po njoj. Ajet ne naređuje sinovima Izrailjevim da je se drže sada. Prvo, izvorna Tora više ne postoji u svom izvornom obliku. Drugo, pročitajte sledeće ajete.

Čini se da Džalal zna znatno više nego njegov sopstveni prorok, budući da Muhamed i učenjaci poput ar-Razija i al-Buharija nisu ni na trenutak pomišljali da „izvorna Tora“ više ne postoji u svom izvornom obliku. Zapravo, sam kontekst Kurana 5:43-48 pokazuje da je Muhamed verovao da su i Isus i on sam imali pristup „izvornoj Tori“ koju je Alah objavio:

„A otkud da oni traže od tebe da im sudiš kad imaju Toru, u kojoj su Allahovi propisi? Oni ni posle tvoje presude ne bi bili zadovoljni, i oni nisu vernici. Mi smo objavili Toru u kojoj je uputa i svetlo. Po njoj su Jevrejima sudili verovesnici koji su bili poslušni Allahu, i pobožni ljudi, i učeni, od kojih je traženo da čuvaju Allahovu knjigu, i oni su nad njom bdeli. Zato se, kad budete sudili, ne bojte ljudi, već se bojte Mene, i ne zamenjujte Moje reči za nešto što malo vredi! A oni koji ne sude prema onom što je Allah objavio, oni su, zaista, nevernici. Mi smo im u njoj propisali: glava za glavu, i oko za oko, i nos za nos, i uvo za uvo, i zub za zub, i za rane je odmazda, a onaj ko od odmazde odustane, biće mu to iskupljenje od greha. Oni koji ne sude prema onome što je Allah objavio, zaista, su nepravednici.“ Kuran 5:43-45

Ovde se Jevrejima Muhamedovog doba daje zapovest da se posavetuju sa Torom, Božjom Knjigom, budući da ona sadrži Božji sud. Zatim se navodi stih iz upravo te Tore kojoj je Muhamed imao pristup, odlomak koji se i danas može naći:

„Ako li se dogodi smrt, tada ćeš uzeti život za život, Oko za oko, zub za zub, ruku za ruku, nogu za nogu, Užeg za užeg, ranu za ranu, modricu za modricu.“ Izlazak 21:23-25

Ovo pokazuje da se čak i u Muhamedovo vreme od Jevreja očekivalo da sude po svojoj Tori, kao što potvrđuju i sledeća predanja:

… Prenosi se da je ovaj deo ajeta objavljen povodom nekih Jevreja koji su počinili ubistvo i koji su jedni drugima rekli: „Zamolimo Muhameda da presudi među nama; ako odluči da platimo dijju, prihvatite njegovu presudu. Ako odluči za smrtnu kaznu, ne prihvatajte njegovu presudu.“ Ispravno mišljenje jeste da je ovaj ajet objavljen povodom dvoje Jevreja koji su počinili preljubu. Jevreji su izmenili zakon koji su imali u svojoj Knjizi od Alaha po pitanju kazne za preljubu, sa kamenovanja na smrt na stotinu udaraca bičem i na to da prestupnici jašu magarca okrenuti prema njegovom repu. Kada se ovaj slučaj preljube dogodio nakon Hidžre, rekli su jedni drugima: „Hajdemo Muhamedu i zatražimo njegovu presudu. Ako donese presudu bičevanja, onda sprovedite njegovu odluku i neka vam ona bude dokaz pred Alahom. Na taj način će jedan od Alahovih proroka potvrditi ovu presudu među vama. Ali ako odluči da kazna treba da bude kamenovanje na smrt, onda ne prihvatajte njegovu odluku.“ Postoji nekoliko hadisa koji spominju ovu priču. Malik prenosi da je Nafi` rekao da je `Abdulah ibn `Umar rekao: „Jevreji su došli Alahovom Poslaniku i spomenuli da su jedan muškarac i jedna žena među njima počinili preljubu. Alahov Poslanik im reče…

<<Šta nalazite u Tevratu o propisu o kamenovanju>> Rekoše: ‚Nalazimo samo da treba da budu izloženi sramoti i bičevani.‘ `Abdulah ibn Selam reče: ‚Lažete. Tevrat spominje kamenovanje, pa donesite Tevrat.‘ Doneli su Tevrat i otvorili ga, ali je jedan od njih rukom sakrio stih o kamenovanju i pročitao ono što je pre i posle tog stiha. `Abdulah ibn Selam mu reče: ‚Skloni ruku‘, i on je sklonio, otkrivši tako stih o kamenovanju. Tada rekoše: ‚On (`Abdulah ibn Selam) je rekao istinu, o Muhamede! To je stih o kamenovanju.‘ Alahov Poslanik odluči da preljubnici budu kamenovani na smrt i njegova naredba je izvršena. Video sam kako taj čovek svojim telom zaklanja ženu od kamenja.“ Al-Buhari i Muslim su takođe zabeležili ovaj hadis, a ovo je formulacija koju je zabeležio al-Buhari. U drugom predanju al-Buharija, Prorok reče Jevrejima…

<<Šta biste vi uradili u ovom slučaju?>> Rekoše: „Ponizili bismo ih i izložili sramoti.“ Prorok prouči…

<<Donesite ovamo Tevrat i učite ga, ako istinu govorite.>> Tada su doveli čoveka koji je bio slep na jedno oko i koji je među njima bio poštovan i rekli mu: „Čitaj (iz Tevrata).“ I on je čitao dok nije stigao do jednog stiha i onda ga je pokrio rukom. Rečeno mu je: „Skloni ruku“, i to je bio stih o kamenovanju. Tada taj čovek reče: „O Muhamede! Ovo je stih o kamenovanju, a mi smo njegovo znanje krili među sobom.“ Poslanik je stoga naredio da dvoje preljubnika budu kamenovani, i oni su kamenovani. Muslim je zabeležio da su jedan Jevrejin i jedna Jevrejka dovedeni pred Alahovog Poslanika zato što su počinili preljubu. Alahov Poslanik ode Jevrejima i upita ih…

<<Kakav propis o preljubi nalazite u Tevratu?>> Rekoše: „Izlažemo ih sramoti, nosimo ih (na magarcima) okrenute unazad i vodimo ih u povorci pred narodom.“ Prorok prouči…

<<Donesite ovamo Tevrat i učite ga, ako istinu govorite.>> Tada su doneli Tevrat i čitali iz njega sve dok čitač nije stigao do stiha o kamenovanju. Tada je stavio ruku na taj stih i pročitao ono što je bilo pre i posle njega. `Abdulah ibn Selam, koji je bio sa Alahovim Poslanikom, reče: „Naredi mu da skloni ruku“, i on skloni ruku a ispod nje je bio stih o kamenovanju. Tako je Alahov Poslanik zapovedio da preljubnici budu kamenovani, i oni su kamenovani. `Abdulah ibn `Umar reče: „Bio sam među onima koji su ih kamenovali i video sam kako čovek svojim telom zaklanja ženu od kamenja.“ Ebu Davud je zabeležio da je Ibn `Umar rekao: „Neki Jevreji su došli Alahovom Poslaniku i pozvali ga da dođe u oblast Kuf. Otišao je u kuću Al-Midras, a oni rekoše: ‚O Ebu Al-Kasime! Jedan čovek među nama počinio je preljubu sa jednom ženom, pa presudi o njihovom slučaju.‘ Namestili su jastuk za Alahovog Poslanika, a on je seo na njega i rekao…

<<Donesite mi Tevrat.>> Donet mu je Tevrat i on je izvukao jastuk ispod sebe i stavio Tevrat na njega, govoreći…

<<VERUJEM TEBI i Onome ko ti ga je objavio.>> Zatim je rekao…

<<Dovedite mi svog najučenijeg čoveka.>> Tako mu je doveden jedan mladić… a zatim je spomenuo ostatak priče koju je Malik preneo od Nafi`a. Ovi hadisi navode da je Alahov Poslanik doneo odluku koja je u skladu sa propisom u Tevratu, ne da bi ukazao čast Jevrejima u onome u šta veruju, jer je Jevrejima bilo naređeno da slede samo Muhamedov Zakon. Naprotiv, Prorok je to učinio zato što mu je Alah tako zapovedio. Pitao ih je o propisu o kamenovanju u Tevratu da bi ih naterao da priznaju šta Tevrat sadrži i šta su se udružili da sakriju, poreknu i izuzmu iz primene sve to vreme. Morali su da priznaju šta su učinili, iako su to činili znajući za ispravan propis… (Tefsir Ibn Kesira, Kuran 5:41; podebljanje, verzal i podvlačenje naši)

Prethodna predanja se slažu u tome da Muhamed nije sudio po Kuranu kada je odlučivao o sudbini Jevreja koji su uhvaćeni u grehu, nego se pozvao na Toru koju su Jevreji posedovali i zahtevao da i oni sude po njoj. Ibn Kesir čak spominje isto ono predanje od Ebu Davuda na koje se pozvao Ibn Kajim u svojoj raspravi o tekstualnoj verodostojnosti Tore, naime, ono u kojem je Muhamed uzeo Toru koju su mu Jevreji dali, stavio je na jastuk i potvrdio svoje potpuno poverenje i veru u nju.

U svetlu prethodnog, pitanje na koje Džalal mora da odgovori jeste zašto bi Muhamed verovao iskvarenoj Tori i pozivao se na nju? Zašto Muhamed nije rekao da veruje samo u neke delove Tore, budući da nije sva bila pouzdana? Odgovor je očigledan.

Zatim nam se kaže da je i sam Isus poslat da potvrdi Toru koju je posedovao:

„Posle njih smo Isusa, Marijinog sina, poslali, koji je priznavao Toru objavljenu pre njega, a njemu smo dali Jevanđelje, u kome je bila uputa i svetlo, i da potvrdi Toru, objavljenu pre njega, u kojoj je, takođe, bila uputa i pouka bogobojaznima,“ Kuran 5:46

Srećom, u prilici smo da znamo kako je izgledala Tora koju je Isus držao u svojim rukama, kakav je bio njen tačan sadržaj. Zahvaljujući otkriću svitaka sa Mrtvog mora 1947. godine, kao i Isusovoj obimnoj upotrebi starozavetnih Spisa zabeleženoj u knjigama Novog zaveta, znamo da su Spisi koje je čitao i potvrđivao kao Božje upravo iste one knjige koje imamo i danas. Ovo učvršćuje tvrdnju da Tora nije iskvarena, budući da je Isus u suštini potvrdio autoritet istih onih Spisa koje sada posedujemo.

Dakle, ako je Kuran u pravu, onda Džalal greši, jer Tora ostaje u svom neiskvarenom obliku, kao što dokazuju rukopisna tradicija i svedočanstvo i Isusa i Muhameda. Ali ako je Džalal u pravu, onda Kuran greši, i Isus i Muhamed su bili u zabludi jer su pogrešno mislili da je Tora koju su posedovali neiskvarena objava koju je Bog dao svom narodu.

Džalal takođe izvrće ono što Kuran kaže o očuvanju i tekstualnoj verodostojnosti Jevanđelja.

2. Indžil više ne postoji na zemlji u svom izvornom obliku. Dok je postojao, i pre nego što je poslat prorok Muhamed, on je, zajedno sa Torom, bio važeći zakon za sinove Izrailjeve. Gorenavedeni ajeti samo kažu da je ljudima koji su primili ovu knjigu bilo naređeno da sude po njoj. Ajet ne naređuje sinovima Izrailjevim da je se drže sada. Prvo, izvorni Indžil više ne postoji u svom izvornom obliku. Drugo, pročitajte sledeće ajete. Treće, današnji hrišćani NISU među sinovima Izrailjevim kojima su objavljeni Tora i Indžil.

Džalal je i ovoga puta u zabludi i/ili namerno izvrće ono što njegovo sopstveno pismo kaže, budući da dotični stihovi zapovedaju hrišćanima Muhamedovog vremena da sude po upravo onom Jevanđelju koje su imali u svom posedu, s obzirom na to da je ono za njih uputstvo i svetlost:

„Posle njih smo Isusa, Marijinog sina, poslali, koji je priznavao Toru objavljenu pre njega, a njemu smo dali Jevanđelje, u kome je bila uputa i svetlo, i da potvrdi Toru, objavljenu pre njega, u kojoj je, takođe, bila uputa i pouka bogobojaznima, i sledbenicima Jevanđelja smo bili naredili da sude prema onome što je objavio Allah u njemu. Oni koji nisu sudili prema onome što je objavio Allah - zaista su prema Allahu nepokorni.“ Kuran 5:46-47

Niti je ovo jedini odlomak Kurana koji pretpostavlja da su hrišćani Muhamedovog doba i dalje posedovali Jevanđelje Isusa Hrista:

„„onima koji će da slede Poslanika, Verovesnika, koji neće da zna ni da čita ni da piše, kojeg oni kod sebe, u Tori i Jevanđelju, nalaze zapisanog, koji će od njih da traži da čine dobra dela, a od odvratnih da odvraća, koji će lepa jela da im dozvoli, a ružna zabrani, koji će da ih tereta i teškoća koje su oni imali oslobodi. A oni koji u njega budu verovali, koji ga budu podržavali i pomagali i svetlo po njemu poslato sledili - oni će sigurno uspeti.““ Kuran 7:157

U svetlu navedenog, evo nekih pitanja na koja Džalal mora da odgovori: Kako su hrišćani mogli da sude po Jevanđelju koje je dato Isusu ako ga više nisu posedovali? Štaviše, budući da Džalal veruje da je Jevanđelje izmenjeno, mora da objasni zašto bi Alah zapovedio hrišćanima da sude po iskvarenom Jevanđelju i kako je mogao da kaže da je takav nepouzdan dokument za njih uputstvo i svetlost?

Osim toga, zašto bi Alah hrišćanima Muhamedovog vremena rekao da će biti bezbožnici ako ne budu sudili po tom navodno iskvarenom Jevanđelju koje su imali? Zašto bi bili bezbožnici zato što odbijaju da sude po izvoru koji je bio nepouzdan? Zar Alah nije trebalo da im zapovedi da NE sude po iskvarenom dokumentu koji nije bio izvorno Jevanđelje koje je on dao Isusu?

Očigledno je da ovi kuranski odlomci pretpostavljaju da je Isusovo Jevanđelje bilo dostupno u neiskvarenom obliku u Muhamedovo vreme, a to su nadahnute knjige Novog zaveta.

Ali budući da Džalal veruje da se ovo može odnositi samo na takozvani izvorni Indžil/Isusovo Jevanđelje, a ne na Novi zavet, posebno ne na kanonska jevanđelja, on stoga mora da objasni koje je to Jevanđelje po kojem Kuran zapoveda hrišćanima da se ravnaju. Džalal treba da nam kaže šta bi Jevanđelje značilo Muhamedovim hrišćanskim savremenicima. U suštini, Džalal mora da odgovori koje su Jevanđelje hrišćani čitali u to vreme ako to nije bilo ono koje nalazimo zapisano i sačuvano u novozavetnim dokumentima?

Očigledno je zašto se Džalal nikada ne bavi takvim pitanjima niti se osvrće na ove teme, budući da zna da bi bio prinuđen da prizna da Kuran u suštini potvrđuje da su novozavetni dokumenti, naročito četiri jevanđelja, upravo one objave koje je Bog dao Hristu da ih prenese svojim sledbenicima. Uostalom, jedino Jevanđelje koje su hrišćani Muhamedovog vremena posedovali jeste ono koje se nalazi u nadahnutim novozavetnim spisima, kao što je Jevanđelje po Jovanu. Kao što je jedan rani muslimanski pisac naveo:

„Među onim što je doprlo do mene o tome šta je Isus, sin Marijin, izjavio u Jevanđelju koje je primio od Boga za sledbenike Jevanđelja, primenjujući izraz kojim se opisuje Božji poslanik, jeste sledeće. To je izvučeno IZ ONOGA ŠTO IM JE JOVAN APOSTOL ZAPISAO KADA IM JE NAPISAO JEVANĐELJE PO ZAVETU ISUSA SINA MARIJINOG: ‚Ko mrzi mene, mrzi Gospoda. I da nisam u njihovom prisustvu učinio dela koja niko drugi pre mene nije učinio, ne bi imali greha; ali sada su naduveni od gordosti i misle da će nadvladati mene, pa i Gospoda. Ali mora se ispuniti reč koja je u zakonu: „Mrzeli su me bez razloga“ (tj. bez uzroka). Ali kada dođe Utešitelj, koga će vam Bog poslati od Gospodnjeg prisustva, i duh istine koji će izaći od Gospodnjeg prisustva, on (će svedočiti) o meni, a i vi, jer ste od početka bili sa mnom. Ovo sam vam govorio da ne biste bili u sumnji.‘

„Munahemana (Bog ga blagoslovio i sačuvao!) na sirijskom jeste Muhamed; na grčkom je paraklet. (The Life of Muhammad: A Translation of Ibn Ishaq’s Sirat Rasul Allah, sa uvodom i beleškama Alfreda Gijoma [Oxford University Press, Karači, deseto izdanje 1995], str. 103-104; podebljanje i verzal naši)

Gorenavedeni muslimanski biograf tvrdi da je Jovanovo Jevanđelje zapravo upravo ono Jevanđelje koje je Bog dao Isusu! Nijednom ne kaže da je to konkretno Jevanđelje iskvareno ili nepouzdano.

Drugi muslimanski pisac, koji dolazi mnogo kasnije, takođe spominje Jevanđelje koje su hrišćani njegovog vremena posedovali:

„Napomene o JEVANĐELJU hrišćana, nazivima njihovih knjiga, njihovim učenjacima i njihovim autorima

„Pitao sam Junusa sveštenika, koji je bio izvrstan čovek, o knjigama prevedenim na arapski jezik koje oni tumače i po kojima postupaju. Odgovorio je: „Među njima je knjiga Al-Sura (Oblik), koja je podeljena na dva dela, ‚Stari oblik‘ i ‚Novi oblik‘.“ Rekao je i da je „Stari [oblik]“ bio drevni temelj jevrejske sekte, a „Novi [oblik]“ sekte hrišćana. Rekao je takođe da se „Stari [oblik]“ oslanja na više knjiga, od kojih je prva Tora, KOJA JE PET SVETIH SPISA. [Zatim sledi] zbirka koja obuhvata više knjiga, među kojima su:

„Isus Navin, sin Nunov; Plemena, što je knjiga o Sudijama; Samuilo i Sud Davidov; Predanja sinova Izrailjevih; Propovednik [Kohelet]; Pesma nad pesmama; Mudrost Isusa, sina Sirahovog [Sirah]. Proroci, sastavljeni od četiri knjige; Isaija prorok, mir mu; Jeremija prorok, mir mu; Dvanaest proroka, mir im; Jezekilj. Novi oblik koji se sastoji od četiri jevanđelja: Jevanđelje po Mateju; Jevanđelje po Marku; Jevanđelje po Luki; Jevanđelje po Jovanu, Učenici, poznati kao Fraksis [Dela apostolska]; PAVLE APOSTOL, dvadeset četiri poslanice. (Abu'l-Faradž Muhamed ibn Ishak al-Nadim, The Fihrist - A 10th Century AD Survey of Islamic Culture, priredio i preveo Bayard Dodge [Great Books of the Islamic World, Inc., Columbia University Press, 1970], str. 45; podebljanje i verzal naši)

Gorenavedeni citati konačno dokazuju da bi Muhamedovi hrišćanski savremenici, iz opetovanog pozivanja Kurana na Jevanđelje, jasno razumeli da Muhamed misli na njihove novozavetne spise, naročito na njihova kanonska jevanđelja.

Zapravo, Crkva je već od ranog razdoblja svoje istorije počela da četiri kanonska jevanđelja naziva Jevanđeljem (u jednini), budući da su ta jevanđelja posmatrana kao četiri svedoka jednog Jevanđelja Gospoda Isusa Hrista. Kao što je objasnio pokojni novozavetni naučnik F. F. Brus:

„Izgleda da su vrlo rano četiri jevanđelja bila ujedinjena u jednu zbirku. Mora da su okupljena vrlo brzo nakon pisanja Jevanđelja po Jovanu. Ova četvorostruka zbirka bila je izvorno poznata kao ‚Jevanđelje‘, u jednini, a ne ‚Jevanđelja‘, u množini; postojalo je samo jedno Jevanđelje, ispripovedano u četiri zapisa, koja su se razlikovala kao ‚po Mateju‘, ‚po Marku‘ i tako dalje. Oko 115. godine n.e. Ignjatije, episkop antiohijski, poziva se na ‚Jevanđelje‘ kao na autoritativan spis, a budući da je poznavao više od jednog od četiri ‚jevanđelja‘, sasvim je moguće da pod ‚Jevanđeljem‘ sans phrase misli na četvorostruku zbirku koja je nosila to ime.“ (Bruce, The New Testament Documents: Are They Reliable? [Intervarsity Press; Downers Grove Il., pretisak 1992], POGLAVLJE III – KANON NOVOG ZAVETA, str. 23; podebljanje naše)

Stoga, ako Džalal namerava da bude pošten prema svom sopstvenom verskom tekstu i prema istoriji, mora da prihvati činjenicu da Jevanđelje koje je Alah objavio Isusu, Jevanđelje kojem je Muhamed imao pristup i koje je potvrdio kao istinito, nije ništa drugo do nadahnuti spisi Novog zaveta. Na istorijskim osnovama to jednostavno nije moguće poreći (osim, naravno, ako neko nije spreman da zanemari istoriju i izvrne činjenice, čemu je Džalal sklon).

Zatim Džalal komentariše značenje i primenu Kurana 5:48:

4. Ajeti koji slede kažu da je Kuran došao kao Muhejmin nad izvornom Torom i izvornim Indžilom. Ova reč znači da je Kuran nadišao i derogirao Zakon Tore i Indžila.

Evo doslovnog prevoda dotičnog odlomka:

I objavili smo ti Knjigu sa istinom, potvrđujući Knjigu koja je između njegovih ruku i čuvajući je/svedočeći za nju/posvedočujući je (musaddiqan lima bayna yadayhi mina al-kitabi wa-muhaiminan alayhi)…

Muslimanski tumači bili su zbunjeni u pogledu tačnog značenja reči muhejmin u ovom konkretnom kontekstu. Nisu bili sigurni da li taj izraz jednostavno ponavlja misao izraženu rečju musaddikan („potvrđujući“), koja se pojavljuje u istoj rečenici, npr. da Kuran svedoči i potvrđuje verodostojnost prethodnih Spisa,

„Tebi smo objavili Knjigu sa Istinom, potvrđujući prethodne Spise i svedočeći za njihovu verodostojnost …“ (The Qur’an – A New Translation, Tarif Khalidi [Viking Penguin, član Penguin Group (USA) Inc., prvo američko izdanje 2008], str. 89; podebljanje naše)

Ili je pak značio da muslimansko pismo čuva i štiti učenja ranijih svetih spisa unutar sopstvenih stranica,

„… potvrđujući ranije objave, i čuvajući ih (od izmene i iskvarenja) …“ (Al-Quran - A Contemporary Translation, Ahmed Ali [Princeton University Press, New Jersey, peto izd. 1994], str. 104; podebljanje naše)

„ispunjavajući ono što je od Knjige objavljeno pre njega, i kao čuvar nad njom …“ (The Quran Arabic Text With A New Translation, Muhammad Zafrullah Khan [Olive Branch, New York, 1997], str. 107; podebljanje naše)

Drugi su smatrali, veoma slično Džalalu, da je ovde značenje to da Kuran određuje koje su konkretne zapovesti Svetog pisma i dalje obavezujuće za Muhameda i njegove sledbenike, a koje su derogirane,

… On potvrđuje (izvornu) Bibliju i ima ovlašćenje da sačuva ili derogira ono što Biblija sadrži … Muhammad Sarwar (naglašavanje naše)

Ovo treće objašnjenje deluje verovatnije u svetlu onoga što stih kaže neposredno nakon toga,

… „I ti im sudi prema onome što objavljuje Allah i ne povodi se za njihovim prohtevima, i ne odstupaj od Istine koja ti dolazi; svima vama smo zakon i pravac propisali. A da je Allah hteo, On bi vas učinio sledbenicima jednog verozakona, ali, On hoće da vas iskuša u onome što vam propisuje, zato se takmičite ko će više da učini dobra; Allahu ćete svi da se vratite, pa će o onome u čemu ste se razilazili da vas obavesti. I sudi im prema onome što objavljuje Allah i ne povodi se za njihovim prohtevima, i pričuvaj ih se da te ne odvrate od nečega što ti Allah objavljuje. A ako se okrenu, ti onda znaj da Allah želi da ih kazni zbog nekih njihovih greha. A mnogi ljudi su, zaista, grešnici.“ Kuran 5:48-49

Muhamedu je rečeno da sudi Jevrejima i hrišćanima prema onome što mu je Alah objavio, tj. prema Kuranu, kao što je i sam Džalal primetio:

4. Ajeti zahtevaju od proroka Muhameda da vlada među ljudima po Kuranu i njegovom objašnjenju, Suneti.

Međutim, Džalal greši kada zatim piše:

5. Ajeti zahtevaju od čovečanstva, uključujući Jevreje i hrišćane, da sude po onome što je Alah objavio Muhamedu, što je autoritet iznad Tore i Indžila.

Sam kontekst pobija Džalala, budući da odlomak izričito spominje da Alah nije učinio čovečanstvo jednim narodom i da je stoga svakoj pojedinoj grupi odredio zakon i put. Značenje je sasvim jasno i očigledno, osim ako niste davagandista poput Džalala. Jevreji i hrišćani treba da sude po zakonu i putu koje im je Alah objavio, tj. po Tori i Jevanđelju, dok Muhamed treba da sudi po objavi koju mu je Alah dao. A prema navodnoj objavi datoj Muhamedu, sam Alah mu zapoveda da obavesti Jevreje i hrišćane da sude po svojim sopstvenim Spisima.

Drugim rečima, Alah im ne naređuje da slede muslimansko pismo, nego u Kuranu naređuje Muhamedu da im zapovedi da sprovode propise koji se nalaze u Tori i Jevanđelju.

Imajući prethodno u vidu, kako bilo koji pošten musliman može ovo da pročita i pomisli da Kuran zapoveda Jevrejima i hrišćanima da se drže Muhamedovog pisma, kada sam kontekst Kurana 5:43-48 prekoreva Jevreje što uopšte idu Muhamedu po presudu, s obzirom na to da su posedovali istinsku Toru u njenom izvornom obliku?

Za više o značenju Kurana 5:48 preporučujemo sledeće članke:

Klasični muslimanski komentatori i njihova egzegeza sure 5:48
Kuran kao čuvar Biblije: ponovno razmatranje značenja reči Muhaymin
Kuransko svedočanstvo o biblijskom autoritetu: Dodatak
Teme za marljive: Da li je Kuran derogirao Toru i Jevanđelje?

Zaključno, sasvim je jasno da Kuran potvrđuje da su knjige Svetog pisma koje trenutno posedujemo neiskvarene, sačuvane Božje objave, budući da su to spisi koje su Jevreji i hrišćani čitali u Muhamedovo vreme. Džalal shvata kakav problem to stvara za njegov sopstveni položaj muslimana. Uostalom, ako je Kuran istinit u pogledu božanskog autoriteta i očuvanja Svetog pisma, onda je Muhamed lažni prorok, jer je protivrečio ključnim, suštinskim biblijskim učenjima kao što su Trojstvo, božanstvo Hrista, raspeće Gospoda Isusa itd.

Upravo zato Džalal mora da poriče da Kuran svedoči o autoritetu i tekstualnoj verodostojnosti Svetog pisma koje trenutno posedujemo, jer ne želi da se suoči sa činjenicom da je Muhamed bio lažni prorok, a Kuran prevara koju je pokušao da predstavi kao objavu od Boga. Međutim, dokazi su očigledno protiv njega, kao što smo videli u ovim odgovorima, i jedina opcija koja Džalalu preostaje jeste da napusti Muhameda i prigrli Isusa Hrista kao svog Gospoda i Spasitelja.

Ako vaskrsli Gospod Isus bude hteo, u bliskoj budućnosti biće još pobijanja Džalalovog izvrtanja istine.