Kuran potvrđuje – dva zaveta Svetog pisma jesu Tora i Indžil!

Razotkrivanje lažne propagande i dezinformacija jednog muslimanskog davagandiste, 1. deo

Ovde počinje naše temeljno pobijanje odgovora Džalala Abualruba jednom muslimanu u vezi sa onim što Kuran uči o tekstualnoj verodostojnosti i očuvanju nadahnutih Božjih spisa (*). Preporučujemo čitaocima da pažljivo prođu kroz Džalalov odgovor pre nego što pročitaju naš, budući da naš odgovor neće pratiti tačan redosled njegovih argumenata.

Džalal tvrdi da sledeći navod dokazuje da su originalni primerci Tore i Jevanđelja iskvareni:

Kuran je jasno naveo da su originalni primerci Tore i Indžila iskvareni; {„A teško onima koji svojim rukama pišu knjigu, a zatim govore: „Ovo je od Allaha“, da bi za to izvukli ništavnu korist. I teško njima zbog onoga što njihove ruke pišu, i teško njima što na taj način zarađuju!“} [2:79].

Postoji nekoliko problema sa Džalalovim tvrdnjama. Kao prvo, Džalal u ovom istom članku pokušava da dokaže da Tora nije pet Mojsijevih knjiga niti Stari zavet, i da Jevanđelje nije Novi zavet. To znači da se Tora i Jevanđelje moraju odnositi na nešto drugo od onoga što danas posedujemo, i da su ti originalni dokumenti jednostavno nestali bez traga!

To nas dovodi do drugog problema sa Džalalovim tvrdnjama. Džalalove izjave pretpostavljaju da on sa sigurnošću zna i da iz prve ruke poznaje sadržaj originalne Tore i Jevanđelja; u suprotnom ne bi mogao da kaže da su originalni primerci iskvareni, jer to nikako ne bi mogao da zna. Ipak, on nikada nije video originale, što znači da nema osnova da tvrdi da su primerci iskvareni, te su njegove izjave stoga besmislene.

Treći problem sa Džalalovim argumentom jeste to što grubo izvrće kontekst Kurana 2:79 kako bi obmanuo onoga ko postavlja pitanje i naveo ga da poveruje da se ovaj odlomak odnosi na hrišćane koji kvare svoje svete spise. Međutim, prema muslimanskim komentatorima, Kuran 2:75-79 govori o Jevrejima, a ne o hrišćanima:

Bilo je malo nade da su Jevreji koji su živeli u vreme Poslanika mogli poverovati

Alah je rekao…

<Zar žudite> o vernici…

<da će oni poverovati u vašu veru> znači, da će vam se ti ljudi pokoravati. Oni su izopačena jevrejska sekta čiji su očevi bili svedoci jasnih znakova, ali su im srca nakon toga otvrdla. Alah je zatim rekao…

<iako je jedna skupina njih (jevrejskih rabina) slušala Alahovu Reč (Tevrat), a potom je menjala> znači, izvrtala njeno značenje…

<nakon što su je razumeli>. Dobro su razumeli, a ipak su prkosili istini…

, potpuno svesni svojih pogrešnih tumačenja i iskvarenja. Ova izjava slična je Alahovoj izjavi…

<Zato što su prekršili svoj savez, prokleli smo ih i učinili da im srca otvrdnu. Oni pomeraju reči sa njihovih (pravih) mesta> (5:13).

Katada je prokomentarisao Alahovu izjavu…

<A potom su je svesno menjali nakon što su je razumeli> „To su Jevreji koji su slušali Alahove Reči, a zatim ih menjali nakon što su ih razumeli i shvatili."' Takođe, Mudžahid je rekao: „Oni koji su je menjali i skrivali njene istine — to su bili njihovi učenjaci." Takođe, Ibn Vahb je rekao da je Ibn Zejd prokomentarisao…

<slušala Alahovu Reč (Tevrat), a potom je menjala> „Izmenili su Tevrat koji im je Alah objavio, čineći da on govori da je dozvoljeno zabranjeno a zabranjeno dopušteno, i da je ono što je ispravno lažno a ono što je lažno ispravno. Tako, kada im dođe čovek koji traži istinu sa mitom, oni njegov slučaj sude po Alahovoj Knjizi, ali kada im dođe čovek koji sa mitom traži da učini zlo, oni izvade onu drugu (izobličenu) knjigu, u kojoj stoji da je on u pravu. Kada im pak dođe neko ko ne traži ono što je ispravno, niti im nudi mito, tada mu nalažu pravednost. Zbog toga im je Alah rekao…

<Zar drugima nalažete al-Birr (pobožnost i pravednost i svaki čin pokornosti Alahu), a sami zaboravljate (da to činite), dok čitate Pismo (Tevrat)! Zar nemate razuma> (2:44)" (Tafsir Ibn Kathir, Kuran 2:75-76; isticanje podvlačenjem je naše)

Teško onim zločincima među Jevrejima

Alah je rekao…

<Pa teško (vejlun) onima koji svojim rukama pišu knjigu, a zatim govore: „Ovo je od Alaha", da bi time stekli malu cenu!>.

Ovo je druga kategorija ljudi među Jevrejima koji su pozivali u zabludu neistinom i lažima o Alahu, koristeći se nepravednim gomilanjem tuđe imovine. `Vejlun (teško)' nosi značenja uništenja i propasti, i to je dobro poznata reč u arapskom jeziku. Ez-Zuhri je rekao da je Ubejdulah ibn Abdulah preneo da je Ibn Abas rekao: „O muslimani! Kako možete bilo šta da pitate sledbenike Knjige, dok je Alahova Knjiga (Kuran), koju je objavio svom Poslaniku, najskorija Knjiga od Njega i vi je i dalje čitate svežu i mladu? Alah vam je rekao da su sledbenici Knjige izmenili Alahovu Knjigu, promenili je i svojim rukama napisali drugu knjigu. Zatim su rekli: `Ova knjiga je od Alaha', kako bi njome stekli malu dobit. Zar vam znanje koje vam je došlo nije zabranilo da ih pitate? Alaha mi! Nismo videli nijednog od njih da vas pita o onome što vam je objavljeno." Ovaj hadis je zabeležio i el-Buhari. El-Hasan el-Basri je rekao: „Mali iznos ovde označava ovaj život i sve što on sadrži."

Alahova izjava…

<Teško njima zbog onoga što su njihove ruke napisale i teško njima zbog onoga što time stiču> znači: „Teško njima zbog onoga što su svojim rukama napisali — laži, neistina i izmena. Teško njima zbog imovine koju su nepravedno stekli." Ed-Dahak je rekao da je Ibn Abas prokomentarisao…

<Teško njima>, „Znači da će patnja biti njihova zbog laži koje su svojim rukama napisali…

<I teško njima zbog onoga što time stiču>, što su nepravedno stekli od ljudi, bili oni obični ljudi ili ne." (Tafsir Ibn Kathir, Kuran 2:79; isticanje podvlačenjem je naše)

Dakle, jedino što Džalal može da izvuče iz Kurana 2:79 jeste to da su Jevreji iskvarili sopstvene spise, a ne da su Jevanđelje ili spisi Novog zaveta izmenjeni. A i to bi se odnosilo samo na njihove sopstvene primerke hebrejske Biblije, a ne na primerke koje su posedovali svi hrišćani rasuti svuda.

Što je još važnije, sam tekst kaže da je samo jedna skupina Jevreja svojim rukama napisala knjigu, a ne da su to svi činili:

„Zar se nadate da će oni (Jevreji) da vam poveruju, a neki od njih su Allahov govor slušali, a zatim bi ga, nakon što su ga shvatili, svesno izvrnuli? Kada sretnu one koji veruju, govore: "Mi verujemo!" A čim se osame jedni s drugima, kažu: "Zar ćete im kazivati ono što je Allah vama objavio, pa da im to bude dokaz protiv vas pred Gospodarom vašim? Zar se nećete opametiti! A zar oni ne znaju da Allah zna i ono što kriju i ono što pokazuju?! Neki od njih su nepismeni i ne poznaju Knjigu, nego samo gatalice. Oni samo nagađaju. A teško onima koji svojim rukama pišu knjigu, a zatim govore: „Ovo je od Allaha“, da bi za to izvukli ništavnu korist. I teško njima zbog onoga što njihove ruke pišu, i teško njima što na taj način zarađuju!“ S. 2:75-79 Hilali-Khan

Dakle, čak i kada bismo pretpostavili da se ovde govori o tekstualnom iskvarenju, to bi se odnosilo samo na jednu skupinu među Jevrejima koja je izmenila tekst pisane Božje Reči. Nigde se ne kaže niti se i izdaleka podrazumeva da su svi Jevreji svuda bili krivi za kvarenje biblijskih rukopisa.

Uostalom, u Muhamedovo vreme postojalo je mnoštvo primeraka hebrejske Biblije na raznim jezicima koji su kružili i među Jevrejima i među hrišćanima širom tada poznatog sveta. Doslovno bi bilo potrebno čudo da Jevreji uspeju da iskvare sve te primerke i verzije tih spisa, s obzirom na to da su se nalazili u rukama različitih grupa na različitim mestima, od kojih mnoge prema njima nisu bile nimalo naklonjene.

Zapravo, sam Kuran svedoči da je postojala skupina među sledbenicima Knjige (tj. među Jevrejima i hrišćanima) koja je ispravno učila Božje ajete, čime se podrazumeva da nisu menjali tekst svojih nadahnutih spisa:

„Oni kojima smo objavili Knjigu, pa je čitaju onako kako treba, to su oni koji u nju veruju. A oni koji u nju ne budu verovali, to su sigurni gubitnici.“ S. 2:121 Pickthall

Obratite pažnju na to kako su muslimanski tumači objasnili Kuran 2:121:

Alah je zatim spomenuo vernike među sledbenicima Knjige: Abdulaha ibn Selama i njegove drugove, monaha Bahiru i Negusa i njegove sledbenike, rekavši: (Oni kojima smo dali Pismo) kojima je dato znanje o Pismu, tj. o Tori, (koji ga čitaju ispravnim čitanjem) opisuju ga ONAKVIM KAKVO JESTE I NE MENJAJU GA: izlažući ono što je dozvoljeno i zabranjeno, njegove zapovesti i zabrane svakome ko ih pita, i nadalje postupaju prema onome što je jasno i nedvosmisleno, a veruju u ono što je u njemu dvosmisleno, (oni veruju u njega) u Muhameda i Kuran. (A ko ne veruje u njega) u Muhameda i Kuran, (oni su gubitnici) koji su prevareni utoliko što gube i ovaj svet i onaj koji dolazi. (Tanwîr al-Miqbâs min Tafsîr Ibn ‘Abbâs; isticanje masnim slovima, velikim slovima i podvlačenjem je naše)

(121) Vahidi prenosi na osnovu Ibn Abasa: „Ovaj ajet je objavljen povodom ljudi sa lađe koji su [u Medinu] došli sa Džaferom ibn Ebu Talibom iz Abisinije. Bilo ih je četrdeset, trideset dvojica iz Abisinije i osmorica sirijskih monaha. Govorilo se da je među njima bio i monah Bahira." U drugom predanju, koje se prenosi na osnovu ed-Dahaka, kaže nam se: „Ajet je objavljen povodom onih među Jevrejima koji su prihvatili veru [kao što su Abdulah ibn Selam i drugi]." Još jedno predanje, koje se prenosi na osnovu Katade i Ikrime, navodi: „Objavljen je povodom Muhamedovih ashaba" (Wahidi, str. 37; vidi takođe Ibn Kathir, I, str. 286-287; Qurtubi, II, str. 95; Tabarsi, I, str. 448; i Shawkani, I, str. 135-136)

Zamahšari tumači ajet ovako: „‚Oni kojima smo dali spise' jesu vernici među sledbenicima Knjige koji uče spise njihovim istinskim učenjem, niti menjajući niti izmenjujući ono što oni sadrže o opisu Božjeg Poslanika [sic]. Oni koji veruju u svoje spise suprotstavljeni su onome ‚ko odbacuje veru u njih [u spise]', to jest, menjačima. ‚Oni će biti gubitnici' jer zamenjuju uputu zabludom." (Zamakhshari, I, str. 308) (Mahmoud M. Ayoub, The Qur'an and its Interpreters [State University of New York Press (SUNY), Albany], tom 1, str. 149-150; isticanje masnim slovima je naše)

Kako su Jevreji i hrišćani mogli ispravno da uče svoje spise ako su biblijske knjige bile toliko iskvarene da više nisu odražavale ispravno čitanje izvornih objava datih preko proroka i apostola? I kakva je svrha u tome da ih se hvali zato što uče iskvarene spise? Kakvog to ima smisla?

Kuran nadalje izričito svedoči da je bilo mnogih među Jevrejima i hrišćanima koji nisu hteli da iskvare svoje svete spise, niti su to učinili:

„Nisu svi oni isti! Među onima kojima je data Knjiga ima ispravnih, koji po celu noć uče Allahove reči i padaju Mu ničice. Oni veruju u Allaha i Budući svet, naređuju da se čine dobra dela, a odvraćaju od zlih, i žure da čine dobro. Oni su među dobrima.“ S. 3:113-114 Pickthall

„Ima i onih kojima je data Knjiga koji veruju u Allaha i u ono što je vama objavljeno, i u ono što je njima objavljeno, koji su ponizni Allahu i ne prodaju Allahove reči za nešto bezvredno. Njima pripada nagrada njihovog Gospodara, a Allah će, zaista, brzo da svede račun.“ S. 3:199 Pickthall

„U Mojsijevom narodu ima zajednica ljudi koji se upućuju Istinom i koji prema njoj pravedno sude.“… „I posle njih ostale su generacije koje su Knjigu nasledile i koje su uzimale prolazna dobra ovog materijalnog sveta, i govorile: „Biće nam oprošteno!“ A ako bi im opet dopalo šaka tako nešto, opet bi to prihvatili. Zar od njih nije uzet zavet u Knjizi da će o Allahu samo istinu da govore - a oni čitaju ono što je u njoj. Budući svet je bolji za one koji nastoje da se sačuvaju; pa zar ne razumete? A oni koji se čvrsto drže Knjige i koji obavljaju molitvu - pa, Mi, zaista, nećemo da dopustimo da propadne nagrada onima koji čine dobra dela.“ S. 7:159, 169-170 Arberry

Svi ovi odlomci uverljivo dokazuju da je autor Kurana verovao da je bilo pobožnih Jevreja i hrišćana koji su sačuvali svoje nadahnute spise i koji ne bi dopustili da se u njihove svete Knjige dira.

Što je još važnije, sve se ovo zasniva na obmanjujućoj pretpostavci da Kuran 2:79 sugeriše kako su izvesni Jevreji iskvarili svoje primerke Svetog pisma. Međutim, ajet zapravo ne kaže to:

„A teško onima koji svojim rukama pišu knjigu, a zatim govore: „Ovo je od Allaha“, da bi za to izvukli ništavnu korist. I teško njima zbog onoga što njihove ruke pišu, i teško njima što na taj način zarađuju!“ Y. Ali

Obratite pažnju na činjenicu da navod ne tvrdi da su ti određeni Jevreji u Muhamedovo vreme kvarili Sveto pismo, već da su pisali knjigu koju su pokušavali da predstave kao nadahnutu objavu. Drugim rečima, navod ne kaže da su ti konkretni Jevreji izmenili tekst nadahnutih spisa koje im je Bog dao, već da su napisali nešto s namerom da druge ubede da je to Božja Reč. Dakle, ovde nije reč o diranju u tekst Svetog pisma, već o dodavanju Svetom pismu nečega što tu ne pripada.

To me dovodi do moje poslednje tačke. Neposredni kontekst kaže da su upravo ummijjun među njima pisali knjigu koju su predstavljali kao Božju Reč. Ovaj konkretan izraz različito se prevodi kao „nepismeni", „neuki", „prost svet", „neznabošci". Evo dva primera kako se ovaj izraz prevodi:

„Neki od njih su nepismeni i ne poznaju Knjigu, nego samo gatalice. Oni samo nagađaju.“ S. 2:78 Arberry

„Neki od njih su nepismeni i ne poznaju Knjigu, nego samo gatalice. Oni samo nagađaju.“ Rashad Khalifa

Pažljivim ispitivanjem načina na koji Kuran upotrebljava ovu reč očigledno je da se ona odnosi na pojedince kojima nisu bili dati nadahnuti spisi, za razliku od Jevreja i hrišćana. Autor(i) Kurana upotrebljavao je ovaj izraz da bi ukazao na grupe ili narode koji nisu primili objavljenu knjigu i koji su stoga bili neuki o tome šta svete Knjige sadrže i govore. Prošireno, to bi se odnosilo i na svakoga ko nije imao neposredno poznavanje Svetog pisma.

U svetlu ovog predloženog razumevanja, Kuran 2:78-79 bi onda govorio da je bilo ili neznabožaca preobraćenih u judaizam ili čak Jevreja koji nisu poznavali Sveto pismo osim onoga što su čuli usmeno – budući da ga nisu čitali i da su stoga bili neuki o njegovom sadržaju – i koji su odlučili da napišu knjigu za koju su tvrdili da je od Boga kako bi na njoj zaradili.

Ibn Varak, musliman koji je postao ateista, navodi kako čuveni muslimanski tumač i istoričar et-Taberi citira objašnjenje Ibn Abasa, koje podupire ovo tumačenje:

„Bel smatra da 'ummijjun znači pripadati ummi ili zajednici, dok Blašer to prevodi kao ‚neznabošci', u smislu ‚pagani'. Francuskom naučniku je jasno da reč 'ummi označava paganske Arape koji, za razliku od Jevreja i hrišćana, nisu primili nikakvu objavu i koji su stoga živeli u neznanju o božanskom zakonu. Taberi zaista navodi neka predanja koja reči ummi daju ovo značenje: prema Ibn Abasu, ‚'ummijjun (odnosi se na) neke ljude koji nisu verovali u proroka poslatog od Boga, niti u pismo objavljeno od Boga; i oni su svojim rukama napisali pismo. Zatim su neukom, prostom svetu rekli: „Ovo je od Boga."' Međutim, sam Taberi ne prihvata ovo tumačenje, već umesto toga daje potpuno neuverljivo i neverovatno objašnjenje izvođenja te reči: ‚Mišljenja sam da se nepismena osoba naziva ummi, pa se u svojoj nesposobnosti da piše dovodi u vezu sa svojom majkom (umm), jer je pisanje bilo nešto što su radili muškarci, a ne žene, tako da je čovek koji nije umeo da piše i oblikuje slova bivao povezivan sa svojom majkom, a ne sa ocem, u svom neznanju pisanja.'" (Warraq, „Introduction", What the Koran Really Says, Language, Text & Commentary [Prometheus Books, 2002; ISBN: 157392945X], str. 44; isticanje podvlačenjem je naše)

Dakle, Kuran 2:78-79 se ne može odnositi na to da izvesne osobe kvare Sveto pismo, budući da izričito kaže da ti pojedinci nisu poznavali Sveto pismo:

„Neki od njih su nepismeni i ne poznaju Knjigu, nego samo gatalice. Oni samo nagađaju. A teško onima koji svojim rukama pišu knjigu, a zatim govore: „Ovo je od Allaha“, da bi za to izvukli ništavnu korist. I teško njima zbog onoga što njihove ruke pišu, i teško njima što na taj način zarađuju!“ Pickthall

Kako su onda mogli da izmene tekst Pisma o kojem nisu imali nikakvo znanje osim po čuvenju? Očigledno nisu mogli.

Za više o ispravnom tumačenju i kontekstu Kurana 2:79 preporučujemo sledeći članak: Da li Kuran 2:77-79 govori o iskvarenosti Biblije?

Džalal selektivno citira reči Ibn Abasa kako bi dokazao da je Biblija iskvarena:

Abdulah ibn Abas potvrdio je ovu činjenicu u hadisu koji je zabeležio imam Buhari. Abdulah ibn Abas je rekao: „O muslimani? Kako to da pitate sledbenike Pisama, iako je vaša Knjiga (Kuran), koja je objavljena Njegovom Poslaniku, najskorije obaveštenje od Alaha i vi je učite — Knjiga koja nije izobličena? Alah vam je objavio da su sledbenici Pisama svojim rukama izmenili ono što im je objavljeno i rekli su (u vezi sa svojim izmenjenim spisima): Ovo je od Alaha, kako bi time stekli neku ovozemaljsku korist." Ibn Abas je dodao: „Zar znanje koje vam je objavljeno nije dovoljno da vas spreči da ih pitate? Alaha mi, nikada nisam video nijednog od njih da pita (muslimane) o onome što vam je objavljeno."

Džalal pogrešno pretpostavlja da je Ibn Abas mislio kako su Jevreji i hrišćani izmenili tekst svojih spisa, a ne da su iskvarili značenje svojih tekstova pogrešnim tumačenjem, što su Jevreji činili usmeno i/ili proizvodnjom nenadahnutih spisa poput Talmuda, koje su pokušavali da predstave kao objavu.

Što je još važnije, Džalalovo razumevanje izjava Ibn Abasa direktno protivreči onome što je on, kako se prenosi, rekao o nepokvarljivosti Božjih Knjiga, kako je to zabeležio el-Buhari:

LV. Reči Alaha Svemogućeg: „To je zaista slavni Kuran, na Ploči čuvanoj." (85:21-22)

„Tako mi Gore i Knjige zapisane" (52:1-2): Katada je rekao da „mastur" znači „zapisano". „Jasturun" (68:1) znači „oni pišu", a Umm al-Kitab (43:4) jeste ceo Kuran i njegov izvor. [Rekao je da] „ma telfizu" (50:18) znači: „On ne izgovori ništa a da to ne bude zapisano protiv njega." Ibn Abas je rekao: „Zapisuje se i dobro i zlo", a „juharrifuna" (4:46) znači „oni uklanjaju". NIKO NE UKLANJA REČI NIJEDNE OD KNJIGA ALAHA SVEMOGUĆEG, VEĆ IH IZVRĆU, TUMAČEĆI IH NEPRIMERENO. „Dirasatihim: (6:156) znači „njihovo učenje" „Va'ijja" (69:12) jeste čuvanje, „ta'iha" (69:12) znači „sačuvati ga". „Ovaj Kuran mi je objavljen nadahnućem da bih vas njime opomenuo," misli se na stanovnike Meke, „i sve do koga on dopre" (6:19) misleći na ovaj Kuran, tako da je on njegov opominjač. (Aisha Bewley, Sahih Collection of al-Bukhari, 100. Knjiga o tevhidu (verovanje da je Alah Jedan u svojoj Suštini, Svojstvima i Delima); isticanje velikim slovima i podvlačenjem je naše)

El-Buhari nije bio jedini muslimanski učenjak koji je citirao ovo predanje od Ibn Abasa. Bilo je i drugih, kao što je Ibn Atija:

… Andaluzijski tumač Ibn Atija naveo je da tahrif znači „promeniti nešto ili ga preneti iz njegovog izvornog karaktera u drugi" i da je Ibn Abas smatrao da se jevrejsko (a posredno, možda, i hrišćansko) kvarenje i menjanje nalazilo u egzegezi, dok je slovo Tore ostalo netaknuto, iako je druga škola učenjaka tvrdila da su sama slova izmenjena, na osnovu toga što Toru — mada je od Jevreja traženo da je čuvaju — za razliku od Kurana nije čuvao sam Bog. (Dr. Muhammad M. Abu Laylah, The Qur’an and the Gospels – A Comparative Study [Al-Falah Foundation for Translation, Publication & Distribution, treće izdanje, 2005], str. 145-146; isticanje masnim slovima i podvlačenjem je naše)

Čak i jedan od Džalalovih vodećih selefijskih učenjaka i učenik takozvanog čuvenog šejhul-islama Ibn Tejmije, naime Ibn Kajim el-Dževzija, spomenuo je upravo ovo predanje u delu Ighathat Al Lahfan, tom 2, str. 351:

S druge strane, druga skupina učenjaka hadisa i fikha rekla je: ove promene su se dogodile prilikom njegovog tumačenja, a ne tokom procesa njegovog objavljivanja. To je stav Ebu Abdulaha Muhameda ibn Ismaila el-Buharija, koji je u svojoj zbirci hadisa rekao:

„Niko ne može da iskvari tekst uklanjanjem ijedne Alahove reči iz Njegovih Knjiga, ali su ga iskvarili pogrešnim tumačenjem."

I er-Razi se slaže sa ovim mišljenjem. U svom komentaru je rekao:

Po ovom pitanju postoji razlika u mišljenjima među nekim uglednim učenjacima. Neki od tih učenjaka su rekli: rukopisni primerci Tore bili su rasprostranjeni svuda i niko osim Alaha ne zna tačan broj tih primeraka. Nemoguće je da postoji zavera da se Božja reč promeni ili izmeni u svim tim primercima, a da nijedan primerak ne bude propušten. Takva zavera ne bi bila logična niti moguća. A kada je Alah rekao svom poslaniku (Muhamedu) da zatraži od Jevreja da donesu svoju Toru i pročitaju je u vezi sa zapovešću o kamenovanju, oni nisu bili u stanju da tu zapovest izmene u svojim primercima, i zato su prekrili stih o kamenovanju dok su ga čitali poslaniku. Tada je Abdulah ibn Selam zatražio da sklone ruku kako bi stih postao vidljiv. Da su promenili ili izmenili Toru, ovaj stih bi bio jedan od važnih stihova koje bi Jevreji izmenili.

Takođe, kad god bi ih poslanik pitao (Jevreje) o proročanstvima o njemu u Tori, ni njih nisu bili u stanju da uklone, već bi odgovarali tvrdeći da se ona ne odnose na njega i da još uvek čekaju proroka iz svoje Tore.

Ebu Davud je u svojoj zbirci preneo da je Ibn Omer rekao:

Skupina Jevreja pozvala je Alahovog poslanika u jednu kuću. Kada je došao, upitali su ga: O Ebu Kasime, jedan od naših ljudi počinio je preljubu sa ženom, kakva je tvoja presuda protiv njega? Zatim su postavili jastuk i zamolili Alahovog poslanika da sedne na njega. Potom je Alahov poslanik rekao: donesite mi Toru. Kada su je doneli, izvukao je jastuk ispod sebe i na njega stavio Toru i rekao: Verujem u tebe i u Onoga ko te je objavio, a zatim je rekao: dovedite mi onoga među vama koji ima najviše znanja. Tako su mu doveli mladića koji mu je ispričao priču o kamenovanju.

Učenjaci su rekli: da je Tora bila iskvarena, on je ne bi stavio na jastuk i ne bi rekao: Verujem u tebe i u Onoga ko te je objavio. Ova skupina učenjaka je takođe rekla: Alah je rekao:

„I reč tvoga Gospodara ispunila se istinito i pravedno; nema nikoga ko može izmeniti Njegove reči, a On je Onaj koji sve čuje i sve zna."

A Tora je Alahova reč. (Isticanje masnim slovima i podvlačenjem je naše)

Ibn Kesir je takođe naveo ovo predanje:

Mudžahid, eš-Šabi, el-Hasan, Katada i er-Rebi ibn Enes rekli su da

<koji svojim jezicima izvrću Knjigu.>

znači: „Oni menjaju (Alahove Reči)."

El-Buhari je preneo da je Ibn Abas rekao da ajet znači da oni menjaju i dodaju; iako niko među Alahovim stvorenjima ne može ukloniti Alahove reči iz Njegovih knjiga, oni menjaju i izvrću njihova očigledna značenja.

Vehb ibn Munebih je rekao: „Tevrat i Indžil ostaju onakvi kakvima ih je Alah objavio, i nijedno slovo u njima nije uklonjeno. Međutim, ljudi zavode druge dodavanjem i lažnim tumačenjem, oslanjajući se na knjige koje su sami napisali." Zatim,

<oni govore: „Ovo je od Alaha", a nije od Alaha;>

Što se tiče Alahovih knjiga, one su i dalje sačuvane i ne mogu se izmeniti." Ibn Ebi Hatim je zabeležio ovu izjavu. Međutim, ako je Vehb mislio na knjige koje su trenutno u rukama sledbenika Knjige, onda treba da kažemo da nema sumnje da su ih menjali, izvrtali, dodavali im i brisali iz njih. Na primer, arapske verzije ovih knjiga sadrže ogromne greške, mnoga dodavanja i brisanja i golemo pogrešno tumačenje. Oni koji su načinili te prevode imaju pogrešno razumevanje u većini — štaviše, u svim tim prevodima. Ako je Vehb mislio na Alahove Knjige koje su kod Njega, onda su te Knjige zaista sačuvane i nikada nisu izmenjene. (Tafsir Ibn Kathir – Abridged, Volume 2, Parts 3, 4 & 5, Surat Al-Baqarah, Verse 253, to Surat An-Nisa, verse 147 [Darussalam Publishers & Distributors, Riyadh, Houston, New York, Lahore; prvo izdanje: mart 2000], str. 196; izvor; isticanje masnim slovima je naše)

Iako se Ibn Kesir ne slaže ni sa Vehbom ni sa Ibn Abasom, on ipak priznaje da su ti muslimani verovali da su prethodni spisi ostali potpuno netaknuti, jer niko nije mogao da izmeni Božje Reči.

A ipak, na čemu se zasniva neslaganje Ibn Kesira? Njegova osnova jeste to što su arapske verzije Svetog pisma pokazivale tekstualno diranje u obliku dodavanja i brisanja! To je isto kao kada bi danas neko tvrdio da je Kuran iskvaren zbog toga što među raznim engleskim verzijama postoje dodavanja i izostavljanja (*), ili što određeni engleski prevod koji je načinio Rašad Kalifa izostavlja Kuran 9:128-129 (*)!

Ibn Kesir je trebalo da ispita izvorne jezike Svetog pisma kako bi video da li je tekst ostao netaknut. Ako bi se to učinilo, čovek bi otkrio da je Sveto pismo, baš kao i Kuran (*), do nas došlo sa varijantnim čitanjima. Međutim, te varijante ne dokazuju da je došlo do sveobuhvatnog kvarenja biblijskog teksta, jer je najveći deo tih čitanja beznačajan i ne utiče na značenje teksta. Tvrditi suprotno zapravo bi značilo da su ne samo Sveto pismo, već i Kuran i sve ostale rukom prepisivane knjige potpuno iskvarene, budući da su svi ti spisi do nas došli sa velikim tekstualnim varijacijama.

Činjenica je da su, nakon pažljivog ispitivanja varijantnih čitanja, tekstualni stručnjaci uspeli da rekonstruišu otprilike 99% izvornog biblijskog teksta, te je stoga puko željno mišljenje muslimana da tvrde kako je izvorno čitanje biblijskih knjiga izgubljeno ili iskvareno preko mogućnosti obnove.

Bilo kako bilo, svedočanstvo muslimanskih učenjaka poput Ibn Abasa, Vehba ibn Munebiha, el-Buharija i er-Razija dokazuje da primarni izvori islama ne uče da su izvorna Tora i Jevanđelje iskvareni. Naprotiv, izjave ovih vodećih muslimanskih autoriteta pokazuju da i Kuran i takozvana verodostojna predanja jasno svedoče da se tekstovi Božjih Knjiga ne mogu izmeniti i da Tora i Jevanđelje ostaju neiskvareni. Njihovi komentari dodatno razotkrivaju Džalalovo namerno izvrtanje onoga što islamski podaci zapravo uče.

Za više o stavovima Ibn Abasa o Svetom pismu pogledajte sledeće članke i odgovore:

http://answering-islam.org/Quran/Bible/ibnabbas.html
http://answering-islam.org/Quran/Bible/ibnabbas_bukhari.htm
http://answering-islam.org/Quran/Bible/ibn_al_qayyim_torah.html
http://answering-islam.org/Quran/Bible/ar_razi_scriptures.html

Džalal poriče da se njegov prorok borio sa ozbiljnim sumnjama u pogledu toga da li su „objave“ koje su mu dolazile bile od Boga:

Što se tiče ajeta 10:94, „A ako sumnjaš u ono što ti objavljujemo, upitaj one koji čitaju Knjigu, objavljenu pre tebe. Tebi istina od tvoga Gospodara dolazi, i nikako ne budi od onih koji sumnjaju.“, samo pročitajte tekst i recite mi gde piše da je Poslanik Muhamed sumnjao u Kuran. Čak i na engleskom, „If“ (ako) ne znači „have“ (imati). Ajet kaže „ako“, a hrišćani ne mogu da čuju tu reč. Nisu čuli ni da je Poslanik, kako se prenosi, rekao: „Niti ću pitati, niti ću sumnjati.“

Prvi problem sa Džalalovim očiglednim izvrtanjem njegovog sopstvenog lažnog spisa jeste to što samo postojanje ovog stiha predstavlja dokaz da je sumnje bilo. Da uopšte nije bilo nikakve sumnje, zašto bi takav stih uopšte bio objavljen, stih bez ikakve primene? Odlomak je dokaz da je u Muhamedovom umu postojala sumnja i da je navod stoga došao da ublaži te strahove.

Drugo, Džalal pogrešno pretpostavlja da reč „ako“ ne može preneti ideju da je Muhamed sumnjao. Da bismo pokazali zašto njegovo objašnjenje nije ništa drugo do očajnički pokušaj da izbegne priznanje očiglednog, evo teksta iz Kurana u kome se koristi reč „ako“:

„i nađoše jednog Našeg slugu kojem smo Našu milost darovali i onome što samo Mi znamo, naučili. „Mogu li da te pratim?“ Upita Mojsije, „ali da me podučiš onome čemu si ti ispravno podučen.“ „Ti sigurno nećeš moći sa mnom da se strpiš“, reče onaj, „a i kako bi se strpeo u onome o čemu ništa ne znaš?“ „Videćeš da ću da budem strpljiv, ako Allah da!“ Reče Mojsije, „i da neću ni u čemu da ti se suprotstavljam.“ „Ako ćeš već da me pratiš“, reče onaj, „onda me ni o čemu ne pitaj dok ti ja o tome prvi ne kažem.““ S. 18:65-70

Očigledno je da Mojsijev vodič nije sumnjao u to da prorok želi da ga prati, budući da je ovaj već obznanio svoju nameru da upravo to i traži. Ovo jasno pokazuje da izjavu sa „ako“ treba prevesti kao budući da, tj. „budući da želiš da me pratiš, onda me ne zapitkuj.“

Na sličan način, „ako“ u K. 10:94 ne treba da shvatimo kao poricanje da je Muhamed sumnjao, naročito kada mu se izričito kaže da ne bude među onima koji sumnjaju. Pre bi trebalo da to „ako“ vidimo kao potvrdu da je Muhamed zaista imao strahove i sumnje. Tekst bi stoga trebalo prevesti na sledeći način:

A BUDUĆI DA sumnjaš u ono što smo ti objavili, onda pitaj one koji su čitali Pismo pre tebe. Zaista ti je došla Istina od tvoga Gospodara. ZATO NE BUDI OD ONIH KOJI SUMNJAJU.

Da ne bismo bili optuženi da grubo izvrćemo ili pogrešno razumemo ovaj odlomak, pustićemo da sledeći islamski učenjaci potkrepe našu tvrdnju:

Poslanik je među svojim narodom bio nadaleko poznat po istinoljubivosti tokom prvih četrdeset godina svog života; iz toga logično sledi da je bio iskren i prema samom sebi. Stoga je, proučavajući stvarnost objave i ono što mu se dešavalo, sigurno shvatio da nema potrebe da sumnja u to da je ono što doživljava stvarno. Što se tiče POČETNIH STRAHOVA koje je imao, sledeći stih ih POBIJA:

„A ako sumnjaš u ono što ti objavljujemo, upitaj one koji čitaju Knjigu, objavljenu pre tebe. Tebi istina od tvoga Gospodara dolazi, i nikako ne budi od onih koji sumnjaju.“ (Kuran 10: 94)

Prenosi se da je NAKON objave ovog stiha Poslanik rekao: „Ja ne sumnjam i ne pitam.“

[1] Prenosi At-Tabarani (17906, 17908), sa svojim lancem prenosilaca od Katade. Vidi takođe Tafseer Al-Qurtubi (8/340). (Dr. ‘Ali Muhammad As-Sallabee, The Noble Life of the Prophet, preveo Faisal Shafeeq [Darussalam Publishers & Distributors, prvo izdanje: oktobar 2005], tom 1, str. 140; podebljanje i velika slova naši)

Poslanikova čestitost i ispravnost tokom perioda od četrdeset godina, kao i ugled koji je zbog toga uživao među svojim narodom, zahtevali su od njega da bude iskren, pre svega, prema samom sebi. Otuda je morao, kroz proučavanje događaja objave koji je doživeo, prevazići svaku sumnju koja mu je pala na um. Čini se da je sledeći stih objavljen kao odgovor na njegovo početno samopreispitivanje u vezi sa objavom koju je primio: „A ako sumnjaš u ono što ti objavljujemo, upitaj one koji čitaju Knjigu, objavljenu pre tebe. Tebi istina od tvoga Gospodara dolazi, i nikako ne budi od onih koji sumnjaju.“ [Junus 10:94]. Prenosi se da je, nakon objave ovog stiha, Poslanik rekao: „Ja ne sumnjam, niti zapitkujem.“ (Dr. M. Sa’id Ramadan al-Buti, The Jurisprudence of the Prophetic Biography & A Brief History of the Orthodox Caliphate, prevela Nancy Roberts, redigovao Anas al-Rifa’i [Dar al Fikr u Damasku, ponovljeno izdanje 2006], str. 147; podebljanje i podvlačenje naši)

Očigledno je da, prema Džalalu, ni ovi muslimanski učenjaci nisu mogli da čuju, iako se jedan od njih slučajno nalazi u istoj devijantnoj grupi kojoj pripada i sam Džalal, konkretno u selefijskoj sekti!

Pored Džalalove pogrešne tvrdnje, ono što komentare ovih muslimanskih autora čini naročito zanimljivim jeste to što oni ne samo da otvoreno priznaju da je Muhamed zaista imao nedoumice u pogledu svog poziva, već i pošteno priznaju da odgovor njihovog proroka da neće sumnjati nije bio pokazatelj da uopšte nije imao strahove. Naprotiv, Muhamedove reči značile su da ih više neće imati, u svetlu opomene iz ovog stiha! A da bi ublažio svoje strahove i sumnje, Muhamedu je izričito rečeno da se posavetuje sa prethodnim Pismima. Kao što je izjavio pokojni čuveni hrišćanski učenjak i islamolog ser Vilijam Mjur:

„Knjigu, objavljenu pre tebe“ — Dželaludin objašnjava da to znači Petoknjižje; ali izgleda da nema razloga da se ta referenca ograniči samo na njega. Ovde, kao i na mnogim drugim mestima, reč se očigledno koristi u najširem smislu i podrazumeva Pisma koja su u upotrebi kako među hrišćanima tako i među Jevrejima.

Božji cilj, kada Muhameda upućuje na to Pismo i na one koji ga poseduju, kako bi se uverio u nadahnutost Kurana, Bejdavi objašnjava ovako: „jer ono (tj. Kuran koji smo ti objavili) kod njih se drži za izvesno, potvrđeno u njihovim knjigama, na isti način kao i ono što smo tebi objavili. Cilj je da se to dokaže i da se pozove na svedočanstvo prethodnih knjiga.“

فانه محقق عندهم ثابت في كتبهم على نحو ما القينا اليك والمراد تحقيق ذالك والإستشهاد بما في الكتب المتقدمة

„upitaj one koji čitaju Knjigu, objavljenu pre tebe“ „Čitaju“, odnosno „koji čitaju“, Pismo. To je prezent ili imperfekat i ima značenje: „oni koji imaju običaj da čitaju“ to Pismo. (Muir, The Corân: Its Composition and Teaching; And the Testimony It Bears To The Holy Scriptures, str. 100-101)

Ovaj tekst otvara dodatne probleme za Džalala. Zar sveznajuće božanstvo nije znalo da Pisma koja su posedovali Jevreji i hrišćani Muhamedovog vremena protivreče središnjim, suštinskim učenjima Kurana, čime se Muhamed razotkriva kao lažni prorok? A ako su ta Pisma bila iskvarena, zašto se onda uopšte pozivati na njihovo svedočanstvo? Uostalom, kako Knjiga koja je izmenjena može da posluži kao potvrda božanskog porekla muslimanskog spisa?

Na kraju, obratite pažnju na to kako Džalal protivreči samom sebi. Ranije je tvrdio da K. 2:79 dokazuje da su izvorni primerci Tore i Jevanđelja iskvareni. Ipak, ovde citira engleski prevod K. 10:94 koji pokazuje da su Jevreji i hrišćani u Muhamedovo vreme i dalje imali pristup Tori i Jevanđelju!

„A ako sumnjaš u ono što ti objavljujemo, upitaj one koji čitaju Knjigu, objavljenu pre tebe. Tebi istina od tvoga Gospodara dolazi, i nikako ne budi od onih koji sumnjaju.“ Hilali-Khan

Pa u šta Džalal onda zapravo veruje? Da li veruje da su izvorna Tora i Jevanđelje iskvareni? Ako je tako, trebalo je da se zapita kako su Jevreji i hrišćani mogli da čitaju Toru i Jevanđelje ako su te objave bile iskvarene ili izgubljene? Ili pak zastupa stav da su u Muhamedovo vreme u opticaju bili verodostojni primerci ovih objava koji su navodno sadržali proročanstva o njegovom dolasku? Ako je tako, kako onda može da tvrdi da su te objave iskvarene ili da poriče da mi posedujemo ta nadahnuta Pisma, kada imamo rukopisne dokaze koji dokazuju da su Jevreji i hrišćani Muhamedovog vremena čitali iste Knjige koje mi imamo danas?

Džalal treba da se odluči i da nam otvoreno kaže kakav je zapravo njegov stav, jer ne može imati oboje. Ne može i ovce i novce.

Za više o pitanju Muhamedove sumnje u svog boga preporučujemo sledeće članke:

http://answering-islam.org/Responses/Osama/zawadi_q10_94.htm
http://answering-islam.org/Responses/Osama/zawadi_mhd_doubter.htm
http://answering-islam.org/Responses/Osama/zawadi_s10_94.htm

Džalal nastavlja da razotkriva još više svog neznanja i obmane:

Ne postoji nijedan ajet u Kuranu koji pominje knjigu popularno poznatu kao „Biblija“; to je hrišćanska maštarija na kojoj se zasniva komentar koji ste naveli. Oni koji se ne slažu neka donesu makar jedan ajet ili hadis u kome se ta ogromna zbirka lažnih i nečuvenih priča zvana „Biblija“ pominje kao Tora i Indžil. Tora NIJE današnji Stari zavet. Indžil NIJE Novi zavet.

Alah je objavio Toru proroku Mojsiju; Stari zavet to nije, naročito ne knjige koje su napisane NAKON Mojsijeve smrti. Mojsije nije napisao 5 knjiga u Starom zavetu koje mu se pripisuju. Čak i da jeste, a nije, Toru koju je Alah spustio Mojsiju napisao je Alah, a ne Mojsije, i ona nije o Mojsiju. Alah je objavio Indžil proroku Isusu, koji Novi zavet nikada nije video svojim očima. Potpuni je apsurd izjednačavati Indžil, knjigu koju je Alah objavio proroku Isusu, koju Isus nije napisao i koja nije o Isusu, sa izmišljenom knjigom zvanom „Novi zavet“.

Džalalovi komentari previđaju činjenicu da reč Biblija dolazi od latinskog izraza Biblia i jednostavno znači Knjiga. Stoga, umesto da očekujemo da arapski Kuran koristi latinsku reč kako bi označio Pisma koja su Jevreji i hrišćani posedovali, pre bismo očekivali da upotrebi arapski ekvivalent reči Biblia, naime izraz Kitab, a upravo to i nalazimo:

„Jevreji govore: „Hrišćani nisu na pravom putu!“, a hrišćani kažu: „Jevreji nisu na pravom putu!“, a oni čitaju Knjigu.“ S. 2:113

Dakle, kad god Kuran govori o Kitabu ili Knjizi koju su Jevreji i hrišćani posedovali u Muhamedovo vreme, može se odnositi jedino na Sveto pismo, budući da je to jedina Knjiga koju su posedovali. To je činjenica koju čak i neki muslimanski prevodioci spremno priznaju, kao što se vidi iz načina na koji prevode reč Kitab:

„Oni kojima smo dali Knjigu“ ... S. 2:146 Muhammad Sarwar (*; *)

„O vi koji verujete, verujte u Allaha i Njegovog Poslanika, i u Knjigu koju On objavljuje Svome Poslaniku i u knjige koje je objavio pre. A onaj koji ne bude verovao u Allaha, i u Njegove anđele, i u Njegove knjige, i u Njegove poslanike, i u Poslednji dan - daleko je zalutao.“ S. 4:136 Sarwar

… „a tebi ne dolaze; koji izvrću smisao reči“… S. 5:41 Sarwar

… „A oni kojima smo dali Knjigu dobro znaju da Kur'an objavljuje tvoj Gospodar sa istinom“… S. 6:114 Sarwar

… „on potvrđuje ono što je objavljeno pre njega i objašnjava propise“… S. 10:37 Sarwar

„Oni kojima smo dali Knjigu pre Kur'ana, veruju u njega,“ S. 28:52

„A oni koji ne veruju govore: „Mi nećemo da verujemo u ovaj Kur'an niti u Knjige pre njega!““… S. 34:31

… „da oni ne budu kao oni kojima je još davno data Knjiga“… S. 57:16 Sarwar

… „I neka sledbenici Knjige znaju da oni nikakvu Allahovu blagodat neće da dobiju“… S. 57:29 Sarwar

… „On je prilikom prvog progonstva proterao iz njihovih domova one sledbenike Knjige koji nisu verovali.“… S. 59:2

„Jedna njihova grupa uvija svoje jezike čitajući Knjigu, da biste vi pomislili da je to iz Knjige, a to nije iz Knjige.“… S. 3:78 (Muhammad Asad, The Message of the Qur'an [Dar Al-Andaulus, Gibraltar, ponovljeno izdanje 1994], str. 157)

„O vi kojima je data Knjiga“… „O vi kojima je data Knjiga“… S. 5:15, 19 (Asad, str. 144)

…. „Mi smo ubacili među njima neprijateljstvo i mržnju“… „A da oni kojima je data Knjiga veruju i čuvaju se, Mi bismo prešli preko njihovih ružnih postupaka i sigurno bismo ih uveli u rajske bašte uživanja.“ S. 5:64-65 (Asad, str. 157)

„Reci: „O vi kojima je data Knjiga, vi niste ni na čemu ako se ne budete pridržavali Tore i Jevanđelja i onoga što vam objavljuje vaš Gospodar.“ S. 5:68 (Asad, str. 158)

Asad je Kitab preveo i kao Stari zavet!

„Oni kojima je data Knjiga traže od tebe da im sa neba spustiš Knjigu.“ ... S. 4:153 (Asad, str. 133)

Za razliku od Džalala, ovi muslimani su shvatili da izraz Kitab mora biti referenca na Bibliju, budući da su upravo nju čitali Jevreji i hrišćani Muhamedovog doba.

Džalalova tvrdnja da Tora ne obuhvata Stari zavet, već se odnosi jedino na objavu koju je Bog dao Mojsiju, protivreči učenjima selefa, koji su verovali drugačije:

„… Al-Buhari to prenosi od Abdulaha ibn Amra. Zabeležio je to i Al-Buhari [do reči] odustane. I spomenuo je predanje Abdulaha ibn Amra, a zatim je rekao: ‚U govoru naših selefa bilo je UOBIČAJENO da Knjige Ljudi dvaju Pisama nazivaju TEVRATOM, što potvrđuju i neki hadisi. Alah najbolje zna.‘“ (Tafsir Ibn Kathir (Abridged), Volume 4, (Surat Al-Ar'af to the end of Surah Yunus), skraćeno izdanje grupe učenjaka pod nadzorom šejha Safiur-Rahmana Al-Mubarakpurija [Darussalam Publishers & Distributors, Rijad, Hjuston, Njujork, Lahore; prvo izdanje: maj 2000], str. 179; podebljanje i velika slova naši)

Ibn Kesir na drugom mestu kaže:

A treba znati da su mnogi naši preci reč „Tora“ primenjivali na knjige ljudi Pisma. One su, po njihovom shvatanju, obuhvatnije od onih koje je Bog objavio Mojsiju. Ta činjenica je potvrđena hadisom. (The Life of the Prophet Muhammad (Al-Sira al-Nabawiyya), preveo profesor Trevor Le Gassick, pregledao dr Ahmed Fareed [Garnet Publishing Limited, 8 Southern Court, south Street Reading RG1 4QS, UK; The Center for Muslim Contribution to Civilization, 1998], tom I, str. 237; podebljanje i podvlačenje naši)

Ovi citati iz Ibn Kesira dokazuju da Džalal nije pravi selefija, budući da protivreči učenjima selefa. On samo deklarativno priznaje ono u šta su verovali i što su praktikovali takozvani ispravno vođeni prethodnici.

Na sreću, ne pokušavaju svi savremeni muslimani da izvrću istinu poput Džalala. Pokojni muslimanski prevodilac T. B. Irving bio je dovoljno pošten da uvidi kako se Tora može odnositi na više od Mojsijevih spisa, pa ju je u svojoj verziji Kurana čak preveo i kao Stari zavet:

„Posle njih smo Isusa, Marijinog sina, poslali, koji je priznavao Toru objavljenu pre njega, a njemu smo dali Jevanđelje, u kome je bila uputa i svetlo, i da potvrdi Toru, objavljenu pre njega, u kojoj je, takođe, bila uputa i pouka bogobojaznima,“ S. 5:46 (*; *)

„Allah je otkupio od vernika njihove živote i njihove imovine u zamenu za Raj koji će im podariti. Oni će da se bore na Allahovom putu, pa da u borbi ubijaju i budu ubijeni. On je to, zaista, obećao u Tori, Jevanđelju i Kur'anu. A ko od Allaha doslednije ispunjava svoje obećanje?“ ... S. 9:111

„A kada Isus, Marijin sin, reče:“O sinovi Izrailjevi, ja sam vam Allahov poslanik, da vam potvrdim pre mene objavljenu Toru i da vam donesem radosnu vest o poslaniku čije je ime Ahmed, koji će posle mene doći”, i kad im je doneo jasne dokaze, oni rekoše:“Ovo je očigledna vradžbina!”“ S. 61:6 Irving

„Oni kojima je Tora data da je slede, a zatim je ne slede, slični su magarcu koji nosi knjige.“ S. 62:5

Drugi deo ovog odgovora bliže razmatra tvrdnju da Tora nije prvih pet knjiga Starog zaveta ili da Isusovo Jevanđelje ne obuhvata Novi zavet.