Kuran potvrđuje Trojstvo! 3a deo

Došli smo do onog dela naše rasprave u kojem se ukratko usredsređujemo na ono što islamski izvori uče o Isusu.

Isus: Alahova Reč i Duh koji je postao telo

Zapanjujuće je da Kuran poistovećuje Isusa sa Rečju Alahovom koja je od njega izašla kao Duh ka Mariji:

Kada rekoše meleki: „Marijo, Bog ti javlja radosnu vest o Reči od Njega čije je ime Mesija, Isus, sin Marijin; visoko će poštovan biti na ovom i na onom svetu, i biće blizu Boga. S. 3:45 Arberry

O sledbenici Knjige! Ne prelazite granice u svom načinu života i ne govorite o Bogu ništa osim Istine: Mesija, Isus sin Marijin, bio je Božji poslanik i NJEGOVA REČ koju je BACIO Mariji i Duh od Njega (wa’kalimatuhu al-qaha ila Maryama wa’roohun minhu). Zato verujte u Boga i Njegove poslanike. I ne govorite: Trojica. Da se toga uzdržite bolje je za vas. Postoji samo Jedan Bog. Neka je slava Njemu, zar da On ima sina! Njemu pripada sve što je na nebesima i sve što je na zemlji i u njoj, a Bog je dovoljan kao Zaštitnik. S. 4:171 dr Laleh Bahtijar

Ovo je razlog zašto se Isusu u islamskoj tradiciji daju titule „Reč Alahova“ (Kalimatullah) i „Duh Alahov“ (Ruhullah):

„… Otići će Isau i reći: ’O Isa! Ti si Alahov poslanik i Njegova Reč koju je bacio Merjemi i duh od Njega. Govorio si ljudima dok si bio u kolevci. Zauzmi se kod svoga Gospodara za nas. Zar ne vidiš šta trpimo?’ Isa će reći: ’Moj Gospodar je danas srdit takvom srdžbom kakva nikada ranije nije postojala niti će ikada postojati,’ A ON NIJE SPOMENUO NIKAKAV GREH. ’O dušo moja! Dušo moja! Dušo moja! Idite nekom drugom. Idite Muhamedu.’ (Aiša Bjuli, Zbirka Sahih al-Buharija, Poglavlje 68. Knjiga tefsira; podebljanje, velika slova i podvlačenje naši)

I:

Džami` at-Tirmizi

Poglavlja o vrlinama

Prenosi Ibn Abas:

da je grupa ljudi iz redova drugova Alahovog poslanika sedela čekajući ga. Rekao je: „Zatim je izašao, tako da je, kada im se približio, čuo kako razgovaraju, i čuo je šta govore. Pa neki od njih rekoše: ’Čudesno je to što je Alah, Moćni i Uzvišeni, uzeo Halila (bliskog prijatelja) iz svog stvorenja. Uzeo je Ibrahima za Halila.’ A neki od njih rekoše: ’To nije čudesnije od govora sa Musaom, govorio mu je stvarnim govorom.’ A neki rekoše: ’A Isa je REČ ALAHOVA i Njegov Duh.’ A neki rekoše: ’Adema je Alah izabrao.’ Pa je izašao pred njih i nazvao im selam, i rekao: ’Čuo sam vaše reči i vaše čuđenje što je Ibrahim Alahov Halil, i on to jeste, i što je Musa onaj s kojim je Alah govorio, i on to jeste, i što je Isa DUH ALAHOV i NJEGOVA REČ, i on to jeste, i što je Adem izabran od Alaha, i on to jeste…

Ocena: Da’if (Darussalam)

Engleska referenca: tom 1, knjiga 46, hadis 3616

Arapska referenca: knjiga 49, hadis 3976 (Sunnah.com; velika slova, kurziv i podvlačenje naši)

Hadisi dalje proglašavaju da niko ne može biti pravi musliman osim ako ne posvedoči da je Isus Reč i Duh Alahov poslat njegovoj blagoslovenoj majci:

Prenosi Ubada:
Prorok je rekao: „Ako iko POSVEDOČI da niko nema pravo da bude obožavan osim Alaha Jedinoga koji nema sudruga, i da je Muhamed Njegov rob i Njegov poslanik, i da je Isus Alahov rob i Njegov poslanik i NJEGOVA REČ koju je podario Mariji i Duh od Njega, i da je Raj istina, i da je Pakao istina, Alah će ga uvesti u Raj s delima koja je učinio, čak i ako su ta dela bila malobrojna.“ (Džunada, podpredavač, reče: „Ubada je dodao: ’Takav čovek može ući u Raj kroz koja god od njegovih osam vrata želi.’“) (Sahih Al-Buhari, tom 4, knjiga 55, broj 644)

Prenosi se od Ubade b. Samita da je Alahov poslanik rekao: ONAJ KO KAŽE: „Nema boga osim Alaha, On je Jedan i nema sudruga s Njim, da je Muhamed njegov sluga i Njegov poslanik, da je Hristos sluga i sin Njegove robinje i da je on (Hristos) NJEGOVA REČ koju je saopštio Mariji i da je NJEGOV DUH, da je Raj činjenica i da je Pakao činjenica,“ Alah bi mu (onome ko potvrdi ove istine) dao da uđe u Raj kroz koja god od njegovih osam vrata poželi. (Sahih Muslim, knjiga 1, broj 0043)

Kažemo zapanjujuće zato što jezik kojim Kuran i hadisi opisuju Isusa podrazumeva da je Hristos već postojao s Alahom pre nego što je bačen dole svojoj blagoslovenoj majci. Zapravo, ove titule ukazuju na to da je Isus po prirodi večan, i stoga jedno s Bogom po suštini. Uostalom, Božja Reč nije deo stvorenja, već sredstvo kojim Bog i saopštava i dovodi stvorenje u postojanje. Kao takav, Bog nikada nije postojao bez sopstvene Reči.

Ovo, dakle, znači da Kuran priznaje da je Isus večni Duh koji je postao telo, činjenica koju su mnogi hrišćanski pisci uočili. Primetimo, na primer, šta sledeći autor kaže dok iznosi značaj toga što se Isus poistovećuje s Duhom od Alaha:

„Ova treća titula veoma se malo razlikuje od druge jer i ovde titula pripada isključivo Isusu, a Bog je opet izvor Duha kao što je bio izvor Reči. (Ponekad se za Adama kaže da je Bog udahnuo nešto od svog duha u njega, ali se ovo mora pažljivo razlikovati od titule Duh Božji koja se daje isključivo Isusu.) Isus je njegova Reč i njegov Duh. Ni ova titula se ne objašnjava u Kuranu, ali otvoreno podupire hrišćansko verovanje da Isus nije bio stvorenje načinjeno od praha, već večni duh koji je uzeo ljudski oblik…

„Isus se, međutim, sada naziva ’Duhom od njega’ (ruhun-minhu) od čega je dobio titulu u islamskoj tradiciji ’Duh Božji’ (Ruhullah). Izraz u suri 4:171, ruhun-minhu (’duh od njega’), koristi se u potpuno istom obliku u suri 58:22 gde se kaže da Bog jača prave vernike ’duhom od sebe’. Veoma je značajno što Jusuf Ali, komentarišući ovaj potonji stih u svom prevodu Kurana, navodi da je ovde upotrebljena ’fraza jača’ od one za Svetog Duha (Ruhul Kuds). On podrazumeva da je Duh od Boga veći od Svetog Duha i kaže da je to „božanski duh, koji ne možemo definisati ništa adekvatnije nego što možemo ljudskim jezikom definisati prirodu i svojstva Boga“ (beleška 5365).

„Ovo je izuzetan komentar koji je očigledno prikrivena implikacija da je ruhun-minhu upravo Duh živoga Boga, nestvoren i večan po suštini. Jusuf Ali kaže da je to ’božanski duh’ i da je nedokučiv kao i sam Bog. Ovaj jezik je nedvosmislen – on očigledno veruje da je Duh od Boga iz oblasti božanstva, a ne iz stvorenog poretka. On je, prema ovom tumačenju, praktično istovetan sa Svetim Duhom u hrišćanskoj Bibliji.

„A upravo tu titulu Kuran daje Isusu u suri 4:171. Koriste se potpuno iste reči – on je ruhun-minhu, ’Duh od Boga’. Ako samo primenimo tumačenje Jusufa Alija o tom izrazu iz sure 58:22 na potpuno isti izraz dat kao titula Isusu u suri 4:171, možemo zaključiti jedino da je Isus ’božanski duh, koji ne možemo definisati ništa adekvatnije nego što možemo ljudskim jezikom definisati prirodu i svojstva Boga’. On je, dakle, Bog po suštini i prirodi. Zbog istovremenog poricanja u 4:171 da je Isus Sin Božji, Jusuf Ali je primoran da porekne da titula ruhun-minhu, kada se primeni na Isusa, podrazumeva božanstvo, ali teško da je dosledan u svom izlaganju Kurana kada na drugom mestu uči da je ruhun-minhu zaista božanski duh koji poseduje prirodu i svojstva Boga i koji je jednako nedokučiv kao i Bog. (Serija Hrišćanstvo i islam br. 5, Titule Isusa u Kuranu i Bibliji, Džon Gilkrist, 3. DUH OD BOGA (Ruhullah); podebljanje i podvlačenje naši)

Drugi hrišćanski učenjak piše:

U pogl. iv. 169, za Isusa se kaže da je „duh koji izlazi od Boga“, tako da bi on, prema Kuranu, izgledao kao Sveti Duh. Muslimani čak pripisuju njegovim sledbenicima veroispovedanje: „Postoji jedan Bog, a Isus je Duh Božji“, kao izraz istine. U pogl. xxi. 91, za Marijino začeće se kaže da je nastalo time što je Bog udahnuo svoj duh u nju. A u pogl. iii. 45, Isus se naziva „Rečju koja izlazi od Njega samog“, tj., od Boga. Sada, iako je izvesno da ovi izrazi, i mnogi drugi sličnog značenja u Kuranu, zaista izražavaju učenje o božanstvu Isusa, kao i Svetog Duha, savršeno je jasno da Muhamed nikada nije nameravao da izrazi tu ideju. Na primer, u pogl. iii. 47, očigledno je da je Muhamed smatrao Isusa stvorenjem. A u pogl. iv. 169, 170, gde se Isus naziva „rečju koju je on (Bog) preneo Mariji, i duhom koji izlazi od njega“, upravo za tim izrazom, koji je jedan od najsnažnijih u Kuranu, sledi zapovest: „Ne govorite da postoje tri Boga“, što je očigledno namenjeno poricanju ideje o božanstvu Isusa kao i Marije. Ipak, činjenica da se takvi izrazi koriste u Kuranu može se objasniti jedino time da su bili u upotrebi među Arapima u Muhamedovo vreme u hrišćanskom smislu, i da ih je Muhamed ili upotrebio, izvrćući njihovo značenje, kako bi svoje učenje preporučio hrišćanima, ili ih je, što je verovatnije, upotrebio ne razumejući ni sam njihov hrišćanski smisao. Videti Mjurov Život Muhameda, tom ii, str. 138.

Nenamerno svedočanstvo Muhameda o karakteru Isusa jeste tema dostojna proučavanja hrišćanskog polemičara.

Tefsir-i-Husaini navodi četiri mišljenja muslimanskih komentatora o značenju izraza „sveti duh“: (1.) sveta duša Isusova; (2.) anđeo Gavrilo; (3.) moćno ime kojim je bio u stanju da vaskrsava mrtve; i (4.) jevanđelje. (Veri, tom 1, str. 321-322; podebljanje i podvlačenje naši)

Dakle, sada imamo protivrečnost!

Ovo sada uvodi veliku protivrečnost u Kuran budući da postoje odlomci koji svode Hrista na status pukog sluge i poslanika Alahovog, ni više ni manje:

Mesija, sin Marijin, nije bio niko drugi do poslanik, a poslanici (njemu slični) su prošli pre njega. A njegova majka je bila svetiteljka. I oboje su jeli (zemaljsku) hranu. Vidi kako im jasnim činimo objave, i vidi kako se odvraćaju! S. 5:75 Pickthall

On [Isa (Isus)] nije bio ništa više od roba. Podarili smo mu Našu milost i učinili ga primerom sinovima Izrailjevim (tj. njegovo stvaranje bez oca). S. 43:59 Hilali-Khan

Kao posledicu ovih grubih grešaka, Muhamed je došao do ad hoc odgovora da postoje nejasni kuranski stihovi čija su značenja poznata samo Alahu. Muhamed je, stoga, upozorio svoje sledbenike da ne zasnivaju svoju teologiju na takvim dvosmislenim tekstovima:

On je Onaj koji ti je (Muhamede) objavio Knjigu (ovaj Kuran). U njoj su stihovi koji su potpuno jasni, oni su temelji Knjige [a to su stihovi Al-Ahkam (zapovesti itd.), Al-Fara’id (obavezne dužnosti) i Al-Hudud (zakonske odredbe za kažnjavanje lopova, preljubnika itd.)]; a drugi nisu potpuno jasni. Pa oni u čijim srcima ima skretanja (od istine) slede ono što nije potpuno jasno, tražeći Al-Fitnu (politeizam i iskušenja itd.), i tražeći njegova skrivena značenja, ali njihova skrivena značenja ne zna niko osim Alaha. A oni koji su čvrsto utemeljeni u znanju kažu: „Verujemo u to; sve to (jasni i nejasni stihovi) je od našeg Gospodara.“ A pouku primaju samo razumom obdareni. (Tefsir At-Tabari). S. 3:7 Hilali-Khan

Muslimanski tumači priznaju da je ovaj stih napisan kao odgovor grupi hrišćana iz Nedžrana koji su koristili Muhamedovo sopstveno svedočanstvo o Hristu kao Reči i Duhu Alahovom da bi dokazali da je on Bog u telu:

Sura Al `Imran objavljena je u Al-Medini, što je očigledno iz činjenice da se prvih osamdeset tri ajeta u njoj odnose na izaslanstvo iz Nedžrana koje je stiglo u Al-Medinu devete godine po Hidžri (632. n. e.). Razradićemo ovu temu kada budemo objašnjavali ajet o Mubaheli (3:61) u ovoj suri, ako Alah da. Takođe treba da navedemo da smo spomenuli vrline sure Al `Imran zajedno s vrlinama sure Al-Bekare na početku tefsira sure Al-Bekare. (Tefsir Ibn Kesira; podebljanje naše)

I:

Stoga je Alah rekao…

(Pa oni u čijim srcima ima skretanja) znači, oni koji su zavedeni i skreću od istine ka laži…

(oni slede ono što nije potpuno jasno) znači, oni se pozivaju na mutešabih, jer su u stanju da izmene njegova značenja tako da odgovaraju njihovom pogrešnom tumačenju, budući da formulacije mutešabihata obuhvataju tako široko područje značenja. Što se tiče muhkem ajeta, oni se ne mogu izmeniti jer su jasni i stoga predstavljaju nedvosmislen dokaz protiv zabludelih ljudi. Zato je Alah rekao…

(tražeći Al-Fitnu) znači, oni nastoje da zavedu svoje sledbenike pretvarajući se da dokazuju svoju novotariju oslanjajući se na Kuran – na mutešabih u njemu – ali to je dokaz protiv njih, a ne za njih. Na primer, hrišćani bi mogli tvrditi da (je Isa božanski) zato što Kuran navodi da je on Ruhullah i Njegova Reč, koju je dao Mariji, dok pritom zanemaruju Alahove izjave…

(On (Isa_)_ nije bio ništa više od sluge. Podarili smo mu Našu milost.) (43:59), i…

(Zaista, primer Isaa kod Alaha je kao primer Adema. Stvorio ga je od praha, a zatim mu (je) rekao: „Budi!“ i on bi.) (3:59).

Postoje i drugi ajeti koji jasno tvrde da je Isa samo jedno od Alahovih stvorenja i da je sluga i poslanik Alahov, među ostalim poslanicima. (Tefsir Ibn Kesira; podebljanje naše)

Ovo sada stavlja muslimane u dilemu jer nam ne mogu reći šta znači to da je Isus Reč i Duh Alahov, budući da je njihov sopstveni prorok izjavio da je značenje ovih titula poznato samo islamskom božanstvu.

Uz sve to, sasvim je očigledno da Muhamed nije shvatio da ovi konkretni hristološki opisi, koje je pokupio od hrišćana, u suštini ukazuju na to da je Isus Bog po prirodi.

Vreme je da pređemo na završni deo naše rasprave.