Kuran potvrđuje Trojstvo! 1. deo

Mnogi koji su pažljivo čitali Kuran znaju da on nigde ne osuđuje istorijsko razumevanje učenja o blaženom i svetom Trojstvu. On, naprotiv, napada iskrivljeno(a) shvatanje(a) hrišćanstva koje/koja mejnstrim hrišćani nikada nisu zastupali, naročito u Muhamedovo vreme. Evo stihova o kojima je reč, kako bi čitaoci sami mogli da vide da islamsko pismo ni izdaleka ne osuđuje stvarna verovanja hrišćana:

„Nevernici su oni koji govore: „Allah je, zaista, Mesija, Marijin sin!“ A Mesija je govorio: „O Izrailjevi sinovi, obožavajte Allaha, i mog i vašeg Gospodara!“ Ko drugom mesto koje pripada samo Allahu daje, Allah će ulazak u Raj da mu zabrani i boravište njegovo će da bude Pakao; a nepravednicima niko neće moći da pomogne. Nevernici su oni koji govore: „Allah je, zaista, jedan od trojice!“ A samo je jedan Bog! I ako se ne okane onoga što govore, nesnosna patnja će, zaista, da stigne svakog od njih koji ostane nevernik. Zašto se oni ne pokaju Allahu i ne zamole Njegov oprost, a Allah oprašta grehe i milostiv je. Mesija, Marijin sin, samo je poslanik, i pre njega su dolazili i odlazili poslanici, a njegova majka je iskreno srcem verovala; i oboje su hranu jeli. Pogledaj kako im Mi iznosimo jasne dokaze, i pogledaj, zatim, njih kako se odmeću!“ S. 5:72-75 Arberry

Činjenica da se Marija pominje zajedno sa svojim slavnim Sinom kao neko ko jede hranu, i to u istom kontekstu u kojem se pominje pitanje da je Bog treći od trojice, jasno pokazuje da su Muhamed i/ili autor(i) Kurana pogrešno pretpostavili da hrišćani zaista obožavaju Alaha, Mariju i Isusa kao tri boga. Sledeći odlomak iz iste sure dodatno potvrđuje ovu tačku:

„A kada Allah kaže: „O Isuse, Marijin sine, jesi li ti govorio ljudima: ' Prihvatite mene i moju majku kao dva boga uz Allaha!'“ On će da kaže: „Uzvišen si Ti od toga! Meni ne priliči da govorim ono što nemam pravo. Ako sam ja to govorio, Ti to već znaš; Ti znaš šta je u meni, a ja ne znam šta je u Tebi; Ti, zaista, dobro znaš ono šta je čulima nedokučivo.““ S. 5:116 Arberry

Stoga je očigledno da Kuran napada verovanje u tri boga koje čine Alah, Hristos i njegova blažena majka. Kao što je pokojni islamski učenjak E. M. Wherry primetio u svom komentaru Kurana:

Ne govorite... tri, „Naime, Bog, Isus, Marija. Jer istočni pisci pominju sektu hrišćana koja je smatrala da se Trojstvo sastoji od njih trojih; ali je opštepriznato da je ova jeres odavno izumrla (Elmacin, str. 227). Ovaj odlomak je, međutim, jednako uperen i protiv Svetog Trojstva, prema učenju pravovernih hrišćana koji, kao što Al Bejdavi priznaje, veruju da se božanska priroda sastoji od tri lica: Oca, Sina i Svetoga Duha; pod Ocem podrazumevajući Božju suštinu, pod Sinom njegovo znanje, a pod Svetim Duhom njegov život.“ - Sale.

Vidi takođe Prelim. Disc., str. 64.

Komentatori Bejdavi, Dželaludin i Jahja saglasni su u tome da tu trojicu tumače kao „Boga, Isusa i Mariju“, u odnosu Oca, Majke i Sina. Ovo izvrtanje učenja Svetog pisma ponovo žigoše Kuran kao izmišljotinu i pruža dokaz da je on takav na osnovu njegovih sopstvenih pretenzija. Istorija Crkve, kao i Biblija, dokazuju da je tvrdnja iz teksta, onako kako je tumače merodavni komentatori, lažna; jer čak i kada bismo dopustili da je neka nepoznata hrišćanska sekta zaista zastupala takvo učenje o Trojstvu (o čijoj istinitosti tek treba da se uverimo), ipak duh Muhamedovog nadahnuća to predstavlja kao veru hrišćana uopšte. Gotovo u svakom slučaju u kojem se Kuran osvrće na hrišćansku veru, čini to da bi grmeo protiv ideje da Bog ima sina. Vidi pogl. ix. 31, xix. 31, xliii. 59. (Wherry, A comprehensive commentary on the Qurán: comprising Sale's translation and preliminary discourse, with additional notes and emendations; together with a complete index to the text, preliminary discourse and notes, Tom 2, str. 116-117; podebljanje je naše)

Wherry nije bio jedini učenjak koji je primetio Muhamedove promašaje u vezi sa temeljnim, suštinskim hrišćanskim učenjima:

Greške u vezi sa Trojstvom

Kuran sadrži mnoge greške o tome u šta hrišćani veruju i šta praktikuju. Jedna od najznačajnijih jeste to što Kuran pogrešno predstavlja hrišćansko učenje o Trojstvu.

Muhamed je pogrešno mislio da hrišćani obožavaju tri boga: Oca, Majku (Mariju) i Sina (Isusa) (Sura 5:73–75, 116).25

Kao što je Ričard Bel istakao:

[Muhamed] nikada nije razumeo učenje o Trojstvu.26

Encyclopedia Britannica navodi:

[Postoje] pogrešna shvatanja Trojstva u Kuranu.27

Prevod Kurana Jusufa Alija pokušava da izbegne ovu grešku namernim pogrešnim prevođenjem Sure 5:73.

Arapski tekst osuđuje one koji kažu da je „Alah treći od trojice“, to jest da je Alah samo jedan od tri boga! I Arberry i Pickthall to prevode ispravno.

Jusuf Ali pogrešno prevodi Suru 5:73 ovako:

Bogohule oni koji kažu: Bog je jedan od tri u Trojstvu.

Reči „u Trojstvu“ ne postoje u arapskom tekstu. Jusuf Ali ih ubacuje u svoj prevod u pokušaju da izbegne prilično očiglednu grešku da hrišćani veruju u tri boga.

U stvarnosti, hrišćani veruju samo u jednog Boga koji postoji u tri lica: Oca, Sina i Svetoga Duha. Oni ne veruju da je Marija deo Trojstva.

Čak i Concise Dictionary of Islam priznaje:

U nekim slučajevima „građa“ koja čini sadržaj kuranskog pripovedanja — na primer, pojedinosti hrišćanskih i jevrejskih verovanja — ne odgovara sopstvenom razumevanju tih religija o njihovim verovanjima. To bi se moglo reći, na primer, za pojam Trojstva koji se nalazi u Kuranu, za priču o Sataninom odbijanju da se pokloni Adamu, za doketističko shvatanje raspeća — a sve se to može pratiti do dogmi gnostičkih sekti, koje su jeretičke u odnosu na pravoverno hrišćanstvo i judaizam. Trojstvo koje se „vidi“ u Kuranu nije Trojstvo Apostolskog simvola vere, niti Nikejskog simvola vere.28

Kuran je na ovoj tački toliko očigledno pogrešan da muslimani poput Jusufa Alija moraju pogrešno da ga prevode kako bi to izbegli!

Greške u vezi sa „Sinom“ Božjim

Kuran takođe pravi grešku tvrdeći da hrišćani veruju kako je Isus „Sin“ Božji u smislu da Bog „Otac“ ima muško telo i da je imao polni odnos sa Marijom.

U Muhamedovom umu, reći da Bog ima sina značilo je bogohuliti, jer je to podrazumevalo da je Bog imao polni odnos sa ženom (Sure 2:116; 6:100, 101; 10:68; 16:57; 19:35; 23:91; 37:149, 157; 43:16-19).

Hrišćani veruju da je Marija bila devica kada je Isus začet u njoj po Svetom Duhu (Luka 1:35).

Isus je, dakle, „Sin“ Božji, ali ne u polnom smislu kako je to Muhamed razumeo. Bog „Otac“ nije čovek i stoga nema muško telo niti je sa bilo kim imao polni odnos. Kuran je po ovom pitanju sto posto u zabludi.

25 Concise Dictionary of Islam, str. 229ff.; H Becker, Christianity and Islam, str. 21ff.

26 Richard Bell, Introduction to the Quran, str. 141.

27 Encyclopedia Britannica, 12:708.

28 Concise Dictionary of Islam, str. 229–230. (Dr Robert A. Morey, The Islamic Invasion: Confronting the World’s Fastest Religion [Published by Christian Scholars Press, Revised 1992], Part Five: The Sacred Book of Islam, Ten: A Scientific Examination of the Quran, str. 175-177; podvlačenje je naše)

Ovo priznaju čak i oni koji nastoje da odbrane grubo izvrtanje pravovernih hrišćanskih verovanja u muslimanskom pismu. Uzmimo, na primer, sledeće komentare Sidnija Grifita, dok pokušava da odbrani pogrešan kuranski opis Trojstva i božanstva Hrista:

„Retorički gledano, dve istovetne fraze na početku dva uzastopna stiha, ‚Nevernici su oni koji kažu‘, jasno su kritički usmerene protiv navoda koji slede, pripisanih onima koji kažu ‚Bog je Mesija, sin Marijin‘ (st. 72) i onima koji kažu ‚Bog je jedan od trojice‘ (st. 73). Ali ti navodi, iako očigledno imaju za cilj da osude hrišćansko verovanje, zapravo ne navode stvarnu hrišćansku upotrebu tog doba. Naprotiv, hrišćani u sredini u kojoj je Kuran nastao rekli bi: ‚Mesija je Bog, Sin Božji‘, a rekli bi i: ‚Trostruki, Jedan od Trojice, jeste Bog‘. Ali iz razloga pravovernosti NIKADA NE BI REKLI da je Bog Isus; nego bi rekli da je Isus Bog. Stoga izgleda jasno da je ovde Kuran, svestan stvarne hrišćanske upotrebe, iz sopstvenih retoričko-polemičkih razloga preokrenuo uobičajeni hrišćanski red reči u ovim ustaljenim frazama, kako bi delotvornije istakao ono što smatra pogrešnim u hrišćanskoj veri u Isusa i kako bi kritikovao ono što drži za sporno hrišćansko učenje da Bog ima Sina i da je on Mesija, Isus iz Nazareta. Kuran dosledno i uporno uči, različitim izrazima, da Bog nema potomstva; npr. ‚Kako bi imao potomstvo kad nema ženske družbenice‘ (VI al-An‘am 101). ‚Ne priliči Bogu da uzme dete; slava Njemu, kada o nečemu odluči, samo mu kaže: „Budi“, i ono biva‘ (XIX Maryam 35). ‚Bog je jedan.… On nije rodio, niti je rođen‘ (CXII al-Ikhlas 1-3).

„Istorijski problematičan izraz za komentatore, kako drevne tako i savremene, u gore navedenom odlomku iz surat al-Ma'idah 73 jeste sintagma thalith thalathatin, ‚jedan od trojice‘, koja se ponekad prevodi kao ‚treći od trojice‘. Naučnici do sada nisu prepoznali da ona odražava epitet Isusa Mesije, uobičajen u glavnotokovskim hrišćanskim sirijskim homiletskim tekstovima u pridevskom obliku tlithaya, sa značenjem ‚jedan od trojice‘, ‚trostruk‘, ‚trojan‘, koji se odnosi na Isusa, Sina Božjeg, kao na ‚jednog od trojice‘ u Trojstvu, i kao na onoga koga tipološki obeležava broj ‚tri‘, jer je proveo tri sata na krstu i tri dana u grobu, kao što je Jona proveo tri dana u utrobi kita. Kada se jednom prepozna da je ta sintagma arapski prevod ne tako retkog sirijskog epiteta za Isusa Mesiju, vidi se da dva gore navedena stiha (surat al-Ma'idah 72 i 73) izriču isti sud o nevernosti onih koji kažu, u kuranskom polemički nadahnutom prevodu, ‚Bog je Mesija, sin Marijin‘, ili ‚Bog je jedan od trojice‘. Istovremeno, još jednom je jasno da je, po shvatanju Kurana, upravo sporno učenje koje hrišćani drže za istinito o Isusu — naime, da je on Bog i Sin Božji — ono što ih vodi u dalju spornu tvrdnju da se o jednom Bogu govori i u kategorijama trojice.“ (The Bible in Arabic: The Scriptures of the ‘People of the Book’ in the Language of Islam [Princeton University Press, 2013], 33-34; podebljanje i velika slova naši)

Da su autor(i) i/ili priređivač(i) Kurana želeli da osiguraju da napadaju istorijsko razumevanje Trojstva, tada je sve što je trebalo da urade bilo to da jednostavno upotrebe reči kao što su jawhar wahid („jedna suština“) ili thalatha aqanim („tri hipostaze“). Mogli su da upotrebe izraz Al-Aqanim Al-Thalatha (dosl. „Hipostaze Tri“), pošto su hrišćani tog vremena upravo to koristili kada su govorili o Trojstvu.

Dakle, sve što je Kuran trebalo da učini jeste da kaže bilo šta od sledećeg, ako je zaista nameravao da osudi pravoverno shvatanje blaženog i presvetog Trojstva:

„Nevernici su oni koji kažu da je Alah jedna suština (jawhar wahid) u tri hipostaze (thalatha aqanim).“

„Nevernici su oni koji kažu da je Alah tri hipostaze (thalatha aqanim).“

„Nevernici su oni koji veruju u tri hipostaze (Al-Aqanim Al-Thalatha).“

„Ne govorite: Tri hipostaze (Al-Aqanim Al-Thalatha/thalatha aqanim).“

Još bolje, islamsko pismo je moglo jednostavno da to izrazi na sledeći način:

„Nevernici su oni koji kažu da je Alah Otac, Sin i Sveti Duh.“

Ili:

„Nevernici su oni koji kažu da su Otac, Sin i Sveti Duh jedan Bog.“

Nažalost po muslimane, takve izjave u Kuranu ne nalazimo. Zbog toga muslimani moraju da prihvate činjenicu da njihovo sopstveno pismo nigde ne osuđuje stvarno hrišćansko učenje o Trojstvu, niti suštinsko božanstvo Hrista.

Nakon svega rečenog, sada smo spremni da pređemo na 2. deo.