Islamska dilema –

Kako muslimanski „test falsifikacije“ falsifikuje Kuran

Pojedini muslimanski apologeti vole da se pozivaju na ono što je poznato kao test falsifikacije kako bi dokazali božansko poreklo Kurana. Taj test predlaže da se, da bi se nečije tvrdnje dokazale kao ispravne, mora ponuditi provera pomoću koje se tvrdnja ili teorija može pokazati lažnom. Ako tvrdnja ili teorija prođe ovaj test falsifikacije, onda se tvrdnja pokazuje ispravnom.

Jedan od primera takvog testa jeste sura Abu Laheb (K. 111), u kojoj Kuran tvrdi da će Muhamedov stric umreti kao nevernik. Abu Laheb je lako mogao da dokaže da Muhamed nije istinski prorok tako što bi prihvatio islam, čime bi falsifikovao Kuran. Ipak, to nikada nije učinio.

Za odgovor na navodnu nemogućnost Abu Laheba da falsifikuje Muhamedovu tvrdnju, molimo pročitajte ovaj odeljak, kao i ovaj članak.

Problem sa kojim se suočavaju muslimani koji koriste ovaj metod jeste to što ovaj test zapravo falsifikuje Kuran. Test falsifikacije može se upotrebiti da se ustanovi da Kuran greši i da je Muhamed lažni prorok.

Na primer, sledeći stihovi prete otpadnicima i onima koji tvrde da mogu objaviti nešto slično onome što se nalazi u Kuranu — gnevom i velikom mukom:

A ko je nepravedniji od onoga ko izmišlja laž protiv Alaha, ili kaže: „Primio sam nadahnuće“, a nije mu ništa nadahnuto; i ko kaže: „Objaviću nešto slično onome što je Alah objavio.“ A kad bi samo mogao da vidiš kada su zalimun (mnogobošci i nepravednici i sl.) u samrtnim mukama, dok anđeli pružaju svoje ruke (govoreći): „Predajte svoje duše! Danas ćete biti nagrađeni mukom ponižavajućom zbog onoga što ste o Alahu govorili mimo istine. I znali ste da s nepoštovanjem odbacujete Njegove ajete (dokaze, svedočanstva, stihove, pouke, znakove, objave i sl.)!“ S. 6:93 Hilali-Kan

Ko zaniječe Alaha nakon svog verovanja, osim onoga ko je na to prisiljen a čije je srce smireno u veri — ali onima koji svoje grudi otvore neverstvu, na njima je gnev od Alaha i njima pripada velika muka. S. 16:106 Hilali-Kan

Prema muslimanskim komentatorima, jedan od pojedinaca kojima se u ovim tekstovima preti bio je izvesni Muhamedov pisar po imenu Abdulah ibn Sa'd ibn Abi Sarh. Tumači navode da je Ibn Abi Sarh otpao nakon što mu je Muhamed dozvolio da izmeni Kuran kako bi u njega uneo Sarhove predloge i ispravke:

(Ko je krivlji) ko je tiranskiji i drskiji (od onoga ko izmišlja laž protiv Alaha, ili kaže) Alah ništa nije objavio, to je Malik ibn al-Sajf, ili od onoga koji kaže: (Nadahnut sam) Pismom, (a nije mu ništa nadahnuto) nikakvo Pismo, to je Musejlima, lažov; (i koji kaže: Objaviću nešto slično onome što je Alah objavio) reći ću nešto slično onome što Muhamed govori: to je Abdulah ibn Sa'd ibn Abi Sarh. (Kad bi mogao da vidiš) o Muhamede, (kada nepravednici) idolopoklonici i licemeri, na Dan Bedra (dosegnu samrtne muke i anđeli pruže svoje ruke) da izvuku njihove duše, (govoreći: Predajte svoje duše) svoje duhove. (Danas) Dan Bedra, kao što se kaže da je to Sudnji dan (bićete nagrađeni kaznom ponižavajućom) teškom kaznom (zato što ste o Alahu govorili mimo Istine i prezirali) smatrali ste sebe previše velikima da biste verovali u Muhameda i Kuran, (Njegove znake) Muhameda i Kuran. (Tanvir al-Mikbas min Tefsir Ibn Abas)

I:

(Ko zaniječe Alaha nakon svog verovanja) u Njega, zaslužuje Alahov gnev (osim onoga ko je na to prisiljen) izuzev osobe koja je prinuđena na neverstvo (a čije je srce još uvek zadovoljno verom). Ovaj stih je objavljen o Amaru ibn Jasiru (ali onaj ko nalazi ugodnost u neverstvu) ko god svojevoljno izgovori reči neverstva: (Na njima je gnev od Alaha. Njima pripada strašna kazna) najstrašnija muka na ovom svetu. Ovaj stih je objavljen o Abdulahu ibn Sa'du ibn Abi Sarhu. (Tanvir al-Mikbas min Tefsir Ibn Abas)

Dovoljno je reći da to znači kako je Ibn Abi Sarh, slično Abu Lahebu, bio predodređen da propadne zbog svog otpadništva i zbog toga što je unaokolo tvrdio da je poučavao Muhameda. Da su kuranske izjave o Ibn Abi Sarhu bile istinite, ne bi postojao nikakav način da on izbegne smrt kao nevernik, budući da Kuran jasno kaže da bi mu Alah uzvratio gnevom i bolnom mukom zbog njegovog otpadništva i optužbi.

Međutim, nije tako, jer se Ibn Abi Sarh na kraju odvratio od svog otpadništva i završio kao veoma pobožan musliman!

Prema hadisima, Muhamed je naredio da Ibn Abi Sarh bude ubijen na dan osvajanja Meke. Međutim, Osman ibn Afan je to sprečio, budući da mu je Ibn Abi Sarh bio brat po mleku:

Prenosi Abdulah ibn Abas:
Abdulah ibn Abu Sarh je pisao (objavu) za Alahovog Poslanika. Sotona ga je naveo da posrne, pa se pridružio nevernicima. Alahov Poslanik je naredio da bude ubijen na dan Osvajanja (Meke). Osman ibn Afan je za njega zatražio zaštitu. Alahov Poslanik mu je dao zaštitu. (Sunen Ebu Davud, knjiga 38, broj 4345)

I:

Prenosi Sa'd ibn Abu Vekas:

Na dan osvajanja Meke, Abdulah ibn Sa'd ibn Abu Sarh se sakrio kod Osmana ibn Afana.

On ga je doveo i postavio pred Proroka, pa rekao: Prihvati zakletvu vernosti Abdulaha, Alahov Poslaniče! On je podigao glavu i pogledao ga tri puta, svaki put ga odbijajući, ali je nakon trećeg puta prihvatio njegovu zakletvu vernosti.

Zatim se okrenuo svojim drugovima i rekao: Zar među vama nije bilo razumnog čoveka koji bi ustao na njega kada je video da sam uzdržao svoju ruku od prihvatanja njegove zakletve vernosti, i ubio ga?

Oni rekoše: Nismo znali šta ti je u srcu, Alahov Poslaniče! Zašto nam nisi dao znak okom?

On reče: Nije primereno Proroku da se služi obmanjujućim smicalicama očima. (Sunen Ebu Davud, knjiga 38, broj 4346)

Ponovo:

(Ko je krivlji od onoga ko izmišlja laž protiv Alaha, ili kaže: Nadahnut sam…) [6:93]. Ovo je objavljeno o lažovu Musejlimi al-Hanefiju. Taj čovek je bio proricatelj koji je sastavljao rimovani govor i tvrdio da je prorok. Tvrdio je da ga je Alah nadahnuo. (… i ko kaže: Objaviću nešto slično onome što je Alah objavio?) [6:93]. Ovaj stih je objavljen o Abdulahu ibn Sa'du ibn Abi Sarhu. Taj čovek je bio ispovedio svoju veru u islam, pa ga je Alahov Poslanik jednog dana pozvao da mu nešto zapiše. Kada su objavljeni stihovi o vernicima (Zaista, Mi smo čoveka stvorili od suštine vlažne zemlje…) [23:12-14], Prorok mu ih je diktirao. Kada je stigao do (a zatim ga stvorismo kao drugo stvorenje), Abdulah je izrazio svoje divljenje preciznošću čovekovog stvaranja rekavši (Pa neka je blagosloven Alah, najbolji Stvoritelj!). Alahov Poslanik reče: „Ovako [taj Abdulahov poslednji izraz] mi je i objavljeno.“ U tom trenutku se u Abdulaha uvukla sumnja. Rekao je: „Ako je Muhamed istinoljubiv, onda sam i ja nadahnut kao i on; a ako laže, izgovorio sam tačno ono što je i on izgovorio“. Otuda Alahove reči (i ko kaže: Objaviću nešto slično onome što je Alah objavio). Taj čovek se odrekao islama. To je takođe mišljenje Ibn Abasa prema izveštaju al-Kelbija. Abdurahman ibn Abdan nas je obavestio > Muhamed ibn Abdulah ibn Nuajm > Muhamed ibn Jakub al-Umevi > Ahmed ibn Abdul-Džabar > Junus ibn Bukejr > Muhamed ibn Ishak > Šurahbil ibn Sa'd, koji reče: „Ovaj stih je objavljen o Abdulahu ibn Sa'du ibn Abi Sarhu. Ovaj potonji je rekao: ’Objaviću nešto slično onome što je Alah objavio‘, i odrekao se islama. Kada je Alahov Poslanik ušao u Meku, ovaj čovek je pobegao Osmanu [ibn Afanu], koji mu je bio brat po mleku. Osman ga je krio dok se stanovnici Meke nisu osetili sigurnima. Zatim ga je odveo Alahovom Poslaniku i izdejstvovao mu pomilovanje“. (Ali ibn Ahmed al-Vahidi, Esbab al-nuzul; podebljani naglasak je naš)

Nakon toga, Ibn Abi Sarh je postao veoma veran musliman — barem nam to govore muslimanski izvori. Čuveni muslimanski komentator al-Kurtubi pruža dodatne pojedinosti:

Zamenica „čovek“ je gramatički u džar padežu. Značenje je: ko je pokvareniji od onoga koji je rekao da može objaviti; osoba kojoj se ovde obraća jeste Abdulah ibn Sa'd ibn Abi Sarh, koji je pisao objavu za Božjeg Proroka, a kasnije je otpao i pridružio se paganima. Razlog koji navode komentatori jeste da je, kada je objavljen stih 23:12 {Stvorismo čoveka od izvatka gline}, Prorok pozvao njega i izdiktirao mu ga, a kada je Prorok stigao do kraja 23:14 {… potom ga stvorismo kao drugo stvorenje}, Abdulah je u čuđenju rekao {Pa neka je blagosloven Bog, najlepši od stvoritelja!}. Prorok reče: (i tako mi je objavljeno), što je navelo Abdulaha da posumnja i kaže: „Ako je Muhamed istinoljubiv, onda sam i ja primio objavu, a ako je lagao, govorim nešto slično njegovom govoru.“ Tako je otpao i pridružio se paganima, a to se odnosi na odlomak {Ili čovek koji kaže: „Mogu objaviti nešto slično onome što je Bog objavio“}, kako prenosi al-Kolabi od Ibn Abasa. Takođe je preneo Muhamed ibn Ishak, koji reče da je Šarahbil rekao: {Ili čovek koji kaže: „Mogu objaviti nešto slično onome što je Bog objavio“} objavljeno je o Abdulahu ibn Sa'du ibn Abi Sarhu, koji je otpao. Kada je Prorok ušao u Meku, naredio je da on i Abdulah ibn Hatal i Mikjas ibn Sababa budu pogubljeni čak i ako se nalaze pod zavesama Kabe. Tako je Abdulah ibn Sa'd ibn Abi Sarh pobegao Osmanu, svom bratu po mleku — njegova majka je dojila Osmana. Ovaj potonji ga je krio dok ga nije doveo Proroku, nakon što su stanovnici Meke postali bezbedni, i zatražio je za Abdulaha zaštitu. Prorok je dugo ćutao, a zatim rekao: „Da.“ Kada je Osman otišao, Prorok reče: „Ništa nisam rekao kako bi ga neko od vas pogubio.“ Jedan čovek među Ensarijama reče: „Zašto mi onda nisi dao znak, o Božji Proroče?“ On odgovori: „Izdajstvo očiju ne dolikuje Proroku.“ Ebu Umar reče: „A Abdulah ibn Sa'd ibn Abi Sarh se vratio u islam tokom osvajanja Meke i njegov islam je bio dobar, a kasnije je njegovo ponašanje bilo besprekorno. Bio je među mudrima i plemenitima iz Kurejša, i bio je vitez Beni Amira ibn Luaja i bio je poštovan među njima. Kasnije ga je Osman postavio da upravlja Egiptom 25. godine po Hidžri. Osvojio je Afriku 27. godine po Hidžri i osvojio Nubiju 31. godine po Hidžri, i on je bio taj koji je s Nubijcima potpisao primirje koje i danas važi. Porazio je Rimljane u bici kod as-Savarija 34. godine po Hidžri. Kada se vratio sa svog pohoda, sprečen je da uđe u al-Fustat [prestonicu Egipta], pa je otišao u Askalon, gde je živeo do Osmanovog ubistva. Takođe se kaže: živeo je u Ramli sve dok nije umro daleko od nemira. I molio je Alaha govoreći: „O Alahu! učini da sabah-namaz bude poslednje od mojih dela.“ Tako je uzeo abdest i klanjao; učio je suru al-Fatihu i al-Adijat u prvom rekatu, a u drugom rekatu al-Fatihu i drugu suru, i predao selam na desnu stranu i umro pre nego što je predao selam na levu stranu. Ceo ovaj izveštaj preneo je Jezid ibn Abi Habib i drugi. Nije položio zakletvu vernosti ni Aliji ni Muaviji. Njegova smrt je nastupila pre nego što su se ljudi složili oko Muavije. Takođe se govorilo da je umro u Africi, ali ispravno gledište je da je umro u Askalonu 36. ili 37. godine po Hidžri, a pre bi se reklo 36. godine po Hidžri… (Tefsir al-Kurtubi)

Ono što to znači jeste da Kuran pada na „testu falsifikacije“!

Na osnovu jednog od kriterijuma koje su muslimani sami postavili da bi dokazali takozvano božansko poreklo Kurana, Ibn Abi Sarh je uspeo da falsifikuje kuransko „predviđanje“ o svojoj konačnoj propasti i uništenju time što se pokazao kao predani musliman!

U svetlu toga, muslimani moraju biti dosledni u primeni ovog „testa falsifikacije“ i stoga zaključiti da Kuran greši i da je Muhamed bio lažni prorok. Drugim rečima, budući da je Ibn Abi Sarh uspeo da falsifikuje kuranska „predviđanja“ o svojoj konačnoj sudbini, ti muslimani moraju stoga odbaciti Muhameda i „objavu“ koju je doneo.

Ili, moraju u potpunosti napustiti ovaj takozvani test falsifikacije i time se uzdržati od korišćenja Abu Laheba kao primera takvog testa. Muslimani više ne bi trebalo da se pozivaju na K. 111 kao na slučaj u kome je pojedinac imao priliku da falsifikuje takozvano kuransko predviđanje o svojoj konačnoj sudbini, ali to navodno nije bio u stanju da učini.

Ako muslimani nastave da iznose Abu Laheba kao primer takvog testa, onda ne samo da moraju da se izbore sa svim ozbiljnim problemima koje njihovo tumačenje K. 111 pokreće, već moraju da se suoče i sa činjenicom da je Ibn Abi Sarh zapravo na kraju falsifikovao ono što su Muhamed i njegovo božanstvo rekli o njegovoj sudbini.

Niti muslimani mogu poreći da se K. 6:93 i 16:106 odnose na Ibn Abi Sarha (između ostalih), jer bi tada morali da odbace i tradicionalno tumačenje K. 111. Uostalom, isti oni izvori kojima se muslimani obraćaju da bi saznali pojedinosti o tome ko je tačno bio Abu Laheb i kakva je bila tačna priroda njegovog zločina, jesu upravo oni koji nam govore da se ovi konkretni stihovi odnose na „zločin“ i otpadništvo Ibn Abi Sarha.

Stoga muslimani jednostavno ne mogu i ovce i novce; ne mogu koristiti „test falsifikacije“ kada im odgovara, a zatim ga odbaciti kada podriva Kuran i razotkriva Muhameda kao prevaranta. Ili ga moraju primenjivati dosledno, ili ga potpuno napustiti. Jednostavno, tu nema izlaza.