Druga debata „Kris Grin protiv Pola Bilala Vilijamsa“

Kratak odgovor

Vodeći hristofob i takijist Pol Bilal Vilijams imao je drugu debatu sa velečasnim Krisom Grinom na temu „Isus: Bog ili prorok?“.

Vilijams je ponovio iste argumente i izvrtanja na koja smo odgovarali bezbroj puta ad nauseam ad infinitum, a svima njima može se pristupiti ovde.

Ipak, postoji nekoliko stvari koje je Vilijams rekao, a koje bismo želeli ukratko da razmotrimo, kako bismo dodatno dokumentovali činjenicu da ovog davagandistu ne zanimaju ni istina ni doslednost. Njegov cilj je samo da obmanjuje ljude iznoseći prigovore za koje i sam zna da su temeljno pobijeni, i za koje je potpuno svestan da se mogu — i da su već bili — mnogo snažnije upotrebiti protiv njega samog, kako bi se diskreditovao islam i dokazalo da je Muhamed bio lažni prorok.

Vilijams je ponovio svoju tvrdnju da je apostol Pavle učio da je Bog besmrtan, kako bi dokazao da Isus ne može biti Bog:

„Iako večeras ne nameravam da se zadržavam na tome šta je kasnija ličnost zvana sveti Pavle učila o Isusu, budući da on nikada nije sreo Isusa iz Nazareta za njegovog života, vredi primetiti da je čak i on jasno izjavio da jedino Bog poseduje besmrtnost. Ovo je citat iz 1. Timoteju: „blaženi i jedini Vladar, Car careva i Gospodar gospodara, On koji jedini ima besmrtnost i živi u svjetlosti nepristupnoj, Koga niko od ljudi ne vidje niti može vidjeti; Njemu čast i sila vječna. Amin.“ Besmrtan znači da Bog ne umire. Dakle, ko god veruje da je Isus umro ne može verovati da je Isus Bog. Takvo verovanje bi protivrečilo onome što Pavle ovde kaže. Štaviše, reći da je Bog umro bila bi hula na Boga. Ko bi upravljao svetom da je Bog umro? Dakle, Pavle je verovao da Bog ne umire. Pavle je takođe rekao, u odlomku koji sam upravo pročitao, da Bog prebiva u nepristupačnoj svetlosti, da niko nije video Boga niti ga može videti. Pavle je znao da su mnogi ljudi videli Isusa, pa ipak Pavle može reći da niko nije video Boga, jer je Pavle bio siguran da Isus nije Bog.“

Na prvom mestu, Vilijamsovo pitanje o tome ko bi upravljao svetom da je Bog umro pretpostavlja da smrt znači prestanak života, to jest da osoba koja umre više ne postoji svesno. Ta definicija nije samo suprotna načinu na koji Sveto pismo definiše smrt, nego protivreči i onome što islamski izvori kažu o tom pitanju. O tome uskoro više.

Drugo, apostol Pavle objavljuje da je Isus Stvoritelj i Održavatelj svega što je stvoreno, i Onaj koji je iskupio i pomirio stvorenje sa Bogom svojom žrtvenom smrću na krstu:

„Koji nas izbavi od vlasti tame i prenese u Carstvo Sina ljubavi svoje, U kome imamo iskupljenje, oproštenje grijehova; Koji je ikona Boga nevidljivoga, Prvorođeni prije svake tvari, Jer Njime bi sazdano sve, što je na nebesima i što je na zemlji, što je vidljivo i što je nevidljivo, bili prijestoli ili gospodstva, ili načalstva ili vlasti; sve je Njime i za Njega sazdano. I On je prije svega, i sve u njemu postoji. I On je Glava Tijela, Crkve, koji je početak, Prvorođeni iz mrtvih, da u svemu On bude prvi. Jer (Otac) blagoizvoli da se u Njemu nastani sva punoća. I da kroz Njega izmiri sve sa sobom, učinivši mir njegovom krvlju na krstu, (pomirivši) kroz Njega i ono što je na zemlji i ono što je na nebesima.“ Kološanima 1:13-20

Blagosloveni apostol je čak posvedočio da Isus potpuno i savršeno poseduje čitavu suštinu Boga:

„„sva punoća Božanstva“ (theotetos – ono što Boga čini onim što jeste) „u Njemu obitava sva punoća Božanstva tjelesno“, „I vi ste ispunjeni u Njemu, koji je glava svakoga načalstva i vlasti;““ Kološanima 2:9-10

Ovo znači da Pavle nije video ništa nespojivo u tome da Isus bude Bog i da poseduje sve suštinske atribute božanstva, poput besmrtnosti, a da pritom umre na krstu za naše grehe. On je znao da Isusova smrt nije značila da je Hristos prestao da postoji, da je prestao da bude besmrtan, nego je bio svestan da je Isus i dalje svesno održavao celokupno stvorenje čak i dok je njegovo telo ležalo u grobu. Uostalom, Pavlove izjave pokazuju da Hristos nije počeo da održava stvorenje posle svog vaskrsenja, nego ga održava od trenutka kada ga je stvorio, od samog početka stvaranja. Prema tome, Isus nijednog trenutka nije prestao da održava sve stvari.

Niti je Pavle bio jedini koji je zastupao ovo stanovište:

„Bog koji je iz davnine mnogo puta i raznim načinima govorio ocima preko Proroka, U ove posljednje dane govorio je nama preko Sina, kojega postavi nasljednikom svega, kroz kojega je i vijekove stvorio; On koji je sjaj slave i obličje bića Njegovoga i koji drži sve moćnom riječju svojom, pošto sam izvrši očišćenje grijehova naših, sjede sa desne strane Veličanstva na visinama,“…„I opet, kada uvodi Prvorodnoga u vaseljenu, govori: I neka mu se poklone svi anđeli Božiji. A za anđele govori: Koji čini anđele svoje duhovima i sluge svoje plamenom ognjenim. Za Sina pak: Prijesto je tvoj, Bože, vavijek vijeka; žezal pravičnosti je žezal Carstva tvojega. Zavolio si pravdu i omrzao bezakonje; zbog toga te pomaza, Bože, Bog tvoj uljem radosti više nego drugove tvoje. I opet: Ti, Gospode, u početku osnova zemlju, i nebesa su djelo ruku tvojih; Oni će proći, a ti ostaješ, i sve će ostarjeti kao odijelo, I savićeš ih kao haljinu, i izmjeniće se, a ti si uvijek isti, i godine tvoje neće minuti.“ Jevrejima 1:1-3, 6-12

Evo još jednog nadahnutog pisca koji svedoči da je Isus Posrednik stvaranja koji sve održava svojom silnom rečju, a koji istovremeno veruje da je Hristos umro kako bi izvršio očišćenje od greha.

Zapravo, jezik kojim pisac prikazuje Hrista kao Stvoritelja i Održavatelja stvorenja jeste onaj koji i hebrejska Biblija i nekanonski jevrejski spisi koriste da bi opisali jedino Boga.

Na primer, Bog je taj koji je sve stvorio i sve održava sasvim sam, jer su nebesa i zemlja delo njegovih sopstvenih ruku:

„Ti si sam Gospod; ti si stvorio nebo, nebesa nad nebesima i svu vojsku njihovu, zemlju i sve što je na njoj, mora i sve što je u njima, i ti oživljavaš sve to, i vojska nebeska tebi se klanja.“ Nemija 9:6

„Ovako govori Bog Gospod, koji je stvorio nebesa i razapeo ih, koji je rasprostro zemlju i što ona rađa, koji daje disanje narodu što je na njoj i duh onima što hode po njoj:“ Isaija 42:5

„Ovako govori Gospod, izbavitelj tvoj, koji te je sazdao od utrobe materine: Ja Gospod načinih sve: Razapeh nebo sam, rasprostrijeh zemlju sam sobom;“ Isaija 44:24

„Ja sam načinio zemlju i čovjeka na njoj stvorio, ja sam razapeo nebesa svojim rukama, i svoj vojsci njihovoj dao zapovijest.“… „Jer ovako veli Gospod koji je stvorio nebo, Bog koji je sazdao zemlju i načinio je i utvrdio, i nije je stvorio naprazno, nego je načinio da se na njoj nastava: Ja sam Gospod, i nema drugoga.“ Isaija 45:12, 18

„I moja je ruka osnovala zemlju, i moja je desnica izmjerila nebesa među; kad ih zovnem, svi dođu.“ Isaija 48:13

Bog je takođe Onaj koji sve održava svojom rečju:

„Radi Njega miomiriše anđeo Njegov, i riječju Njegovom sve se objedinjuje.“ Sirah 43:26

Dakle, prikazati Hrista kao Stvoritelja i Održavatelja svega u suštini znači poistovetiti ga sa Jahveom Bogom.

Ovo objašnjava zašto je pisac Poslanice Jevrejima uzeo sledeći psalam, koji opisuje Jahvea kao nepromenljivog Stvoritelja i Održavatelja, i primenio ga na samog Hrista!

„Rekoh: Bože moj, nemoj me uzeti u polovini dana mojih. Tvoje su godine od koljena do koljena. Davno si postavio zemlju, i nebesa su djelo ruku tvojih. To će proći, a ti ćeš ostati; sve će to kao haljina ovetšati, kao haljinu promijenićeš ih i promijeniće se. Ali ti si taj isti i godine tvoje neće isteći.“ Psalam 102:24-27

Ovo pokazuje da Pavle i ostali nadahnuti pisci nisu imali apsolutno nikakav problem s tim da Hristos bude Bog i da umre na krstu, budući da su videli da je Isus i dalje delatno održavao stvorenje čak i za vreme dok je njegovo telo ležalo u grobnici.

Zapravo, sam Isus u Jovanovom jevanđelju kaže da će lično vaskrsnuti samog sebe iz mrtvih trećeg dana:

„Isus odgovori i reče im: Razvalite ovaj hram i za tri dana ću ga podići. A Judejci rekoše: Četrdeset i šest godina zidan je ovaj hram, a ti ćeš za tri dana da ga podigneš? A on govoraše o hramu tijela svojega. Kada pak ustade iz mrtvih, sjetiše se učenici njegovi da ovo govoraše, i vjerovaše Pismu i riječi koju reče Isus.“ Jovan 2:19-22

„Zato me Otac ljubi, jer ja život svoj polažem da ga opet uzmem. Niko ga ne uzima od mene, nego ga ja sam od sebe polažem. Vlast imam položiti ga i vlast imam opet uzeti ga. Ovu zapovijest primih od Oca svoga.“ Jovan 10:17-18

Jedini način na koji je Gospod Isus to mogao da učini jeste da je i dalje bio svesno živ i da je održavao celokupno stvorenje tokom ta tri dana dok je njegovo telo ležalo u grobu.

A za slučaj da Vilijams pokuša da ospori činjenicu da je Pavle verovao da je Isus Jahve Bog ovaploćeni, jednostavno ćemo navesti reči jednog liberalnog naučnika kojeg on sam hvali i čijim je prijemom knjige bio prilično ushićen (*; *; *):

„Kao što smo videli u prethodnom poglavlju, Pavle kaže da je Hristos, a ne čovek Isus, bio taj koji je od početka stvaranja postojao u „obličju Božijem“, ali se potom sam ponizio, rodivši se u obličju smrtnog ljudskog bića (Filipljanima 2:6-7). Pavle iznosi prilično zapanjujuću tvrdnju da se ovaj kosmički Hristos, vekovima pre nego što se rodio kao ljudsko biće, BIO OBJAVIO KAO JAHVE, BOG IZRAILJA. On posebno ukazuje na vreme Mojsija, kada su Izrailjci ’videli‘ Jahvea kao tajanstveni oblak-vatru: „A Gospod iđaše pred njima danju u stupu od oblaka vodeći ih putem, a noću u stupu od ognja svijetleći im, da bi putovali danju i noću.“ (Izlazak 13:21).

„Pavle kaže da je Bog koji je vodio Izrailjce kroz Crveno more i tokom njihovih četrdesetogodišnjih lutanja po pustinji, onaj koga su nazivali Stenom, BIO HRISTOS (1. Korinćanima 10:4; Ponovljeni zakoni 32:4, 18). On ne objašnjava pojedinosti svog gledišta, ali zamisao da je postojao JEDAN ’GORNJI‘ JAHVE, koji ostaje neviđen, ponekad nazivan ’Bogom nazvanim Svevišnji‘, kao i JEDNO ’DONJE‘ ISPOLJENJE TOG ISTOG BOGA, NAZVANO ’JAHVE GLASNIK‘, koje se s vremena na vreme u ljudskoj istoriji pojavljuje na zemlji na vidljiv način, BILA JE UOBIČAJENA U RAZLIČITIM OBLICIMA JUDAIZMA PAVLOVOG DOBA. Taj donji Jahve nije od tela i krvi, iako se u nekim pripovestima čini da se ’materijalizuje‘, ali kada se pojavi, onda biva ’uzet gore‘ ili u jednom slučaju nestaje u plamenu ognja.

„Ovo je veoma srodno grčkoj predstavi o neizrecivom Bogu koji se u nižem svetu ispoljava kao ’Reč‘ ili Logos, što je bio sastavni deo platonističke i stoičke kosmologije. Zamisao o Logosu preuzeo je jevrejski filozof Filon, Pavlov savremenik, kako bi se izborio sa odlomcima u hebrejskoj Bibliji KOJI KAO DA UPUĆUJU NA DVA JAHVEA, JEDNOG GORNJEG I JEDNOG DONJEG. U Novom zavetu Jovanovo jevanđelje u celosti usvaja zamisao o Logosu, ali iznosi zapanjujuću tvrdnju da je „Logos postade tijelo“, misleći na Isusovo rođenje (Jovan 1:1, 14). To je srodno Pavlovom gledištu o preegzistentnom Hristu. U obličju Boga, koji je sam sebe ponizio i rodio se od žene.

„Pavle o preegzistentnom Hristu kao ispoljenju Jahvea ne kaže mnogo više osim toga da je bio prisutan u Mojsijeve dane. Pavle je u potpunosti usredsređen na drugi kraj istorije, na okončanje onoga što naziva „sadašnjega vijeka zloga“ (Galatima 1:14 [sic]). Ono što Isus za Pavla predstavlja jeste jedno i samo jedno – kosmički, preegzistentni Hristos, koji je „koji se rodi od žene“, kao smrtno ljudsko biće od tela i krvi, sada preobraženo u Duha koji oživljava. To je ono što je Pavla pokretalo i najviše ga oduševljavalo. Za njega je to objašnjavalo samo stvaranje iz Postanja i davalo smisao svoj potonjoj ’krvi, znoju i suzama‘ ljudske povesti. Ljudi su stvoreni da postanu bogovi! „naša prolazna mala nevolja“ pripremala ih je za „preizobilno i neizmjerno vječno bogatstvo slave“ (2. Korinćanima 4:17).

„U hebrejskoj Bibliji Jahve, Jedini Bog Izrailja, objavio je: „Pogledajte u mene, i spašćete se svi krajevi zemaljski; jer sam ja Bog, i nema drugoga.“ … „da će im se pokloniti svako koljeno, i zaklinjati se svaki jezik.“ (Isaija 45:22-23). Pavle navodi upravo ovaj izraz iz Isaije, ali sada znakovito dodaje: „Da se u Ime Isusovo pokloni svako koljeno što je na nebesima i na zemlji i pod zemljom; I da svaki jezik prizna da je Isus Hristos Gospod na slavu Boga Oca.“ (Filipljanima 2:10-11). Hristos kao novouzvišeni Gospod kosmosa JESTE FUNKCIONALNI EKVIVALENT JAHVEA.“ (Džejms D. Tejbor, Paul and Jesus: How the Apostle Transformed Christianity [Simon & Schuster, New York, NY 2012], šesto poglavlje: A Mystical Union, str. 133-135; podebljanje i verzal naši)(1)

7. Doslovan izraz na hebrejskom, „glasnik Jahve“, obično se prevodi kao „anđeo Jahvin“, ali to nije najbolji izbor za engleski jezik, budući da reč „anđeo“ u engleskom nosi sopstveni niz konotacija sasvim različitih od hebrejskih. Na hebrejskom upotrebljeni izraz, malak Yahweh, OZNAČAVA ISPOLJENJE JAHVEA, a ta ličnost govori i dela kao Jahve u prvom licu, pojavljujući se i odlazeći, ponekad u plamenu ognja (vidi Postanje 16:10; 18:33; 22:11; Izlazak 3:2; Sudije 13:20). Postoji nekoliko odlomaka u kojima se ova „dva Jahvea“ pominju u jednom jedinom stihu: „„Tada pusti Gospod“ (dole) „na Sodom i na Gomoru od Gospoda s neba dažd od sumpora i ognja“ (gore) „s neba““ (Postanje 19:24). (Isto, str. 257; podebljanje i verzal naši)

Dakle, Tejbor ne samo da spremno priznaje da je Pavle verovao da je Hristos Jahve Bog koji se tokom starozavetnog perioda javljao svojim svetima poput Mojsija, nego čak i priznaje da su pojedini pravci judaizma mogli da vide da hebrejska Biblija postavlja dva različita entiteta kao Jahvea Boga, jednog vidljivog i drugog nevidljivog!

Dakle, kao odgovor na pitanje: Bog je mogao da umre i zaista je umro kada je postao telo u Ličnosti Gospoda Isusa Hrista, a ipak nikada nije prestao da postoji. Besmrtni je uzeo na sebe smrtnost kako bi iskusio ljudsku smrt, a da nikada nije prestao da bude besmrtan. Kao što je to rekao jedan rani hrišćanski pisac i učenik apostola:

„Jer neki imaju običaj da naokolo nose ime [Isusa Hrista] u zloj prevari, dok istovremeno čine ono što je nedostojno Boga; od takvih morate bežati kao od divljih zveri. Jer oni su grabljivi psi koji ujedaju potajno, i od njih se morate čuvati, utoliko pre što su to ljudi koji se teško mogu izlečiti. Postoji jedan Lekar koji poseduje i telo i duh; i stvoren i nestvoren (gennetos kai agennetos); Bog koji postoji u telu; istinski život u smrti; i od Marije i od Boga; najpre podložan stradanju, a potom nepodložan stradanju — Isus Hristos, Gospod naš.“ (Ignatije Antiohijski, Poslanica Efescima, 7. poglavlje: Čuvajte se lažnih učitelja; podebljanje i kurziv naši)

„Neka vas ne ispunjavaju strepnjom oni koji izgledaju dostojni poverenja, ali uče čudna učenja, 1. Timoteju 1:3, 1. Timoteju 6:3. Stojte čvrsto, kao nakovanj koji se udara. Odlika je plemenitog borca da bude ranjen, a ipak da pobedi. A naročito treba da sve podnosimo radi Boga, da bi i on podneo nas. Budite sve revnosniji nego što jeste. Pažljivo odmeravajte vremena. Očekujte Onoga koji je iznad svakog vremena, večan i nevidljiv, a koji je radi nas postao vidljiv; neopipljiv i nepodložan stradanju, a koji je radi nas postao podložan stradanju; i koji je na svaki način stradao radi nas.“ (Ignatije, Poslanica Polikarpu, 3. poglavlje: Podsticaji; podebljanje i kurziv naši)

Vilijams tome ne može prigovoriti, budući da njegovo sopstveno pismo govori o onima koji su ubijeni kao o onima koji su i dalje živi u Alahovom prisustvu. Zapravo, Kuran ide tako daleko da prekoreva one koji bi se usudili da kažu da su ti mučenici zaista mrtvi:

„I ne kažite za one koji su na Allahovom putu poginuli: "Mrtvi su!" Ne, oni su živi, ali vi to ne osećate.“ S. 2:154 Muhamed Asad

„Nikako ne smatraj mrtvima one koji su poginuli na Allahovom putu. Ne, oni su živi i opskrbljeni su kod svoga Gospodara. Radosni su zbog onoga što im je Allah dao iz Svoga obilja, i veseli zbog onih koji im se još nisu pridružili, za koje neće da bude nikakvog straha i koji ni za čim neće da tuguju.“ S. 3:169-170 J. Ali

Ovo Vilijamsu stvara veliku protivrečnost, jer gore navedeni tekstovi izričito kažu da ovi džihadisti nisu mrtvi, iako su ubijeni u boju! Ima li ikakvog smisla reći da ljudi koji su ubijeni zapravo nisu mrtvi? Kakva je to logika?

Prepustićemo Vilijamsu da razreši ovu zbrku, jer će se svaki odgovor koji smisli manje-više svesti na slaganje sa hrišćanskim razumevanjem i objašnjenjem toga kako Bog može biti besmrtan a ipak iskusiti ljudsku smrt.

Toliko o Vilijamsovom prigovoru.

Vilijams je takođe tvrdio:

„Isus je čovek koji se moli Bogu. U čemu je problem s tim? Postoji samo jedan Bog. Isus je čoveku koji ga je pitao rekao da postoji samo jedan Bog: „Čuj Izrailju, Gospod Bog naš je Gospod jedini“ Dakle, ako se neko moli Bogu, taj nije Bog. To je jednostavna binarna logika.“

Vilijams, još jednom, na kraju osuđuje sopstvenu religiju, jer njegov argument dokazuje da Alah ne može biti Bog (a i nije, ali iz drugih razloga), budući da Kuran tvrdi da se sam Alah moli i obožava kao što to čine njegova stvorenja:

„To su oni kojima pripadaju blagoslovi“ (salawatun) „od Gospodara njihovog“ „i milost“ (rahmatun), „oni su na Pravom putu.“ S. 2:157

„On vas blagosilja“ (yusallee) „On vas blagosilja“ „a i Njegovi anđeli, da bi vas izveo iz tmina na svetlo - On je milostiv prema vernicima.“ S. 33:43 Palmer

„Zaista Allah i Njegovi anđeli blagosiljaju“ (yusalloona) „Verovesnika“. „O vi koji verujete“ „blagosiljajte ga“ (salloo) „i šaljite mu pozdrav srdačni!“ S. 33:56 Palmer

U isto vreme, Kuran više puta izjavljuje da postoji samo jedan Bog:

„A vaš Bog jedan je Bog“ (wa-ilahukum ilahun wahidun): „nema boga osim Njega, Svemilosnog, Milostivog.“ S. 2:163 J. Ali

„Vaš Bog je – jedan Bog“ (ilahukum ilahun wahidun): „Srca onih koji u Budući svet ne veruju poriču, oni se ohološću razmeću.“ S. 16:22 J. Ali

„Reci: „Meni se objavljuje da“ „je vaš Bog jedan jedini Bog“ (ilahukum ilahun wahidun): „pa hoćete li mu se predati?““ S. 21:108 J. Ali

I hadiski izveštaji pominju da se Alah moli za ljude:

1387. Abu Umama je preneo da je Alahov Poslanik rekao: „ALAH I njegovi anđeli I stanovnici nebesa I zemlje, ČAK I mravi u svojim stenama I ribe, MOLE se za blagoslov nad onima koji ljude uče dobru.“ [at-Tirmizi] (Aiša Bjuli, Riyad as-Salihin (The Meadows of the Righteous), Knjiga znanja, 241. poglavlje: o izvrsnosti znanja; podebljanje, verzal i kurziv naši)

Sada obavezno imajte na umu da muslimani veruju da Alah nikada nije postao čovek i uz to insistiraju na tome da je jednoličan. To znači da Alah ili obožava samog sebe ili nekog drugog, pri čemu bi taj neko drugi bio pravi Bog i stoga veći od Alaha.

U svetlu prethodno rečenog, evo do čega dolazimo ako Vilijamsovo rezonovanje primenimo na njegove sopstvene verske tekstove:

Bog je jedan prema Kuranu.
Kuran uči da se Alah moli i obožava umnogome kao što to čine njegova stvorenja.
To dokazuje da Alah, prema Vilijamsovoj logici, ne može biti jedini Bog.

Za više o ovom pitanju Alahovog moljenja i obožavanja poput njegovih slugu, kao i za temeljno pobijanje očajničkih muslimanskih polemičkih pokušaja da se ova činjenica objasni, preporučujemo sledeće članke i odgovore:

Ironično, Vilijams je zatim citirao jednu od Jovanovih poslanica kako bi dokazao da je Bog sveznajuć, za razliku od Isusa!

„Dakle, tu imamo četiri primera neznanja koje Isus pokazuje. To nije u skladu sa Bogom koji zna sve stvari. Da li samo muslimani veruju da Bog zna sve, da je sveznajuć? I sama Biblija to kaže, 1. Jovanova 3:20. Imamo stih koji kaže da Bog zna sve. Isus nije znao mnoge, mnoge stvari.“

Razlog zbog kojeg je ovo ironično jeste to što je Jovan upravo onaj pisac koji ne samo da se svojski trudi da objavi božanstvo Gospoda Isusa Hrista, nego takođe potvrđuje (i to prilično naglašeno, dodali bismo) da je Hristos potpuno sveznajuć, budući da savršeno zna i vidi sve i svakoga!

„Filip nađe Natanaila i reče mu: Našli smo onoga za koga pisa Mojsej u Zakonu i Proroci: Isusa, sina Josifova, iz Nazareta. I reče mu Natanailo: Iz Nazareta može li biti što dobro? Reče mu Filip: Dođi i vidi! A Isus vidje Natanaila gdje dolazi k njemu i reče za njega: Evo pravog Izrailjca u kome nema lukavstva. Reče mu Natanailo: Otkuda me poznaješ? Odgovori Isus i reče mu: Prije nego te pozva Filip, vidjeh te kad bijaše pod smokvom. Odgovori Natanailo i reče mu: Ravi, ti si Sin Božiji, ti si car Izrailjev.“ Jovan 1:45-49

„A kada bješe u Jerusalimu o prazniku Pashe, mnogi vjerovaše u ime njegovo videći znake njegove koje činjaše. A sam Isus ne povjeravaše sebe njima, jer ih je on znao sve. I ne trebaše da mu ko svjedoči za čovjeka; jer sam znadijaše šta bješe u čovjeku.“ Jovan 2:23-25

„Isus pak dođe opet u Kanu Galilejsku, gdje pretvori vodu u vino. I bješe neki carev čovjek čiji sin bolovaše u Kapernaumu. Ovaj čuvši da je Isus došao iz Judeje u Galileju, otide k njemu i moljaše ga da siđe i da mu iscijeli sina; jer bijaše na samrti. Kaza mu, dakle, Isus: Ako ne vidite znake i čudesa, nećete da povjerujete. Veli mu carev čovjek: Gospode, dođi dok nije umrlo dijete moje. Reče mu Isus: Idi, sin tvoj je živ. I vjerova čovjek riječi koju mu reče Isus i pođe. A već dok on silažaše, gle, sretoše ga sluge njegove i javiše mu govoreći: Dijete je tvoje živo. Tada ih upita za čas u koji mu bi lakše; i kazaše mu: Juče u sedmi čas pusti ga groznica. Tada razumje otac da to bješe u onaj čas u koji mu reče Isus: Sin tvoj je živ. I vjerova on i sva kuća njegova. Ovo je opet drugo znamenje koje učini Isus došavši iz Judeje u Galileju.“ Jovan 4:43-54

„A Isus, znajući u sebi da učenici njegovi ropću zbog toga, reče im: Zar vas ovo sablažnjava?“... „Ali ima među vama nekih koji ne vjeruju. Jer znađaše Isus od početka koji su to što ne vjeruju, i ko će ga izdati.“ Jovan 6:61, 64

„Ovo sam vam govorio u pričama; ali dolazi čas kad vam više neću govoriti u pričama, nego ću vam otvoreno javiti o Ocu. U onaj dan ćete u ime moje zaiskati, i ne kažem vam da ću ja umoliti Oca za vas; Jer sam Otac ljubi vas, zato što ste vi ljubili mene, i vjerovali da ja od Boga iziđoh. Iziđoh od Oca, i došao sam na svijet; opet ostavljam svijet, i idem Ocu. Rekoše mu učenici njegovi: Eto sad otvoreno govoriš, i priču nikakvu ne govoriš. Sada znamo da sve znaš, i ne treba da te ko pita. Po tome vjerujemo da ti od Boga iziđe. Isus im odgovori: Sada li vjerujete?“ Jovan 16:25-31

Za slučaj da Vilijams pokuša da tvrdi kako takve tekstove treba shvatiti figurativno ili hiperbolično, budući da učenici nisu doslovno verovali niti mislili da je Isus sveznajuć, gornji odlomak temeljno pobija takvu tvrdnju, jer u jasnom svedočanstvu učenika nema ničeg hiperboličnog, kao što pokazuje i sledeći stih:

„Reče mu treći put: Simone Jonin, voliš li me? Petar se ožalosti što mu reče treći put: voliš li me? I reče mu: Gospode, ti sve znaš, ti znaš da te volim. Reče mu Isus: Napasaj ovce moje.“ Jovan 21:17

Jovan nije bio jedini koji je potvrđivao Hristovo sveznanje:

„A Isus, vidjevši pomisli njihove, reče: Zašto vi zlo mislite u srcima svojim?“ Matej 9:4 – up. Marko 2:8; Luka 5:22

„znajući misli njihove, reče im: Svako carstvo koje se razdijeli samo u sebi, opustjeće; i svaki grad ili dom koji se razdijeli sam u sebi, neće se održati.“ Matej 12:25

„Tako govori Sin Božiji, čije su oči kao plamen ognjeni, a noge kao sjajni bakar: Znam djela tvoja, i ljubav, i vjeru, i služenje, i trpljenje tvoje, i sadašnja djela tvoja su brojnija od ranijih.“… „i poznaće sve Crkve da sam ja koji ispituje bubrege i srca, i daću svakome od vas po djelima vašim.“ Otkrivenje 2:18-19, 23b – up. Jeremija 17:10; 1. Korinćanima 4:4-5; Kološanima 2:2-3

Ovo Vilijamsa stavlja pred dilemu. Budući da je odabrao da navodi spise upravo ovog pisca, mora onda biti dosledan i prihvatiti svedočanstvo tog istog pisca o Isusovom sveznanju. Ne može jednostavno odbaciti ono što Jovan kaže o božanstvu Gospoda Isusa a da se ne razotkrije kao nedosledan i varljiv davagandista. Stoga, ako je Jovanovo svedočanstvo dovoljno dobro da utemelji Vilijamsovo stanovište, onda je njegovo svedočanstvo dovoljno i da ga razotkrije i pobije.

Zapravo, prema toj istoj poslanici koju je Vilijams naveo, ispostavlja se da je Muhamed jedan od antihrista pred kojima je Jovan upozoravao svoje sledbenike:

„Djeco, posljednji je čas, i kao što čuste da Antihrist dolazi, i sada su se pojavili mnogi antihristi; otuda znamo da je posljednji čas.“… „Ko je lažljivac ako ne onaj ko poriče da Isus jeste Hristos. Taj je antihrist koji odriče Oca i Sina. Svaki koji odriče Sina, ni Oca nema; a koji priznaje Sina, ima i Oca.“ 1. Jovanova 2:18, 22-23

Budući da je Muhamed poricao da je njegov bog ikome otac i proklinjao hrišćane zato što veruju da je Isus Božji Sin (up. Kuran 5:18; 9:30; 6:101; 19:88-93), on prema nadahnutom svedočanstvu Jovanove prve poslanice nije ništa drugo do antihrist.

Kao što smo već rekli, toliko o Vilijamsovim argumentima i prigovorima.

Fusnote

(1) Ironično, uprkos tome što priznaje da je Pavle poistovetio preovaploćenog Hrista sa Jahveom Bogom koji se vidljivo javljao tokom starozavetnog perioda, Tejbor je i dalje nesiguran da li je blagosloveni apostol smatrao da je Hristos večan ili ne!

„Za razliku od Adama, Pavle je verovao da je Hristos, pre nego što se rodio kao čovek Isus, od početka postojao u obličju Boga, i da je bio jednak Bogu. Da li je Pavle Isusa shvatao kao stvoreno biće ili kao onoga koji večno postoji sa Bogom, on nikada ne kaže. Pavle, međutim, veruje da je Hristos bio posrednik u stvaranju sveta i da se odrekao bogatstva svog nebeskog položaja, uzevši na sebe obličje smrtnog čoveka:

„Ali mi imamo samo jednoga Boga Oca, od kojega je sve i za kojega smo mi, i jednoga Gospoda Isusa Hrista, kroz kojega je sve i mi kroz njega.“ (1. Korinćanima 8:6)

„Jer znate blagodat Gospoda našega Isusa Hrista, da bogat budući, vas radi osiromaši, da se vi njegovim siromaštvom obogatite.“ (2. Korinćanima 8:9)“ (Isto, peto poglavlje: A Cosmic Family And A Heavenly Kingdom, str. 119-120; podebljanje naše)

On takođe iznosi sledeće zapanjujuće izjave u vezi sa Kološanima 1:15-17

„Pisac Poslanice Kološanima, koji je verovatno pisao deceniju ili više posle Pavlove smrti, možda je koristio neku raniju Pavlovu građu, naročito o ovoj temi. Evo kako on razrađuje opis Hrista pre njegovog ljudskog rođenja, nešto što sam Pavle ne razrađuje u poslanicama koje od njega imamo… Čini se razumnim pretpostaviti da je Pavle imao na umu nešto ovakvo. Hristos bi bio sasvim prvi od Božjih stvorenja, postavljen nad svim ostalim, bilo nad nevidljivim anđeoskim vojskama, bilo nad vidljivim stvarima na zemlji. Poslanica Jevrejima, koja je takođe napisana posle Pavla, ali je verovatno bila pod uticajem njegovog mišljenja, kaže da je Hristos bio onaj „kroz kojega je i vijekove stvorio“ (Jevrejima 1:2). Ali sve je to bilo pre nego što je postojao čovek Isus.“ (Isto, str. 120)

Postoji nekoliko problema sa Tejborovim tvrdnjama. Prvo, Kološanima 1:15-17, koje Tejbor smatra pseudonimnim delom koje ipak tačno odražava Pavlove sopstvene misli o ovom pitanju, naglašeno potvrđuje da je Hristos božanski Posrednik koji je celokupno stvorenje doveo u postojanje i da on sam postoji pre svakog stvorenja:

„Jer Njime bi sazdano sve, što je na nebesima i što je na zemlji, što je vidljivo i što je nevidljivo, bili prijestoli ili gospodstva, ili načalstva ili vlasti; sve je Njime i za Njega sazdano. I On je prije svega, i sve u njemu postoji.“ Kološanima 1:16-17

Prema tome, Hristos nije mogao biti stvorenje, budući da se za njega kaže da je lično postojao pre nego što je išta stvoreno došlo u postojanje, i stoga mora biti večan.

Drugo, Pavle poistovećuje Hrista sa Jahveom Bogom, kao što i sam Tejbor priznaje, što dodatno potvrđuje da je Pavle smatrao da je Hristos nestvoren. Uostalom, hebrejska Biblija je kristalno jasna da postoji samo jedan Jahve i da je on večan u smislu da nema početak:

„I rekoše Leviti Isus i Kadmilo, Vanije, Asavnija, Serevija, Odija, Sevanija i Petaja: Ustanite, blagosiljajte Gospoda Boga svojega od vijeka do vijeka; i da se blagosilja ime tvoje slavno i uzvišeno svrh svakoga blagoslova i hvale. Ti si sam Gospod“ Nemija 9:5-6a

„Gospode, ti si nam utočište od koljena do koljena. Prije nego se gore rodiše i sazda se zemlja i vaseljena, i od vijeka i do vijeka ti si Bog.“ Psalam 90:1-2

„Gospod caruje. Obukao se u veličanstvo, obukao se Gospod u silu, i opasao se. Zato je vaseljena tvrda i neće se pomjeriti. Prijesto tvoj stoji od iskona; od vijeka ti si.“ Psalam 93:1-2

„Nijesi li ti od vijeka, Gospode Bože moj, sveče moj? Nećemo umrijeti; ti si ga, Gospode, odredio za sud; i utvrdio si ga, stijeno, za karanje.“ Avakum 1:12

Dakle, da bi Pavle poistovetio Hrista sa Jahveom Bogom, morao je uistinu verovati da je Hristos oduvek postojao. To takođe objašnjava zašto je blagosloveni apostol mogao da objavi da je Hristos jednak Bogu Ocu, što Tejbor priznaje.