Katolička verovanja svetog Atanasija

U ovom tekstu istaknuću neka izrazito katolička/pravoslavna verovanja koja je zastupao veliki teolog i trinitarni apologeta sveti Atanasije, čovek koji se suprotstavio Ariju na Nikejskom saboru. Svako isticanje je moje.

Apostolska Tradicija

6. Jer ti zli ljudi nisu se pretvarali samo spoljašnjim izgledom, oblačeći, kako Gospod kaže, ovčije odelo i izgledajući kao okrečeni grobovi; nego su te božanske reči uzimali u usta, dok su u sebi gajili zle namere. A prvi koji je uzeo takav izgled beše zmija, izumitelj zla od početka — đavo — koji je, prerušen, razgovarao sa Evom i odmah je prevario. Ali za njim i sa njim idu svi izumitelji nedopuštenih jeresi, koji se doduše pozivaju na Sveto pismo, ali ne drže ona mišljenja koja su sveti predali, nego ih primaju kao predanja ljudska, greše, jer ih pravilno ne poznaju, niti njihovu Matej 22:29 silu. Zato Pavle s pravom hvali Korinćane 1. Korinćanima 11:2, jer su njihova mišljenja bila u skladu sa njegovim predanjima. A Gospod je najpravednije prekoreo Jevreje, govoreći: „Zašto i vi prestupate zapovijest Božiju za predanje svoje“ (Matej 15:3). Jer su zapovesti koje su primili od Boga izmenili po sopstvenom razumevanju, više voleći da drže predanja ljudska. A o tome je malo kasnije blaženi Pavle ponovo dao uputstva Galatima, koji su bili u toj opasnosti, pišući im: „ako vam neko propovijeda Jevanđelje drukčije nego što primiste, anatema da bude“ (Galatima 1:9). (Praznična Poslanica 2)

5. Što se tiče Nikejskog sabora, on nije bio obično zasedanje, nego je sazvan zbog goruće potrebe i radi razumnog cilja. Sirijci, Kilikijci i Mesopotamci nisu bili u redu u proslavljanju Praznika, i držali su Vaskrs zajedno sa Jevrejima ; s druge strane, arijanska jeres se podigla protiv Katoličke Crkve, i našla pristalice u Evseviju i njegovim drugovima, koji su bili i revnosni za jeres i predvodili napad na pobožne ljude. To je dalo povod za Vaseljenski sabor, da se praznik svuda slavi istoga dana i da se jeres koja je nicala anatemiše. Sabor se tada održao; Sirijci se pokoriše, a Oci proglasiše arijansku jeres pretečom Antihrista , i sastaviše prikladan obrazac protiv nje. Pa ipak, iako ih je bilo toliko mnogo, nisu se usudili ni na šta nalik na postupke ove trojice ili četvorice ljudi. Ne stavljajući na početak konzulat, mesec i dan, pisali su o Vaskrsu: „Učinilo se dobrim sledeće“, jer se tada zaista činilo dobrim da postoji opšta saglasnost; ali o veri nisu pisali: „Učinilo se dobrim“, nego: „Ovako veruje Katolička Crkva“; i potom su ispovedili kako veruju, da bi pokazali da njihovi stavovi nisu novi, nego apostolski; i ono što su zapisali nije bilo njihovo otkriće, nego je isto ono čemu su učili apostoli. (De Synodis)

8. Reči su rđave, makar bile iz Svetog pisma, kada dolaze od rđavih ljudi.

Takve su spletke ovih ljudi protiv istine: ali njihove namere su očigledne celom svetu, mada na deset hiljada načina pokušavaju, poput jegulja, da izmaknu iz ruku i da izbegnu da budu razotkriveni kao neprijatelji Hrista. Zato vas molim, neka niko među vama ne bude prevaren, niko od njih zaveden; nego, imajući na umu da neka vrsta judejskog bezbožja napada hrišćansku veru, budite svi revnosni za Gospoda; držite se, svaki od vas, čvrsto vere koju smo primili od Otaca, koju su oni koji su se sabrali u Nikeji zapisali, i ne trpite one koji pokušavaju da u njoj uvode novotarije. I ma koliko ispisivali izraze iz Svetog pisma, ne trpite njihove spise; ma koliko govorili jezikom pravoslavnih, ne obraćajte pažnju na ono što govore; jer ne govore sa pravim umom, nego, oblačeći takav govor kao ovčije odelo, u srcima svojim misle kao Arije, na način đavola, koji je začetnik svih jeresi. Jer se i on služio rečima Svetog pisma, ali ga je naš Spasitelj ućutkao. Jer da ih je zaista mislio onako kako ih je upotrebio, ne bi pao s neba; ali sada, pošto je pao zbog svoje gordosti, lukavo se pretvara u svom govoru i često zlonamerno pokušava da zavede ljude domišljatostima i sofizmima neznabožaca. Da su ova njihova tumačenja potekla od pravoslavnih, od ljudi kakav je veliki Ispovednik Osije, i Maksimin iz Galije, ili njegov naslednik, ili od ljudi kakvi su Filogonije i Evstatije , episkopi Istoka , ili Julije i Liberije rimski, ili Kirijak mezijski , ili Pist i Aristej iz Grčke, ili Silvestar i Protogen iz Dakije, ili Leontije i Evpsihije iz Kapadokije, ili Kecilijan iz Afrike, ili Evstorgije iz Italije, ili Kapiton sa Sicilije, ili Makarije jerusalimski, ili Aleksandar carigradski, ili Pederot iraklijski, ili oni veliki episkopi Meletije, Vasilije i Longijan, i ostali iz Jermenije i Ponta, ili Lup i Amfion iz Kilikije, ili Jakov i ostali iz Mesopotamije, ili naš blaženi Aleksandar, sa drugima istih uverenja kao ovi — tada ne bi bilo ničega sumnjivog u njihovim izjavama, jer je karakter apostolskih ljudi iskren i nesposoban za prevaru. (Ad Episcopus Aegypti et Libyae)

Krštenje vodom

41. Ali neka i ostale jeresi i manihejci znaju da je Otac Hristov Jedan, i da je Gospod i Tvorac tvorevine kroz sopstvenu Reč. A neka ariomanijaci naročito znaju da je Reč Božja Jedna, budući jedini Sin, svojstven i istinit iz Njegove Suštine, imajući sa svojim Ocem nedeljivo jedinstvo Božanstva, kao što smo mnogo puta rekli, naučeni tome od samog Spasitelja. Jer, da nije tako, zašto Otac kroz Njega stvara, i u Njemu se otkriva kome hoće, i prosvetljuje ih? Ili zašto se u krsnom osvećenju Sin imenuje zajedno sa Ocem? Jer ako kažu da Otac nije svedovoljan, onda je njihov odgovor bezbožan , ali ako jeste — a tako je pravo reći — čemu je potreban Sin za stvaranje svetova, ili za svetu banju? Jer kakva je zajednica između tvari i Tvorca? Ili zašto se stvorena stvar svrstava uz Tvorca u osvećenju svih nas? Ili zašto nam je, kako vi tvrdite, predata vera u jednog Tvorca i u jedno stvorenje? Jer ako je to bilo da bismo se sjedinili sa Božanstvom, čemu stvorenje? A ako je da bismo se sjedinili sa Sinom kao stvorenjem, onda je, po vama, suvišno ovo imenovanje Sina u Krštenju, jer Bog koji je Njega učinio Sinom može i nas učiniti sinovima. Osim toga, ako je Sin stvorenje, budući da je priroda razumnih stvorenja jedna, stvorenjima neće doći nikakva pomoć od stvorenja , jer svima je potrebna milost od Boga. Maločas smo rekli nekoliko reči o tome kako priliči da sve bude stvoreno kroz Njega; ali pošto nas je tok rasprave doveo i do toga da pomenemo sveto Krštenje, potrebno je reći, kako mislim i verujem, da se Sin imenuje sa Ocem, ne kao da Otac nije svedovoljan, niti bez značenja i slučajno; nego, budući da je On Reč Božja i sopstvena Mudrost, i budući Njegov Sjaj, uvek je sa Ocem, te je stoga nemoguće, ako Otac daruje milost, da je ne daje u Sinu, jer je Sin u Ocu kao sjaj u svetlosti. Jer, ne kao da Mu je bilo potrebno, nego kao Otac u sopstvenoj Mudrosti, Bog je osnovao zemlju i sve stvorio u Reči koja je od Njega, i u Sinu potvrđuje Svetu Banju. Jer gde je Otac, tu je i Sin, i gde je svetlost, tu je i sjaj; i kao što ono što Otac čini, čini kroz Sina , i sam Gospod kaže: „što vidi da Otac čini; jer što On čini, to isto čini i Sin“ tako i kada se daje krštenje, koga Otac krštava, njega krštava i Sin; a koga Sin krštava, taj se osvećuje u Svetom Duhu. I opet, kao kada sunce sija, moglo bi se reći da sjaj prosvetljuje, jer je svetlost jedna i nedeljiva, niti se može odvojiti — tako, gde je Otac ili gde se On imenuje, tu je očigledno i Sin; a da li se Otac imenuje u Krštenju? Onda i Sin mora biti imenovan s Njim. (Četiri besede protiv arijanaca, Beseda II)

33. Ko se ovome neće diviti? Ili ko se neće složiti da je takvo nešto zaista božansko? Jer da se dela Božanstva Reči nisu odigrala kroz telo, čovek ne bi bio obožen; i opet, da svojstva tela nisu bila pripisana Reči, čovek ne bi bio potpuno oslobođen od njih ; nego, iako bi na kratko prestala, kao što rekoh ranije, ipak bi u njemu ostao greh i truležnost, kao što je bio slučaj sa čovečanstvom pre Njega; i to iz ovog razloga:— Mnogi su, na primer, postali sveti i čisti od svakog greha; štaviše, Jeremija je bio osvećen još iz utrobe, a Jovan je, dok je još bio u utrobi, poskočio od radosti na glas Marije Bogorodice ; pa ipak „Ali smrt carova od Adama do Mojseja i nad onima koji ne sagriješiše sličnim prijestupom kao Adam“ (Rimljanima 5:14); i tako je čovek ostao smrtan i truležan kao i pre, podložan stanjima svojstvenim njihovoj prirodi. Ali sada, kada je Reč postala čovek i prisvojila ono što pripada telu, ove stvari više ne dotiču telo, zbog Reči koja je došla u njemu, nego ih On uništava, i odsad ljudi više ne ostaju grešnici i mrtvi po svojim sopstvenim stanjima, nego, vaskrsnuvši po sili Reči, ostaju zauvek besmrtni i netruležni. Otuda se i za Njega, budući da se telo rađa od Marije Bogorodice, kaže da se rodio — On koji drugima daje početak postojanja; da bi naš početak preneo u sebe, i da se mi ne bismo više, kao puka zemlja, vraćali u zemlju, nego da bismo, sjedinjeni sa Rečju s neba, bili od Njega uzneseni na nebo. Zato je isto tako, ne bez razloga, preneo na sebe i ostala stanja tela; da bismo mi, ne više kao ljudi, nego kao oni koji pripadaju Reči, imali udela u večnom životu. Jer više ne umiremo po našem ranijem poreklu u Adamu; nego, otkako su naše poreklo i sva slabost tela preneseni na Reč, mi ustajemo iz zemlje, jer je uklonjena kletva od greha, zbog Onoga koji je u nama , i koji je za nas postao kletva. I s razlogom; jer kao što smo svi od zemlje i umiremo u Adamu, tako se, nanovo rođeni odozgo vodom i Duhom, u Hristu svi oživljavamo; jer telo više nije zemaljsko, nego je odsad učinjeno Rečju , zbog Reči Božje koja je nas radi „postade tijelo“ (Isto, Beseda III)

Evharistija

A mesto na kome, kako kažu, beše razbijena čaša, nije bilo Crkva; nije bilo prezvitera koji bi to mesto držao; a dan u koji, kako kažu, Makarije to učini, nije bio dan Gospodnji. Pošto, dakle, tamo nije bilo crkve; pošto nije bilo nikoga da vrši svetu službu; i pošto dan nije zahtevao njenu upotrebu ; kakva je to čaša koja pripada tajnama, i kada je, ili gde, bila razbijena? Očigledno je da ima mnogo čaša, i po privatnim kućama i na javnoj pijaci; i ako neko razbije jednu od njih, nije kriv za bezbožje. Ali čaša koja pripada tajnama, i koja, ako se namerno razbije, čini počinioca tog dela bezbožnikom, nalazi se samo kod onih koji zakonito predsedavaju. To je jedini opis koji se može dati ovoj vrsti čaše; drugoga nema; nju vi zakonito dajete narodu da pije; nju ste primili po kanonu Crkve ; ona pripada samo onima koji predsedavaju u Katoličkoj Crkvi, jer samo vama pripada da služite Krv Hristovu, i nikome drugom. Ali kao što je bezbožan onaj ko razbije čašu koja pripada tajnama, mnogo je bezbožniji onaj ko se prema Krvi Hristovoj odnosi sa prezirom: a to čini onaj ko „ovo činite“ (1. Korinćanima 11:25) protivno pravilu Crkve. (Ovo kažemo ne kao da je Makarije razbio čak ni čašu raskolnika, jer tamo uopšte nije bilo čaše; kako bi je i bilo? Gde nije bilo ni doma Gospodnjeg niti ičega što pripada Crkvi, štaviše, nije bilo ni vreme slavljenja tajni). A takav je čovek zloglasni Ishira, koga na njegovu službu nikada nije postavila Crkva, i kada je Aleksandar primio prezvitere koje je rukopoložio Meletije, on nije bio ni ubrojan među njih; te stoga nije primio rukopoloženje ni sa te strane. (Apologia Contra Arianos, Deo I)

4. Kroz ovo je drevni Izrailj, pošto se najpre, kao u slici, borio za pobedu, došao do praznika, jer je ovo tada bilo praslikovano i predobraženo. Ali mi, ljubljeni moji, pošto je senka dobila svoje ispunjenje i pošto su se praslike ostvarile, ne treba više da praznik smatramo praslikom, niti da uzlazimo u Jerusalim koji je ovde dole, da žrtvujemo Pashu, po nevremenom obredu Jevreja, da ne bismo, dok vreme prolazi, bili smatrani onima koji postupaju neblagovremeno ; nego, saglasno naredbi apostola, prevaziđimo praslike i zapevajmo novu pesmu hvale. Jer, uvidevši to i sabrani zajedno sa Istinom , oni pristupiše i rekoše našem Spasitelju: „Gdje hoćeš da ti ugotovimo da jedeš Pashu?“ (Matej 26:17) Jer više nije trebalo činiti ono što je pripadalo Jerusalimu koji je dole; niti je praznik trebalo slaviti samo tamo, nego gde god Bog htedne. A On je hteo da bude na svakom mestu, tako da „na svakom će se mjestu prinositi kad imenu mojemu i čist dar“ (Malahija 1:11). Jer iako se, kao u istorijskom izveštaju, praznik Pashe nije mogao držati ni na jednom drugom mestu osim u Jerusalimu, ipak, kada se ispunilo ono što je pripadalo tom vremenu, i kada je prošlo ono što je pripadalo senkama, i kada je propovedanje jevanđelja trebalo da se proširi svuda; kada su zaista učenici širili praznik po svim mestima, upitaše Spasitelja: „Gdje hoćeš da ti ugotovimo da jedeš Pashu?“ Spasitelj je takođe, pošto je praslikovno zamenjivao duhovnim, obećao im da više neće jesti meso jagnjeta, NEGO NJEGOVO SOPSTVENO**, govoreći: „Uzmite, jedite; ovo je tijelo moje. I uze čašu i zablagodarivši dade im govoreći: Pijte iz nje svi; Jer ovo je krv moja Novoga zavjeta koja se prolijeva za mnoge radi otpuštenja grijehova.“ Kada smo tako nahranjeni ovim stvarima, i mi ćemo, ljubljeni moji,** zaista držati praznik Pashe. (Poslanica 4)

4. A naš život, braćo moja, zaista se sastoji u tome da se odričemo svega telesnog i da istrajavamo jedino u onome što je našeg Spasitelja. Zato sadašnje vreme traži od nas da ne izgovaramo samo takve reči, nego i da podražavamo dela svetih. A podražavamo ih kada priznajemo Onoga koji je umro, i više ne živimo sebi, nego Hristos odsad živi u nama; kada uzvraćamo Gospodu koliko je u našoj moći, mada, kada uzvraćamo, ne dajemo ništa svoje, nego ono što smo prethodno primili od Njega — a to je naročito Njegova milost, što od nas traži, kao od nas, sopstvene darove. On o tome svedoči kada kaže: „Prinose moje, hljeb moj, žrtve što mi se sažižu za ugodni miris“ To jest, ono što Mi dajete vaše je, jer ste to primili od Mene, ali su to darovi Božji. I prinesimo Gospodu svaku vrlinu, i onu istinsku svetost koja je u Njemu, i u pobožnosti praznujmo Mu praznik onim što je za nas osvetio. Tako se, dakle, prihvatimo svetih postova, kao onih koje je On propisao, i pomoću kojih nalazimo put ka Bogu. Ali ne budimo kao neznabošci, ili kao neuki Jevreji, ili kao jeretici i raskolnici današnjeg vremena. Jer neznabošci misle da se ispunjenje praznika sastoji u obilju hrane; Jevreji, greševši u praslici i senci, i dalje tako misle; raskolnici ga drže na odvojenim mestima i sa ispraznim maštanjima. Ali mi, braćo moja, budimo iznad neznabožaca time što praznik držimo iskrenošću duše i čistotom tela; iznad Jevreja time što više ne primamo prasliku i senku, nego smo slavno prosvetljeni svetlošću istine i gledamo u Sunce pravednosti Malahija 4:2; iznad raskolnika time što ne razdiremo haljinu Hristovu, nego u jednom domu, u Katoličkoj Crkvi, jedimo Pashu Gospodnju, koji nam je, ustanovivši svoje svete zakone, pokazao put ka vrlini i savetovao uzdržanje ovoga praznika. Jer Pasha je zaista uzdržanje od zla radi vežbanja u vrlini, i prelazak iz smrti u život. To se može naučiti i iz praslike drevnog vremena. Jer oni su se tada revnosno trudili da pređu iz Egipta u Jerusalim, a mi sada prelazimo iz smrti u život; oni su tada prešli od faraona k Mojsiju, a mi sada ustajemo od đavola ka Spasitelju. I kao što je tada praslika izbavljenja svedočila svake godine, tako sada mi spominjemo svoje spasenje. Postimo razmišljajući o smrti, da bismo mogli da živimo; i bdimo, ne kao ožalošćeni, nego kao oni koji čekaju Gospoda kada se vrati sa svadbe, da bismo se nadmetali jedni s drugima u slavlju, hitajući da objavimo znak pobede nad smrću.

5. Kamo sreće, dakle, ljubljeni moji, da se, kao što reč zahteva, ovde u svako doba i potpuno tako vladamo i tako živimo da nikada ne zaboravimo uzvišena dela Božja, niti da odstupimo od vršenja vrline! Kao što i apostolski glas opominje: „Pamti Isusa Hrista vaskrsloga iz mrtvih“ (2. Timoteju 2:8). Ne da je određeno neko ograničeno vreme sećanja, jer On treba da nam bude u mislima u svako doba. Ali zbog lenjosti mnogih, odlažemo iz dana u dan. Počnimo, dakle, u ovim danima. Radi toga je dopušteno vreme sećanja, da bi svetima pokazalo nagradu njihovog poziva, i da bi opomenulo nemarne prekorevajući ih. Zato u svim preostalim danima istrajmo u vrlinskom vladanju, kajući se, kao što nam je dužnost, za sve što smo zanemarili, šta god to bilo; jer nema nikoga slobodnog od nečistote, makar njegov put na zemlji trajao samo jedan čas, kao što svedoči Jov, čovek nenadmašne hrabrosti. Ali, „stremim za onim što je preda mnom“ pomolimo se da ne jedemo Pashu nedostojno, da ne bismo bili izloženi opasnostima. Jer onima koji praznik drže u čistoti, Pasha je nebeska hrana; a onima koji ga drže nesveto i s prezirom, ona je opasnost i prekor. Jer je pisano: „Tako koji jede ovaj hljeb ili pije čašu Gospodnju nedostojno, biće kriv tijelu i krvi Gospodnjoj.“ (1. Korinćanima 11:27). Zato nemojmo samo pristupiti vršenju prazničnih obreda, nego budimo pripremljeni da pristupimo božanskom Jagnjetu i da se dotaknemo nebeske hrane. Očistimo ruke, očistimo telo. Sačuvajmo sav svoj um od prevare; ne predajući se preteranosti i požudama, nego se baveći potpuno našim Gospodom i božanskim učenjima; da bismo, budući sasvim čisti, mogli da se pričestimo Rečju.

6. Počinjemo sveti post četrnaestog farmutija (9. aprila), u [prvo] veče sedmice ; i pošto smo ga završili devetnaestog istog meseca farmutija (14. aprila), prvi dan svete sedmice sviće nam dvadesetog istog meseca farmutija (15. aprila), na koji nadovezujemo sedam nedelja Pedesetnice; sa molitvama, i zajedništvom sa bližnjim, i ljubavlju jednih prema drugima, i onom mirotvornom voljom koja je iznad svega. Jer tako ćemo biti naslednici Carstva nebeskog, kroz Gospoda našeg Isusa Hrista, kroz koga Ocu neka je slava i vlast u vekove vekova. Amin. Pozdravljaju vas sva braća koja su sa mnom. Pozdravite jedni druge svetim celivom.

Ovde se završava peta Praznična poslanica svetog Atanasija. (Poslanica 5)

Citat: „Videćeš levite kako donose hlebove i čašu vina i stavljaju ih na sto. Sve dok se ne izgovore molitve prošnje i moljenja, tu je samo hleb i vino. Ali kada se velike i divne molitve dovrše, tada hleb postaje Telo, a vino Krv Gospoda našeg Isusa Hrista.

„Pristupimo slavljenju tajni. Ovaj hleb i ovo vino, sve dok se molitve i prošnje nisu odigrale, ostaju prosto ono što jesu. Ali kada se velike molitve i svete prošnje uznesu, Reč silazi u hleb i vino - i tako se Njegovo Telo sazdaje.“201

Komentar: U prvom odeljku Atanasije vrlo direktno naglašava da hleb „postaje“ Telo. U drugom odeljku, međutim, neki su tvrdili da Atanasije uči nauk o konsupstancijaciji, jer kaže: „Reč silazi u hleb i vino.“ Ali Atanasije samo ukazuje na proces kojim se „Njegovo Telo sazdaje“. Drugim rečima, Reč ulazi u hleb i rezultat je taj da nastaje Telo Reči. Atanasije ne daje nijednu izjavu koja bi podrazumevala da hleb ostaje hleb kada Reč uđe u njega; naprotiv, jasno kaže da se tada sazdaje „Telo“.

201 Fragment Besede novokrštenima, PG 26, 1325; JR, v. 2, 802. J. N. D. Kelly priznaje da ovaj citat spada u kategoriju odlomaka iz Otaca koji su, bez ikakve dvosmislenosti, jasne reference na „živopisno materijalističku teoriju koja je smatrala da se elementi pretvaraju u Gospodnje telo i krv“ (Early Christian Doctrines, str. 442). Među ostalima koje navodi su Kirilo Jerusalimski, Grigorije Niski, Grigorije Nazijanski, Jovan Zlatousti, Teodor Mopsuestijski, Jeronim, Amvrosije, Ilarije i drugi. Dodajući Amvrosija na spisak, William Webster priznaje: „Kako je vreme prolazilo, u spisima [tih] Otaca pojavili su se jasniji opisi evharistije kao pretvaranja elemenata u doslovno telo i krv Hrista...“ (The Church of Rome at the Bar of History, str. 120). Kao što katolički apologeta Philip Provaznik ističe: „Ono što on [Webster] ne pominje jeste to da su ti isti Oci, koji su bili sasvim izričiti u svom verovanju o Evharistiji, istovremeno koristili i izraze poput ’simbol‘ i ’slika‘ i ’praslika‘. (Evangelical Protestant Critics on the Eucharist and the Fathers, str. 10). (Dr Robert Sungenis, Not By Bread Alone: The Biblical and Historical Evidence for the Eucharistic Sacrifice Second Edition [Catholic Apologetics International Publishing, Inc., 2009], str. 176)

Marija

8. Reč je, dakle, posetila onu zemlju u kojoj je ipak uvek bila prisutna; i videla je sva ova zla. On uzima telo naše Prirode, i to od neporočne Device, u čijoj ga utrobi čini svojim, da bi se u njemu otkrio, pobedio smrt i vratio život.

U tu svrhu, dakle, bestelesna i netruležna i nematerijalna Reč Božja dolazi u našu oblast, mada ni pre toga nije bila daleko od nas Dela apostolska 17:27. Jer nijedan deo Tvorevine nije ostavljen lišen Njega: On je ispunio sve stvari svuda, ostajući prisutan sa sopstvenim Ocem. Ali On dolazi u snishođenju da nam pokaže ljubav i milost, i da nas poseti. 2. I videvši rod razumnih stvorenja na putu propasti, i smrt koja nad njima vlada kroz truležnost; videvši, takođe, da je pretnja upućena prestupu dala čvrsto uporište truležnosti koja je bila na nama, i da je čudovišno da ona propadne pre nego što se zakon ispuni: videvši, još jednom, nedoličnost onoga što se dogodilo: da nestaje ono čemu je On sam bio Tvorac: videvši, dalje, preveliku zloću ljudi, i kako su je malo po malo uvećali do nepodnošljivog stepena protiv sebe samih: i videvši, najzad, kako su svi ljudi bili pod kaznom smrti: On se sažalio na naš rod, i smilovao se našoj nemoći, i snishodio našoj truležnosti, i, ne mogavši da podnese da smrt zagospodari — da ne bi stvorenje propalo i delo ruku Njegovog Oca u ljudima bilo uzaludno potrošeno — uzima na sebe telo, i to ne drugačije vrste od našeg. 3. Jer On nije prosto hteo da se otelovi, niti je hteo samo da se pojavi. Jer da je hteo samo da se pojavi, mogao je da ostvari svoje božansko javljanje i nekim drugim, uzvišenijim sredstvom. Ali On uzima telo naše vrste, i ne samo to, nego od neporočne i besprekorne device, koja nije poznala muža, telo čisto i u samoj istini čisto od opštenja s ljudima**. Jer, budući sam moćan i Tvorac svega, On priprema telo u Devici kao hram sebi, i čini ga sasvim svojim kao oruđe, u njemu se javljajući i u njemu prebivajući**. 4. I tako, uzevši iz naših tela jedno iste prirode, budući da su svi bili pod kaznom truležnosti smrti, predao ga je smrti umesto svih, i prineo ga Ocu — čineći to, štaviše, iz svoje ljubavi i milosrđa, da bi, prvo, pošto se smatra da su svi umrli u Njemu, bio ukinut zakon koji donosi propast ljudima (utoliko što je njegova sila potpuno iscrpljena u telu Gospodnjem i više nije imala uporišta protiv ljudi, Njemu sličnih), i da bi, drugo, pošto su se ljudi okrenuli ka truležnosti, On ih ponovo okrenuo ka netruležnosti i oživeo ih iz smrti prisvajanjem svoga tela i milošću Vaskrsenja, proterujući smrt od njih kao slamu iz vatre. (O ovaploćenju Reči)

70. Ali ovo se ne bi dogodilo da je Reč bila stvorenje; jer sa stvorenjem bi đavo, i sam stvorenje, zauvek nastavljao bitku, a čovek bi, nalazeći se između njih dvojice, zauvek bio u opasnosti od smrti, nemajući nikoga u kome i kroz koga bi mogao da se sjedini sa Bogom i oslobodi svakog straha. Otuda nam istina pokazuje da Reč nije od stvorenih stvari, nego je pre sama njihov Tvorac. Jer je zato uzeo telo stvoreno i ljudsko, da bi ga, obnovivši ga kao njegov Tvorac, obožio u sebi, i tako nas sve uveo u Carstvo nebesko po svome podobiju. Jer čovek ne bi bio obožen da je sjedinjen sa stvorenjem, niti ako Sin ne bi bio sam Bog; niti bi čovek bio uveden u prisustvo Očevo, ako On ne bi bio Njegova po prirodi i istinita Reč koja je obukla telo. I kao što ne bismo bili izbavljeni od greha i od kletve, da to nije po prirodi bilo ljudsko telo koje je Reč obukla (jer ne bismo imali ništa zajedničko sa onim što nam je tuđe), tako ni čovek ne bi bio obožen, da Reč koja je postala telo nije po prirodi bila od Oca i istinita i Njemu svojstvena. Jer zato je sjedinjenje bilo takve vrste, da bi sjedinio ono što je po prirodi čovek sa Onim koji je u prirodi Božanstva, i da bi njegovo spasenje i oboženje bili sigurni. Zato neka oni koji poriču da je Sin od Oca po prirodi i svojstven Njegovoj Suštini, poriču i da je uzeo istinsko ljudsko telo od Marije Prisnodeve ; jer ni u jednom slučaju ne bi nama, ljudima, bilo od koristi — bilo da Reč nije istinit i po prirodi Sin Božji, bilo da telo koje je uzeo nije istinsko. Ali On je zaista uzeo istinsko telo, ma koliko Valentin buncao; da, Reč je po prirodi bila sam Bog, ma koliko ariomanijaci buncali ; i u tom telu se dogodio početak našeg novog stvaranja, jer je On stvoren kao čovek nas radi, i načinio nam onaj novi put, kao što je rečeno. (Četiri besede protiv arijanaca, Beseda II)

Za dalje čitanje

ATANASIJE O „APOKRIFIMA“

Atanasijev biblijski kanon