Kako je Alah ubio svog proroka · Apologetizam by Sam Shamoun

Od nadahnuća do izdahnuća

Sažetak

Muhamed ne zadovoljava proročke kriterijume Svete Biblije (1, 2, 3, 4, 5), što pokazuje da, iz biblijske perspektive, Alah Kurana nije Bog, Kuran nije Božja Reč, a Muhamed nije Božji prorok. Štaviše, ma koliko to zvučalo zapanjujuće, Muhamed ne prolazi ni sopstveni test, sopstvene kriterijume proroštva, i zapravo je pao pod istu onu osudu na koju je upozoravao kada je reč o svakome ko bi hteo da izopači Božju Reč i/ili da izmišlja reči u ime Boga. To znači da Muhamed ne samo da nije bio legitimni poslanik istinitog Boga prema Svetoj Bibliji, već je, po sopstvenom merilu koje je postavio u Kuranu, bio osoba koju je njegov sopstveni bog odbacio i osudio.

Cilj ovog članka jeste da dokumentuje na koji način je Muhamed prekršio sopstvene kriterijume i kako je zbog toga snosio posledice.

**
Dokazi**

Kuran je upozorio Muhameda da ne menja takozvanu objavu niti da izmišlja izreke, jer bi ga Alah kaznio:

„A kad im se uče Naše jasne reči, onda oni koji ne veruju da će da stanu pred Nama govore: „Donesi ti neki drugi Kur'an, ili ga izmeni!“ Reci: „Nije moje da ga ja sam od sebe menjam, ja sledim samo ono što mi se objavljuje, ja se bojim, ako budem nepokoran svome Gospodaru, patnje na Velikom danu.““ S. 10:15 Arberry

„Kur'an je, zaista, govor objavljen plemenitom Poslaniku, a nije govor nikakvog pesnika - kako vi malo verujete! I nisu reči nikakvog proroka - kako vi malo razmišljate! Objava je on od Gospodara svetova! A da je on o Nama iznosio kojekakve reči, Mi bismo ga desnicom dohvatili, a onda mu žilu kucavicu presekli,“ S. 69:40-46 Arberry

Razmislite koliko su ova upozorenja oštra… Alah preti da će ubiti Muhameda ako se usudi da izmisli izjave u ime svog božanstva ili da izmeni nadahnuće koje mu je navodno dolazilo.

Ove pretnje postaju utoliko intrigantnije u svetlu činjenice da je, prema muslimanskim izvorima, Muhamed zaista izmenio poruku Kurana na predlog jednog od svojih pisara, koji je zbog toga potom otpao od vere! Zapravo, prema muslimanskim izvorima, sledeći tekst:

„Ko je veći nepravednik od onoga koji laži o Allahu iznosi ili koji govori: „Objavljuje mi se“, a ništa mu se ne objavljuje, ili koji kaže: „I ja ću reći isto onako kao što Allah objavljuje.““ S. 6:93 N.J. Dawood

Bio je „objavljen“ u vezi sa ovim događajem:

(Ko je kriv) ko je tiraničniji i drskiji (od onoga ko izmišlja laž protiv Alaha, ili kaže) Alah nije ništa objavio — to je Malik Ibn al-Sajf — ili od onoga ko kaže: (meni je objavljeno) Pismo, (a njemu nije objavljeno ništa) nikakvo Pismo — to je Musejlima, lažov; (i ko kaže: objaviću slično onome što je Alah objavio) reći ću slično onome što govori Muhamed (s.a.v.s.): to je 'Abdulah Ibn Sad Ibn Abi Sarh. (Kada bi mogao da vidiš) o Muhamede, (kada nepravednici) idolopoklonici i licemeri, na dan Bedra (dosegnu smrtne muke i anđeli pruže svoje ruke) da izvuku njihove duše, (govoreći: Predajte svoje duše) svoje duhove. (Toga dana) na dan Bedra, a kaže se i da je to Sudnji dan (biće vam dosuđena ponižavajuća kazna) teška kazna (zato što ste o Alahu govorili ono što nije istina i što ste se oholili) smatrali ste sebe suviše velikima da biste poverovali u Muhameda (s.a.v.s.) i Kuran, (nad Njegovim znacima) Muhamedom (s.a.v.s.) i Kuranom. (Tanwîr al-Miqbâs min Tafsîr Ibn ‘Abbâs; podebljanje, kurziv i podvlačenje naši)

Ovaj isti komentar tvrdi da se i Kuran 16:106:

„Onog koji zanegira Allaha, nakon što je u Njega verovao – osim ako bude na to primoran, a srce mu ostane čvrsto u veri – čeka Allahova kazna. One kojima se neverstvo bude mililo stići će srdžba Allahova i njih čeka patnja velika.“ Hilali-Khan

Takođe odnosi na otpadništvo Ibn Abi Sarha:

(Ko ne veruje u Alaha nakon što je verovao) u Njega, zaslužuje Alahov gnev (osim onoga ko je na to primoran) osim osobe koja je prisiljena na nevernstvo (a čije je srce i dalje ispunjeno verom). Ovaj stih je objavljen o 'Amaru Ibn Jasiru (ali onaj ko nađe zadovoljstvo u nevernstvu) ko god dobrovoljno izgovori reči nevernstva: (Na njima je gnev Alahov. Njima pripada strašna kazna) najstrašnija patnja u ovom ovozemaljskom životu. Ovaj stih je objavljen o ‘Abdulahu Ibn Sadu Ibn Abi Sarhu. (Tanwîr al-Miqbâs min Tafsîr Ibn ‘Abbâs; podebljanje naše)

Drugi egzegeti koji se slažu sa navedenim tefsirom da je Abi Sarh onaj o kome se govori u Kuranu 6:93 jesu sledeći:

(Ima li nepravednijeg od onoga ko izmišlja laž protiv Alaha, ili kaže: meni je objavljeno…) [6:93]. Ovo je objavljeno o lažovu, Musejlimi al-Hanefiju. Taj čovek je bio proricatelj koji je sastavljao rimovani govor i tvrdio da je prorok. Tvrdio je da ga je Alah nadahnuo. (… i ko kaže: objaviću slično onome što je Alah objavio?) [6:93]. Ovaj stih je objavljen o ‘Abd Allahu ibn Sadu ibn Abi Sarhu. Taj čovek je bio ispovedio veru u islam, pa ga je Alahov Poslanik, neka ga Alah blagoslovi i podari mu mir, jednog dana pozvao da mu nešto zapiše. Kada su objavljeni stihovi o vernicima (Zaista, stvorili smo čoveka od proizvoda vlažne zemlje…) [23:12-14], Prorok mu ih je diktirao. Kada je stigao do (a zatim ga stvorismo kao drugo stvorenje), ‘Abd Allah je izrazio svoje divljenje preciznošću čovekovog stvaranja rekavši (Pa neka je blagosloven Alah, najbolji od stvoritelja!). Alahov Poslanik, neka ga Alah blagoslovi i podari mu mir, reče: „Ovako [glasi ‘Abd Allahov poslednji izraz] mi je i objavljeno“. U tom trenutku u ‘Abd Allaha se uvukla sumnja. Rekao je: „Ako Muhamed govori istinu, onda sam i ja bio nadahnut kao i on; a ako laže, izgovorio sam tačno ono što je i on izgovorio“. Otuda Alahove reči (i ko kaže: objaviću slično onome što je Alah objavio). Taj čovek se odrekao islama. To je takođe mišljenje Ibn ‘Abasa prema izveštaju al-Kelbija. ‘Abd al-Rahman ibn ‘Abdan nas je obavestio> Muhamed ibn ‘Abd Allah ibn Nu‘ajm> Muhamed ibn Ja‘kub al-Umevi> Ahmed ibn ‘Abd al-Džabar> Junus ibn Bukejr> Muhamed ibn Ishak> Šurahbil ibn Sa‘d, koji je rekao: „Ovaj stih je objavljen o ‘Abd Allahu ibn Sa‘du ibn Abi Sarhu. On je rekao: ‘Objaviću slično onome što je Alah objavio’, i odrekao se islama. Kada je Alahov Poslanik, neka ga Alah blagoslovi i podari mu mir, ušao u Meku, taj čovek je pobegao ‘Osmanu [ibn ‘Afanu], koji mu je bio brat po mleku. ‘Osman ga je skrivao dok se stanovnici Meke nisu osetili sigurnim. Zatim ga je odveo Alahovom Poslaniku, neka ga Alah blagoslovi i podari mu mir, i izdejstvovao mu pomilovanje“. (‘Ali ibn Ahmed al-Vahidi, Asbab al-Nuzul)

Komentator Al-Kurtubi je rekao:

Zamenica „man“ gramatički stoji u džar padežu. Značenje je: ko je nepravedniji od onoga koji je rekao: mogu da objavim; osoba na koju se ovde misli jeste ‘Abdulah Ibn Sad Ibn Abi Sarh, koji je pisao objavu za Božjeg Proroka, a kasnije je otpao od vere i pridružio se paganima. Razlog koji navode komentatori jeste taj da je, kada je objavljen stih 23:12 {Stvorili smo čoveka od izvatka gline}, Prorok pozvao njega i izdiktirao mu ga, a kada je Prorok stigao do kraja 23:14 {… potom smo ga stvorili kao drugo stvorenje} ‘Abdulah je zadivljeno rekao {Pa neka je blagosloven Bog, najlepši od stvoritelja!}. Prorok reče: (i tako mi je objavljeno), što je ‘Abdulaha navelo na sumnju, te je rekao: „Ako Muhamed govori istinu, onda sam i ja primio objavu, a ako je lagao, ja govorim slično njegovom govoru.“ Tako je otpao od vere i pridružio se paganima, a to se odnosi na deo {Ili onaj čovek koji kaže: „Mogu objaviti slično onome što je Bog objavio“}, kako prenosi Al-Kolabi od Ibn ‘Abasa. Takođe prenosi Muhamed Ibn Ishak, koji kaže da je Šarahbil rekao: {Ili onaj čovek koji kaže: „Mogu objaviti slično onome što je Bog objavio“} objavljeno je o ‘Abdulahu Ibn Sadu Ibn Abi Sarhu, koji je otpao od vere. Kada je Prorok ušao u Meku, naredio je da se on, kao i ‘Abdulah Ibn Hatal i Mikjas Ibn Sababa, pogube čak i ako bi se nalazili pod zastorima Kabe. Tako je ‘Abdulah Ibn Sad Ibn Abi Sarh pobegao ‘Osmanu, svom bratu po mleku — njegova majka je dojila ‘Osmana. Ovaj ga je skrivao dok ga nije doveo Proroku pošto su stanovnici Meke postali bezbedni, i zatražio je za ‘Abdulaha zaštitu. Prorok je dugo ćutao, a zatim rekao: (Da). Kada je ‘Osman otišao, Prorok reče: (Ništa nisam rekao kako bi ga neko od vas pogubio). Jedan čovek među Ensarijama reče: „Zašto mi onda nisi dao znak, o Božji Proroče?“ On odgovori: (izdaja očiju ne priliči Proroku.) Abu Omar je rekao: „‘Abdulah Ibn Sad Ibn Abi Sarh se vratio u islam tokom osvajanja Meke, i njegov islam je bio dobar, a kasnije je njegovo ponašanje bilo besprekorno. Bio je među mudrima i plemenitima iz Kurejša, i bio je vitez Beni ‘Amira Ibn Lu'ajja i bio je poštovan među njima. Kasnije ga je ‘Osman postavio za namesnika Egipta 25. godine po Hidžri. Osvojio je Afriku 27. godine po Hidžri, a Nubiju 31. godine po Hidžri, i on je sa Nubijcima potpisao primirje koje je i danas na snazi. Porazio je Rimljane u bici kod as-Savarija 34. godine po Hidžri. Kada se vratio iz svog pohoda, sprečen je da uđe u al-Fustat [prestonicu Egipta], pa je otišao u ‘Askalon, gde je živeo do ‘Osmanovog ubistva. Takođe se kaže: živeo je u Ramli sve dok nije umro daleko od nemira. I molio je Alaha govoreći: „O Alahu! učini da mi sabah-namaz bude poslednje delo.“ Tako je uzeo abdest i klanjao; proučio je suru al-Fatihu i al-‘Adijat na prvom rekatu, a na drugom rekatu al-Fatihu i drugu suru, i predao selam na svoju desnu stranu i umro pre nego što je predao selam na levu stranu. Ceo ovaj izveštaj preneli su Jezid Ibn Abi Habib i drugi. Nije se zakleo na vernost ni ‘Aliji ni Mu‘aviji. Umro je pre nego što su se ljudi složili oko Mu‘avije. Takođe se kaže da je umro u Africi, ali je ispravno da je umro u ‘Askalonu 36. ili 37. godine po Hidžri, a rečeno je i 36. godine…

Jedan drugi čuveni tefsir navodi:

„‘Meni je objavljeno’, a njemu ništa nije bilo objavljeno odnosi se na 'Abdalaha Ibn Sada Ibn Abi Sarha, koji je pisao za Božjeg poslanika. Objavljen je stih (23:12) koji kaže: ‘Stvorili smo čoveka od izvatka gline’, a kada je Muhamed stigao do dela koji kaže: ‘… potom smo ga stvorili kao drugo stvorenje’ (23:14), ‘Abdalah reče: ‘Pa neka je blagosloven Bog, najlepši od stvoritelja!’ zadivljen pojedinostima čovekovog stvaranja**. Prorok reče: ‘Zapiši to; jer tako je i objavljeno.’ ‘Abdalah posumnja i reče: ‘Ako Muhamed govori istinu, onda i ja primam objavu koliko i on, a ako je lažov, ono što sam ja rekao dobro je koliko i ono što je on rekao.’“** (Anwar al-Tanzil wa Asrar al-Ta‘wil, 'Abdalah Ibn 'Umar al-Bejdavi; podebljanje naše)

Ibn al-Asir je o Ibn Abi Sarhu rekao:

Prihvatio je islam pre osvajanja Meke i iselio se Proroku [tj. u Medinu]. Zapisivao je objavu za Proroka pre nego što je otpao od vere i vratio se u Meku. Zatim je rekao Kurejšijama: ‘Usmeravao sam Muhameda kuda god sam hteo, on bi mi diktirao „Svemoćni, Premudri“ a ja bih predložio „Sveznajući, Premudri“ pa bi on rekao: „Da, to je sve isto.“ (Usûd Ulghâbah fî Ma'rifat Is-Sahâbah, [Dâr al-Fikr, Bejrut (Liban), 1995], tom 3, str. 154; podebljanje naše)

U delu Alfiyyat us-Sîrat in-Nabawiyyah al-Hafiza al-‘Irakija čitamo:

Muhamedovih pisara bilo je 42. `Abdalah Ibn Sarh al-`Amiri bio je jedan od njih, i bio je prvi Kurejšija među onima koji su pisali u Meki pre nego što se odvratio od islama. Počeo je da govori: „Usmeravao sam Muhameda kuda god sam hteo. On bi mi diktirao ‘Svevišnji, Premudri’, a ja bih zapisivao samo ‘Premudri’. Onda bi on rekao: ‘Da, to je sve isto’. Jednom prilikom je rekao: ‘Napiši to i to’, ali sam ja napisao samo ‘Napiši’, a on je rekao: ‘Piši šta god hoćeš’.“ Kada je taj pisar razotkrio Muhameda, on je u Kuranu napisao: „A ko čini veće zlo od onoga ko izmišlja laž protiv Boga, ili kaže: ‘Meni je objavljeno’, a njemu ništa nije objavljeno.“ I tako je, na dan kada je Muhamed osvojio Meku, naredio da se njegov pisar ubije. Ali pisar je pobegao `Osmanu Ibn `Afanu, jer mu je `Osman bio brat po mleku (njegova majka je dojila `Osmana). `Osman ga je stoga držao dalje od Muhameda. Kada su se ljudi smirili, `Osman je doveo pisara Muhamedu i zatražio zaštitu za njega. Muhamed je dugo ćutao, nakon čega je rekao da. Kada je `Osman otišao, Muhamed reče: „Ćutao sam samo zato da biste ga vi (ljudi) ubili.“

Biografija Ibn Abi Sarha, pod naslovom Al-Isaabah fi Tamyeez Al-Sahabah (tom 4, str. 109, kaf = 0, ba' = 0, ha' = 4714), navodi:

Abdulah bin Sad bin Abi Sarh bin Al-Haris Abu Jahja Al-Kuraši Al-Amiri

4714 ---- Abdulah bin Sad bin Abi Al-Sarh bin Al-Haris bin Habib Bilmuhmlah Musgira bin Hutafah bin Malik bin Hasl bin Amir bin Lu'aj Al-Kuraši Al-Amiri, a neki su [u njegovu genealogiju] ubacili Hutafu i Malika Nasru. Prvi je poznatiji, a njegova kunja je Aba Jahja. On [Abdulah] je bio Osmanov [četvrtog halife] brat po dojenju (rida'ah), a majka mu je bila Aš‘arijka (to je rekao Al-Zubejr bin Bikar). Ibn Sad je rekao da je njena majka Muhaba bint Džaber. Ibn Haban je rekao da je njegov otac bio jedan od kurejšijskih licemernih nevernika — to je ono što je on rekao, a ja nisam video nijedno drugo [mišljenje]. Al-Hakim je preneo od al-Sudaja, preko Mus‘aba bin Sada, preko njegovog oca: „Kada je bio dan osvajanja (fath) Meke, Prorok je dao bezbednost svim njenim stanovnicima osim četvorici muškaraca i dvema ženama: Ikrimi, Ibn Hatlu, Makisu bin Subabi i Ibn Abi Al-Sarhu.“ Nastavio je sa hadisom i rekao: „Što se tiče Abdulaha, on se sakrio kod Osmana, pa je on [Osman] došao s njim Proroku, dok je ovaj [Muhamed] primao zakletve na vernost (bej'ah) od ljudi. Osman reče: ‘O Alahov Poslaniče, primi zakletvu na vernost (bej'ah) od Abdulaha.’ I on to učini nakon tri pokušaja. Zatim se on [Muhamed] okrenu svojim drugovima i reče: ‘Zar među vama nema nijednog časnog čoveka koji bi ustao i ubio ga [Abdulaha] kada je video da odbijam da primim zakletvu od njega?’“ A od Jezida Al-Nahvija, preko Ikrime, preko Ibn Abasa, koji je rekao: „Abdulah bin Sad je pisao za Proroka, pa ga je Satana naveo na grešku i on je sledio nevernike. Prorok je naredio njegovo pogubljenje (misli se na dan osvajanja Meke), ali je Osman intervenisao i zamolio za njegovu bezbednost, pa ga je Prorok poštedeo [nije ga ubio].“ (Preuzeto iz Enciklopedije prorokovih hadisa Mawsoo'at Al-Hadeeth Al-Nabawi — Al-Areesh Company for Computers „Sharikat Al-Areesh lil-computer“ — Bejrut – 1998; podebljanje i podvlačenje naši)

Jedan savremeni šiitski komentar priznaje:

Ovaj stih je objavljen da bi osudio Osmanovog polubrata, Abdulaha bin Abi Saraha (i ljude poput njega). Bio je Jevrejin, ali se pridružio grupi pagana nakon što se odrekao svoje vere. Pošto je postao musliman, ponekad je bio zamoljen da zapisuje objavljene stihove, ali je menjao reči objavljenih stihova dok ih je zapisivao, a zatim tvrdio da je i ono što je on sam sastavio trebalo prihvatiti kao objavu. (Pooya/Commentary; podebljanje naše)

Pokojni iranski islamski učenjak Ali Dašti, u svom majstorskom ispitivanju Muhamedove proročke karijere, napisao je:

Kada je Meka osvojena, proglašena je opšta amnestija, ali su načinjeni određeni izuzeci. Prorok je izdao naređenje da se ubije šest osoba gde god budu pronađene, čak i u svetilištu Kabe. To su bili Safvan b. Omaja, ‘Abdolah b. ol-Hatal, Mekjas b. Sobaba, ‘Ekrema b. Abi Džahl, ol-Hovejret b. Nokajd b. Vahb i ‘Abdolah b. Sa‘d b. Abi Sarh.

Poslednji navedeni je neko vreme bio jedan od pisara zaposlenih u Medini da zapisuju objave. U više navrata je, uz Prorokov pristanak, menjao završne reči stihova. Na primer, kada bi Prorok rekao „A Bog je moćan i mudar“ (‘aziz, hakim), ‘Abdolah b. Abi Sarh bi predložio da se zapiše „koji zna i koji je mudar“ (‘alim, hakim), a Prorok bi odgovorio da nema primedbe. Pošto je zapazio niz ovakvih izmena, ‘Abdolah se odrekao islama, obrazlažući to time da se objave, ako su od Boga, ne bi mogle menjati na podsticaj pisara kakav je on sam. Nakon svog otpadništva otišao je u Meku i pridružio se Kurejšijama…

‘Abdolah b. Abi Sarh je bio ‘Osmanov brat po mleku. Sklonio se kod ‘Osmana, koji ga je držao skrivenog nekoliko dana dok se metež nije stišao, a zatim ga je doveo Proroku i zatražio pomilovanje za njega. Nakon dugog ćutanja, Prorok reče: „Da“, što je značilo da nerado prihvata ‘Osmanovo posredovanje. Nato je ‘Abdolah b. Abi Sarh ponovo ispovedio islam, pa su on i ‘Osman otišli. Kada su Proroka upitali za razlog dugog ćutanja, odgovorio je: „Njegov islam nije bio dobrovoljan, već iz straha, pa sam ga nerado prihvatio. Očekivao sam da neko od vas ustane i odrubi mu glavu.“ (To je bilo zato što je bilo objavljeno da se njegova krv sme proliti na svakom mestu gde bude nađen, „čak i ako se drži za pokrivač Kabe“.) Jedan od Ensarija je upitao Proroka zašto nije namignuo, i dobio odgovor da „Božji Apostol ne može imati lažne oči“, u smislu da nije mogao lažno da se pretvara da ćuti dok očima daje znak da se ubije… (Dašti, 23 Years: A Study of the Prophetic Career of Mohammad, prevod sa persijskog F.R.C. Bagley [Mazda Publishers, Costa Mesa, CA 1994], str. 98-99; podebljanje naše)

Konačno, sakupljač hadisa Abu Davud pruža implicitnu potvrdu istinitosti ove priče, budući da prenosi sledeće:

Prenosi Abdulah ibn Abas:
Abdulah ibn AbuSarh je pisao (objavu) za Alahovog Apostola (mir_neka_je_s_njim). Satana ga je naveo da posrne, i on se pridružio nevernicima. Alahov Apostol (mir_neka_je_s_njim) naredio je da se ubije na dan Osvajanja (Meke). Osman ibn Afan je zatražio zaštitu za njega. Alahov Apostol (mir_neka_je_s_njim) dao mu je zaštitu. Knjiga 38, Broj 4345)

Ibn Abi Sarh nije bio jedini pisar koji je otpao usled toga što je uticao na Muhameda da izmeni Kuran; to je učinio i jedan hrišćanin:

Prenosi Anas:
Bio je jedan hrišćanin koji je prihvatio islam i čitao suru al-Bakaru i Al-Imran, i pisao je (objave) za Proroka. Kasnije se ponovo vratio hrišćanstvu i govorio je: „Muhamed ne zna ništa osim onoga što sam mu ja napisao.“ Zatim ga je Alah usmrtio, i ljudi su ga sahranili, ali su ujutru videli da je zemlja izbacila njegovo telo. Rekli su: „Ovo je delo Muhameda i njegovih drugova. Iskopali su grob našeg druga i izvadili njegovo telo iz njega jer je pobegao od njih.“ Ponovo su mu iskopali dublji grob, ali su ujutru opet videli da je zemlja izbacila njegovo telo. Rekli su: „Ovo je delo Muhameda i njegovih drugova. Iskopali su grob našeg druga i izbacili njegovo telo napolje, jer je pobegao od njih.“ Iskopali su mu grob koliko su god duboko mogli, ali su ujutru opet videli da je zemlja izbacila njegovo telo. Tako su poverovali da ono što ga je zadesilo nisu učinila ljudska bića, te su morali da ga ostave izbačenog (na zemlji). (Sahih al-Bukhari, tom 4, knjiga 56, Broj 814)

Ostavimo li po strani očigledne legendarne ukrase, iz gornjeg predanja je prilično očigledno da je postojao sve veći problem s ljudima koji su tvrdili da su uticali na Muhameda pri sastavljanju Kurana — problem koji su muslimani morali da reše i objasne. Sam Kuran se osvrće na taj problem:

„Mi dobro znamo da oni govore:“Poučava ga jedan čovek!” Jezik onog zbog koga oni krivo govore je jezik nearapina, a ovaj Kur’an je na jasnom arapskom jeziku.“ S. 16:103 Hilali-Khan

„Oni koji ne veruju govore:“Ovo nije ništa drugo do velika laž koju on izmišlja, a u tome mu i drugi ljudi pomažu”, i time čine nepravdu i potvoru. I govore: „To su izmišljotine drevnih naroda koje je on prepisao, pa mu se kazuju jutrom i večeri.“ Reci: „Objavljuje ga Onaj Koji zna tajne nebesa i Zemlje; On oprašta grehe i milostiv je."“ S. 25:4-6

U svetlu prethodnog, moramo postaviti sledeća pitanja: Ako su ovo zaista bile Božje reči, kako je Muhamed uopšte mogao da dozvoli nenadahnutom pisaru da ih menja? Kako je Muhamed mogao da zameni božanski objavljene izjave rečima pogrešivog ljudskog bića?

Na početku ovog rada ukazali smo na kuransko upozorenje protiv menjanja bilo kog dela njegovog sadržaja:

Zatim smo pregledali izveštaje o tome kako je Abdulah ibn Sa’d Abi Sarh predlagao izmene određenih formulacija u Kuranu, a Muhamed odobravao njegove predloge.

Kazna objavljena u ovim stihovima sasvim je specifična. Pošto smo videli da je Muhamed očigledno prekršio zapovest protiv petljanja u navodnu božansku objavu, utoliko je zapanjujuće videti na koji način je Muhamed izdahnuo. Prema muslimanskoj tradiciji, Muhamed je umro veoma bolnom smrću usled dejstva otrova — dejstva za koje je tvrdio da mu preseca vratnu žilu:

Božji poslanik je tokom bolesti od koje je umro rekao — Bišrova majka je bila došla da ga poseti — „Um Bišr, upravo u ovom trenutku osećam kako mi se preseca aorta zbog hrane koju sam jeo sa tvojim sinom u Hajberu.“ (The History of Al-Tabari: The Victory of Islam, preveo Michael Fishbein [State University of New York (SUNY), Albany 1997] tom VIII, str. 124)

U fusnoti prevodilac al-Taberija piše da izraz „presekla mu je aortu“ ne mora da se shvati doslovno, jer može biti izraz koji označava krajnji bol. Drugi izvori potvrđuju da je Muhamedova bolna smrt bila posledica otrova koji je progutao godinama pre svog kraja:

Anas je preneo da je jedna Jevrejka došla Alahovom Poslaniku (neka je mir na njega) sa otrovanom ovčetinom i on je uzeo od onoga što mu je doneto (Alahov Poslanik). (Kada je osetio dejstvo tog otrova) pozvao ju je i upitao je o tome, na šta je ona rekla: Odlučila sam da te ubijem. Nato je on rekao: Alah ti nikada neće dati moć da to učiniš. On (prenosilac) je rekao da su oni (drugovi Svetog Proroka) rekli: Zar da je ne ubijemo? Nato je on rekao: Ne. On (Anas) je rekao: Osećao sam (posledice ovog otrova) na resici Alahovog Poslanika. (Sahih Muslim, knjiga 026, Broj 5430)

… Alahov apostol je posle toga živeo tri godine, sve dok usled svog bola nije preminuo. Tokom svoje bolesti govorio je: „Nisam prestajao da osećam dejstvo (otrovanog) zalogaja koji sam uzeo u Hajberu i patio sam nekoliko puta (od njegovog dejstva), ali sada osećam da je došao čas presecanja moje vratne žile.“ (Ibn Sa’d, Kitab Al-Tabaqat al-Kabir, tom II, str. 251-252)

Prenosi Ibn Abas:

‘Umar bin Al-Hatab je dozvoljavao Ibn Abasu da sedi pored njega, pa je Abdurahman bin ‘Auf rekao ‘Umaru: „Imamo sinove slične njemu.“ ‘Umar je odgovorio: „(Poštujem ga) zbog njegovog položaja koji ti je poznat.“ ‘Umar je zatim upitao Ibn Abasa o značenju ovog Svetog stiha: „Kada dođe Alahova pomoć i osvajanje Meke…“ (110.1)

Ibn ‘Abas je odgovorio: „To je ukazivalo na smrt Alahovog Apostola, o kojoj ga je Alah obavestio.“ ‘Umar je rekao: „Od toga ne razumem ništa osim onoga što ti razumeš.“ Prenosi ‘Aiša: Prorok je u bolesti od koje je umro govorio: „O ‘Aiša! I dalje osećam bol izazvan hranom koju sam jeo u Hajberu, i u ovom trenutku osećam kao da mi se aorta preseca od tog otrova.“ (Sahih al-Bukhari, tom 5, knjiga 59, Broj 713)

Uporedite prethodne izjave sa sledećim kuranskim citatom:

„Mi smo stvorili čoveka i znamo što mu šapuće njegova duša, i Mi smo mu bliži od vratne žile kucavice. Kad se dvojica sastanu i sednu jedan s desne, a drugi s leve strane. On ne izusti nijednu reč, a da pored njega nije onaj koji nadzire. Smrtne muke će zaista doći – to je nešto od čega ne možeš pobeći.“ S. 50:16-19 Arberry

Alah upozorava one koji ne veruju da im je bliži od njihove vratne žile, što je očigledna pretnja da ima moć da ih ubije, a dalje im preti i time da će iskusiti mučnu smrt.

Činjenica da islamska predanja navode da je Muhamed umro teškom smrću, opisujući njegovu smrt jezikom koji podseća na Kuran 69:45-46 i 50:16-19, ide u prilog stanovištu da je bio kažnjavan za neki gnusni greh.

Štaviše, kada to povežemo sa pričom o Ibn Abi Sarhu, teško je ne zaključiti da je Alah kažnjavao svog proroka zbog menjanja Kurana po predlozima nenadahnutog pisara.

Za više pojedinosti o Muhamedovoj smrti, vidi Silasov članak Muhamedova smrt.

Da li se ova priča zasniva na činjenicama?

Neki muslimani su počeli da poriču istinitost ove priče (očigledno zbog njene prilično neugodne prirode i štete koju nanosi Muhamedovom kredibilitetu), na osnovu toga što se ona navodno zasniva na upitnim lancima prenosa i/ili izvorima.

Ovo često ponavljano muslimansko pobijanje ne uspeva da objasni zašto bi muslimanski istoričari, učenjaci, tumači itd. uvrstili ovaj izveštaj kada on nanosi veliku štetu Muhamedovom kredibilitetu. Zapravo, najneprijatniji događaji u ranom islamu imaju najveću verovatnoću da su se zaista dogodili, jer je nezamislivo da bi ih muslimani sami izmislili ili preuzeli od nemuslimana. Uostalom, ako su neprijatelji islama stvorili ove izveštaje da bi diskreditovali Muhameda, zašto bi ih ugledni muslimani poput al-Taberija i al-Kurtubija uvrstili? Zašto takve pojedinosti nisu jednostavno izostavili, naročito kada Muhameda prikazuju u tako lošem svetlu?

Štaviše, jedan argument koji muslimani često koriste da bi dokazali istinitost Kurana jeste isticanje odlomaka koji prekorevaju Muhameda zbog nekih grešaka ili greha koje je počinio (up. Kuran 9:43; 40:55; 47:19; 8:1-2; 80:1-10). Muslimani u tim tekstovima vide dokaz da Muhamed nije mogao biti autor Kurana, jer ne bi prekorevao samog sebe da jeste.

Ipak, ta ista logika jednako bi se odnosila i na priču o tome kako je Ibn Abi Sarh menjao objave uz Muhamedovo odobrenje, budući da je veoma malo verovatno da bi bogobojazni muslimani izmislili takvu priču. Stoga neugodna priroda ovog predanja pruža snažnu potvrdu njegove istorijske verodostojnosti, naročito kada se setimo da su muslimanski istoričari i učenjaci imali sklonost da izostavljaju takve negativne prikaze svog proroka.

Jedan drugi islamski sajt nudi odgovor na pitanje zašto bi muslimani širili i čuvali takvu priču, čak i ako bi se smatrala lažnom:

Mnogi rani pisci bavili su se samo sakupljanjem. Bojeći se da dostupna građa može biti izgubljena, sakupljali su sve izveštaje koje su mogli da nađu, ne proveravajući njihovu verodostojnost. Proces provere verodostojnosti prepustili su narednim generacijama… (Izvor)

Ovaj odgovor ne uzima u obzir to da muslimanski tumači i egzegete nisu samo prepričavali priču o Ibn Abi Sarhu kao deo građe koju je trebalo pažljivo ispitati u pogledu autentičnosti; naprotiv, neki od njih su izričito tvrdili da je izveštaj o tome kako je Ibn Abi Sarh menjao tekstove Kurana zapravo pouzdan izveštaj, i verovali su da se Kuran 6:93 doista odnosi na taj konkretni događaj. Na primer, evo šta je proslavljeni sunitski egzegeta i istoričar al-Taberi rekao da je bio stav učenjaka u vezi sa Ibn Abi Sarhovim petljanjem u Kuran:

Onaj čije je ime Uzvišeno (Alah) misli u svojoj izreci „Ima li nepravednijeg od onih koji izmišljaju laž protiv Alaha“ i „Ima li nepravednijeg i neznalijeg od onih koji izmišljaju laž protiv Alaha“ na one koji izmišljaju laž protiv Alaha i tvrde da su Prorok i Opominjač, a on [osoba koja to tvrdi] lažan je u svojim tvrdnjama i laže u svojim izrekama. U tome Bog ismeva paganske Arape, kao i (ismeva) suprotstavljanje Abdulaha bin Sa'da bin Abi Al-Sarha i Hanefita Musejleme Alahovom Proroku. Jer je jedan od njih tvrdio da je prorok, a drugi je tvrdio da je došao sa nečim sličnim onome sa čim je došao Alahov Poslanik (s.a.v.s.) [Kuranom], istovremeno poričući laži i lažne tvrdnje protiv svog Proroka Muhameda.

Ljudi tumačenja (učenjaci) imali su različita mišljenja o tome; neki od njih rekli su ono što smo i mi rekli [složili su se sa nama]. Među njima su:

Al-Kasim nam je rekao: Al-Husein je preneo: Al-Hadžadž je preneo: od Ibn Džurejha, od Ikrime:

Njegova izreka [Alahova izreka u Kuranu], „Ko je veći nepravednik od onoga koji laži o Allahu iznosi ili koji govori: „Objavljuje mi se“, a ništa mu se ne objavljuje“. On [Ikrima] reče: Ovaj stih je objavljen o Musejlemi, bratu Beni (dece) Udeja bin Hanife, jer je on [Musejlema] recitovao poeziju i prorokovao. A „I ja ću reći isto onako kao što Allah objavljuje.“ objavljeno je o Abdulahu bin Sa'du bin Abi Al-Sarhu, bratu Beni (dece) Amira bin Lu'aja. On [Abdulah] je pisao za Proroka (s.a.v.s.), i dok je on [Muhamed] diktirao „Silni, Mudri“, on [Abdulah] bi to zapisao „Onaj koji mnogo prašta, Milostivi“, menjajući to tako. Zatim bi on [Abdulah] pročitao izmenjene stihove njemu [Muhamedu], a on [Muhamed] bi rekao: „Da [u znak odobravanja], to je isto [značenje].“ Tako je on [Abdulah] otpao od islama i pridružio se Kurejšijama, govoreći im: „On [Muhamed] mi je recitovao ’Silni, Mudri’, a ja bih to izmenio kada bih zapisivao, i on bi mi rekao: ’Da [u znak odobravanja], to je isto [značenje].“ Ali se potom on [Abdulah] vratio u islam pre osvajanja (fath) Meke, dok je Prorok bio u Muru [mesto u Arabiji – na putu za Meku].

A neki rekoše: Ovaj stih je zaista objavljen posebno o Abdulahu bin Sa'du. Među njima su:

Muhamed bin Al-Husein mi je govorio, rekavši: Ahmed bin Al-Mufdil je preneo: Asbat je preneo od Al-Sudija: „Ko je veći nepravednik od onoga koji laži o Allahu iznosi ili koji govori: „Objavljuje mi se“, a ništa mu se ne objavljuje“ sve do njegove [Alahove] izreke: „Od sada ćete neizdržljivom kaznom da budete kažnjavani“. On [Al-Sudi] reče: Ovaj stih je objavljen o Abdulahu bin Sa'du bin Abi Al-Sarhu, on je prihvatio islam i pisao je [kuranske objave] za Proroka (s.a.v.s.). Pa kada mu je Prorok diktirao: „Onaj koji sve čuje i sve zna“, on bi to zapisao: „Sveznajući, Premudri“. Tako je posumnjao i otpao. Zatim je rekao: „Ako Muhamed dobija nadahnuće, onda i ja dobijam nadahnuće, i ako mu je Alah poslao svoju objavu, onda je i meni poslato isto. Jer kada bi Muhamed rekao: ’Onaj _koji sve čuje i sve zna__,’_ ja bih rekao: ’Sveznajući, Premudri’.“ Tako se pridružio paganima i odao je Amara i Džubara [tajne muslimane] Ibn Al-Hudrumiju ili Beni Abd Al-Daru, pa su ih oni uhvatili i mučili dok nisu otpali. Amaru je toga dana odsečeno uho, pa je on [Amar] otišao Proroku (s.a.v.s.) i ispričao mu šta mu se dogodilo, ali je Prorok (s.a.v.s.) odbio da se pozabavi njegovim slučajem. Zato je Alah objavio o [Abdulahu] Ibn Abi Al-Sarhu i njegovim drugovima: „Onog koji zanegira Allaha, nakon što je u Njega verovao – osim ako bude na to primoran, a srce mu ostane čvrsto u veri – čeka Allahova kazna. One kojima se neverstvo bude mililo stići će srdžba Allahova i njih čeka patnja velika.“** Onaj ko je bio „osim ako bude na to primoran“ jeste Amar sa svojim drugovima, a onaj ko „One kojima se neverstvo bude mililo“ jeste [Abdulah] Ibn Abi Al-Sarh… Mišljenje za koje verujem da ima više verodostojnosti od ostalih jeste da se kaže: Alah je rekao: „Ko je veći nepravednik od onoga koji laži o Allahu iznosi ili koji govori: „Objavljuje mi se“, a ništa mu se ne objavljuje“. NE POSTOJI NESLAGANJE MEĐU UČENJACIMA UMETA (naroda) DA JE IBN ABI SARH BIO JEDAN OD ONIH KOJI SU REKLI: „Rekao sam ono [što je] Muhamed [rekao]“, i da je otpao od islama i pridružio se paganima. Nema sumnje da je ono što je rekao bila laž. I takođe nema neslaganja među svima [učenjacima] da su Musejlema i Al-Ansi Lažljivci izmišljali laž protiv Alaha govoreći da ih je on poslao kao Proroke; jer je svaki od njih rekao da ga je Alah nadahnuo, a oni lažu u svojim tvrdnjama. (Podebljanje i velika slova naši)

Al-Tabari izričito tvrdi da su se svi islamski učenjaci složili da se Kuran 6:93 odnosi na tvrdnju Ibn Abi Sarha da je izmenio reči Kurana uz Muhamedovo odobrenje. Ono što Al-Tabarijeve izjave pretpostavljaju jeste da su muslimanski učenjaci već pažljivo ispitali priču o Ibn Abi Sarhu i zaključili da je pouzdana. Dakle, sami muslimani, a ne orijentalisti ili hrišćani, potvrdili su istorijsku istinitost ovog događaja.

Isti autori iznose još jedan argument koji, na prvi pogled, deluje ubedljivo:

Prema kritičaru, objava stiha 23:12 i zadivljeno iščekivanje cAbdullâha Ibn Sâda Ibn Abî Sarha na kraju stiha 23:14 izazvali su njegovo otpadništvo. Mnoge knjige o cUlûm al-Qur'ân napravile su tačnu klasifikaciju poglavlja i stihova koji su objavljeni u Meki (oni se nazivaju mekanskim stihovima ili poglavljima) i onih objavljenih u Medini (oni se nazivaju medinskim). Prema Al-Itqânu, saznajemo da je celo poglavlje 23 (tj. Sûrat al-Mu'minûn) mekansko. Pogledajte strane 17–21, gde mnogi izveštaji potvrđuju objavu poglavlja 23 u Meki, bez izuzetka ijednog jedinog stiha.[5] Očigledno, ovaj izveštaj citiran iz al-Bejdavija jeste gruba izmišljotina budući da je cAbdullâh Ibn Sâd Ibn Abî Sarh prihvatio islam nakon objave poglavlja 23. Kada gore navedenom dodamo činjenicu da kritičar nije izneo potpun citat iz al-Bejdavîja čak ni kada smo to zatražili, i s obzirom na činjenicu da su izveštaji navedeni bez lanaca prenosilaca, autentifikacija takvog izveštaja je nemoguća. Štaviše, poređenje sa drugim komentarima Kurana (kao što su komentari al-Kurtubîja[6] i at-Tabarîja[7]) koji pominju isti izveštaj pokazuje prekinute lance prenosilaca. Zbog toga tvrdnja kritičara zasnovana na izveštaju al-Bejdavîja konačno gubi svu svoju vrednost.

Autori u suštini insinuiraju da priča o Ibn Abi Sarhu ne može biti istinita zato što je on postao musliman u vreme dok je Muhamed bio u Medini, dok je tekst koji je Ibn Abi Sarh izmenio, tj. Kuran 23:12-14, sastavljen u Meki, mnogo pre njegovog prelaska u islam.

Postoje dva temeljna problema sa gornjim rezonovanjem. Prvo, navođenje izvora koji datiranje 23. sure smeštaju u vreme pre prelaska Ibn Abi Sarha u islam ne rešava pitanje, već samo dokazuje da se primarnom izvornom građom islama ne može verovati jer je puna protivrečnosti i grešaka.

Drugo, i još važnije, prenosioci ne kažu da je Abdulah načinio izmene u Kuranu 23:12-14 kada su prvi put bili „objavljeni“ Muhamedu. Naprotiv, pažljivo čitanje izvora ukazuje na to da su ove izmene načinjene u vreme kada ih je Ibn Abi Sarh prvi put sam čuo, mnogo nakon što su sastavljeni – što je još razornija pozicija po Muhamedovo proroštvo! Da to kažemo sasvim jednostavno, pripovesti možda zapravo impliciraju da je Muhamed dopustio da se izvrše izmene u tekstu koji je bio recitovan i sastavljen mnogo godina pre prelaska Ibn Abi Sarha u islam!

Dakle, prethodni činioci daju nam dobre osnove za pretpostavku da se ova priča o tome kako je Muhamed dopustio Ibn Abi Sarhu da menja takozvane objave zasniva na stvarnoj istoriji. Izveštaj se ne može jednostavno odbaciti pozivanjem na (navodnu) nepouzdanost izvornih dokumenata.

Ipak, ako je reč o istinskom istorijskom događaju, onda se ispostavlja da je Muhamed lažni prorok koji je kažnjen zato što je izmišljao objave i menjao Kuran. Nije ni čudo što muslimani pokušavaju da nađu bilo kakav izgovor da odbace ovu priču!

Napomena: Osim citata iz Sunen Ebu Davuda, Ali Daštija i Puja-Alija, kao i komentara sa www.altafsir.com, prethodne islamske reference u vezi sa Abdulahom ibn Sa'dom Abi Sarhom preuzete su iz sledećih članaka: 1, 2, 3, 4, 5.

Sa izuzetkom poslednja dva, gornji linkovi pružaju više detalja o ovoj temi i osvrću se na muslimanske odgovore koji dovode u pitanje istinitost ove priče.

Dakle, da li je bio Prorok ili ne?

Pokazali smo da je način na koji je Muhamed umro prilično snažan pokazatelj toga da je pao pod gnev i sud sopstvenog boga. Dok smo ispitivali muslimanske izvore, otkrili smo da je Muhamed dopustio da se u Kuranu izvrše izmene na predlog svog pisara, i kako su takve izmene prekršile izričito upozorenje Kurana upućeno Muhamedu da će, ako bude dirao u „objave“, biti strogo kažnjen.

Kada se svi ovi činioci imaju na umu, čini se teškim izbeći zaključak da je Muhamedova izuzetno bolna smrt bila znak da je kažnjavan zbog izmena u Kuranu.

Čitalac se u ovom trenutku možda pita da li prethodno implicira da je Muhamed zaista bio istinski Božji prorok, ili da je barem počeo kao takav, zbog činjenice da je njegova kazna bila neposredno ispunjenje kuranskih upozorenja upućenih njemu. Drugim rečima, zar ispunjenje ovih upozorenja ne bi pružilo potvrdu da je Kuran zaista Božja Reč, ili barem njegovi delovi, budući da su se ostvarili onako kako je najavljeno?

Postoji nekoliko razloga zašto to ne sledi. Kao prvo, kao što smo već pomenuli, Muhamed ne ispunjava biblijske kriterijume za istinskog Božjeg proroka, kriterijume koje sam Kuran pretpostavlja i prihvata. Vidi gore za linkove.

Ovo je samo po sebi dovoljno da pokaže da Muhamed nije bio Božji prorok i da Kuran nije njegova reč.

Drugo, sama Biblija govori o lažnim prorocima i poslanicima koji iznose tačna predviđanja kao sredstvo iskušavanja Božjih izabranika:

„Ako ustane među vama prorok ili koji sne sanja, i kaže ti znak ili čudo, Pa se zbude taj znak ili čudo koje ti kaže, i on ti reče: Hajde da idemo za drugim bogovima kojih ne znaš, i njima da služimo, Nemoj poslušati što ti kaže taj prorok ili sanjač, jer vas kuša Gospod Bog vaš da bi se znalo ljubite li Gospoda Boga svojega iz svega srca svojega i sve duše svoje. Za Gospodom Bogom svojim idite, i njega se bojte; njegove zapovijesti čuvajte, i glas njegov slušajte, i njemu služite i njega se držite. A onaj prorok ili sanjač da se pogubi, jer vas je nagovarao da se odmetnete Gospoda Boga svojega, koji vas izvede iz zemlje Misirske i iskupi vas iz kuće ropske, i odvraćao od puta koji ti je zapovjedio Gospod Bog tvoj da ideš njim; tako istrijebi zlo iz sebe.“ Ponovljeni zakoni 13:1-5

„Tada ako vam ko reče: Evo, ovdje je Hristos ili ondje, ne vjerujte. Jer će se pojaviti lažni hristosi i lažni proroci, i pokazaće znake velike i čudesa da bi prevarili, ako bude moguće, i izabrane.“ Matej 24:23-24

Stoga, samo zato što se ostvarilo ono što je Muhamed možda rekao o posledicama diranja u Kuran, to ne znači da ga je istinski Bog nadahnuo. To samo pokazuje da je Bog iskušavao istinske vernike da vidi da li će biti zavedeni učenjima Kurana.

Gore navedeno pokazuje da je, prema biblijskom merilu, on lažni prorok jer njegova poruka protivreči utvrđenoj Božjoj Reči, i čak ni jedno ili dva tačna predviđanja ne menjaju tu presudu.

Međutim, Muhamed nije razotkriven samo na osnovu Biblije, već mu se sudi i na osnovu Kurana. Prema kuranskim kriterijumima, način Muhamedove smrti jasan je znak da ga je njegov bog kaznio zbog diranja u Kuran. To implicira da ga je Alah, u najmanju ruku, kasnije odbacio kao svog glasnogovornika. Uostalom, obratite ponovo pažnju na to šta ovi odlomci kažu:

Prvi tekst upozorava Muhameda da se plaši kazne tog velikog dana, što je očigledna aluzija na Sudnji dan, pokazujući da bi bio osuđen ne samo u ovom životu već i za svu večnost. Dakle, čak i ako musliman želi da upotrebi ove stihove kao dokaz nadahnutosti Kurana, mora se suočiti sa činjenicom da njihovo ispunjenje znači da je Muhamedova smrt bila znak da je Alah bio nezadovoljan i da ga je napustio, i da Muhamed više nije delovao kao Alahov poslanik. To dalje pokazuje da je Muhamed zapravo završio u paklu zbog menjanja Kurana!

Ovo nas vodi do naše poslednje tačke. Ispunjenje kuranskih upozorenja možda je bio Božji način da čak i muslimanima pokaže da Muhamed nije bio njegov prorok. Istinski Bog je možda kaznio Muhameda na način propisan Kuranom kako bi privukao pažnju ljudi na to da Muhamed nije bio kažnjen samo zbog diranja u Kuran, već zato što je tvrdio da je sam Kuran objava od Boga Avramovog. Božja istinska Reč, Sveto pismo, zaista upozorava one koji bi se usudili da Bogu pripišu reči koje on nije izgovorio i/ili da diraju u one reči koje je on nadahnuo:

„Ništa ne dodajte k riječi koju vam ja zapovijedam, niti oduzmite od nje, da biste sačuvali zapovijesti Gospoda Boga svojega koje vam ja zapovijedam.“ Ponovljeni zakoni 4:2

„Što vam god ja zapovijedam, sve držite i tvorite, niti što dodajte k tome, ni oduzmite od toga.“ Ponovljeni zakoni 12:32

„Sve su riječi Božije čiste; on je štit onima koji se uzdaju u nj. Ništa ne dodaji k riječima njegovijem, da te ne ukori i ne nađeš se laža.“ Priče Solomonove 30:5-6

„Ja svjedočim svakome koji sluša riječi proroštva knjige ove: Ako ko dometne ovome, Bog će na njega nametnuti muke napisane u knjizi ovoj; I ako ko oduzme od riječi knjige proroštva ovoga, Bog će oduzeti njegov dio od Drveta života, i od Grada svetoga, što je napisano u knjizi ovoj.“ Otkrivenje 22:18-19

Stoga, to što je Bog učinio da Muhamed umre na način propisan Kuranom ne bi impliciralo božansko poreklo i istinitost Kurana, već bi bilo natprirodni znak da je Muhamed čak i po kuranskom merilu umro smrću onoga koji je proklet i osuđen od Boga; ipak ne zbog menjanja Kurana, već zbog izopačavanja učenja istinskih proroka i poslanika kako su zabeležena u Božjoj istinskoj Reči, Svetom pismu.

Da čitalac ne bi pomislio da pomalo preterujemo, primetimo da je Bog čak i lažnog proroka po imenu Valam naveo da izgovori istinita proročanstva i proricanja (up. Brojevi 22-24). To ne znači da je Bog nadahnuo ove određene sure, već da je Bog mogao dopustiti zlom duhu da izgovori ova upozorenja koja je Bog učinio da se ispune kako bi razotkrio Muhameda. Uostalom, Bog se služi čak i zlim duhovima da ostvari svoje namere! (Up. Jov 1:6-12, 2:1-6; 1. Carevima 22:19-24; 1. Dnevnika 21:1 – up. 2. Samuilova 24:1)

Prethodno pokazuje da, bez obzira iz kog ugla se ovo posmatra, zaključak ispada isti: Muhamed je umro smrću onoga ko je bio nemio Bogu i od njega osuđen.

**
Srodni članci i video-snimci**

Ko je ubio Muhameda?