Kako Isusova „apoteoza“ dokazuje da je Muhamed bio antihrist!

Pol Bilal Vilijams je nedavno objavio tekst u kojem citira odlomak iz knjige poznatog novozavetnog naučnika Džejmsa D. G. Dana Beginning from Jerusalem: Christianity in the Making, tom 1, str. 220-221, kako bi pokazao da je Isus uzdignut na status Boga da bi učestvovao u Božjem jedinstvenom gospodstvu nad stvorenjem. Vilijamsov cilj je da pokaže da prvi hrišćani nisu verovali da je Isus Bog u telu, već čovek koga je Bog visoko uzvisio.

Ono što ovo čini prilično ironičnim (zapravo uznemirujućim) jeste to što ga je Vilijamsova mržnja prema svemu hrišćanskom oslepila da vidi kako Danove tvrdnje na kraju dokazuju da je Muhamed bio antihrist (što je on zaista i bio).

U ovom odgovoru citiraćemo ono što je ovaj naučnik napisao, uz dodatni kontekst radi veće jasnoće, kako bismo pokazali da Danove izjave dokazuju da je Muhamed bio lažni prorok. Delovima knjige može se pristupiti ovde. Sva podebljanja, velika slova i podvlačenja su naša.

Govoreći o tome kako su prvi učenici koristili Psalam 110:1 da objave da je raspeti i vaskrsli Gospod uznet na nebo da sedne Bogu s desne strane, Dan kaže:

„… Sesssio ad dexteram Patris toliko je dugo ustanovljena u hrišćanskom veroispovednom ispovedanju da je onima koji su dobro upućeni u hrišćansku tradiciju teško da shvate kakav je to zapanjujući zaključak i kakva tvrdnja bila kada je prvi put izrečena, i to o nekome ko je bio raspet.241… U takvom kontekstu, naravno, titula ‘Gospod’ nosila je sa sobom prizvuk vlasti, gospodarenja i vrhovništva. Kako se to shvatalo u praksi u najranijoj zajednici verovatno pokazuje značaj ‘imena’ Isusovog, budući da je upravo ime bilo ono koje je davalo ovlašćenje za krštenje i donosilo isceljenje.243 Oni koji su krštavali i iscelivali delovali su vlašću Isusovom, to jest Isusa vaskrslog iz mrtvih (Dela apostolska 3:15-16; 4:10-11). A oni koji su kršteni, prizivajući ime Gospoda Isusa (22:16; 1. Korinćanima 1:2), time su se podvrgli njegovom gospodstvu i postali njegove sluge. Koliko su implikacije ove upotrebe bile promišljene nije jasno: da li su Dela apostolska 4:12244 oduševljena pohvala koja izražava ono što su prvi hrišćani doživljavali i počinjali da shvataju, ili njihova ‘isključivost’ pre odražava razvijeniju teologiju Lukinog sopstvenog vremena (up. 10:36c)? Podjednako je nejasno da li se i koliko brzo ova tvrdnja o Isusovom gospodstvu smatrala stvarnom političkom pretnjom. Ali je značajno da se najranije protivljenje koje Luka beleži sastoji u tome što su vladari i prvosvešteničke porodice formalno zabranili Petru i Jovanu da više govore ‘u ovo ime’ (Dela apostolska 4:17-18; 5:28, 40). Implikacije gospodstva koje je zahtevalo drugačije prioritete od onih koje su imali tadašnji vladari očigledno su brzo postale očigledne.

„Najupečatljiviji aspekt pripisivanja Isusu vladavine ‘Bogu s desne strane’ jeste način na koji su tekstovi Svetog pisma KOJI SU GOVORILI O BOGU KAO O ‘GOSPODU’ POČELI DA SE PRIMENJUJU NA ISUSA. O tome se obično govori u vezi sa Pavlovom teologijom, sa posebnim osvrtom na ključne odlomke 1. Korinćanima 8:4-6 i Filipljanima 2:9-11,246 prvenstveno zato što izgleda da to ukazuje na to da je Pavle o Isusu razmišljao u kategorijama Boga.247 Ali Filipljanima 2:9-11 verovatno je citat ranije himne ili pesme. A 1. Korinćanima 1:2 možda koristi dobro ustanovljenu definiciju hrišćana kao „koji na svakom mjestu prizivaju ime Gospoda“, po svoj prilici u odjeku Joila 2:32, gde je ‘Gospod’ Jahve. Najupečatljivije od svega, iste crte pojavljuju se u Petrovom prvom govoru u Delima apostolskim 2. Govor je uokviren upućivanjima na Joilovo proroštvo (2:17-21, 39),248 a vrhunski citat iz Pisma jeste Psalam 110:1 (2:34-35); stoga je logičan zaključak da Gospoda koji ih poziva i koga oni prizivaju treba razumeti kao uzvišenog Gospoda Isusa.

„Koliko hristološkog značaja treba da učitamo u sve ovo, i to za same rane dane nove zajednice? Ključ je opet verovatno Psalam 110:1, jer taj tekst predviđa DVA GOSPODA – Gospoda Boga, i drugoga uzvišenog Bogu s desne strane i opisanog kao ‘moj Gospod’. Bilo bi sasvim razumljivo da su prvi hrišćani dopustili da ovaj tekst odredi jezik koji su koristili za Isusa, i da je njihova početna upotreba ‘Gospoda’ u odnosu na Isusa donekle neselektivno koristila i druge odgovarajuće ‘Gospod’ tekstove.249 Psalam 110:1, uostalom, ukazivao je na to da je Isus uzvišen ni manje ni više nego Bogu s desne strane. Takvo uzvišenje zahtevalo je potpuno potčinjavanje onome čije će neprijatelje Bog uskoro učiniti podnožjem njegovih nogu. Malo je verovatno, dakle, da upotreba ‘Gospoda’ za Isusa odražava duboko promišljanje o božanskom statusu ili božanstvu uzvišenog Isusa, bar u ovoj početnoj fazi, već pre donekle nepromišljenu upotrebu Psalma 110:1 u odnosu na Isusa kao drugog Gospoda koga je Gospod Bog postavio sebi s desne strane. Ali, naravno, mogućnosti koje je otvorilo ovo rano tumačenje Psalma 110:1 postale su glavna žila za potonju hristologiju. (Str. 219-221)

241. Postoje neke bliske paralele sa legendarnim likovima… ALI NIŠTA SASVIM NALIK OVOME. G. Josa, Jews or Christians? The Followers of Jesus in Search of Their Own Identity (WUNT 202; Tibingen: Mohr Siebeck, 2006): ‘Tvrdnja o nebeskom uzvišenju Isusa (i to Isusa raspetog) zapravo stavlja grupu njegovih učenika u POTPUNO DRUGAČIJU SITUACIJU OD ONE U KOJOJ SU BILE DRUGE JEVREJSKE GRUPE TOGA VREMENA’ (68); ‘Hristu se pripisuje gospodstvo koje DALEKO PREVAZILAZI OVLAŠĆENJA KOJA SE UOBIČAJENO PRIZNAJU MESIJI IZRAILJA’ (93). Čester takođe upozorava da se najranija hristologija ne može objasniti prostom korelacijom između Isusa i bilo koje od posredničkih figura jevrejskog teologiziranja poznog Drugog hrama, iako one svedoče da je pregrada između božanske i ljudske sfere postajala sve propusnija; on zaključuje da se ‘fenomen najranije hristologije može razumeti samo kao razvoj unutar jevrejskog konteksta, i da jevrejske posredničke figure čine središnji i sastavni deo tog konteksta … [i] da su rana vizionarska iskustva vaskrslog Isusa, preobraženog i postavljenog uz Boga u nebeskom svetu, ono što je od presudnog značaja za razvoj hristologije’ (Messiah and Exaltation 119-20). Uporedi Dž. Karlton Pedžet, ‘Jewish Christianity’, CHJ 3.731-75: ‘U toj ranoj fazi s njihove strane nije bilo osećaja da posvećenost Isusu podrazumeva bilo šta negativno u pogledu njihove trajne privrženosti nasleđenoj veri’ (742). (Str. 219)

249. U Delima apostolskim 2:20-36 ‘Gospod’ je Jahve u 2:20, 25 i 34a, dok je u 2:34b i 36 očigledno u vidu Hristos. U 2:21 i 39 ‘Gospod’ je verovatno Jahve iz Joila 2:32 (‘Gospod Bog naš’), premda Rimljanima 10:13 pokazuje da je Joilov tekst takođe (naknadno?) primenjen na Hrista. Molitva u 1:24 verovatno se obraća Bogu kao _kardiognoste_s, ‘onaj koji poznaje srce’, kao u jedinom drugom pojavljivanju te reči (15:8; up. Luka 16:15) (vidi Ficmajer, Acts 227 i one koji su tamo navedeni; drugačije Baret, Acts 1.103), premda se Luka priseća epizode u kojoj Isus poznaje unutrašnje misli srca (Luka 5:22; 9:47)…

A evo šta Dan kaže u vezi sa Isusovim izlivanjem Svetoga Duha sa neba na svoje sledbenike.

e. Darodavac Duha

Jedna od najupečatljivijih, i najzanemarenijih, tvrdnji iznetih o uzvišenom Isusu jeste tvrdnja pripisana Petru da je Isus, pošto je uzvišen Bogu s desne strane, primio od Oca obećanje Svetoga Duha i izlio tog Duha na Pedesetnicu (Dela apostolska 2:33). To jest, uzvišeni Hristos, a ne sam Bog, izlio je Duha poslednjih vremena. Naravno, Luka to razume kao ispunjenje Krstiteljevog predskazanja (1:5), koje je i samo bez presedana.251 Ali Isusovo uzvišenje prenelo je ovo očekivanje na drugu ravan. Jer sada se uzvišenom Isusu pripisivala uloga za koju se dotada pretpostavljalo da je moguća SAMO za Boga, uloga darivanja sopstvenog Duha ljudskim bićima.252 Jevrejskoj misli bila je poznata ideja da se i druge božanske uloge mogu pripisati ljudskim bićima. Naročito, pretpostavka da su čuveni junaci prošlosti, poput Adama i Avelja, Enoha i Melhisedeka, već slavna nebeska bića koja sede na prestolima i spremna su da uzmu učešća u konačnom sudu jeste nešto na šta nailazimo u nekoliko spisa toga razdoblja.253 Za samog Isusa se pamtilo da je očekivao da će njegov najuži krug učenika „sjesti i sami na dvanaest prijestola i suditi nad dvanaest plemena Izrailjevih“ (Matej 19:28/Luka 22:30). A Pavle je očekivao da će sveti suditi svetu (1. Korinćanima 6:2). Ali ovo je bilo kvalitativno drugačije. Jer tamo gde se Bog tako jednoobrazno razumevao kao onaj koji daje Duha, ponovno pripisivanje dara Duha Hristu, premda je on primio obećanog Duha od Oca (2:33), bio je ZAPANJUJUĆI RAZVOJ. Ipak, reč je o Duhu Božjem. NIŠTA U JEVREJSKOJ RELIGIJI I TEOLOGIJI NE PRIPREMA NAS ZA TAKAV RAZVOJ.254 (Str. 221-222)

252. Klasično Isaija 44:3; Jezekilj 36:26-27; 39:29; kao i Joil 2:28-29. Slično tome, Dela apostolska 5:31 pripisuju davanje pokajanja uzvišenom Isusu, dok 11:18 to pripisuju Bogu. (Str. 221)

Obratite pažljivo pažnju na Danove tvrdnje da su prvi hrišćani uzimali starozavetne tekstove o Jahveu i primenjivali ih na Hrista, kao i na to da su Gospodu pripisivali upravo one uloge, funkcije i sposobnosti koje hebrejska Biblija pripisuje samom Bogu Svemogućem.

Zapazite, na primer, šta su prvi hrišćani objavljivali o svom vaskrslom Gospodu.

Isus sedi ustoličen uz Boga na nebu kao Gospod svega stvorenja (up. Dela apostolska 2:34-35; 10:42). To je status za koji Stari zavet kaže da pripada isključivo Gospodu Bogu Jahveu:

„I neka znadu da si ti, kojemu je ime Gospod, jedini najviši nad svom zemljom.“ Psalam 83:18

„Ko je kao Gospod, Bog naš, koji sjedi na visini; Koji se sagiba da vidi što je na nebesima i na zemlji;“ Psalam 113:5-6

„Neka hvale ime Gospodnje; jer je samo njegovo ime uzvišeno, slava njegova na zemlji i na nebu.“ Psalam 148:13 – up. Isaija 2:11-17

Isus je Onaj koji izliva Svetoga Duha na sve istinske vernike, a to je nešto što prema hebrejskoj Bibliji čini samo Bog. Vidi gore navedene biblijske odlomke.

Isusovo ime, i samo njegovo ime, jeste ono koje čovek mora prizvati da bi bio spasen (up. Dela apostolska 2:38; 4:12; 10:43). A ipak hebrejsko Sveto pismo objavljuje da čovek mora prizvati Jahveovo ime radi spasenja (up. Psalam 25:11; 54:1; 79:9; Isaija 45:21-22; Joil 2:32).

Odmah nakon svog nebeskog vaznesenja Isus je postao predmet molitve i obožavanja, i čak je prizivan da primi duhove svojih voljenih svetih dok su se suočavali sa smrću zbog njegovog imena:

„I kamenovahu Stefana koji se moljaše Bogu i govoraše: Gospode Isuse, primi duh moj! Onda kleče na koljena i povika iza glasa: Gospode, ne uračunaj im grijeh ovaj! I ovo rekavši, usnu.“ Dela apostolska 7:59-60

„A Ananija odgovori: Gospode, čuo sam od mnogih za toga čovjeka koliko zla počini svetima tvojima u Jerusalimu. I ovdje ima vlast od prvosveštenika da veže sve koji prizivaju Ime tvoje.“… „I odmah po sinagogama propovijedaše Isusa da je on Sin Božiji. A svi koji slušahu čuđahu se i govorahu: Nije li ovo onaj što u Jerusalimu satiraše one koji prizivaju Ime ovo, i ne dođe li ovdje zato da ih vezane vodi prvosveštenicima?“ Dela apostolska 9:13-14, 20-21

Opet, to je nešto što čini samo Jahve:

„U tvoju ruku predajem duh svoj; izbavljao si me, Gospode, Bože istini!“ Psalam 31:5

„I vrati se prah u zemlju, kako je bio, a duh se vrati k Bogu, koji ga je dao.“ Propovednik 12:7

Dakle, Isus mora biti Bog po suštini da bi mu bilo dopušteno da sedne na Božji nebeski presto i čini ono što samo Bog čini, kao i da prima obožavanje koje samo Bog treba da prima. A da bi Isus bio Bog po suštini, on je morao oduvek biti Bog. Kako to kaže Danov citat novozavetnog naučnika C. K. Bareta:

250. ‘Ovde [2:36] imamo posla sa nepromišljenom hristologijom … koja još nije bila podvrgnuta takvoj teološkoj kritici kakvu je Pavle bio u stanju da pruži. Onaj koji deli Božji presto DELI I NJEGOVO BOŽANSTVO; a onaj koji je Bog JESTE ONO ŠTO JESTE OD VEČNOSTI I U VEČNOST – inače nije Bog. Ova istina, ma koliko očigledna, nije odmah bila uočena; zapanjujuća činjenica vaskrsenja … istovremeno je označila kontrast sa zemaljskim životom Isusovim i navela njegove učenike da traže neku terminologiju koja ne bi izgledala sasvim neprikladno’ (Baret, Acts 1.152). (Str. 220-221)

Stoga se pri Hristovom nebeskom uzvišenju ne događa nikakvo obogotvorenje. Naprotiv, Hristovo vaskrsenje i nebesko vaznesenje pružaju čudesnu božansku potvrdu onoga ko je oduvek i bio, naime, jedinstvenog božanskog Sina Božjeg koji je jednak svome Ocu u slavi, časti, veličanstvu i suštini.

Reći sada da su sve ove tvrdnje, u koje su prvi Isusovi učenici verovali i koje su propovedali o svom vaskrslom Gospodu, zaista izuzetne (zapravo zapanjujuće!) bilo bi vrlo blago rečeno.

Ovde počinju Vilijamsovi jauci. Prema njegovom lažnom proroku Muhamedu, njegov bog nikome ne dopušta da učestvuje u njegovom jedinstvenom gospodstvu nad stvorenjem, niti dopušta bilo kome da deli njegovo obožavanje:

„Nije primereno čoveku da mu Allah da Knjigu, i mudrost, i verovesništvo, a zatim da govori ljudima: „Mene obožavajte, a ne Allaha!“ Nego: „Budite učeni i pobožni, zato što Knjizi podučavate i što je i sami proučavate!" On vam ne naređuje da anđele i verovesnike smatrate božanstvima. Zar da vam naređuje neverovanje, nakon što ste postali Njemu predani?!“ S. 3:79-80 Pickthall

„Onaj Kome pripada vlast na nebesima i na Zemlji, Koji nema deteta, Koji u vlasti nema ortaka i Koji je sve stvorio i kako treba uredio!“ S. 25:2 Pickthall

„Vaš Gospodar kaže: „Pomolite Mi se, i ja ću vam se odazvati! Zaista, oni koji iz oholosti neće da Me obožavaju - ući će, sigurno, poniženi u Pakao.““… „On je Živi, nema istinskog boga osim Njega, pa, molite Ga, ispovedajući Mu iskreno veru. Svaka hvala pripada Allahu, Gospodaru svetova!“ S. 40:60, 65 Arberry

Muhamed je dalje učio da su Isusovi sledbenici svi bili muslimani (up. K. 3:52; 5:110). Kao takvi, oni ne bi išli unaokolo objavljujući Isusovu smrt, vaskrsenje i vaznesenje na nebo da sedne ustoličen Bogu s desne strane kako bi započeo svoju vladavinu kao suvereni Gospod svega stvorenja. A ipak, prema Vilijamsovom sopstvenom autoritetu, upravo je to ono što su prvi Isusovi učenici propovedali!

Za Vilijamsa i njegovog proroka stvari postaju još gore. Psalam 110:1, koji su i Gospod Isus i njegovi sledbenici citirali da bi potvrdili Hristov uzvišeni nebeski status, sastavio je car David nadahnut Svetim Duhom:

„I odgovorivši Isus reče učeći u hramu: Kako govore književnici da je Hristos sin Davidov? Jer sam David kaza Duhom Svetim: Reče Gospod Gospodu mojemu: sjedi meni s desne strane, dok položim neprijatelje tvoje za podnožje nogama tvojim. Sam David, dakle, naziva ga Gospodom, pa otkuda mu je sin? I mnogi narod slušaše ga rado.“ Marko 12:35-37

„Ljudi braćo, neka je dopušteno sa slobodom reći vam za praoca Davida da i umrije, i ukopan bi, i grob je njegov među nama do ovoga dana. Budući, dakle, da je bio prorok, i znajući da mu se Bog zakletvom zakleo da će od ploda bedara njegovih po tijelu podignuti Hrista da sjedi na prijestolu njegovu, Predvidjevši govori za vaskrsenje Hristovo da ne bi ostavljena duša njegova u adu, niti tijelo njegovo vidje truljenja. Ovoga Isusa vaskrse Bog, čemu smo svi mi svjedoci. Desnicom, dakle, Božijom vaznese se, i primivši od Oca obećanje Svetoga Duha, izli ovo što vi sada vidite i čujete. Jer David ne iziđe na nebesa, nego sam govori: Reče Gospod Gospodu mojemu: sjedi meni s desne strane, Dok položim neprijatelje tvoje za podnožje nogama tvojim.“ Dela apostolska 2:29-35

To znači da je Sveti Duh obznanio Davidu da je Mesija Isus više od pukog ljudskog potomka njegovog. Božji Duh nadahnuo je proroka da ispovedi i obožava Hrista kao svoga sopstvenog Gospoda koji vlada sa Božjeg nebeskog prestola!

Kao takvi, ni David ni Isusovi učenici nikako nisu mogli biti muslimani, budući da islam poriče sve ove činjenice o Mesiji.

Stoga Muhamed stoji osuđen kao lažni prorok i antihrist zato što se suprotstavio učenjima o Mesiji koja je Bog dao prorocima Starog zaveta, kao i blaženim apostolima Hristovim, koje je vaskrsli Gospod poslao sa svojom božanskom silom da rašire ovu poruku svakom stvorenju po celome svetu:

„Dade mi se svaka vlast na nebu i na zemlji. Idite, dakle, i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Učeći ih da drže sve što sam vam zapovjedio; i, evo, ja sam sa vama u sve dane do svršetka vijeka. Amin.“ Matej 28:18-20

„Najposlije javi se njima Jedanaestorici kada bijahu za trpezom, i prekori ih za njihovo nevjerovanje i okorjelost srca, što ne vjerovaše onima koji ga vidješe vaskrsloga. I reče im: Idite po svemu svijetu i propovijedajte jevanđelje svakom stvorenju. Koji povjeruje i krsti se biće spasen, a koji ne vjeruje biće osuđen.“… „A Gospod pošto im ovo izgovori, uznese se na nebo i sjede Bogu sa desne strane. A oni otidoše i propovijedaše svuda, i Gospod im pomagaše, i riječ potvrđivaše znacima koji su se potom pokazivali. Amin.“ Marko 16:14-16, 19-20

Toliko o Vilijamsovom pozivanju na Dana i Isusovu navodnu „apoteozu“*.

Svi biblijski citati preuzeti su iz Revised Standard Version (RSV) Svetoga pisma.

*****Apoteoza je tehnički termin koji su naučnici skovali da označe pojam ljudskog stvorenja koje se uzdiže na status Boga i/ili postaje božansko.