Kako Isaija 53 dokazuje da je Muhamed bio lažni prorok, 2. deo

Muhamedovo izopačeno shvatanje zamenskog pomirenja

Nastavljamo odande gde smo stali tako što svoju pažnju usmeravamo na Muhamedovo razumevanje zamenskog stradanja.

Muslimanima će možda biti iznenađenje da otkriju kako je i njihov sopstveni prorok prihvatao pojam zamenskog pomirenja, doduše u prilično izopačenom obliku onoga što nalazimo u Svetom pismu.

Alijev lažni prorok učio je da će Alah otkupiti Muhameda i njegove sledbenike iz pakla tako što će sve njihove grehe istovariti na neverujuće Jevreje i hrišćane, koji će zauzvrat biti večno mučeni umesto muslimana:

Nadmoć onih koji veruju u Alahovu jednoću i kazna Jevreja i hrišćana

Prenosi Ebu Musa: Alahov Poslanik je rekao: Na Dan vaskrsenja moj ummet (narod) biće sakupljen u tri grupe. Jedna vrsta ući će u Raj bez polaganja računa (za svoja dela). Druga vrsta imaće lak obračun i biće primljena u Raj. A treća vrsta doći će noseći na svojim leđima gomile greha poput velikih planina. Alah će upitati anđele, premda On o njima najbolje zna: Ko su ovi ljudi? Oni će odgovoriti: To su Tvoje ponizne sluge. On će reći: Skinite grehe s njih i stavite ih na Jevreje i hrišćane; a zatim neka ponizne sluge uđu u Raj po Mojoj milosti.

(Ovaj hadis JE VERODOSTOJAN i naveden je u Hakimovom Mustadraku). (110 Hadith Qudsi (Sacred Hadith), preveo Syed Masood-ul-Hasan, redakcija i komentari Ibrahim m. Kunna [Darussalam Publishers and Distributors], str. 19-20; naglasak velikim slovima i podvlačenjem naš)

Poglavlje 8: BACANJE NEVERNIKA U PAKLENU VATRU UMESTO VERNIKA KAO BOŽANSKA MILOST I MILOSRĐE

Ebu Musa je preneo da je Alahov Poslanik rekao: Kada nastupi Dan vaskrsenja, Alah će svakom muslimanu predati jednog Jevrejina ili hrišćanina i reći: To je tvoje IZBAVLJENJE od paklene vatre. (Sahih Muslim, knjiga 037, broj 6665)

Ebu Burda je preneo, po predanju svoga oca, da je Alahov Poslanik rekao: Nijedan musliman neće umreti a da Alah UMESTO NJEGA neće u paklenu vatru uvesti jednog Jevrejina ili hrišćanina. Omer b. Abdulaziz se zakleo: Onim osim koga nema drugog boga, tri puta, da mu je njegov otac to preneo od Alahovog Poslanika. (Sahih Muslim, knjiga 037, broj 6666)

Ebu Burda je preneo da je Alahov Poslanik rekao: Na Dan vaskrsenja doći će među muslimanima ljudi sa GRESIMA TEŠKIM KAO PLANINA, a Alah će IM OPROSTITI i NA NJIHOVO MESTO STAVITI Jevreje i hrišćane. (Koliko mislim), Ebu Raub je rekao: Ne znam ko je taj koji sumnja. Ebu Burda je rekao: Preneo sam to Omeru b. Abdulazizu, na šta je on rekao: Da li ti je tvoj otac to preneo od Alahovog Poslanika? Rekoh: Da. (Sahih Muslim, knjiga 037, broj 6668)

Kakvo izopačenje biblijskog učenja o zamenskom pomirenju! Muhamedove izjave su napad na svetost i pravednost Boga.

Uporedite razlike između učenja Svetog pisma o zamenskoj smrti Sluge i ovih Muhamedovih izreka. Jahvin Sluga dobrovoljno umire za svoj narod i za narode sveta kako bi izvršio pomirenje za njihove grehe. S obzirom na njegovu voljnu poslušnost da ponese grehe drugih, Bog nagrađuje svog pravednog Slugu uzdižući ga da učestvuje u njegovoj slavnoj vladavini nad narodima. Za pojedinosti pogledajte 1. deo.

Muhamed, međutim, ima božanstvo koje večno muči i ponižava Jevreje i hrišćane u paklu zbog svih zločina i zala koja su počinili Muhamedovi sledbenici. To znači da će Alah zapravo kažnjavati Jevreje i hrišćane kako za njihove sopstvene grehe tako i za svu opakost koju su izvršili muslimani. Reći da je ovo uvreda savršenog Božjeg karaktera bilo bi ogromno ublažavanje. Srećom, međutim, Muhamedov bog nije istinski Bog otkriven u Svetom pismu, pa hrišćani i Jevreji ne moraju da se vređaju zbog Muhamedovog izvrgavanja božanske svetosti i pravde.

Postiđeni takvim predanjima, pojedini muslimanski učenjaci pokušali su da smisle nekakvo opravdanje za ovo prilično izopačeno shvatanje božanske pravde i iskupljenja. Jedan takav musliman bio je al-Nevevi, jedan od proslavljenih autoriteta sunitskog islama, koji je napisao komentar na Sahih Muslim koji se i danas smatra vrhunskim tumačenjem. Sledeći citat preuzet je od jednog muslimanskog pisca**(1)** koji ne samo da upućuje na objašnjenje al-Nevevija, već i pokazuje zašto je njegovo izlaganje ovih predanja prilično slabo i očajničko:

„Al-Nevevi, Muslimov komentator, izgleda nije u stanju da ponudi bilo kakvo obrazloženje za ova predanja i zato ih bezuspešno pokušava protumačiti u nastojanju da očuva njihovu svetost. On veruje da ono što je Ebu Hurejre preneo od Poslanika, naime da: ’Za svakoga su rezervisana dva mesta, jedno u Paklu i drugo u Raju. Ako vernik uđe u Raj, njegovo mesto u Paklu preuzeće nevernik zbog svog neverovanja’, objašnjava ove hadise. Time hoće da kaže da će Jevreji i hrišćani ući u Pakao zbog svojih sopstvenih greha, a ne zbog greha muslimana. Da bi potkrepio svoj stav, izvodi argument iz jednog drugog hadisa – ’Ko uvede neko zlo delo moraće da nosi greh svakoga ko ga počini’ – i zaključuje da će nevernici nositi grehe muslimana zato što su uveli zla dela. Argument al-Nevevija teško da može izdržati ozbiljno preispitivanje. Predanja jasno kažu da će Alah preneti grehe muslimana na Jevreje i hrišćane. Drugo predanje, koje on navodi da bi objasnio stvar, ne ukazuje na ono što on iz njega izvodi; on uzima samo jedan deo, a drugi izostavlja. Prema tom hadisu, onaj ko uvede greh biće opterećen ne samo svojim sopstvenim grehom već i grehom koji počine drugi, dok grehe drugih to neće umanjiti. Ova tri hadisa su nedvosmislena u pogledu prenosa greha muslimana na Jevreje i hrišćane, koji će potom biti opterećeni dvema vrstama greha: 1) svojim sopstvenim i 2) muslimanskim.“ (Israr Ahmad Khan, Authentication of Hadith: Redefining the Criteria [The International Institute of Islamic Thought, London●Washington, 2010], poglavlje 3. The Quran and Authentication of Hadith, str. 64-65; podebljani naglasak naš)

Autor zatim navodi Kuran 6:164, koji poriče da Alah kažnjava ljude za zla dela koja su počinili drugi, kako bi pokazao da su ovi hadisi u protivrečnosti sa Kuranom. Sa autorovim odgovorom postoje dva problema. Prvo, njegov odgovor pretpostavlja da je Kuran Božja reč i da je Muhamed istinski prorok, te da stoga nikada ne bi rekao ništa što bi protivrečilo takozvanom „otkrivenju“. Takav pristup unapred pretpostavlja ono što tek treba dokazati, budući da islamski stav o statusu Kurana i Muhameda uzima zdravo za gotovo, iako muslimanski učenjaci i/ili apologete tek treba da pruže bilo kakav ubedljiv i neoboriv dokaz u prilog toj pretpostavci.

To me dovodi do drugog problema s Khanovim argumentom. Nasuprot njegovoj tvrdnji, Kuran zapravo uči da će ljudi patiti i biti kažnjeni za grehe koje su počinili drugi:

„A sigurno će vlastite terete i terete onih koje su odveli u zabludu da nose“ S. 29:12-13 Shakir

Tako imamo protivrečnost unutar samog Kurana, budući da postoje određeni tekstovi koji kažu da nijedan grešnik neće nositi grehe nekog drugog (up. Kuran 17:13-15; 53:38-42), a ipak i Kuran 29:12-13 i 16:25 izričito uče da će oni zaista biti primorani da nose terete drugih. Kao što je pokojni izučavalac islamskih studija Arthur Jeffrey primetio u svom tumačenju Kurana 16:25:

„Ovo je u protivrečnosti sa često ponavljanom tvrdnjom da nijedna opterećena duša neće nositi teret druge. Ali čini se da je ta tvrdnja imala za cilj da isključi nadu u Iskupitelja koji će na sebe uzeti krivicu drugih, dok je ovde smisao taj da će deo krivice onih koji su zavedeni biti stavljen na one koji su ih zaveli.“ (The Koran, Selected Suras, fusnota 4 uz suru 16)

Niti takijisti poput Alija i Vilijamsa mogu jednostavno odbaciti ova predanja, budući da su sva uključena u delo koje sunitski islam smatra drugom najverodostojnijom zbirkom predanja ikada sastavljenom. Štaviše, neki muslimanski učenjaci otišli su tako daleko da tvrde da je u nekim aspektima Sahih Muslim zapravo superiorniji u odnosu na al-Buharijevu zbirku!

„… Iako je Sahih al-Buhari najpouzdanija zbirka hadisa, ipak Sahih Muslim ima izvesne aspekte nadmoćnosti. Imam Muslim se strogo držao većine načela nauke o hadisu, koja je na nekim mestima njegov učitelj imam Buhari nekako zanemario. Imam Muslim je za svoju zbirku prihvatao samo one hadise koji su preneti neprekinutim lancem pouzdanih prenosilaca, bez ikakvih nedostataka, i koji su bili u savršenom skladu sa predanjima drugih prenosilaca. Zabeležio je samo one hadise koje su prenela najmanje dva različita prenosioca od dvojice različitih Poslanikovih drugova. Imam Buhari je ponekad koristio kunju (nadimak) prenosilaca, a ponekad njihova imena. Imam Muslim je izbegao ovu zabunu. Imam Muslim je takođe naročito pažljiv u ukazivanju na najmanju razliku u tekstu predanja. Imam Buhari je većinu hadisa rasparčao i delove izložio pod različitim poglavljima, dok ih je imam Muslim izložio kao celovito predanje. Tako dela obojice imama pružaju različite pristupe za učenjake i čitaoce hadisa.“ (The Translation of the Meanings of Summarized Sahih Muslim, Napomena izdavača, tom 1, str. ii; podebljani naglasak naš)

„Imam Muslim je sastavio mnoge knjige i rasprave o hadisu; najvažnije od njegovih dela je sastavljanje zbirke hadisa Al-Džami‘ As-Sahih, poznate pod imenom Sahih Muslim. Neki učenjaci hadisa smatraju da je u nekim pogledima TO NAJBOLJA I NAJVERODOSTOJNIJA ZBIRKA hadisa. Imam Muslim je mukotrpno sakupio 300.000 hadisa, ali je nakon kritičkog proučavanja za ovu zbirku odabrao samo 4.000 hadisa…

„Mnogi učenici su nauku o hadisu učili od imama Muslima. Oni koji su postali čuveni i zauzeli istaknuto mesto jesu: Ebu Hatim Razi, Musa bin Harun, Ahmed bin Selame, Ebu Isa Tirmizi, Ebu Bekr bin Huzejme, Ebu Avana i hafiz Zehebi.“ (Isto, str. v; podebljani naglasak i velika slova naši)

Ovo pokazuje da su ova predanja u potpunosti zadovoljila stroge kriterijume verodostojnosti imama Muslima, što ujedno ukazuje i na to da je ovaj proslavljeni učenjak hadisa bio potpuno uveren da su to stvarne izjave koje je izrekao Muhamed.

Stoga će ovi davagandisti morati da učine mnogo više od pukog tvrđenja da su ova predanja slaba ili izmišljena, s obzirom na to da su zadovoljila veoma stroge kriterijume koje je primenjivao imam Muslim. Kao takvi, Ali i Vilijams nemaju izbora osim da prihvate činjenicu da su, prema islamskoj istoriografiji i nauci o kritici hadisa, ovi izveštaji autentične izreke istorijskog Muhameda.

Za više o ovoj temi preporučujemo sledeće članke i pobijanja:

Ovu seriju ćemo zaključiti dodatkom u kome ćemo navesti određene jevrejske izvore kako bismo pokazali da su i jevrejski autoriteti Isaiju 53 smatrali proroštvom o stradanjima Mesije. To će pokazati da hrišćani nisu jedini koji su Isaiju 53 razumeli kao predskazanje zamenske smrti Hrista.

Napomene

(1) Ironično, knjigu Israra Ahmada Khana toplo je preporučio niko drugi do sam Šabir Ali u jednoj od svojih epizoda „Let the Quran Speak“ (Following the Quran Alone?). Razlog zbog kojeg je to ironično jeste taj što Khanovo delo pruža obilje municije hrišćanima u njihovom svedočenju muslimanima, budući da ističe prilično iracionalna i krajnje neetička učenja koja prožimaju hadiski korpus. Khan čak uspeva da izbuši rupe u objašnjenjima koja muslimani daju kako bi opravdali takve besmislene i nemoralne priče i naredbe. Stoga ovu knjigu toplo preporučujemo svakom ozbiljnom hrišćanskom apologeti koji je u dodiru sa muslimanima. Takođe želimo da zahvalimo Aliju što nam je skrenuo pažnju na ovo delo. Mnogo cenimo!