Kako dobra logika vodi ka dobroj teologiji

I ka odbacivanju islama, 1. deo

Pol Bilal Vilijams citira iz Pavlove prve nadahnute poslanice Timoteju kako bi dokazao da Isus ne može biti Bog. Navodi sledeći tekst da bi pokazao da Isus ne poseduje suštinske odlike i svojstva Boga, budući da Bog ne može umreti i nikada ne može biti viđen:

„blaženi i jedini Vladar, Car careva i Gospodar gospodara, On koji jedini ima besmrtnost i živi u svjetlosti nepristupnoj, Koga niko od ljudi ne vidje niti može vidjeti“

(1. Timoteju 6, st. 15-16).

ODGOVOR:

Kao prvo, Vilijams je pretpostavio da ovaj odlomak nužno govori o Bogu Ocu, nasuprot Isusu Hristu, i navodi prevod koji odražava to gledište tako što u svoj tekst umeće reč „Bog“ (iako se reč „Bog“ ne pojavljuje u grčkom tekstu). Međutim, pažljiviji pogled na neposredni kontekst pokazuje da nikako nije izvesno da blaženi apostol ima na umu Oca:

„Zapovijedam ti pred Bogom koji svemu život daje i pred Hristom Isusom koji posvjedoči pred Pontijem Pilatom dobro ispovijedanje: Da održiš zapovijest čistu i besprekornu do javljanja Gospoda našega Isusa Hrista, Koje će u svoje vrijeme pokazati blaženi i jedini Vladar, Car careva i Gospodar gospodara, On koji jedini ima besmrtnost i živi u svjetlosti nepristupnoj, Koga niko od ljudi ne vidje niti može vidjeti; Njemu čast i sila vječna. Amin.“ 1. Timoteju 6:13-16

Kao što čitaoci mogu da vide, najbliži antecedent ili referent zamenica nije Bog nego Gospod Isus Hristos. Tako apostol zapravo možda opisuje Hrista kao Onoga koji jedini poseduje besmrtnost na osnovu toga što je Bog i koji je, budući da je po suštini Bog, zaogrnut nebeskom slavom koju niko nije u stanju da sagleda u svoj njenoj punoći i sjaju. O tome ćemo više reći kasnije u našem pobijanju.

Otkrivenje pruža izvesnu potvrdu za shvatanje da je Isus predmet ovih zamenica, jer se u toj knjizi za Hrista izričito kaže da je Gospod nad gospodarima i Car nad carevima:

„Ovi će s Jagnjetom zaratiti i Jagnje će ih pobijediti, jer je Gospodar nad gospodarima i Car nad carevima; i oni koji su s Njim, pozvani i izabrani i vjerni.“ Otkrivenje 17:14 – up. 19:11-16

Već to samo po sebi predstavlja zapanjujuću tvrdnju, jer prema starozavetnim spisima Jahve je taj koji vlada sa neba kao Gospod nad gospodarima!

„Jer je Gospod Bog vaš Bog nad bogovima i gospodar nad gospodarima, Bog veliki, silni i strašni, koji ne gleda ko je ko, niti prima poklona;“ Ponovljeni zakoni 10:17

„Slavite gospodara nad gospodarima; jer je dovijeka milost njegova.“ Psalam 136:3

Dakle, kada novozavetni pisci kažu da Hristos vlada na nebu kao Gospod nad gospodarima, morali su smatrati da je on Bog, budući da ne mogu postojati dva Gospoda nad gospodarima na nebu; niti mogu Bog i stvorenje zajedno vladati na nebu kao Gospod nad gospodarima.

Kao drugo, Vilijams zgodno bira da prenebregne ostalo što je Pavle pisao o Hristu, a razlog zašto je to učinio očigledan je. Pažljivo i temeljno ispitivanje Pavlovih nadahnutih spisa pokazuje da je ovaj blaženi apostol zapravo verovao da je Isus Hristos Jahve (iako on nije ni Otac ni Sveti Duh).

Na primer, Pavle je učio da je Hristos Gospod i pravedni Sudija i živih i mrtvih, koji će se pojaviti na Dan suda da nagradi verne dopuštajući im da uđu u njegovo carstvo. Ove činjenice navode apostola da izlije hvalu i obožavanje svome vaskrslom i uzvišenom Gospodu!

„Ja te, dakle, zaklinjem pred Bogom i Gospodom našim Isusom Hristom, koji će suditi živima i mrtvima javljanjem svojim i Carstvom svojim: Propovijedaj riječ, nastoj u vrijeme i nevrijeme, pokaraj, zaprijeti, utješi, sa svakom strpljivošću i poukom. Jer će doći vrijeme kada zdrave nauke neće podnositi, nego će po svojim željama okupiti sebi učitelje da ih češu po ušima; I odvratiće uši od istine, a okrenuti se bajkama. A ti budi trezven u svemu, zlopati se, vrši djelo jevanđelista, služenje svoje ispuni. Jer ja se već prinosim na žrtvu, i vrijeme mojega odlaska nastade. Dobar rat ratovah, trku završih, vjeru održah. Sad me čeka vijenac pravde, koji će mi u onaj Dan dati Gospod, pravedni Sudija; ali ne samo meni, nego i svima koji s ljubavlju očekuju Dolazak njegov. Postaraj se da mi dođeš brzo. Jer me Dimas ostavi, zavoljevši sadašnji vijek, i otide u Solun; Kriskent u Galatiju, Tit u Dalmaciju; Luka je sam kod mene. Marka uzmi i dovedi sa sobom, jer mi je pogodan za službu. A Tihika poslah u Efes. Kada dođeš, donesi mi ogrtač što sam ostavio u Troadi kod Karpa, i knjige, osobito one od pergamenta. Aleksandar kovač mnoga mi zla učini. Neka mu Gospod plati po djelima njegovim. Njega se i ti čuvaj; jer se veoma protivio našim riječima. Pri mojoj prvoj odbrani niko ne osta sa mnom, nego me svi ostaviše. Neka im se ne uračuna! Ali Gospod bi sa mnom i osnaži me, da se kroz mene raširi propovijed i da čuju svi neznabošci; i bih izbavljen iz usta lavovih. I izbaviće me Gospod od svakoga zla djela i spasti za Carstvo svoje nebesko; Njemu slava u vijekove vijekova. Amin.“ 2. Timoteju 4:1, 8, 18

Ovo nije jedino mesto na kojem apostol govori o Isusu kao Gospodu živih i mrtvih ili kao o Onome koji dolazi da svakome sudi u pravednosti:

„Ali ne gledajući Bog na vremena neznanja, sad zapovijeda svima ljudima svuda da se pokaju; Jer je ustanovio dan u koji će suditi vaseljeni po pravdi preko Čovjeka kojega odredi i dade svima vjeru vaskrsnuvši ga iz mrtvih.“ Dela apostolska 17:30-31

„Jer zato Hristos i umrije i vaskrse i oživi da ovlada i mrtvima i živima. A ti, zašto osuđuješ brata svoga? Ili ti, zašto nipodaštavaš brata svoga? Jer ćemo svi predstati sudu Hristovom.“ Rimljanima 14:9-10

„Jer nam se svima valja javiti na sudu Hristovom, da primi svaki ono što u tijelu učini, bilo dobro ili zlo. Znajući, dakle, strah Gospodnji, uvjeravamo ljude, a Bogu smo poznati, a nadam se da smo poznati i vašim savjestima.“ 2. Korinćanima 5:10-11

Pavle na drugom mestu piše da je Hristos uzvišen Bogu s desne strane kao Glava svega stvorenja, pri čemu su mu potčinjene sve sile, poglavarstva i gospodstva – zapravo celokupno stvorenje:

„I kakva je neizmjerna veličina sile njegove na nama koji vjerujemo po djejstvu silne moći njegove, Koju učini u Hristu vaskrsavši ga iz mrtvih, i posadi sebi s desne strane na nebesima, Iznad svakoga načalstva, i vlasti, i sile, i gospodstva, i iznad svakoga imena što se može nazvati, ne samo u ovome vijeku, nego i u budućem; I sve pokori pod noge njegove, i Njega postavi iznad svega za glavu Crkvi, Koja je tijelo njegovo, punoća Onoga koji sve ispunjava u svemu.“ Efescima 1:19-23

Apostol ide čak dotle da objavljuje da Hristos poseduje svu punoću Božanstva (tj. ono što Boga čini svim onim što on suštinski jeste) u telesnom obliku!

„Jer u Njemu obitava sva punoća Božanstva tjelesno, I vi ste ispunjeni u Njemu, koji je glava svakoga načalstva i vlasti;“ Kološanima 2:9-10

Poznati evangelikalni naučnik Marej Dž. Haris ističe značaj Pavlove izjave:

„… Odvajanje katoikei od somatikos upućuje na to da se iznose dve odvojene tvrdnje (up. Vincent 906): da puna punoća Božanstva prebiva u Hristu večno i da ta punoća sada trajno prebiva u ovaploćenom Hristu u telesnom obliku. Tačno je da pre ovaploćenja pleroma nije prebivala u Hristu somatikos; nije tačno da pre ovaploćenja pleroma uopšte nije prebivala u njemu. Tako Pavle podrazumeva i večno božanstvo i trajnu čovečnost Hrista. Štaviše, katoikei … somatikos podrazumeva da je Hristos i pre i posle svog vaskrsenja ’posedovao‘ soma (up. 1:22; 1. Korinćanima 15:44; Filipljanima 3:21).“ (Haris, Exegetical Guide To The Greek New Testament: Colossians And Philemon [William B. Eerdmans Publishing Co., Grand Rapids, MI 2010], str. 89; podebljanje naše)

Ono što Pavlove izjave o Hristu čini tako izuzetnim jeste to što jevrejska Biblija uči da je Jahve taj koji dolazi da sudi svetu u pravednosti. Zapravo, grčka verzija Starog zaveta čak koristi isti jezik koji je Pavle upotrebio da opiše Hrista!

„Bog je pravedan sudija, i Bog je svaki dan gotov na gnjev.“ Psalam 7:12[engl. 11] LXX

„Ali Gospod uvijek živi; spremio je za sud prijesto svoj. On će suditi vasionome svijetu po pravdi, usudiće narodima pravo.“ Psalam 9:8-9[engl. 7-8] LXX

„Recite narodima: Gospod caruje; zato je vaseljena tvrda i neće se pomjestiti; on će suditi narodima pravo. Nek se vesele nebesa i zemlja se raduje; nek pljeska more i što je u njemu; Neka skače polje i sve što je na njemu; tada nek se raduju sva drveta šumska Pred licem Gospodnjim; jer ide, jer ide da sudi zemlji. Sudiće vaseljeni po pravdi, i narodima po istini svojoj.“ Psalam 95[engl. 96]:10, 12b-13 LXX – up. 97[engl. 98]:9

Ovi isti starozavetni spisi takođe svedoče da je Jahveovo carstvo večno i da je on uzvišen kao Glava nad svim stvorenjem:

„Carstvo je tvoje carstvo svijeh vijekova, i vlada tvoja na sva koljena.“ Psalam 145:13

„Potom David blagoslovi Gospoda pred svijem zborom, i reče David: Blagosloven si, Gospode Bože Izrailja oca našega, od vijeka do vijeka. Tvoje je, Gospode, veličanstvo i sila i slava i vječnost i čast, i sve što je na nebu i na zemlji; tvoje je, Gospode, carstvo, i ti si uzvišen svrh svega poglavar; Bogatstvo i slava od tebe je, i ti vladaš svijem, i u tvojoj je ruci moć i sila, i u tvojoj je ruci uzvisiti i ukrijepiti sve. Sada, dakle, Bože naš, hvalimo te i slavimo ime tvoje slavno. Jer ko sam ja i šta je moj narod da bismo mogli ovoliko prinijeti tebi dragovoljno? Jer je od tebe sve, i iz tvojih ruku primivši dasmo ti.“ 1. Dnevnika 29:10-14

„Tada stade Josafat u zboru Judinu i Jerusalimskom u domu Gospodnjem pred trijemom novijem, I reče: Gospode Bože otaca naših! Nijesi li ti Bog na nebu i vladaš svijem carstvima narodnijem? Nije li u tvojoj ruci moć i sila da ti niko ne može odoljeti?“ 2. Dnevnika 20:5-6

Sasvim je jasno da je Pavle namerno preuzeo sam jezik koji Stari zavet koristi za Jahvea i primenio ga na vaskrslog Hrista!

Kao da to nije dovoljno zapanjujuće, Pavle čini nešto sasvim zadivljujuće u svojoj poslanici Korinćanima:

„Što se pak tiče jedenja idolskih žrtava, znamo da idol nije ništa na svijetu, i da nema nijednoga drugoga Boga osim jednoga. Jer ako i ima takozvanih bogova, bilo na nebu bilo na zemlji, kao što je mnogo bogova i mnogo gospoda, Ali mi imamo samo jednoga Boga Oca, od kojega je sve i za kojega smo mi, i jednoga Gospoda Isusa Hrista, kroz kojega je sve i mi kroz njega.“ 1. Korinćanima 8:4-6

Izvanredno je to što je Pavle preoblikovao jezik Šeme, odnosno monoteističkog ispovedanja koje se nalazi u Ponovljenim zakonima 6:4, kako bi Isusa uključio u jedinstveni identitet Boga Izrailja!

„Čuj, Izrailju: Gospod je Bog naš jedini Gospod.“ Ponovljeni zakoni 6:4

To znači da je, što se Pavla tiče, jedan Jahve koji se ispoveda u ovom starozavetnom veroispovedanju niko drugi do vaskrsli Gospod Isus Hristos!

„Dok je ostatak sveta možda očaran mnoštvom bogova i gospodara, za nas, to jest za sve one koji imaju znanje zajedničko svim hrišćanima (st. 1, 4), stvari stoje drugačije. Ključne reči 6. stiha – ’Gospod‘, ’Bog‘ i ’jedan‘ – preuzete su iz Ponovljenih zakona 6:4 (’Gospod je Bog naš, Gospod je jedan‘), gde se i Gospod i Bog odnose na istog (jednog) Boga. Ovde je Pavle ’protumačio „Boga“ kao „Oca“, a „Gospoda“ kao „Isusa Hrista“, dodajući u svakom slučaju objašnjavajući izraz: „Bog“ je Otac, „od koga je sve i mi za njega“, a „Gospod“ je Isus Mesija, „kroz koga je sve i mi kroz njega“.‘ Pavle tako istovremeno ponovo potvrđuje jevrejski monoteizam I NAJVIŠU MOGUĆU ZAMISLIVU HRISTOLOGIJU. Hristos nalazi svoj identitet unutar same definicije tog jednog Boga/Gospoda Izrailja…

„Izjava o jedinstvenom gospodstvu Isusa Hrista središnja je za Pavlovu teologiju uopšte, a posebno za ovu poslanicu. ’Hristološki monoteizam‘ koji se ovde potvrđuje razlikuje hrišćansku zajednicu i od nehrišćanskog judaizma i od neznabožačkog paganstva. Jevrejski monoteizam se potvrđuje nasuprot svim oblicima paganskog politeizma ili (ateizma), dok se, nasuprot nehrišćanskom judaizmu, razume da Hristos učestvuje u Božjem identitetu.“ (Roj E. Ciampa i Brajan S. Rozner, The First Letter to the Corinthians (The Pillar New Testament Commentary), D. A. Karson (glavni urednik) [William B. Eerdmans Publishing Company, Grand Rapids, MI 2010], str. 383-384; podebljanje i verzal naši)

Čak se i Džejms D. G. Dan, koji je jedan od onih naučnika čije spise Vilijams izričito preporučuje, slaže da je blaženi apostol preoblikovao Šemu tako da u to ispovedanje uključi Hrista:

„Očigledno je da u 6. stihu doista postoje pred-Pavlovski i pred-hrišćanski elementi. Ispovedanje da je Bog jedan jasno je jevrejsko (up. naročito Ponovljeni zakoni 6.4; Jakovljeva 2.19); ispovedanje da je ’Isus Gospod‘ naročito je omiljeno Pavlu, ali je zasigurno bilo karakteristično i za helenističko hrišćanstvo mimo Pavla (Rimljanima 10.9; 1. Korinćanima 12.3; Efescima 4.5; Filipljanima 2.11); a upotreba predloga ’od‘, ’kroz‘ i ’ka‘ kada se govori o Bogu i kosmosu (’sve stvari‘) bila je raširena u antičkom svetu i tipično stoička. Ali ovde nema stvarne paralele Pavlovoj formulaciji (čak ni 1. Timoteju 2.5), i čini mi se verovatnijim da je Pavle sam sastavio ove ranije i raširenije elemente kao odgovor na situaciju sa kojom se suočio u Korintu … Tako polazi od zajedničke osnove osnovne monoteističke vere (’Postoji jedan Bog, Otac‘); prvo dodaje ’od koga (dolaze) sve stvari‘, tvrdnju koja bi Korinćanima bila poznata i sa kojom bi se bez sumnje složili; ali onda dodaje i ’i mi ka njemu‘ ili ’radi koga postojimo‘ (RSV). Zatim tome pridodaje osnovno ispovedanje helenističkog ili neznabožačkog hrišćanstva: ’Isus Hristos je Gospod‘. Ali time čini tri upadljive stvari. Prvo, tvrdi da je i Hristos Gospod jedan; time deli Šemu (Ponovljeni zakoni 6.4), jevrejsko ispovedanje monoteizma, između Boga Oca i Hrista Gospoda NA NAČIN KOJI NEMA RANIJE PARALELE. Drugo, dodaje ’kroz koga (dođe) sve‘; time deli i uobičajeniju stoičku formulaciju između jednog Boga (’od njega‘, ’ka njemu‘) i jednog Gospoda (’kroz njega‘; uporedi Rimljanima 11.36), na način koji je najbolje uporediv sa jevrejskom tradicijom Premudrosti (kao što smo videli). Treće, ponovo dodaje pomen sebe i svojih čitalaca – ’mi (postojimo) kroz njega‘ – koristeći isti predlog kao u prethodnom izrazu.“ (Dan, Christology In The Making: A New Testament Inquiry into the Origins of the Doctrine of the Incarnation [William B. Eerdmans Publishing Co., Grand Rapid, MI, drugo izdanje 1996], VI. The Wisdom Of God, str. 179-180; podebljanje i verzal naši)

A evo šta Dan kaže na drugom mestu:

„U zapanjujućem prilagođavanju Šeme (Ponovljeni zakoni 6.4), Pavle gospodstvo jednog Boga pripisuje Isusu Hristu. A ipak je njegovo ispovedanje Boga kao jednoga potvrđeno. Očigledno se gospodstvo Hrista nije shvatalo kao bilo kakvo uzurpiranje ili zamena Božjeg autoriteta, nego kao njegov izraz. Jedan Gospod svedoči o jednom Bogu. Ovo se takođe povezuje sa Filipljanima 2.10-11. Kao što je gore napomenuto, sveopšte ispovedanje Isusovog gospodstva shvata se kao slavljenje Boga Oca…

„Jedino očigledno razrešenje napetosti koju stvara Pavlovo govorenje o Isusu kao Gospodu jeste, dakle, slediti logiku koju nagoveštava njegovo primenjivanje tekstova o Jahveu na Isusa kao Gospoda… To jest, Isusovo gospodstvo je status koji je darovao Bog, UDEO u njegovom autoritetu. Nije da se Bog povukao u stranu, a Isus preuzeo. Pre je reč o tome da je Bog PODELIO svoje gospodstvo sa Hristom, a da ono nije prestalo da bude jedino Božje.

„U tom svetlu postaje malo iznenađujuće što Pavle može da govori i o ’sudijskom prestolu Božjem‘ (Rimljanima 14.10) i, na istovetan način, o ’sudijskom prestolu [toga] Hrista‘ (2. Korinćanima 5.10). Hristos se zamišlja kako deluje kao Božji predstavnik. U poslednji dan Bog će suditi tajne ljudskog roda ’kroz Isusa Hrista‘ (Rimljanima 2.16). Drugačije izraženo, Gospod će pri svom dolasku ’izneti na svetlost ono što je skriveno u tami i obelodaniti namere srca‘; ali pohvala koja iz toga sledi biće od Boga (1. Korinćanima 4.5). Slično tome, Pavlovo govorenje o ’danu Gospodnjem‘ očigledno je oblikovano prema tradicionalnom eshatološkom očekivanju. Ali Pavle je to očigledno smatrao usredsređenim na Hrista. Otuda varijacije: ’dan Gospoda našega Isusa Hrista‘, ’dan Gospodnji‘, ’dan Isusa Hrista‘, ’dan Hristov.‘ U Hristu Božja namera dostiže svoj vrhunac. Slično tome, u Rimljanima 11.26 nada u konačnog izbavitelja (Isaija 59.20) prenosi se sa Jahvea na Hrista, iako je težište u preostalim stihovima isključivo na Bogu (Rimljanima 11.28-36). Ovo hristologizovanje tradicionalne teističke eshatologije najbolji je primer raširenije pojave u kojoj ’govor o Bogu‘ postaje implicitno hristološki, a da hristologija ne prestaje da bude teocentrična.

„U svemu ovome jasno je da su Pavlovo shvatanje Božje namere i Božjeg otkrivenja radikalno izmenjeni, ali ne i njegovo shvatanje Boga kao jednog i konačno suverenog. Isus kao Gospod UČESTVUJE u toj suverenosti i barem je delimično vrši. Ako je bar uzvišeni Hristos zamišljen kao Božji namesnik, nije jasno na šta se svodi podrazumevano ’više od (namesnika)‘.“ (The Theology of Paul The Apostle [William B. Eerdmans Publishing Co., Grand Rapids, MI: izdanje u mekom povezu, 2006], poglavlje 4. The Gospel of Jesus Christ, 10. The Risen Lord, 10.5 Jesus as God?, str. 253, 254-255; podebljanje i verzal naši)

Hvaljenje i obožavanje vaskrslog Gospoda

To nije sve. Ne samo da smo videli Pavla kako izliva hvalu vaskrslom Gospodu u 2. Timoteju 4:18:

„I izbaviće me Gospod od svakoga zla djela i spasti za Carstvo svoje nebesko; Njemu slava u vijekove vijekova. Amin.“

Vidimo ga i kako se moli Hristu:

„I zahvaljujem Hristu Isusu Gospodu našemu koji mi dade moć, što me za vjerna primi, postavivši na služenje Mene, koji sam ranije bio hulnik i gonitelj i prkosnik, ali bih pomilovan, jer to iz neznanja učinih, u nevjerovanju; Ali se još više umnoži blagodat Gospoda našega sa vjerom i ljubavlju u Hristu Isusu. Istinita je riječ i svakoga primanja dostojna da Hristos Isus dođe u svijet da spase grješnike od kojih sam prvi ja. Ali zbog toga bih pomilovan da bi Isus Hristos pokazao na meni prvome sve dugotrpljenje, za primjer onima koji će vjerovati u njega za život vječni. A Caru vijekova, neprolaznome, nevidljivome, jedinome premudrome Bogu, čast i slava u vijekove vijekova. Amin.“ 1. Timoteju 1:12-17

Ovde Pavle zahvaljuje Hristu što ga je osnažio, kao i što mu je pokazao milost i milosrđe spasavši ga od njegovih greha. On to čak čini koristeći isti molitveni jezik koji na drugim mestima upotrebljava kada zahvaljuje Bogu!

„Zahvaljujem Bogu, kojemu služim od predaka u čistoj savjesti, što te se neprestano sjećam u molitvama svojim dan i noć;“ 2. Timoteju 1:3 – up. Luka 18:11; Jovan 11:41; Rimljanima 1:8; 1. Korinćanima 1:4, 14; 14:18; Filipljanima 1:3; Kološanima 1:3; 1. Solunjanima 1:2, 2:13; Filimonu 1:4

Pavle bi takođe mnoge svoje poslanice započinjao i završavao prizivanjem i Boga i Hrista da podare milost, milosrđe, mir, blagoslove itd. određenim pojedincima ili zajednicama kojima je pisao:

„Timoteju, pravome sinu po vjeri, blagodat, milost, mir od Boga Oca našega i Hrista Isusa Gospoda našega.“ 1. Timoteju 1:2 – up. 2. Timoteju 1:2

Ova prizivanja ili blagoslovi pretpostavljaju suštinsku jednakost Oca i Sina, kao što objašnjava Marej Dž. Haris:

„Na početku svake Pavlove poslanice stoji pozdrav koji se završava ustaljenom formulom: ’Milost vam i mir od Boga Oca našega i Gospoda Isusa Hrista‘ (1. Korinćanima 1:3 i drugde). Apostol ne kaže da postoje dva odvojena izvora milosti i mira, jedan božanski a jedan ljudski; znakovito je da se predlog od (u grčkom) ne ponavlja pre ’Gospoda Isusa Hrista‘. Naprotiv, Otac i Sin zajedno čine jedinstven izvor božanske milosti i mira. Ni za jedno puko ljudsko biće ne bi se moglo reći da je, zajedno sa Bogom, izvor duhovnog blagoslova. Samo ako je Pavle Isusa smatrao potpuno božanskim mogao je ovako da govori.“ (Haris, Three Crucial Questions About Jesus [Baker Books; Grand Rapids, MI 1994], str. 77; podebljanje naše)

Sve ovo stvara ozbiljne probleme za Vilijamsove tvrdnje. Prema islamu, sva prizivanja, naročito molbe za milost i blagoslove, moraju se upućivati neposredno i isključivo Bogu:

Prenosi Abdulah ibn Mesud:
Nekada smo izgovarali pozdrav, imenovali se i pozdravljali jedni druge u molitvi. Alahov Poslanik je to čuo i rekao: — „Recite: ’At-tahiyyatu lil-lahi was-salawatu wat-taiyibatu. Assalamu ’Alaika aiyuha-n-Nabiyu wa-rahmatu-l-lahi wa-barakatuhu. Assalamu alaina wa-’ala ’ibadi-l-lahi as-salihin.. Ashhadu an la ilaha illa-l-lah wa ashhadu anna Muhammadan ’abdu hu wa Rasuluh. (Svi pozdravi pripadaju Alahu i sve molitve i sve dobre stvari (pripadaju Alahu). Mir neka je na tebe, o Proroče, i Alahova milost i blagoslovi (neka su na tebi). I mir neka je na nama i na dobrim (pobožnim) obožavaocima Alaha. Svedočim da niko nema pravo da bude obožavan osim Alaha i da je Muhamed njegov sluga i Poslanik.) Dakle, kada ovo izgovorite, tada ste zasigurno uputili pozdrave svakom dobrom (pobožnom) obožavaocu Alaha, bio on na Nebu ili na Zemlji.“ (Sahih al-Buhari, tom 2, knjiga 22, broj 294; *)

I:

Ibn Abas prenosi: Alahov Poslanik nas je učio tešehud isto onako kako nas je učio suru iz Kurana, i govorio bi: Sve službe učinjene rečima, svi činovi obožavanja i sve dobre stvari pripadaju Alahu. Mir neka je na tebe, o Proroče, i Alahova milost i blagoslovi. Mir neka je na nama i na Alahovim pravednim slugama. Svedočim da nema boga osim Alaha, i svedočim da je Muhamed Alahov Poslanik. U predanju Ibn Ruma (reči glase): „Kao što bi nas učio Kuran.“ (Sahih Muslim, knjiga 004, broj 0798; *)

I najzad:

Prenosi Aiša: da joj je Prorok rekao: „Gavrilo ti šalje selam (pozdrave).“ Ona je odgovorila: „Wa ’alaihi-s-Salam Wa Rahmatu-l-lah.“ (Mir i Alahova milost neka su na njemu). Tom 8, knjiga 74, broj 270; *)

Islamska teologija takođe uči da je Alah jedini suvereni Gospod koji vlada nad svim stvorenjem i koji dolazi da sudi svetu:

„I reci: „Sva hvala Allahu Koji Sebi nije uzeo deteta i Koji u vlasti nema sličnog, i Kome ne treba zaštitnik zbog nemoći“ – i istinski Ga veličaj!“ S. 17:111 Y. Ali

„A nevernici neće da prestanu da u Kur'an sumnjaju, sve dok im Čas iznenada ne dođe ili dok im ne dođe patnja u strahovitom Danu. Tog Dana vlast će samo Allah imati, On će im suditi: vernici i oni koji su dobra dela činili biće u rajskim baštama uživanja.“ S. 22:55-56 Hilali-Khan

„I još jednom: šta znaš šta je Sudnji dan?! Dan kada niko nikome neće moći nimalo da pomogne, tog Dana vlast će jedino Allah da ima.“ S. 82:18-19 Hilali-Khan

„Uistinu, kada Zemlja bude zdrobljena u komadiće, i kada dođe tvoj Gospodar, a anđeli budu sve red do reda, i kada taj dan Pakao bude primaknut, tada će čovek da se seti - a na šta mu je sećanje?! I reći će: „Kamo sreće da sam se za ovaj život pripremio!“ A tog Dana niko neće kao On kažnjavati, i niko neće kao On u okove okivati. A ti, o dušo smirena, vrati se Gospodaru svome zadovoljna, a i On tobom zadovoljan pa uđi i budi među Mojim slugama i uđi u Moj Raj!“ S. 89:21-30 Pickthall

U svetlu ovoga, Vilijams mora prihvatiti činjenicu da jezik koji je Pavle upotrebio da opiše Hrista dokazuje da je apostol verovao da je Isus istinski Bog kao i čovek (iako on nije ni Otac ni Sveti Duh).

Vilijams dalje piše:

Pavle kaže da je jedino Bog besmrtan. Besmrtan znači da ne umire. Proverite u rečniku. Dakle, ko god veruje da je Isus umro ne može verovati da je Isus Bog. Takvo verovanje protivrečilo bi onome što je Pavle ovde rekao. Štaviše, reći da je Bog umro jeste bogohuljenje protiv Boga. Ko bi upravljao svetom ako bi Bog umro? Pavle je verovao da Bog ne umire.

ODGOVOR:

Postoji nekoliko problema sa Vilijamsovim argumentom. Prvo, on u suštini napada slamnatog protivnika i u osnovi pogrešno predstavlja hrišćansko stanovište. Hrišćani veruju da je Isus i Bog I čovek, a ne samo Bog. Stoga bi njegov argument imao snage jedino kada bi hrišćani tvrdili da je Isus samo Bog i poricali da je i čovek.

Kao drugo, Vilijams pogrešno definiše fizičku smrt kao prestanak života, tj. tvrdi da neko ko umre više nije svestan. Međutim, ni Sveto pismo ni Kuran ne definišu fizičku smrt na taj način, budući da obe knjige potvrđuju da osoba nastavlja da postoji kao bestelesna duša/duh i stoga nastavlja da ima svest (up. Postanje 35:16-19; 1. Samuilova 28:11-19; Psalam 88:10; Isaija 14:9-11; Matej 17:3; Luka 8:54-55; 16:19-31; 2. Korinćanima 5:1-10; Filipljanima 1:23, 25; Jakovljeva 2:26; Otkrivenje 6:9-11).

Obratite pažnju, na primer, na to šta Kuran kaže o onima koji su ubijeni u džihadu:

„I ne kažite za one koji su na Allahovom putu poginuli: "Mrtvi su!" Ne, oni su živi, ali vi to ne osećate.“ S. 2:154 Muhamed Asad

„Nikako ne smatraj mrtvima one koji su poginuli na Allahovom putu. Ne, oni su živi i opskrbljeni su kod svoga Gospodara. Radosni su zbog onoga što im je Allah dao iz Svoga obilja, i veseli zbog onih koji im se još nisu pridružili, za koje neće da bude nikakvog straha i koji ni za čim neće da tuguju. Oni se raduju Allahovoj blagodati i dobroti, i tome što Allah neće da dopusti da propadne nagrada koja pripada vernicima. Onima koji su se odazvali Allahu i Poslaniku i nakon zadobijenih rana, onima između njih koji su dobro činili i bogobojazni bili - pripada velika nagrada.“ S. 3:169-172 Asad

Dakle, Isus je umro na osnovu toga što je bio ljudsko biće od krvi i mesa, a da nije prestao da postoji tokom ona tri dana dok je njegovo telo ležalo u grobu.

Treće, isti taj Pavle takođe kaže da je Hristos Onaj koji je uveo besmrtnost i večni život uništivši smrt:

„Ne postidi se, dakle, stradanja Gospoda našega, ni mene sužnja njegova, nego budi mi sastradalnik u Jevanđelju po sili Boga, Koji nas spase i prizva prizvanjem svetim, ne po djelima našim, nego po svojoj volji i blagodati datoj nam u Hristu Isusu prije vječnih vremena, A sada pokazanoj javljanjem Spasitelja našega Isusa Hrista, koji razruši smrt i obasja život i neraspadljivost Jevanđeljem, Za koje sam ja postavljen propovjednik i apostol i učitelj neznabožaca. Iz toga razloga ovo i stradam, ali se ne stidim; jer znam Kome sam povjerovao, i uvjeren sam da je On kadar sačuvati zalog moj za onaj dan.“ 2. Timoteju 1:8-12

Pavle je ovo mogao reći samo ako je verovao da je Hristos i Bog i čovek. Naposletku, ko drugi osim Boga može uništiti smrt i dati život i besmrtnost svojim stvorenjima?

„Zapovijedam ti pred Bogom koji svemu život daje“ 1. Timoteju 6:13

„Bog koji je stvorio svijet i sve što je u njemu, koji je Gospod neba i zemlje, ne stanuje u rukotvorenim hramovima, Niti prima ugađanja od ruku čovječijih, kao da nešto treba Njemu, koji sam daje svima život i dihanje i sve. I stvorio je od jedne krvi svaki narod čovječanstva da stanuje po svemu licu zemaljskome, i postavio je naprijed određena vremena i međe njihova boravljenja; Da traže Gospoda, ne bi li ga dodirnuli i našli, mada On nije daleko ni od jednoga od nas. Jer u Njemu živimo, i krećemo se, i jesmo; kao što su i neki od vaših pjesnika rekli: Jer Njegov i rod jesmo.“ Dela apostolska 17:24-28

Sada uporedite ovo sa onim što blaženi apostol kaže o Hristu i Svetom Duhu:

„Tako je i napisano: Prvi čovjek Adam postade duša živa, a posljednji Adam duh koji oživljuje.“ 1. Korinćanima 15:45

„Koji nas i učini sposobnim da budemo služitelji Novoga Zavjeta, ne slova nego Duha; jer slovo ubija, a Duh oživljuje.“ 2. Korinćanima 3:6

Tako je sasvim očigledno da je Pavle verovao da su Otac, Sin i Sveti Duh svi sposobni da daju život stvorenjima!

Sada dolazimo do kraja prvog dela našeg pobijanja. Molimo vas, pređite na drugi deo.