U ovom tekstu navodiću konkretne jevrejske izvore koji potvrđuju lično postojanje Mesije pre njegovog ljudskog života.

ENOH

„I na tom mestu videh izvor pravednosti Koji beše neiscrpan: I oko njega mnoge izvore mudrosti: I svi žedni pijahu iz njih, I ispuniše se mudrošću, I stanovi njihovi behu sa pravednima i svetima i izabranima. I u onaj čas onaj Sin Čovečji bi imenovan U prisustvu Gospoda duhova, I ime njegovo pred Glavom dana. Da, pre nego što behu stvoreni sunce i znaci, Pre nego što behu načinjene zvezde nebeske, Ime njegovo beše imenovano pred Gospodom duhova. On će biti štap pravednima na koji će se osloniti i neće pasti, I on će biti svetlost neznabošcima, I nada onima koji su smućenog srca. Svi koji žive na zemlji padaće i OBOŽAVAĆE ga, I hvaliće i blagosiljaće i pesmom slaviti Gospoda duhova. I iz tog razloga on je izabran I SAKRIVEN PRED NJIM, PRE STVARANJA SVETA i doveka. I mudrost Gospoda duhova otkrila ga je svetima i pravednima; Jer on je sačuvao deo pravednih, Zato što su omrzli i prezreli ovaj svet nepravednosti, I omrzli sva njegova dela i puteve u ime Gospoda duhova: Jer u njegovo ime oni su spaseni, I po njegovoj dobroj volji bi u pogledu njihovog života. U te dane potišteni u licu postaće carevi zemaljski, I moćni koji poseduju zemlju zbog dela ruku svojih, Jer u dan svoje teskobe i nevolje neće moći da spasu sami sebe. I predaću ih u ruke izabranih Mojih: Kao slama u ognju tako će goreti pred licem svetih: Kao olovo u vodi potonuće pred licem pravednih, I nikakav trag od njih više se neće naći. I u dan njihove nevolje biće počinka na zemlji, I pred njima će pasti i neće više ustati: I neće biti nikoga da ih uzme svojim rukama i podigne: Jer su odbacili Gospoda duhova i njegovog Mesiju. Neka je blagosloveno ime Gospoda duhova.“ 1. Enoh 48:1-10

„I tako Gospod zapovedi carevima i moćnima i uzvišenima, i onima koji žive na zemlji, i reče: ‘Otvorite oči svoje i podignite rogove svoje ako ste kadri da prepoznate Izabranoga.’ I Gospod duhova posadi ga na presto slave svoje, I duh pravednosti izli se na njega, I reč usta njegovih ubija sve grešnike, I svi nepravedni bivaju uništeni ispred lica njegovog. I ustaće u onaj dan svi carevi i moćni, I uzvišeni i oni koji drže zemlju, I videće i prepoznaće Kako sedi na prestolu slave svoje, I pravda se sudi pred njim, I nijedna lažna reč ne izgovara se pred njim… JER OD POČETKA SIN ČOVEČJI BEŠE SAKRIVEN, I Svevišnji GA SAČUVA U PRISUSTVU MOĆI SVOJE, I otkri ga izabranima. I zajednica izabranih i svetih biće posejana, I svi izabrani stajaće pred njim u onaj dan. I svi carevi i moćni i uzvišeni i oni koji vladaju zemljom Pašće pred njim na lica svoja, I OBOŽAVAĆE i položiće nadu svoju u onoga Sina Čovečjeg, I moliće ga i preklinjaće za milost iz ruku njegovih… I pravedni i izabrani biće spaseni u onaj dan, I nikada odsad neće videti lice grešnika i nepravednih. I Gospod duhova prebivaće nad njima, I s onim Sinom Čovečjim oni će jesti I ležati i ustajati doveka.“ 1. Enoh 62:1-3, 7-9, 13-14

KRITIČKI UČENJACI O ENOHOVOM SINU ČOVEČJEM

„Ovi tekstovi očigledno uče da je Sin Čovečji postojao na nebu pre nego što je trebalo da se pojavi na zemlji: bio je imenovan pored Boga na nebu (46:1); ime njegovo bi imenovano (48:2 i 3) i bio je sakriven kod Boga PRE STVARANJA. Tvrdnja da je Sin Čovečji i imenovan i sakriven PRE STVARANJA ne ostavlja nikakve sumnje da se smatralo da je postojao PRE STVARANJA, bez obzira na to da li imenovanje podrazumeva dovođenje u postojanje ili ne. … Prigovori T. V. Mensona, dakle, potpuno promašuju suštinu. Usredsređujući pažnju na ‘imenovanje’, on veruje da nema dokaza o verovanju u ‘predsvetsko postojanje’ Sina Čovečjeg; pre ima dokaza o ‘predsvetskom izboru’. On zaključuje: ‘predsvetski izbor ne mora nužno da uključuje predsvetsko postojanje, osim kao zamisao u umu Božjem.’ Ali ‘imenovanje’ nije čin koji dovodi Sina Čovečjeg u postojanje, nego pre podrazumeva da on već jeste u postojanju. Tekst, zapravo, govori o predsvetskom izboru pretpostojećeg bića koje, budući da treba i da bude ‘sakriveno’, svakako postoji izvan uma Božjeg. … Ne može, dakle, biti NIKAKVE OZBILJNE SUMNJE da je Sin Čovečji bio predsvetsko, pretpostojeće, nebesko biće, koje je bilo sačuvano na nebu do odgovarajućeg vremena za vršenje njegove službe kao eshatološkog sudije i cara.“ (Robert Gerald Hammerton-Kelly, „The Idea of Pre-Existence in Early Judaism: A Study in the Background of New Testament Theology“, doktorska disertacija [Union Theological Seminary, 1966], str. 67-70; podebljanje i verzal moji)

I:

„… Za naše potrebe tačan datum nije naročito važan. Ono što je bitno jeste uzvišeni karakter Sina Čovečjeg. Mnoge velike i slavne stvari kazuju se u Parabolama o toj ličnosti – koja se sada shvata kao božansko biće, a ne, recimo, kao narod Izrailj. Rečeno nam je da mu je dato ime ‘još pre stvaranja sunca i meseca, pre stvaranja zvezda’ (1 En. 48. 2-3). Rečeno nam je da će sva zemlja pasti ničice i obožavati ga. PRE STVARANJA bio je skriven u prisustvu samoga Boga, ali je oduvek bio Božji izabranik, i on je taj koji je otkrio Božju mudrost pravednima i svetima, koji će biti ‘spaseni u njegovo ime’, budući da ‘njegova je dobra volja da oni imaju život’ (48. 2-7).

„Na kraju vremena, kada svi mrtvi vaskrsnu, on je taj, ‘Izabrani’, koji će sesti na Božji presto (51.3). Sa tog ‘prestola slave’ on će ‘suditi svim delima svetih na nebu gore, mereći na tereziji njihova dela’ (61.8). ON SAM JE VEČAN: ‘On nikada neće proći niti nestati pred licem zemlje.’ I ‘svako zlo nestaće pred licem njegovim’ (69.79)…

„Na jednom mestu kosmički sudija zemlje naziva se mesijom – termin koji ćemo potpunije razmotriti u sledećem poglavlju. Za sada je dovoljno reći da dolazi od jevrejske reči za pomazanika i da se prvobitno više koristio za cara Izrailja, Božjeg pomazanika (to jest, onoga koga je Bog izabrao i kome je naklonjen. Sada vladar koga je Bog pomazao nije puki smrtnik; ON JE BOŽANSKO BIĆE KOJE JE ODUVEK POSTOJALO, koje sedi pored Boga na njegovom prestolu, koje će suditi zlima i pravednima na kraju vremena. On je, drugim rečima, uzdignut do samog Božjeg statusa i deluje kao božansko biće koje sprovodi Božji sud na zemlji. To je zaista uzvišena figura, onoliko uzvišena koliko je uopšte moguće biti a da se ne bude sam Gospod Bog Svemogući. Upadljivo je da JEDAN KASNIJI DODATAK Parabolama, poglavlja 70-71, poistovećuje tog Sina Čovečjeg ni sa kim drugim do sa Enohom. U tom NEŠTO KASNIJEM VIĐENJU, čovek, puki smrtnik, uzdignut je na taj vrhovni položaj pored Boga. Kao to uzvišeno biće, Sin Čovečji je obožavan i proslavljan od strane pravednih.“ (Bart D. Ehrman, How Jesus Became God: The Exaltation of a Jewish Preacher from Galilee [HarperOne, 2014], str. 66-67; podebljanje i verzal moji)

Obratite pažljivo pažnju na Ermanovu tvrdnju da knjiga Enohova poistovećuje Sina Čovečjeg sa večnim bićem, onim koje je oduvek postojalo, jer će se to pokazati veoma značajnim, kao što ćemo uskoro videti. Erman nastavlja:

„U jednoj zanimljivoj i ubedljivoj studiji, Alan Sigal, izučavalac drevnog judaizma, tvrdi da su rabini bili naročito zabrinuti zbog jednog shvatanja, očigledno raširenog u delovima judaizma, da je zajedno sa Bogom na nebu na božanskom prestolu bila i jedna izabrana sila. Prateći ove jevrejske izvore, Sigal ovu dvojicu – Boga i onoga drugog – naziva ‘dve sile na nebu’. Figura Sina Čovečjeg koju smo upravo razmotrili bila bi jedna takva božanska figura, budući da ona deli status i moć Božju…“ (Isto, str. 68; podebljanje moje)

4. JEZDRINA

„Ja, Jezdra, videh na gori Sionu veliko mnoštvo, koje nisam mogao izbrojati, i svi su pesmama hvalili Gospoda. Usred njih beše mladić velikog stasa, viši od svih ostalih, i na glavu svakoga od njih stavljaše venac, ali on beše uzvišeniji od njih. I ja bejah zanet. Tada upitah anđela: ‘Ko su ovi, gospodaru moj?’ On odgovori i reče mi: ‘Ovo su oni koji su svukli smrtno odelo i obukli besmrtno, i ispovedili su ime Božje; sada bivaju venčani i primaju palme.’ Tada rekoh anđelu: ‘Ko je onaj mladić koji im stavlja vence i daje palme u ruke?’ On odgovori i reče mi: ‘On je SIN BOŽJI****, koga su ispovedali u svetu.’ Tako počeh da hvalim one koji su hrabro stajali za ime Gospodnje. Tada mi anđeo reče: ‘Idi, kaži narodu mome kako su velika i mnogobrojna čudesa Gospoda Boga koja si video.’“ 4. Jezdrina 2:42-48

„Jer MOJ SIN Mesija biće otkriven sa onima koji su s njim, i oni koji ostanu radovaće se četiri stotine godina. A posle tih godina MOJ SIN Mesija umreće, i svi koji dišu ljudskim dahom.“ 4. Jezdrina 7:28-29

„Reče mi: ‘Ovo je tumačenje viđenja koje si video: Orao koji si video kako izlazi iz mora jeste četvrto carstvo koje se u viđenju pokazalo tvome bratu Danilu. Ali njemu nije bilo objašnjeno onako kako ja sada tebi objašnjavam ili sam objasnio… A što se tiče lava koga si video kako se budi iz šume i riče i govori orlu i prekoreva ga zbog njegove nepravednosti, i što se tiče svih njegovih reči koje si čuo, ovo je Mesija KOGA JE SVEVIŠNJI SAČUVAO do kraja dana, koji će ustati iz potomstva Davidovog, i doći će i govoriti im; on će ih osuditi zbog njihove bezbožnosti i zbog njihove opakosti, i izneće pred njih njihova prezriva dela. Jer najpre će ih postaviti žive pred svoj sudijski presto, i kada ih ukori, tada će ih uništiti. Ali on će u milosti izbaviti ostatak naroda mojega, one koji su spaseni širom mojih granica, i učiniće ih radosnima dok ne dođe kraj, dan suda, o kome sam ti govorio u početku. Ovo je san koji si video, i ovo je njegovo tumačenje.“ 4. Jezdrina 12:10-12, 31-35

„A kada se ovo zbude i pojave se znaci koje sam ti ranije pokazao, tada će MOJ SIN biti otkriven, koga si video kao čoveka kako izlazi iz mora. I kada svi narodi čuju njegov glas, svaki čovek napustiće svoju zemlju i rat koji vode jedni protiv drugih; i sabraće se nebrojeno mnoštvo, kao što si video, želeći da dođe i da ga pobedi. Ali on će stajati na vrhu gore Siona. I Sion će doći i pokazati se svim ljudima, pripremljen i sazidan, kao što si video goru isečenu bez ruku. I on, MOJ SIN****, prekoriće sabrane narode zbog njihove bezbožnosti (ovo je simbolizovala oluja), i prebaciće im u lice njihove zle misli i muke kojima će biti mučeni (koje su simbolizovali plamenovi), i uništiće ih bez napora zakonom (koji je simbolizovao oganj)… Rekoh: ‘O suvereni Gospode, objasni mi ovo: Zašto videh čoveka kako izlazi iz srca mora?’ On mi reče: ‘Kao što niko ne može da istraži ili sazna šta je u dubinama mora, tako niko na zemlji ne može videti MOGA SINA niti one koji su s njim, osim u vreme njegovoga dana.’“ 4. Jezdrina 13:32-38, 51-52

„Pohrani u srcu svom znake koje sam ti pokazao, snove koje si video i tumačenja koja si čuo; jer ćeš biti uzet između ljudi, i odsad ćeš živeti sa MOJIM SINOM i sa onima koji su kao ti, dok se vremena ne dovrše.“ 4. Jezdrina 14:8-9

ZAPAŽENI LIBERALNI BIBLIJSKI UČENJAK DŽON DŽ. KOLINS O ENOHU I 4. JEZDRINOJ

„… Dva najranija jevrejska tumačenja Danila 7 nalaze se u Parabolama Enohovim i u 4. Jezdrinoj 13. Oba ova mesta pretpostavljaju da je Danilov ‘neko kao sin čovečji’ pojedinac, i oba upotrebljavaju termin ‘mesija’ u odnosu na njega. U oba ova dokumenta figura Sina Čovečjeg je pretpostojeća, i stoga u nekom smislu transcendentna…“ (Collins, „The Danielic Son of Man“, The Scepter and the Star–The Messiahs of the Dead Sea Scrolls and Other Ancient Literature [Doubleday: 1995], poglavlje 8, str. 167)

Figura Sina Čovečjeg u Parabolama pokazuje znatan razvoj u odnosu na Danilovog ‘nekog kao sina čovečjeg’. U kasnijoj, rabinskoj tradiciji ime mesije navodi se među stvarima koje su prethodile stvaranju sveta. Sin Čovečji izjednačen je sa mesijom u 1. Enohovoj 48:10 i 52:4. Iako titula mesija igra sporednu ulogu u Parabolama, utoliko je značajnije što se poistovećenje mesije i Sina Čovečjeg može uzeti zdravo za gotovo. Danilov ‘neko kao sin čovečji’ pojavljuje se posle suda nad zverima/carstvima. U Parabolama se kaže da on obara careve sa njihovih prestola i iz njihovih carstava, i da zaseda na svom prestolu slave kao sudija (62:5; 69:29). On ima i ulogu otkrivaoca. U mnogim pogledima čini se da je pripodobljen Božanstvu (koje takođe sedi na prestolu svoje slave). U 48:5 ljudi padaju ničice i obožavaju ga. (Isto, str. 181; podebljanje moje)

„Iako one prvenstveno nisu delo tumačenja, Parabole ipak ostaju važan svedok ranog razumevanja Danila. One uzimaju zdravo za gotovo da je Danilov ‘neko kao sin čovečji’ nebeski pojedinac veoma uzvišenog statusa. Iako ne pružaju razlog da se misli da je ta figura bila poznata nezavisno od Danila, one pokazuju kako je Danilov tekst nadahnuo viđenja nebeskog spasiteljskog lika u judaizmu prvog veka.“ (Isto, str. 182; podebljanje moje)

Kolins takođe navodi da je, prema Enohu i 4. Jezdrinoj, Mesija,

„… pretpostojeća, transcendentna figura, koju je Svevišnji čuvao mnoge vekove.“ (Isto, str. 186)

POKOJNI JEVREJSKI UČENJAK DŽEJKOB NOJZNER O TOME KAKO JUDAIZAM PRIZNAJE MESIJU KAO BOGOČOVEKA

„Usredsređujemo se na to kako sistem izložen u Mišni preuzima i rešava ona ključna pitanja teleologije koja su u drugim, ranijim verzijama judaizma bila obrađivana kroz mesijansku eshatologiju. Ti raniji sistemi pribegavali su mitu o Mesiji kao spasitelju i izbavitelju Izrailja, natprirodnoj figuri uključenoj u političko-istorijske zadatke kao car Jevreja, čak i bogočoveku koji se suočava sa presudnim istorijskim pitanjima života Izrailja i rešava ih: Hristos kao car sveta, vekova, pa i same smrti.“ (Judaisms and Their Messiahs at the Turn of the Christian Era, priredili Jacob Neusner, William Scott Green i Ernest S. Frerichs [Cambridge University Press, 1987], str. 275; podebljanje moje)

PESIQTA RABBATI

1. Hošaja reče: „U budućnosti će Jerusalim biti svetiljka narodima sveta, i oni će hoditi u njegovoj svetlosti….“
   

„Raširi milost svoju na one koji te znadu, i pravdu svoju na dobra srca.“ (Psalam 36:10). Ovo je svetlost Mesije, kao što je pisano, „I vidje Bog svjetlost da je dobra“ (Postanje 1:4). Ovo nas uči da je Svetac, blagosloven neka je, video pokolenje Mesije i njegova dela pre stvaranja sveta. I sakrio je svetlost za Mesiju i njegovo pokolenje pod svojim Prestolom Slave.

Satana reče pred Svecem, blagosloven neka je: „Gospodaru sveta! Svetlost koja je sakrivena pod Tvojim Prestolom Slave, kome je [namenjena]?“ On mu reče: „Onome koji će te oterati natrag i osramotiti te, i postideti lice tvoje.“ On mu reče: „Gospodaru sveta! Pokaži mi ga!“ On mu reče: „Dođi i vidi ga!“ Kada je Satana VIDEO MESIJU, zadrhtao je i pao na lice svoje i rekao: „Zaista, ovo je Mesija koji će u budućnosti baciti mene i sve knezove naroda sveta u Gehenu….“

U taj čas narodi behu obuzeti strahopoštovanjem i rekoše pred njim: „Gospodaru sveta! Ko je onaj u čiju ruku ćemo pasti, kako mu je ime i kakva je njegova priroda?“ Svetac, blagosloven neka je, reče im: „Ime mu je Jefrem, Moj Istiniti Mesija. On će uzdići svoj stas i stas svoga pokolenja, i prosvetliće oči Izrailju, i spašće narod svoj, i nijedan narod ni jezik neće moći da stane protiv njega…. Svi njegovi neprijatelji i protivnici biće prestrašeni i bežaće od njega… pa će čak i reke prestati da teku u more….“

[Kada je stvorio Mesiju], Svetac, blagosloven neka je, poče da mu iznosi uslove [njegove buduće misije], i reče mu: „Oni koji su sakriveni s tobom [tvoje pokolenje], njihovi gresi će te u budućnosti prisiliti pod gvozdeni jaram, i učiniće te sličnim teletu čije su oči potamnele, i ugušiće tvoj duh jarmom, i zbog njihovih greha jezik će ti prionuti za nepce. Prihvataš li ovo?“

Mesija reče pred Svecem, blagosloven neka je: „Gospodaru sveta! Hoće li to stradanje trajati mnogo godina?“ Svetac, blagosloven neka je, reče mu: „Života mi tvoga i života glave moje, sedmica je ono što sam ti odredio. Ali ako je duša tvoja uznemirena, oteraću ih od ovoga časa.“

On reče pred Njim: „Gospodaru svetova! Sa radošću u duši svojoj i sa veseljem u srcu svome prihvatam to, da nijedan jedini od Izrailja ne bi propao; i ne samo da oni koji budu živi treba da budu spaseni u moje dane, nego i mrtvi koji su umrli od dana Adama, prvoga čoveka, sve do sada. I ne samo oni, nego i mrtvorođeni treba da budu spaseni u moje dane; i ne samo mrtvorođeni, nego i oni o čijem si stvaranju pomislio a koji nisu bili stvoreni. To je ono što želim, to je ono što prihvatam!“ (Pes. Rab. str. 161a-b)

Rekoše: U sedmici u kojoj dolazi Sin Davidov doneće gvozdene grede i staviće mu ih na vrat dok se telo njegovo ne povije, i on plače i jeca, i glas njegov diže se u Visine, i on govori pred Njim: „Gospodaru sveta! Koliko još može da podnese snaga moja? Koliko duh moj? Koliko duša moja? I koliko udovi moji? Zar nisam samo telo i krv?…“

U taj čas Svetac, blagosloven neka je, govori mu: „Jefreme, Moj Istiniti Mesijo, ti si već prihvatio [ovo stradanje] od šest dana stvaranja. Sada će tvoje stradanje biti kao Moje stradanje. Jer od dana kada je došao opaki Navuhodonosor i razorio Moj Hram i spalio Moje svetilište, i kada sam prognao Moju decu među narode sveta, života mi tvoga i života glave tvoje, nisam seo na Presto Svoj. A ako mi ne veruješ, pogledaj rosu koja je na Mojoj glavi….“

U taj čas on govori pred Njim: „Gospodaru sveta! Sada je um moj spokojan, jer je dovoljno slugi da bude kao Gospodar njegov!“ (Pes. Rab. str. 162a) (Raphael Patai, The Messiah Texts: Jewish Legends of Three Thousand Years [Wayne State University Press, Detroit, MI 1979], 12. Mesija koji strada, str. 111-113; podebljanje moje)

Evo šta Rivka Ulmer, jevrejski učenjak, kaže u vezi sa Mesijinim pretpostojanjem u Pesikti:

Sakriveni jevrejski Mesija odnosi se na PRETPOSTOJEĆE NEBESKO BIĆE, blistavo, veličanstveno, koje sedi na Prestolu Slave. Slično tome, hrišćanski opis Isusa, koji se povremeno naziva „Reč“ (Jovan 1:14), tvrdi da je hrišćanski Mesija bio sa Bogom na početku stvaranja. Pojam sakrivenog Mesije nastavlja se u mističnoj midraškoj književnosti, kao što je Midraš Konen, koji prikazuje skrivenog Mesiju koji prebiva u Edenskom vrtu.53 (Ulmer, „The Jewish Jesus: Revelation, Reflection, Reclamation“, u The Jewish Jesus: Revelation, Reflection, Reclamation, priredio Zev Garber [Purdue University Press, West Lafayette, Indiana 2011], str. 120 https://books.google.com/books?id=KtCWV590B5kC&printsec=frontcover#v=onepage&q&f=false; podebljanje i verzal moji)

Ulmer zaključuje:

Psalam stradanja (Psalam 22) primenjuje se na Mesiju Jefrema u Pesiqta Rabbati i stvara se pripovest o spasenju. Objašnjavanje biblijskih lema kao pripovesti jeste hermeneutički pristup nekih midraških tekstova; to je često slučaj u homiletičkim delima koja stvaraju pripovest za slušaoce. Pesiqta Rabbati sadrži rabinsku kristalizaciju stvaranja opisne pripovesti o jevrejskom Mesiji kroz Psalam 22 i njegovu metaforu nevolje. Aluzije na taj Psalam duboko su ugrađene u pripovest Pesiqta Rabbati. Ova pripovest deo je hagiografije;60 donekle nalikuje drugim pripovestima o mučenicima u rabinskim tekstovima. Osim toga, mesijanska pripovest je po sklopu donekle slična pripovesti o Isusu u jevanđeljima i vantestamentarnim spisima crkvenih otaca. Pesiqta Rabbati primenjuje Psalam 22 da bi potkrepila pojam stradanja Mesije Jefrema za čovečanstvo; u Novom zavetu, leme iz tog Psalma primenjuju se na Stradanje.61 Psalam pruža biblijski jezik i dramski scenario za opis stradanja jevrejskog i hrišćanskog Mesije. U Pesiqta Rabbati javlja se izuzetno tumačenje: Mesija strada za grehe Izrailja i sveta; Bog sklapa sporazum sa Mesijom da bude mučen radi grešnika.

Posle razdoblja stradanja, praćenog njegovim poniženjem i konačnom eshatološkom bitkom, Mesija učestvuje u Poslednjem sudu i vaskrsenju pravednih. Drugi rabinski tekstovi tumače leme kako bi povezali Psalam 22 i Akedu, Žrtvovanje Isaka. (Isto, str. 123; podebljanje i podvlačenje naše)

44. Tekst ima „ben David“, mada se nastavlja Mesijom Jefremom. To može ukazivati na stapanje mesijanskih ideja u Pesiqta Rabbati; alternativno, može biti posledica jedne od brojnih prepisivačkih grešaka u parmskom rukopisu.

45. U Otkrivenju 19:15 mesijanska figura vraća se da vlada „gvozdenom palicom“; taj izraz je simbol moći. Pesiqta Rabbati primenjuje taj izraz na moć vlasti. U Psalmima Solomonovim mesijanska figura je car po liku Davidovom (Ps. Sol. 17:21); on će smrviti neznabožačke tlačitelje Jerusalima gvozdenom palicom…

53. „Peta odaja: [ovde je gde] prebivaju Mesija ben David, Ilija i Mesija Jefrem. Ilija drži njegovu glavu i pušta je da počiva na njegovim grudima. On ga bodri i govori mu: Podnesi muku i sud Gospoda svoga dok te On kažnjava za greh Izrailja, jer Sveto pismo kaže: „on bi ranjen za naše prijestupe, izbijen za naša bezakonja“ (Isaija 53:5) sve do vremena kada dođe kraj. Svakog ponedeljka, četvrtka, subote i praznika drevni Praoci, Mojsije, Aron, David, Solomon, čitava carska loza, proroci i pobožni dolaze da ga [Mesiju] pozdrave i da plaču zajedno s njim. Oni mu izražavaju zahvalnost i govore mu: Podnesi sud Gospoda svoga, jer kraj je skoro stigao, i lanci koji su na vratu tvome biće skinuti i izaći ćeš u slobodu.“ Jellinek, BHM, 2:29.20-33 (preveo Rivka Ulmer), slično u 2:50.5-9. Ovde se Isaija 53:5 primenjuje na jevrejskog Mesiju…

58. Vidi Yalqut Shim’oni, Isaija 56: „Ovo je svetlost Mesije, kao što je pisano u Psalmu (36:10): „Raširi milost svoju na one koji te znadu, i pravdu svoju na dobra srca.“.“ (Isto, str. 127-128; podebljanje moje)

Evo Ulmerovog prevoda relevantnih delova Pesikte:

Pesiqta Rabbati 36:4

[Bog] poče da govori o uslovima sa [Jefremom], govoreći mu: U budućnosti će te gresi onih koji su bili sakriveni s tobom dovesti pod gvozdeni jaram. Učiniće te sličnim teletu čije oči tamne; i ugušiće tvoj duh [tvojim] jarmom; i zbog njihovih greha jezik će ti prionuti za nepce (Psalam 22:16) Jesi li voljan [da podneseš] ovo?

Mesija reče u [Božjem] Prisustvu: Hoće li ovo stradanje [trajati] mnogo godina?

Svetac mu reče: Života mi tvoga i života glave Moje! Odredio sam ti sedmicu [sedam godina]. Ako je duša tvoja ožalošćena, odmah ću ih prognati [grešne duše sakrivene s tobom].

[Mesija] reče u Njegovom prisustvu: Gospodaru vaseljene, uzeću ovo na sebe radosne duše i veselog srca, pod uslovom da nijedan [čovek] u Izrailju ne propadne’ [da] ne samo oni koji su živi budu spaseni u moje dane, nego i oni koji su mrtvi, koji su umrli od [dana] prvoga čoveka pa do sada, da budu spaseni [u vreme spasenja] u moje dane {ed. pr.: nego i pobačeni};40 [uključujući] one koje si pomislio da stvoriš, ali koji nisu bili stvoreni. Takve [stvari] želim, i zbog toga sam spreman da uzmem [sve ovo] na sebe. {ed. pr.: Istovremeno će Svetac, blagosloven neka je, odrediti za Mesiju četiri bića koja će nositi Mesijin presto slave.}…

Pesiqta Rabbati 36:6

Tokom sedmice [perioda od sedam godina] kada [Jefrem]43 dođe, doneće gvozdene grede44 i staviće mu ih na vrat dok se Mesijino telo ne povije. On će vrištati i plakati i glas njegov će se uzdići do visine [nebeske]. On će reći u Njegovom prisustvu: Gospodaru vaseljene, koliko još mogu da izdrže udovi moji? Koliko duh moj? Zar nisam samo telo i krv? Upravo je zbog tog trenutka David naricao, govoreći: „Opkoliše me psi mnogi; četa zlikovaca ide oko mene, probodoše ruke moje i noge moje.“ (Psalam 22:16). U taj čas Svetac im {ed. pr.: mu} govori: Jefreme, Moj pravedni Mesijo, ti si već prihvatio [ovo stradanje] od šest dana Stvaranja. Sada je tvoje stradanje kao Moje stradanje, još od dana kada je opaki Navuhodonosor razorio Moj Hram i spalio Moje svetilište, i prognao Moju decu među narode sveta, života mi tvoga i života glave Moje! Nisam seo na Presto Svoj. A ako ne veruješ, pogledaj rosu koja je na Mojoj glavi, „glava moja puna rose i kosa moja noćnijeh kapi“ (Pesma nad pesmama 5:2). U taj čas [Mesija] će reći u Njegovom prisustvu: Gospodaru vaseljene, sada je um moj spokojan, jer je dovoljno slugi da bude kao Gospodar njegov. (Ulmer, str. 116-118; podebljanje moje)

I:

Najraniji srednjovekovni rabinski tekst za koji se čini da navodi ovaj materijal iz Pesiqta Rabbati nalazi se kod Mošea iz Narbone (jedanaesti vek), koji se naziva i Moše Ha-Daršan (propovednik). On iznosi dijalog u kome Bog pita Mesiju da li prihvata svoje stradanje:

Midraš Berešit Rabati, Postanje 1:3: Tvoje oči neće videti svetlost, ali će tvoje uši čuti veliku porugu naroda sveta… jezik će ti prionuti za nepce [Psalam 22:16], koža će ti prionuti za kosti [Psalam 22:18], i telo tvoje biće iznureno od nevolje i uzdisanja. (Isto, str. 118; podebljanje moje)

Ponovo:

Pesiqta Rabbati 37:2: Ovo uči da će u budućnosti, u mesecu nisanu, Očevi Sveta [Praoci] ustati i reći mu: Jefreme, naš pravedni [istiniti] Mesijo, iako smo mi tvoji očevi, ti si veći od nas, jer si stradao [za] bezakonja naše dece i strašna iskušenja su te snašla, kakva nisu snašla ni ranija [pokolenja] ni kasnija. Radi Izrailja si [iskusio] muku, porugu i podsmeh među narodima sveta [Psalam 22:7-8]. „ako sjedim u mraku“ (Mihej 7:8) i u tami, i oči tvoje ne videše svetlost, i koža tvoja prionu za kosti tvoje [Psalam 22:18], i telo tvoje beše suvo kao komad drveta; i oči tvoje ne videše svetlost, i „koža im se prilijepila za kosti, osušila se kao drvo“ (Plač Jeremijin 4:8) [Psalam 22:18], i telo tvoje beše isušeno kao drvo i oči tvoje potamneše od posta – „Opkoliše me psi mnogi; četa zlikovaca ide oko mene, probodoše ruke moje i noge moje.“ (Psalam 22:16) – sve te [nevolje dogodile su se] zbog bezakonja naše dece. Volja je tvoja [da usrećiš] svoju decu onom dobrotom koju će Svetac izliti na Izrailja. Možda je zbog krajnje muke, koju si zbog njih pretrpeo u tamnici, um tvoj nezadovoljan njima. On im reče: Očevi Sveta, sve što sam učinio učinio sam samo radi vas i radi vaše dece i radi vaše časti i časti vaše dece, da bi imali koristi od dobrote koju će Svetac izliti na Izrailja. Rekoše: Jefreme, naš pravedni Mesijo, neka um tvoj bude spokojan, jer si umirio um svoga Tvorca i naše umove.

Pesiqta Rabbati 37:3: R. Simeon b. Pazi57 reče: U taj čas Svetac će uzdići Mesiju na nebo nad nebesima, i ogrnuće ga [nečim] od Svoga sjaja zbog naroda sveta, zbog opakih Persijanaca.. On [Bog] mu reče: Jefreme, Moj istiniti Mesijo, budi sudija ovima i učini sa njima kako duša tvoja želi, jer bi narodi odavno bili uništeni od tebe u trenu da moje milosti nisu bile silno moćne radi tebe, kao što je rečeno: „Nije li mi Jefrem mio sin? Nije li dijete predrago? Otkad govorih protiv njega, jednako ga se opominjem; zato je srce moje ustreptalo njega radi, doista ću se smilovati na nj, govori Gospod.“ (Jeremija 31:20).

Pesiqta Rabbati 37:4: [Zašto stih pominje] dvaput milost: „doista ću se smilovati na nj“ (Jeremija 31:20)? Jedna milost odnosi se na čas kada je on u tamnici, budući da će narodi sveta škrgutati zubima, namigivati očima, klimati glavama, otvarati usne, kao što je rečeno: „I govore: Oslonio se na Gospoda, neka mu pomože, neka ga izbavi ako ga miluje.“ (Psalam 22:8); {ed. pr.: „Opkoliše me psi mnogi; četa zlikovaca ide oko mene, probodoše ruke moje i noge moje.“ (Psalam 22:16)} Riču na njega kao lavovi i pomišljaju da ga proždru [Psalam 22:14], kao što je rečeno: „Razvaljuju usta svoja na nas svi neprijatelji naši.“ (Plač Jeremijin 3:46). {ed. pr.: „lav su koji riče i grabi plijen“ (Jezekilj 22:25) „Sasuši se kao crijep krjepost moja, i jezik moj prionu za grlo, i u prah smrtni mećeš me.“ (Psalam 22:15). I riču na njega kao lavovi i pomišljaju da ga proždru [Psalam 22:14], kao što je rečeno, „Razvaljuju usta svoja na nas svi neprijatelji naši. Strah i jama zadesi nas, pustošenje i zatiranje.“ (Plač Jeremijin 3:46-47)}. „doista ću se smilovati na nj“ (Jeremija 31:20) – [odnosi se na] čas kada on [Jefrem] izlazi iz tamnice, budući da će ga narodi sveta prezreti. Neće doći na njega jedno carstvo ni dva ni tri carstva sveta, nego će ga sto četrdeset carstava okružiti. Svetac će mu reći: Jefreme, Mesijo pravednosti moje, ne boj ih se, jer će svi oni umreti od daha usta tvojih, kao što je rečeno: „i dahom usana svojih ubiće bezbožnika“ (Isaija 11:4).58 (Isto, str. 121-122; podebljanje moje)