Još više dokaza da je Muhamed potvrdio Sveto pismo

Tekstualna nepokvarljivost Svetog pisma

Vreme je da se, još jednom, ukratko vratimo na pitanje najranijeg islamskog gledišta o autoritetu i tekstualnoj istinitosti Svetog pisma. U ovom članku ćemo pogledati nekoliko tekstova i hadisa kako bismo pružili dodatne dokaze da svi naši najraniji izvori potvrđuju da je Muhamed verovao da su Sveti spisi koje su Jevreji i hrišćani posedovali i iz kojih su čitali bili izvorna, nepokvarena otkrivenja od Boga.

Počinjemo sledećim odlomkom:

„Jevreji kažu: ’Hrišćani nisu na pravom putu’, a hrišćani kažu: ’Jevreji su ti koji nisu na pravom putu’, a ipak i jedni i drugi čitaju svoje Svete knjige (Toru ili Jevanđelje)…“ S. 2:113 Faruk Malik

Evo još jedne verzije:

„Jevreji kažu: ’Hrišćani nemaju ništa na čemu bi stajali.’ A hrišćani kažu: ’Jevreji nemaju ništa na čemu bi stajali.’ A IPAK SVI ONI ČITAJU BIBLIJU…“ Bilal Muhammad

Iz ovog teksta je očigledno da je Muhamed smatrao da Jevreji i hrišćani i dalje čitaju iz izvornog Svetog pisma koje im je Bog poslao, što potvrđuju i sledeći tumači:

„… Ibn Abas je rekao: kada su hrišćani iz Nedžrana došli da se sretnu s Alahovim poslanikom, sreli su ih jevrejski rabini, i obe strane su se prepirale jedna s drugom pred Alahovim poslanikom. Tada je jedan od Jevreja (Rafi` bin Hurajmila) rekao hrišćanima: Vi nemate ništa na čemu biste stajali; potom je porekao Isusa, sina Marijinog, kao proroka, i Indžil. Zatim je jedan čovek od hrišćana iz Nedžrana rekao Jevrejima: Vi nemate ništa na čemu biste stajali; i on je takođe porekao Mojsija kao proroka, i Toru. Tada je Alah objavio ovaj stih.

„… Al-Rabija je rekao: Ovaj stih se odnosi na narod Knjige u Muhamedovo vreme. Tumačeći ovaj stih, rekao je: Alah je ovo objavio muslimanskim vernicima da bi im dao do znanja da su i hrišćani i Jevreji zanemarili Alahove zapovesti u svojim knjigama, koje jasno svedoče o autentičnosti tih knjiga, o tome da ih je Alah objavio. Indžil, u čiju autentičnost hrišćani veruju, svedoči o istini koja je objavljena u Tori u vezi s Mojsijevim proroštvom i Alahovim zapovestima sinovima Izrailjevim. A Tora, u čiju autentičnost Jevreji veruju, svedoči o istini koja je objavljena u Indžilu o Isusovom proroštvu i Alahovim zapovestima… a ipak su obe strane govorile jedna drugoj da nijedna od njih nema ništa na čemu bi stajala uprkos svedočanstvu njihovih knjiga. Zato je Svevišnji objavio ovaj stih, jer ono što su tvrdili jedni protiv drugih NIJE ISTINA.

„… Njihovo međusobno poricanje jeste poricanje poslanikovog proroštva.

„… Katada je rekao: ovaj stih znači da su rani hrišćani bili u pravu, a zatim su izmislili nove stvari i zalutali; isto je važilo i za Jevreje.

(a ipak proučavaju knjigu)

„Znači Alahove knjige, Toru i Indžil, koje svedoče protiv poricanja Jevreja i hrišćana.

„… Ibn Abas je rekao“ oni obojica ČITAJU U SVOJOJ SOPSTVENOJ KNJIZI istinu koja svedoči protiv obeju njihovih tvrdnji; to jest, Jevreji poriču Isusa iako IMAJU TORU, u kojoj je Alah preko Mojsija uzeo od njih zakletvu da će verovati u Isusa. A u Indžilu je Isus svedočio o Mojsiju i o tome da je ono što mu je objavljeno u Tori od Alaha.

(Slično njihovim rečima jeste ono što govore oni koji ne znaju)

„Komentatori su se razilazili u mišljenju o ovom stihu. Neki su rekli da se odnosi na hrišćane koji govore slično onome što su Jevreji pre njih tvrdili… drugi su rekli da je to upućivanje na druge narode pre hrišćana i Jevreja… a treći su rekli da je to upućivanje na paganske Arape…“ (Tefsir al-Tabari, preveo Mutee'a Al Fadi; podebljanje i verzal naši)(1)

I:

Alah je rekao…

(Jevreji rekoše da hrišćani ne slede ništa (tj. nisu u ispravnoj veri); a hrišćani rekoše da Jevreji ne slede ništa (tj. nisu u ispravnoj veri); premda i jedni i drugi uče Sveto pismo.)

Alah je objasnio sporove, mržnju i tvrdoglavost koje narod Knjige gaji jedni prema drugima. Muhamed bin Ishak je preneo da je Ibn `Abas rekao: „Kada je izaslanstvo hrišćana iz Nedžrana došlo Alahovom poslaniku, došli su jevrejski rabini i počeli da se prepiru s njima pred Alahovim poslanikom. Rafi` bin Hurajmila reče: ’Vi ne sledite ništa’, i ponovi svoje neverovanje u Isusa i Indžil. Zatim jedan hrišćanin iz nedžranskog izaslanstva reče Jevrejima: ’Naprotiv, vi ne sledite ništa’, i ponovi svoje odbacivanje Musaovog proroštva i svoje neverovanje u Toru. Tada je Alah objavio ajet…

(Jevreji rekoše da hrišćani ne slede ništa (tj. nisu u ispravnoj veri); a hrišćani rekoše da Jevreji ne slede ništa (tj. nisu u ispravnoj veri); premda i jedni i drugi uče Sveto pismo.)“

Alah je jasno stavio do znanja da je svaka strana ČITALA POTVRDU onoga što je tvrdila da odbacuje U SVOJOJ KNJIZI. Prema tome, Jevreji ne veruju u Isusa, iako IMAJU TORU u kojoj je Alah uzeo njihov Savez preko Mojsijevog jezika da veruju u Isusa. Takođe, Jevanđelje sadrži Isusovu tvrdnju da su Mojsijevo proroštvo i Tora došli od Alaha. A ipak, svaka strana nije verovala u ono što je druga strana IMALA. (Tefsir Ibn Kesir; podebljanje i verzal naši)(2)

Opet:

Jevreji kažu: ’Hrišćani ne stoje ni na čemu’, što bi se moglo upotrebiti kao potpora [njihovim tvrdnjama], i oni odbaciše Isusa; a hrišćani kažu: ’Jevreji ne stoje ni na čemu’, što bi se moglo upotrebiti kao potpora [njihovim tvrdnjama], i oni odbaciše Mojsija; a ipak i jedni i drugi UČE SVETO PISMO, NJIMA OBJAVLJENO: u Svetom pismu Jevreja nalazi se potvrda Isusa, a u Svetom pismu hrišćana nalazi se potvrda Mojsija (yatlūna’l-kitāba, ’oni uče Sveto pismo’: rečenica je okolnosna odredba). Tako, na način na koji su ovi govorili, neuki, među Arapima i drugima, govore slično onome što ovi govore (ova poslednja fraza [mithla qawlihim, ’slično onome što govore’] jeste objašnjenje reči dhālika, ’na taj [način]’): to jest, svakom pripadniku neke vere govorili bi: ’Vi nemate osnova’; Bog će presuditi među njima na Dan vaskrsenja u pogledu njihovih razmimoilaženja u veri, i uvešće onoga koji potvrđuje u Raj, a onoga koji poriče u Vatru. (Tefsir al-Dželalejn; podebljanje i naglasak naši)

Gledišta ovih muslimanskih tumača da Jevreji Muhamedovog vremena „IMAJU Toru“, i da i oni i hrišćani nisu verovali u ono što je druga strana imala iako su i jedni i drugi učili Sveto pismo koje im je Bog objavio, pretpostavljaju da su Jevreji i hrišćani posedovali izvorna, nepokvarena otkrivenja koja je Bog dao i Mojsiju i Isusu.

Dakle, prema ovim znamenitim učenjacima, Jevreji i hrišćani Muhamedovog vremena učili su izvorno objavljeno Sveto pismo koje je potvrđivalo ono što je druga strana posedovala, tj. Sveto pismo Jevreja potvrđivalo je Isusov dolazak, a Sveto pismo hrišćana potvrđivalo je Mojsijevo proroštvo. A muslimanski apologete bi hteli da poverujemo da ovaj stih zapravo znači da su Jevreji i hrišćani učili pokvarene, nepouzdane spise koji više nisu tačno odražavali ono čemu su izvorna otkrivenja učila — uprkos činjenici da sam tekst apsolutno ništa ne govori o tekstualnom kvarenju!

Sledeći odlomak je još jedan tekst koji potvrđuje da je Muhamed verovao u tekstualno očuvanje ranijih Svetih spisa:

Reci: „Ko je bio neprijatelj Gavrilu, tako da ga je on spustio na tvoje srce/um s Božjom dozvolom, potvrđujući ono što je između njegovih ruku, i (kao) vođstvo i radosnu vest vernicima.“ S. 2:97 Muhammad Ahmed - Samira

Sledeći muslimanski učenjak pominje jedno određeno predanje u vezi s navedenim stihom, koje nam daje jasnu predstavu o tome kako su neki od Muhamedovih drugova gledali na svete spise Jevreja i hrišćana:

(97, 98) Ova dva stiha su objavljena, kako prenosi Vahidi, na osnovu Ibn 'Abasovog autoriteta, kada su Jevreji iz Medine došli Proroku govoreći: „Pitaćemo te o izvesnim stvarima. Ako nam odgovoriš istinito, sledićemo te. Reci nam koji od anđela silazi k tebi, jer nema proroka a da mu anđeo ne dolazi od njegovog Gospoda s [nalogom] poslanstva i otkrivenja. Ko je tvoj anđeo?“ On odgovori: „To je Gavrilo.“ Oni rekoše: „On je onaj koji silazi sa sukobom i bitkom; on je naš neprijatelj. Da si rekao ’Mihailo’, anđeo koji silazi s kišom i milošću, sledili bismo te“ (Vahidi, str. 26). Vahidi dalje prenosi, na osnovu autoriteta al-Šabija, da je 'Umar ibn al-Hatab rekao: „Imao sam običaj da posećujem Jevreje u njihovim školama KADA SU PROUČAVALI TORU I DA SE DIVIM TOME KAKO SE TORA SLAŽE S KURANOM I KAKO SE KURAN SLAŽE S TOROM. Rekoše mi: ’O 'Umare, nema nam nikoga dražeg od tebe.’ ’Zašto?’ upitah. ’Zato što’, rekoše, ’dolaziš k nama i uživaš u našem društvu.’ Odgovorih**, ’Dolazim da bih se divio tome kako se BOŽJE KNJIGE MEĐUSOBNO POTVRĐUJU.’**…“ (Mahmoud M. Ayoub, The Qur'an and Its Interpreters [State University of New York Press (SUNY), Albany, NY 1984], prvi tom, str. 127; podebljanje i verzal naši)

Umarove izjave ukazuju na to da je verovao da njegovi jevrejski savremenici proučavaju iz izvorne Tore date Mojsiju. U suprotnom, morali bismo pretpostaviti da se Umar divio činjenici da se pokvarena Tora slaže s Kuranom i potvrđuje ga, i obrnuto!

Niti je ovo jedini izveštaj koji pominje Umarovu zadivljenost Torom:

Preneo Džabir ibn Abdulah
Umar ibn al-Hatab doneo je Alahovom poslaniku (mir neka je s njim) PRIMERAK TORE i rekao: Alahov poslaniče, ovo je primerak Tore. On (Alahov poslanik) je ćutao, a on (Umar) je počeo da je čita. (Boja) lica Alahovog poslanika se promenila, nakon čega Ebu Bekr reče: Neka te majka tvoja oplakuje, zar ne vidiš lice Alahovog poslanika? Umar pogleda lice Alahovog poslanika i reče: Tražim utočište kod Alaha od Alahovog gneva i gneva Njegovog poslanika. Zadovoljni smo Alahom kao Gospodom, islamom kao verom i Muhamedom kao Prorokom. Nakon čega Alahov poslanik reče: Tako mi Onoga u čijoj je ruci Muhamedov život, čak i kada bi se Mojsije pojavio pred vama i vi ga sledili, ostavivši mene po strani, sigurno biste zalutali u zabludu; jer da je (Mojsije) živ (sada), i da je zatekao moju proročku službu, on bi zasigurno sledio mene.
Preneo Darimi. (Tirmizijev hadis, broj 69; ALIM Online Version)

Obratite pažnju na činjenicu da Muhamed nije napao tekstualnu istinitost Tore, što bismo od njega očekivali da nije verovao kako je Sveto pismo očuvano. Naprotiv, čitav Muhamedov problem s Umarovim čitanjem Mojsijeve knjige jeste u tome što je kuransko zakonodavstvo zamenilo Mojsijeve spise, te su muslimani stoga obavezni da slede Muhamedova pravila, a ne ona koja su dali prethodni proroci i poslanici.

A evo i poslednjeg hadisa koji pruža dodatni dokaz da je Muhamed smatrao da Jevreji i hrišćani i dalje poseduju izvornu, nepokvarenu Toru i Sveto pismo koje im je Bog dao:

Preneo Zijad ibn Labid

Alahov poslanik govorio je o nečemu i rekao: To će se dogoditi kada znanja više ne bude. Rekoh: Alahov poslaniče, kako će znanje nestati kada ćemo mi učiti Kuran i učiti našu decu da ga uče, a naša deca će učiti svoju decu da ga uče, sve do Dana vaskrsenja? Nato on reče: Zijade, neka majka tvoja plače nad tobom. Mislio sam da si jedan od onih koji najbolje razumeju veru u Medini. Zar ovi Jevreji i hrišćani ne uče Toru i Bibliju, a ne postupaju prema onome što je u njima sadržano?

Preneli Ahmed, Ibn Madža, Tirmizi. Tirmizijev hadis, broj 69; ALIM Online Version)

Primetite kako Muhamed kaže da će muslimani biti poput Jevreja i hrišćana koji, iako i dalje poseduju i čitaju Toru i Bibliju, ne postupaju prema onome čemu one uče.

Stoga je vreme da se muslimanski apologete suoče s činjenicom da je njihov sopstveni prorok istinski verovao u tekstualnu pouzdanost Svetog pisma koje su Jevreji i hrišćani posedovali i čitali tokom njegovog života. Kao takvi, moraju se suočiti sa stvarnošću i prihvatiti da ti isti Sveti spisi u koje je Muhamed verovao, i za koje je potvrdio da su otkrivenja poslata od Boga, osuđuju njega kao lažnog proroka.

Naposletku, budući da je Muhamed protivrečio ključnim, suštinskim učenjima svetih spisa Jevreja i hrišćana, on ne može biti istinski prorok poslat od Boga Avrama, Isaka i Jakova. Naprotiv, on je jedan od antihrista pred kojima Sveto pismo upozorava:

„Djeco, posljednji je čas, i kao što čuste da Antihrist dolazi, i sada su se pojavili mnogi antihristi; otuda znamo da je posljednji čas. Od nas iziđoše, ali ne bijahu od nas; jer da bijahu od nas, ostali bi s nama; ali da se pokažu da nisu svi od nas. A vi imate Pomazanje od Svetoga i znate sve. Ne pisah vam zato što ne znate istinu, nego što je znate, i da nikakva laž nije od istine. Ko je lažljivac ako ne onaj ko poriče da Isus jeste Hristos. Taj je antihrist koji odriče Oca i Sina. Svaki koji odriče Sina, ni Oca nema; a koji priznaje Sina, ima i Oca.“ 1. Jovanova 2:18, 22-23

„Ako primamo svjedočanstvo čovječije, svjedočanstvo je Božije veće; jer ovo je svjedočanstvo Božije koje je posvjedočio o Sinu svojemu. Koji vjeruje u Sina Božijega ima svjedočanstvo u sebi; koji ne vjeruje Bogu načinio ga je lažom, jer nije vjerovao svjedočanstvu kojim je Bog posvjedočio o Sinu svojemu. I ovo je svjedočanstvo da nam je Bog dao život vječni; i ovaj život je u Sinu njegovom. Onaj koji ima Sina ima život; ko nema Sina Božijega nema života. Ovo napisah vama koji vjerujete u ime Sina Božijega, da znate da imate život vječni i da vjerujete u ime Sina Božijega.“ 1. Jovanova 5:9-13

Jednostavno, ovome nema izmicanja.

Napomene

(1) Tvrdnja da su nedžranski hrišćani poricali Mojsijevo proroštvo toliko bi bila suprotna hrišćanskom učenju da je najverovatnije reč o muslimanskom izvrtanju onoga što se dogodilo, kako bi se uspostavila njihova muslimanska polemika i propaganda. Jevrejsko odbacivanje Isusa i Jevanđelja približno je tačno, ali pretvaranje hrišćanskog odbacivanja jevrejske vere u zrcalnu sliku jevrejske polemike u najmanju ruku je neupućeno, a u najgorem slučaju namerno izokretanje njihovih argumenata kako bi se pojavili kao „spasitelji obojice“ prevazilazeći njihove razlike prihvatanjem obojice — poput bahaista, koji se pojavljuju kao da prihvataju svakoga. Iako bi moglo izgledati privlačnije i razumnije prigrliti različita verska gledišta kao podjednako valjana, ipak je to samorazorno, jer je prigrliti nepomirljiva verska gledišta kao da su božanskog porekla nelogično i neizvodljivo.

(2) Osim gore pomenute činjenične greške o hrišćanskom stanovištu, u čitavom ovom argumentu postoji snažna ironija, barem kada se on posmatra kroz prizmu savremene muslimanske polemike. Naposletku, Jevreji su osuđeni zbog svog neverovanja u Isusa i Indžil, tj. u Knjigu koju hrišćani čitaju. A hrišćani su osuđeni zbog svog neverovanja u Knjigu koju Jevreji čitaju. A šta rade muslimani? Oni sada ne veruju ni u knjige jednih ni drugih, ni u knjige koje čitaju hrišćani ni u knjige koje čitaju Jevreji. Odlučili su da slede zablude obojice; u potpunoj suprotnosti s ranomuslimanskim rešenjem da su obe strane u pravu u onome što potvrđuju, a u krivu u onome što poriču u pogledu one druge, oni sada propagiraju da su obe strane u krivu u onome što potvrđuju. Ako to nije ironično, šta jeste?

Štaviše, sam Kuran je taj koji potvrđuje obe knjige kao božansko otkrivenje, i uprkos tome što Kuran govori o tim knjigama i potvrđuje ih, muslimani odbacuju te knjige onakve kakve jesu i čine tačno ono zbog čega su Jevreji i hrišćani osuđeni, tj. odbacuju ono što je potvrđeno u njihovoj sopstvenoj knjizi.