Ponovni osvrt na pitanje islamskog monoteizma

Još primera Muhamedovog očiglednog kršenja Tauhida

Nastavljamo sa svojim izazovom upućenim često ponavljanoj tvrdnji muslimana da islam uči veoma strog i beskompromisan monoteizam. U ovom članku iznećemo primere iz zabeleženih Muhamedovih izjava kako bismo ispitali i videli da li je islamski prorok zaista bio strogi unitarijanac koji je potvrđivao i učio pojam Tauhida, tj. onu naročitu vrstu islamskog monoteizma koju zastupa bezbroj muslimana širom sveta. Želimo da proverimo tvrdnju da je Muhamed bio beskompromisan u svojoj privrženosti apsolutnom monoteizmu.

Za početak, zabeleženo je da je Muhamed zabranio svojim sledbenicima da bilo koga nazivaju Sayyid ili gospodarom, pošto je Alah jedini Sayyid koga musliman ima:

Prenosi se od Abdulaha ibn Eš-Šihira, koji je rekao:

Otišao sam sa izaslanstvom Benu 'Amira Alahovom Poslaniku i mi (izaslanstvo) rekosmo: „Ti si naš gospodar (Sayyid).“ Na to je on odgovorio: „Gospodar ((as-Sayyid)) jeste Alah, Blagosloveni i Uzvišeni.“ Zatim rekosmo: „Ti si među nama najviše obdaren vrlinom i odlikom.“ Na to je Prorok odgovorio: „Recite ono što imate da kažete, ili deo onoga što imate da kažete, i ne dajte da vas šejtan zanese.“ [Ebu Davud je preneo ovaj hadis sa valjanim isnadom]

Prenosi se od Enesa:

Neki ljudi rekoše: „O Alahov Poslaniče, o najbolji među nama i sine najboljeg od nas, ti si naš gospodar i takođe sin našeg gospodara.“ Tada je on (Prorok) rekao: „O ljudi, recite ono što imate da kažete; ne dozvolite šejtanu da vas opčini. Ja sam Muhamed, Alahov rob i Njegov Poslanik. Ne volim da me uzdižete iznad položaja na koji me je Alah uzdigao, Najplemenitiji i Najveličanstveniji je On.“ [Preneo _An-_Nasa'i sa valjanim sanadom] (Kitab At-Tawheed, šejhul-islam Muhamed ibn Abdul-Vehab, prevod Odeljenja za kompilaciju i istraživanje Dar-us-Salam [Dar-us-Salam Publications Riyadh-Saudi Arabia, 1996], POGLAVLJE br. 66. Prorokovo čuvanje Tauhida, str. 185-186: vidi i ovaj link; komentari unutar dvostrukih zagrada i podvučeni naglasak naši)

Muhamed je, međutim, mora biti zaboravio da prema Kuranu postoji još jedan Sayyid osim Alaha — naime Jovan Krstitelj!

„I dok se on, stojeći u hramu, molio, anđeli ga pozvaše i rekoše: „Allah te raduje Jahjom (Jovanom) koji će da veruje u reči Allahove, prvakom, čednim čovekom i verovesnikom, potomkom čestitih!““ S. 3:39 Arberry

Obratite pažnju kako sledeći engleski komentar prevodi tu titulu:

A anđeli ga pozvaše, naime Gavrilo, dok je stajao u svetilištu, u hramu, u molitvi, da (anna, znači bi-anna; jedna varijanta čitanja glasi inna, što podrazumeva iskaz u upravnom govoru) „Bog ti javlja radosnu vest (čita se yubashshiruka, ili yubshiruka) o Jovanu, koji će potvrditi Reč, to jest, od Boga, naime Isusa, jer je on Božji Duh; naziva se [Božjom] ‚Rečju‘ zato što je stvoren rečju kun, ‚Budi‘; gospodarom, sa sledbenicima, i čednim, kome su zabranjene žene, i prorokom među pravednima“: kaže se da nikada nije sagrešio niti je to ikada nameravao. (Tafsir al-Jalalayn; podebljani i podvučeni naglasak naši)

Muhamedu je mora biti izmaklo iz pameti i to da Alah u Kuranu Potifara, čoveka koji je primio Josifa, naziva Sayyid ili gospodarom njegove žene:

„I njih dvoje prema vratima potrčaše - a ona pocepa njegovu košulju straga - i zatekoše njenog muža kraj vrata. „Kakvu kaznu zaslužuje onaj koji je hteo tvojoj ženi zlo da učini“, reče ona, „ako ne tamnicu ili bolnu kaznu?““ S. 12:25 Hilali-Khan

Ono što ovaj primer čini naročito zanimljivim jeste to što Alah Potifara ne samo da oslovljava kao Sayyid, nego ide toliko daleko da ga naziva i al-Aziz,

„I žene u gradu počeše da pričaju: „Upravnikova žena zavodi mladića, svog slugu, u njega se ludo zaljubila! Mi mislimo da je ona u očiglednoj zabludi.““ S. 12:30

„„Šta je sa vama bilo kad ste Josifa zavodile?“ Upita vladar. „Sačuvaj Allahu!“ Rekoše one, „mi o njemu ništa ružno ne znamo!“ „Sad će istina da izađe na videlo“, reče upravnikova žena, „ja sam ga zavodila, a on je, zaista, jedan od iskrenih.“ S. 12:51

A to je jedno od isključivih Alahovih imena!

„Reci: „Pokažite mi one koje pridružujete Njemu u obožavanju!“ Nema ih! Postoji samo Allah Silni i Mudri!““ S. 34:27

„Allah je blag prema slugama Svojim; On daje opskrbu kome hoće, i On je Moćan i Silan.“ S. 42:19; up. 22:40; 30:5

Muhamed je dalje mora biti zaboravio da je u drugom kontekstu rekao svojim sledbenicima da nekoga nazovu svojim Sayyid, nasuprot Rabb:

Prenosi Ebu Hurejra:
Prorok je rekao: „Ne treba da kažeš: ‚Nahrani svoga gospoda (Rabbaka), pomozi svome gospodu pri abdestu, ili daj vode svome gospodu‘, nego treba da kažeš: ‚moj gospodar (npr. Nahrani svoga gospodara umesto gospoda itd.), (Saiyidi)‘, ili ‚moj staratelj (Maulai)‘, i ne treba da se kaže ‚moj rob (Abdi)‘, ili ‚moja robinja (Amati)‘, nego treba reći: ‚moj momak (Fatai), moja devojka (Fatati)‘ i ‚moj dečak (Ghulami)‘.“ (Sahih al-Bukhari, tom 3, knjiga 46, broj 728)

Prenosi Ebu Hurejra:
Prorok je rekao: Niko od vas ne sme da kaže: „Moj rob“ (abdi) i „Moja robinja“ (amati), a rob ne sme da kaže: „Moj gospod“ (rabbi ili rabbati). Gospodar (roba) treba da kaže: „Moj mladić“ (fataya) i „Moja devojka“ (fatati), a rob treba da kaže „Moj gospodar“ (sayyidi) i „Moja gospodarica“ (sayyidati), jer ste vi svi (Alahovi robovi, a Gospod je Alah, Svevišnji. (Sunan Abu Dawud, knjiga 41, broj 4957)

O upotrebi reči Rabb imaćemo još nešto da kažemo za koji trenutak.

Da stvar bude gora, islamska predanja Muhamedu pripisuju sledeća imena: sayyid al-mursaleen (gospodar poslanih/onih koji su poslati), sayyid walad Adam (gospodar Adamovih sinova), sayyid al-naas (gospodar čovečanstva), sayyid al-kull (gospodar svega).

Obratite pažnju na sledeća predanja:

3162. Prenosi se da je Ebu Hurejra rekao: „Bili smo sa Alahovim Poslanikom odazivajući se na poziv. Uzeo je but, koji mu se dopadao, i pojeo nešto od njega. Rekao je: ‚Ja ću biti gospodar (sayyid) ljudi na Dan ustajanja. Znate li šta će to podrazumevati? Alah će sabrati prve i poslednje na istoj ravnici tako da će ih posmatrač moći sve videti, i neki ljudi će reći: ‚Zar ne vidite u kakvom ste stanju i šta vas je snašlo? Zašto ne potražite nekoga da se zauzme za vas kod vašeg Gospoda?‘ Neki ljudi će reći: ‚Vaš otac Adam!‘ Doći će mu i reći: ‚O Adame! Ti si otac čovečanstva. Alah te je stvorio Svojom rukom i udahnuo u tebe nešto od Svoga duha i naredio je anđelima da ti se poklone. Dao ti je da prebivaš u Vrtu. Zar se nećeš zauzeti za nas kod svoga Gospoda? Zar ne vidiš šta trpimo i šta nas je snašlo?‘ On će reći: ‚Moj Gospod je danas gnevan takvim gnevom kakav nikada ranije nije postojao niti će ikada opet postojati. Zabranio mi je Drvo, a ja sam bio neposlušan. O dušo moja! Dušo moja! Dušo moja! Idite nekom drugom. Idite Nuhu.‘

„Otići će Nuhu i reći: ‚O Nuhu! Ti si prvi od poslanika koji je poslat stanovnicima zemlje i Alah te je nazvao zahvalnim robom. Zar ne vidiš šta trpimo i šta nas je snašlo?‘ Zar se nećeš zauzeti za nas kod svoga Gospoda?‘ On će reći: ‚Moj Gospod je danas gnevan takvim gnevom kakav nikada ranije nije postojao niti će ikada opet postojati. O dušo moja! Dušo moja! Dušo moja! Idite Proroku, neka ga Alah blagoslovi i podari mu mir.‘ Doći će meni i ja ću pasti ničice pod Prestolom. Biće rečeno: ‚O Muhamede! Podigni glavu. Zauzmi se i tvoje zauzimanje biće uslišeno. Traži i biće ti dato.‘“

Muhamed ibn 'Ubejd je rekao: „Ne sećam se ostatka.“ (Aisha Bewley, The Sahih Collection of al-Bukhari, poglavlje 64. Knjiga o prorocima, V: Reči Alaha Svemogućeg, „Mi smo poslali Noja njegovom narodu: „Upozoravaj svoj narod pre nego što ga stigne bolna patnja!““ (71:1 do kraja sure); podebljani i podvučeni naglasak naši)

Ibn al-Kajim kaže: „Poželjno je moliti Alaha za blagoslove nad Prorokom tokom dana i noći džume, jer je Prorok rekao: ‚Molite se mnogo za mene tokom dana petka i noći petka.‘ Alahov Poslanik je vođa (sayyid) čovečanstva, a džuma je najbolji od dana u sedmici. Molitve nad njim toga dana povlastica su [koju on zaslužuje] i koja ne pripada nikome drugom. Ovaj čin ima i drugu mudrost, a to je da je svako dobro koje je prešlo na ovaj [muslimanski] ummet, na ovom svetu i na onom, prešlo preko njega. Alah je sabrao dobro ovoga i onoga sveta za ovaj ummet, a najveća čast i uspeh biće im podareni u petak. Toga dana biće im dane njihove kuće i dvorci u raju i to je dan kada će im biti dato još više kada uđu u raj. To je za njih dan slavlja na ovom svetu. To je takođe dan u koji Alah ispunjava njihove potrebe i uslišava njihove molitve i molbe na ovom svetu. Oni su svega toga svesni i u stanju su to da dosegnu zbog Proroka i kroz njega [su primili ta učenja]; stoga, iz zahvalnosti i priznanja za velike blagoslove koje smo kroz njega primili, treba mnogo da se molimo nad njim tokom dana i noći džume.“ (Fiqh-us-Sunnah, tom 2, broj 126, Molitva. Petkom molitva: Preporučene molitve i pozdravi nad Prorokom – uzeto iz ALIM CD-Rom izdanja; podebljani i podvučeni naglasak naši)

Vidi i sledeće *; *.

Muhamed je dalje zabranio svojim sledbenicima da nekoga nazivaju svojim Gospodom (Rabb) ili robom (abd):

U As-Sahihu (Muslim), Ebu Hurejra je preneo da je Alahov Poslanik rekao:

„Niko od vas ne treba da kaže: ‚Nahrani svoga Gospoda (Rabbaka), pomozi svome gospodu pri abdestu‘, nego treba da kaže: ‚Moj gospodar‘ (npr. Nahrani svoga gospodara umesto gospoda, itd.) (Saiyidi), ili ‚Moj staratelj‘ (Maulai), i niko ne treba da kaže: ‚Moj rob ('Abdi)‘, ili ‚Moja robinja ('Amati)‘, nego treba da kaže: ‚Moj momak‘ (Fatai), ‚Moja devojka‘ (Fatati) i ‚Moj dečak‘ (Ghulami).“ (Kitab At-Tawheed, POGLAVLJE br. 54. Ne treba reći „Moj rob (muški ili ženski)“, str. 162)

Prenosi Ebu Hurejra:
Prorok je rekao: „Ne treba da kažeš: ‚Nahrani svoga gospoda (Rabbaka), pomozi svome gospodu pri abdestu, ili daj vode svome gospodu‘, nego treba da kažeš: ‚moj gospodar (npr. Nahrani svoga gospodara umesto gospoda itd.), (Saiyidi)‘, ili ‚moj staratelj (Maulai)‘, i ne treba da se kaže ‚moj rob (Abdi)‘, ili ‚moja robinja (Amati)‘, nego treba reći: ‚moj momak (Fatai), moja devojka (Fatati)‘ i ‚moj dečak (Ghulami)‘.“ (Sahih al-Bukhari, tom 3, knjiga 46, broj 728)

Čak je i u Kuranu napisao da Alah nikada ne bi zapovedio ljudima da uzmu anđele i proroke za gospode umesto njega:

„On vam ne naređuje da anđele i verovesnike smatrate božanstvima. Zar da vam naređuje neverovanje, nakon što ste postali Njemu predani?!“ S. 3:80

Opet je izgleda zaboravio da Alah robove koje su muslimani posedovali naziva abd:

„O vi koji verujete! Propisuje vam se odmazda za ubijene: slobodan za slobodnog, rob za roba, i žensko za žensko. A onaj kome rod ubijenog oprosti, neka oni velikodušno postupe, a neka im on dobročinstvom uzvrati. To je olakšanje od vašeg Gospodara i milost. A ko nasilje i posle toga izvrši, njemu sledi bolna patnja.“ S. 2:178

„Ne ženite se neznanoboškinjama dok vernice ne postanu; uistinu je robinja - vernica bolja od neznanoboškinje, makar vam se ona i svidela! Ne udajte vernice za neznanobošce dok ne postanu vernici; jer uistinu je rob - vernik bolji od neznanobošca, makar vam se i dopadao. Oni pozivaju u Vatru, a Allah poziva Raju i oprostu, dozvolom Svojom, i pojašnjava ljudima reči i dokaze Svoje, da bi se prisećali i pouku primili!“ S. 2:221 Arberry

„Udajte neudate i ženite neoženjene, i čestite robove i svoje robinje; ako su siromašni, Allah će im iz Svoga obilja dati. Allah je neizmerno darežljiv i sve zna.“ S. 24:32 Arberry

Štaviše, propustio je da se seti da je prema Kuranu Isus jedan od onih koje muslimani moraju prihvatiti kao Gospoda:

„Oni, pored Allaha, bogovima smatraju svoje sveštenike, i svoje monahe i Mesiju, Marijinog sina. A naređeno im je da obožavaju samo jedinog Allaha – nema istinskog boga osim Njega. Uzvišen je On u odnosu na one koje Njemu pridružuju u obožavanju.“ S. 9:31

Upotreba arapskog veznika wa („i“) pokazuje da Alah pridružuje Isusa sebi kao Gospoda budući da je, prema muslimanskim učenjacima, to veznik partnerstva i/ili jednakosti!

Činjenica da je pominjanje Proroka neposredno povezano sa pominjanjem Alaha takođe pokazuje da je poslušnost Proroku povezana sa poslušnošću Alahu, a njegovo ime sa Alahovim imenom. Alah kaže: „Uzvišen si Ti! Rekoše oni, mi znamo samo ono čemu si nas Ti poučio! Zasigurno si Ti Sveznajući i Mudri.“ (2:32) i „verujte u Allaha i Njegovog Poslanika“ (4:136) Alah ih spaja koristeći veznik WA KOJI JE VEZNIK PARTNERSTVA. NIJE DOZVOLJENO KORISTITI OVAJ VEZNIK U VEZI SA ALAHOM NI ZA KOGA OSIM ZA PROROKA.

Huzejfa je rekao da je Prorok rekao: „Niko od vas ne treba da kaže: ‚Šta Alah hoće i (wa) taj i taj hoće.‘ Nego recite: ‚Šta Alah hoće.‘ Zatim stanite i recite: ‚Taj i taj hoće.‘“

Al-Hatabi je rekao: „Prorok vas je uputio na ispravno ponašanje stavljajući Alahovu volju pre volje drugih. Izabrao je ‚zatim‘ (thumma), koje podrazumeva sled i prvenstvo, nasuprot ‚i‘ (wa), KOJE PODRAZUMEVA PARTNERSTVO.“

Nešto slično pominje se u drugom hadisu. Neko je govorio u prisustvu Proroka, neka ga Alah blagoslovi i podari mu mir, i rekao: „Ko sluša Alaha i Njegovog Poslanika, ispravno je vođen, a ko se buni protiv njih obojice (spajajući ih upotrebom dvojine)…“ Prorok mu je rekao: „Kako si loš govornik! Ustani! [Ili je rekao: Izađi!]“

Ebu Sulejman je rekao: „Nije mu se dopalo što se ta dva imena tako spajaju ZATO ŠTO TO PODRAZUMEVA JEDNAKOST.“… (Kadi ‘Ijad, Kitab Ash-shifa bi ta'rif huquq al-Mustafa (Isceljenje prepoznavanjem prava Izabranoga), prevod Aisha Abdarrahman Bewley [Madinah Press, Inverness, Scotland, U.K.; treće izdanje 1991, meki povez], Prvi deo. Alahovo veliko uvažavanje vrednosti njegovog Proroka izraženo i rečju i delom, Prvo poglavlje. Alahova pohvala njemu i njegovo veliko uvažavanje prema njemu, Odeljak 1. O pohvali njemu i njegovim brojnim izvrsnim odlikama, str. 8; naglasak velikim slovima naš)

Tako je, grupišući Alaha i Isusa zajedno pomoću wa, autor(i) neizbežno pretvorio Isusa u Alahovog partnera i saradnika. A pošto arapski tekst prvobitno nije imao dijakritičke oznake, to bi značilo da bi onaj ko ga čita jasno video da je Isus stavljen uz Alaha kao Gospod u koga drugi moraju verovati, nasuprot svojim rabinima i sveštenicima.

Zapravo, Muhamedovo navodno objašnjenje Kurana 9:31 dalje dokazuje da je Isus jedan od onih koje su muslimani dužni da uzmu za svog Gospoda:

<„Oni, pored Allaha, bogovima smatraju svoje sveštenike, i svoje monahe i Mesiju, Marijinog sina.“> [9:31]. Imam Ahmed, At-Tirmizi i Ibn Džerir At-Taberi zabeležili su hadis preko nekoliko lanaca prenosilaca, od ‘Adija ibn Hatima, neka je Alah zadovoljan njime, koji je postao hrišćanin u vreme džahilijeta. Kada je poziv Alahovog Poslanika stigao u njegov kraj, ‘Adi je pobegao u Aš-Šam, a njegova sestra i nekoliko njegovih ljudi bili su zarobljeni. Alahov Poslanik je oslobodio njegovu sestru i dao joj darove. Ona je zatim otišla svome bratu i podstakla ga da postane musliman i da ode Alahovom Poslaniku. ‘Adi, koji je bio jedan od poglavara svoga naroda (plemena Taj), a čiji je otac, Hatim At-Ta’i, bio poznat po svojoj darežljivosti, otišao je u Al-Medinu. Kada su ljudi objavili njegov dolazak, ‘Adi je otišao Alahovom Poslaniku noseći srebrni krst oko vrata. Alahov Poslanik je proučio ovaj ajet...

<„Oni, pored Allaha, bogovima smatraju svoje sveštenike, i svoje monahe“>. ‘Adi je primetio: „Rekao sam: ‚Oni ih nisu obožavali.‘“ Prorok je rekao...

((Da, jesu. Oni (rabini i monasi) zabranjivali su im (hrišćanima i Jevrejima) dozvoljeno i dozvoljavali zabranjeno, a oni su ih slušali. Tako su ih obožavali.)) …

<„Oni, pored Allaha, bogovima smatraju svoje sveštenike, i svoje monahe“> to jest, hrišćani i Jevreji slušali su svoje monahe i rabine u svemu što su im dozvoljavali ili zabranjivali… (Tafsir Ibn Kathir (Abridged), Surat Al-A'raf to the end of Surah Yunus, skraćeno od grupe učenjaka pod nadzorom šejha Safijur Rahmana Al-Mubarakpurija [Darussalam Publishers & Distributors, Riyadh, Houston, New York, London, Lahore; prvo izdanje: maj 2000], tom 4, str. 409-410; podebljani naglasak naš)

Prema Muhamedovoj logici, poslušnost svemu što neka osoba zapoveda, naročito u slučajevima kada se neki zabranjeni vidovi vere čine dozvoljenim i/ili obrnuto, znak je da je neko uzeo tu određenu osobu ili grupu osoba za svoga Gospoda umesto Alaha.

Obratite pažnju na Muhamedove reči ovde, jer on nigde nije ograničio svoj stav, tj. nije rekao da je pogrešno slušati rabine i monahe u zabranjivanju dozvoljenog ili dozvoljavanju zabranjenog zato što oni nisu bili nadahnuti da to čine. Muhamed nije rekao da bi bilo u redu da vernici prihvate njihove odluke ako su primali otkrivenje od svoga Gospoda da zabrane nešto od onoga što je dozvoljeno ili obrnuto. Njegove uopštene izjave sugerišu da svaki put kada neko sledi onoga ko zabranjuje ono što je Alah učinio dozvoljenim ili dozvoljava ono što je Alah zabranio, on ili ona uzima tu određenu osobu (ili osobe) za svoga Gospoda.

Tako Muhamedovo objašnjenje Kurana 9:31 neizbežno vodi tome da je Hristos jedan od onih koje su muslimani dužni da prihvate kao svoga Gospoda uz Alaha, budući da Kuran podstiče „vernike“ da slušaju Isusa i dalje tvrdi da je on došao da učini dozvoljenim nešto od onoga što je bilo zabranjeno:

„Potvrđujući tako istinitost Tore, objavljene pre mene, i dopuštajući nešto što vam je bilo zabranjeno, ja vam donosim dokaz od vašega Gospodara. Pa, bojte se Allaha, a meni budite pokorni! Allah je zaista i moj i vaš Gospodar i samo Njega obožavajte. To je Pravi put! I kada je Isus osetio da oni ne veruju, rekao je: „Ko su pomagači moji na putu prema Allahu?“ „Mi smo Allahovi pomagači“, rekoše učenici, „mi u Allaha verujemo, a ti budi svedok da smo mi Allahu predani.“ Gospodaru naš, mi verujemo u ono što si Ti objavio, mi Poslanika sledimo, pa upiši nas među svedocima!“ S. 3:50-53

„A kad je Isus doneo očigledne dokaze, kazao je: „Donosim vam mudrost i dolazim da vam objasnim ono u čemu se razilazite. Zato se bojte Allaha i meni se pokoravajte. Allah je i moj i vaš Gospodar, pa Njega samo obožavajte! Ovo je Pravi put!““ S. 43:63-64

Kuran takođe podstiče muslimane da slušaju Alaha i Muhameda u svim pitanjima vere:

„Borite se protiv onih kojima je data Knjiga, a koji ne veruju ni u Allaha ni u onaj svet, oni ne smatraju zabranjenim ono što Allah i Njegov Poslanik zabranjuju i ne ispovedaju istinsku veru - sve dok ne daju glavarinu poslušno i pri tom budu ponizni.“ S. 9:29

„Kad Allah i Poslanik Njegov nešto odrede, onda ni vernik ni vernica nemaju pravo po svom nahođenju da postupe. A ko Allaha i Njegovog Poslanika ne posluša, taj je sigurno skrenuo s Pravog puta.“ S. 33:36 Hilali-Khan

Zapravo, slušati Muhameda i zakleti mu se na vernost znači slušati samog Alaha i zakleti se njemu na vernost!

„Ko se pokori Poslaniku, pokorio se i Allahu, a ko se okrene, pa Mi te nismo poslali da im čuvar budeš.“ S. 4:80

„Oni koji su ti se zakleli na vernost - zakleli su se, zaista, na vernost samom Allahu - Allahova ruka je iznad njihovih ruku! Onaj ko prekrši zakletvu krši je na svoju štetu, a ko ispuni ono na šta se obavezao Allahu, On će da mu podari veliku nagradu!“ S. 48:10

Muslimani se takođe moraju potpuno pokoriti Muhamedu baš kao što se pokoravaju Alahu:

„I, tako Mi Gospodara tvoga, oni neće da veruju sve dok za sudiju u međusobnim sporovima tebe ne prihvate, a potom u dušama svojim ne osete tegobu zbog onoga što si odredio i sasvim se ne pokore!“ S. 4:65

Zbog toga je Ibn Kesir mogao da napiše da niko nije istinski vernik dok se potpuno ne pokori Muhamedovim odlukama:

Čovek ne postaje vernik dok se ne obrati Poslaniku za sud I DOK SE NE POKORI NJEGOVIM ODLUKAMA

Alah je rekao…

<„I, tako Mi Gospodara tvoga, oni neće da veruju sve dok za sudiju u međusobnim sporovima tebe ne prihvate“> Alah se kune Svojim Slavnim, Najčasnijim Sobom, da niko neće dosegnuti veru dok se ne obrati Poslaniku za sud U SVIM STVARIMA. Zatim, šta god Poslanik zapovedi, to je čista istina kojoj se treba pokoriti spolja i iznutra. Alah je rekao…

<„a potom u dušama svojim ne osete tegobu zbog onoga što si odredio i sasvim se ne pokore“> značenje: oni prianjaju uz tvoj sud i stoga ne osećaju nikakvo oklevanje zbog tvoje odluke, i pokoravaju joj se iznutra i spolja. Oni se Prorokovoj odluci pokoravaju potpunom pokornošću, bez ikakvog odbacivanja, poricanja ili spora. Al-Buhari je zabeležio da je 'Urva rekao: „Az-Zubejr se posvađao sa jednim čovekom oko potoka koji su obojica koristili za navodnjavanje. Alahov Poslanik je rekao Az-Zubejru…

<<O Zubejre! Navodnjavaj (svoju baštu) prvi, a zatim pusti da voda poteče tvome susedu.>> Ensarija se naljutio i rekao: ‚O Alahov Poslaniče! Je li to zato što ti je on rođak?‘ Na to je lice Alahovog Poslanika promenilo boju (od gneva) i on je rekao…

<<Navodnjavaj (svoju baštu), o Zubejre, a zatim zadrži vodu dok ne dosegne zidove (koji okružuju palme). Zatim pusti vodu svome susedu.>> Tako je Alahov Poslanik dao Az-Zubejru njegovo puno pravo kada ga je Ensarija naljutio. Pre toga, Alahov Poslanik je izrekao velikodušan sud, koristan i za Az-Zubejra i za Ensariju. Az-Zubejr je rekao: ‚Mislim da je sledeći stih objavljen povodom tog slučaja…

<„I, tako Mi Gospodara tvoga, oni neće da veruju sve dok za sudiju u međusobnim sporovima tebe ne prihvate“>‘“ Drugi razlog u njegovom Tefsiru: Al-Hafiz Ebu Ishak Ibrahim ibn ‘Abdur-Rahman ibn Ibrahim ibn Duhajm zabeležio je da je Damra preneo da su dva čoveka iznela svoj spor pred Proroka, i on je presudio u korist onoga koji je među njima bio u pravu. Onaj koji je izgubio spor rekao je: „Ne slažem se.“ Drugi ga je upitao: „Šta onda hoćeš?“ On je rekao: „Hajdemo Ebu Bekru As-Sidiku.“ Otišli su Ebu Bekru i onaj koji je dobio spor rekao je: „Otišli smo Proroku sa svojim sporom i on je doneo odluku u moju korist.“ Ebu Bekr je rekao: „Onda je odluka ono što je Alahov Poslanik doneo.“ Onaj koji je izgubio spor i dalje je odbacivao odluku i rekao je: „Hajdemo ‘Umeru ibn Al-Hatabu.“ Kada su otišli ‘Umeru, onaj koji je dobio spor rekao je: „Odneli smo svoj spor Proroku i on je presudio u moju korist, ali ovaj čovek odbija da se pokori odluci.“ ‘Umer ibn Al-Hatab upitao je drugog čoveka i on je to potvrdio. ‘Umer je otišao u svoju kuću i izašao iz nje držeći visoko svoj mač. Udario je mačem po glavi čoveka koji je odbacio Prorokovu odluku i ubio ga. Usled toga, Alah je objavio...

<„I, tako Mi Gospodara tvoga, oni neće da veruju“>. (Tafsir Ibn Kathir; naglasak velikim slovima i podvlačenjem naš)

Još zapanjujuće od svega navedenog jeste to što poslušnost Muhamedu zapravo ima prvenstvo nad obožavanjem samog Alaha!

Prenosi Ebu Said ibn Al-Mu'ala:
Dok sam se molio u Džamiji, Alahov Poslanik me je pozvao, ali mu se nisam odazvao. Kasnije sam rekao: „O Alahov Poslaniče! Molio sam se.“ Rekao je: „Zar Alah nije rekao — „odazovite se Allahu i Poslaniku kad od vas zatraži da činite ono što vas oživljava““ (8.24) … (Sahih al-Bukhari, tom 6, knjiga 60, broj 1)

CXLII: „O vi koji verujete, odazovite se Allahu i Poslaniku kad od vas zatraži da činite ono što vas oživljava; i neka znate da Allah deluje između čoveka i njegovog srca, i da ćete svi da budete sakupljeni pred Njim.“ (8:24)

4370. Prenosi se da je Sa'id ibn al-Mu'ala rekao: „Molio sam se i Alahov Poslanik, neka ga Alah blagoslovi i podari mu mir, prošao je i pozvao me, ali mu se nisam odazvao dok nisam završio molitvu. Zatim sam otišao k njemu i on je rekao: ‚Šta te je sprečilo da mi dođeš? Zar Alah ne kaže: „odazovite se Allahu i Poslaniku kad od vas zatraži da činite ono što vas oživljava“ (8:24)?‘ Zatim mi je rekao: ‚Naučiću te suru koja je najveća od sura u Kuranu pre nego što odeš.‘ Prorok, neka ga Alah blagoslovi i podari mu mir, spremao se da ode, pa sam ga podsetio.“

Ovo se prenosi od Ebu Saida, čoveka iz reda Prorokovih ashaba, neka ga Alah blagoslovi i podari mu mir. On je rekao: „To je: „Sva hvala pripada Allahu, Gospodaru svih svetova.“ Sedam često ponavljanih.“ (Aisha Bewley, The Sahih Collection of al-Bukhari, poglavlje 68. Knjiga o tefsiru; podebljani naglasak, velika slova i podvlačenje naši)

Muhamed se poziva na Kuran 8:24 da bi dokazao kako sam Kuran svedoči da je neposredno odazivanje njegovom pozivu važnije od molitve Bogu! To je vrhunac oholosti i bogohuljenja! Umesto da pohvali svoga druga zbog obožavanja Alaha, Muhamed ima drskosti da ga prekori zato što nije ostavio po strani svoje molitve kako bi se odazvao pozivu svoga proroka. Iz ovog primera je očigledno da odnos muslimana prema Muhamedu ima prvenstvo nad njegovim odnosom prema njegovom bogu. Koji bi se musliman usudio da kaže da Muhamed nije razumeo značenje Kurana 8:24? Koji bi musliman želeo da tvrdi da je Muhamed zloupotrebio ovaj stih i sagrešio protiv Boga ponašajući se oholo i bogohulno, pripisujući sebi položaj koji mu Kuran ne daje? U svakom slučaju, ako ovaj događaj ne uveri muslimane da se Muhamed stavio na isti nivo sa Bogom, ili čak iznad njega, onda ih ništa neće uveriti.

U svetlu svega prethodnog, zar je iole čudno što su ga ljudi optuživali da od svojih sledbenika zahteva da ga slušaju i poštuju na isti način na koji hrišćani poštuju i časte Isusa?

(Reci) o Muhamede!: (Ako volite Alaha) i Njegovu veru, (sledite mene) sledite moju veru; (Alah će vas voleti) On će uvećati svoju ljubav prema vama (i oprostiće vam vaše grehe) koji su počinjeni dok ste sledili judaizam. (Alah prašta) svakome ko se pokaje, (Milostiv je) prema svakome ko umre u stanju pokajanja. Ovaj stih objavljen je o Jevrejima koji su tvrdili da su deca Alahova i Njegovi ljubimci. Kada je ovaj stih objavljen, 'Abdulah ibn Ubejj je rekao: „Muhamed nam zapoveda da ga volimo KAO što su hrišćani voleli Isusa“, a Jevreji su rekli: „Muhamed hoće da ga uzmemo za SAOSEĆAJNOG GOSPODA, BAŠ KAO što su hrišćani uzeli Isusa za saosećajnog gospoda“. (Tanwîr al-Miqbâs min Tafsîr Ibn ‘Abbâs, Kuran 3:31; podebljani naglasak, velika slova i podvlačenje naši)

Prenosi se da je 'Umer rekao Proroku: „Deo tvoje izvrsnosti kod Alaha jeste to što je On poslušnost tebi učinio poslušnošću Njemu. Alah kaže: „Ko se pokori Poslaniku, pokorio se i Allahu“ (4:80) i „Ako vi volite Allaha, onda mene (Muhammeda) sledite, i vas će Allah da voli““ (3:31) Prenosi se da su, kada je ovaj ajet objavljen, ljudi rekli: „Muhamed hoće da ga uzmemo za milost ONAKO KAKO SU HRIŠĆANI UČINILI SA ‘ISOM“, pa je Alah objavio: „„Reci: „Pokoravajte se Allahu i Poslaniku Muhammedu!“““ (3:32) (Kadi ‘Ijad, Kitab Ash-shifa bi ta'rif huquq al-Mustafa, str. 9; naglasak velikim slovima i podvlačenjem naš)

Štaviše, u navodu iz Ibn Kesira o Kuranu 9:31 Muhamed je poslušnost ljudi rabinima i monasima uporedio sa obožavanjem ili služenjem:

<„Oni, pored Allaha, bogovima smatraju svoje sveštenike, i svoje monahe“>. ‘Adi je primetio: „Rekao sam: ‚Oni ih nisu obožavali.‘“ Prorok je rekao...

((Da, jesu. Oni (rabini i monasi) zabranjivali su im (hrišćanima i Jevrejima) dozvoljeno i dozvoljavali zabranjeno, a oni su ih slušali. Tako su ih obožavali.)) … (Podebljani naglasak naš)

Tako, slušajući sve što su Isus i Muhamed zapovedili, naročito u pogledu onih zabranjenih stvari koje su obojica učinili dozvoljenim i/ili obrnuto, muslimansko pismo u suštini zahteva da muslimani obožavaju ili služe i Isusa i islamskog lažnog proroka kao svoje gospode, po Muhamedovoj sopstvenoj logici!

Da sažmemo greške i protivrečnosti koje proizlaze iz Muhamedovih nedoslednih uputstava:

Muhamed je učio da nije prikladno da muslimani druge nazivaju Sayyid ili gospodarom, pošto je jedino Alah njihov Gospodar. Međutim, Muhamed je izgleda zaboravio da Kuran ovu titulu primenjuje na dve osobe, i to na Potifara i Krstitelja. Osim toga, prekršio je sopstvena uputstva opisujući sebe kao Sayyid ili gospodara čovečanstva i Adamove dece!
Muhamed je rekao da muslimani ne treba da svoje sluge oslovljavaju sa abdi ili kao svoje abd, arapskom rečju za roba, a ipak je propustio da primeti da sam Alah ljude naziva robovima ili abd drugih.
Muhamed je dalje upozorio muslimane da ne koriste izraz Rabb ni za koga osim za Alaha. I opet, Muhamedu je mora biti izmaklo iz pameti da Kuran podstiče muslimane da uzmu Alaha i Isusa za svoje gospode, nasuprot svojim rabinima i monasima.
Štaviše, prema Muhamedovom sopstvenom objašnjenju Kurana 9:31, muslimani neizbežno završavaju tako što Isusa i Muhameda čine svojim gospodima uz Alaha, budući da su dužni da potpuno slušaju i da se pokore svemu što su Isus i Muhamed učili. Kao što je i sam Muhamed primetio, takva poslušnost i pokornost jasan su znak da je neko uzeo i obožava određenu osobu kao svoga ličnog Gospoda!

Sada, kao što smo primetili, sasvim je moguće da je Muhamed zaboravio šta je učio o svim ovim pojedinačnim pitanjima, čime se objašnjava zašto je na kraju protivrečio i kršio sopstveno učenje o islamskom monoteizmu. Uostalom, hadisi pominju da je Muhamed običavao da zaboravlja izvesne kuranske stihove koje je i sam lično naučio svoje sledbenike da uče:

Prenosi Aiša: Prorok je čuo čoveka kako uči Kuran u džamiji i rekao je: „Neka mu Alah podari Svoju Milost, jer me je podsetio na te i te stihove te i te sure.“ (Sahih al-Bukhari, tom 6, knjiga 61, broj 556)

Zabeleženo je i da je rekao kako je ljudsko biće sklono zaboravu i da bi trebalo da ga njegovi sledbenici podsećaju:

Prenosi 'Abdulah:

Prorok se molio (a podprenosilac Ibrahim je rekao: „Ne znam da li se molio više ili manje nego obično“), i kada je završio molitvu, upitali su ga: „O Alahov Poslaniče! Je li došlo do neke promene u molitvi?“ On je rekao: „Šta to?“ Ljudi rekoše: „Molio si se toliko i toliko.“ Tada je Prorok savio noge, okrenuo se prema Kibli i učinio dva padanja ničice (od Sehvi) i završio molitvu Teslimom (okrenuvši lice desno i levo govoreći: ‚As-Selamu ‘alejkum ve rahmetullah‘). Kada je okrenuo lice prema nama, rekao je: „Da je bilo išta promenjeno u molitvi, sigurno bih vas obavestio, ali ja sam ljudsko biće kao i vi i sklon sam zaboravu kao i vi. Zato, ako zaboravim, podsetite me, a ako je neko od vas u nedoumici oko svoje molitve, neka sledi ono što smatra ispravnim i neka u skladu s tim dovrši svoju molitvu i završi je i učini dva padanja ničice (od Sehvi).“ (Sahih al-Bukhari, tom 1, knjiga 8, broj 394)

Ipak, kako god bilo, kakav god da je bio razlog Muhamedovog opetovanog protivrečenja samom sebi, ostaje činjenica da njegove zapovesti i uputstva izričito krše islamski koncept Tauhida i sukobljavaju se s njim.

Toliko o islamu kao skladnoj, doslednoj poruci koja tobože potvrđuje apsolutan, strog monoteizam!