Jevsevije o značenju Isusovog imena

Poznati crkveni istoričar iz četvrtog veka Jevsevije ima odeljak u kojem objašnjava značenje i važnost Isusovog jevrejskog imena, koji ovde navodim u celini.

17. POGLAVLJE

Da je ime Isus bilo poštovano i među drevnim prijateljima Božjim.

MOJSIJE je takođe prvi upotrebio ime Isus, kada je promenio ime svome nasledniku i preinačio ga u Isus.

Jer je pisano: „Od plemena Gadova Gudilo, sin Mahilov.“

I obrati pažnju kako prorok, koji je duboko poznavao značenje |217 imena i koji je u svom spisu prodro do korena filosofije promenjenih imena nadahnutih ljudi i razloga zbog kojih su im imena menjana, predstavlja Avrama kako od Boga, kao nagradu za vrlinu, prima potpunu promenu imena u odnosu na ime svoga oca, čije značenje sada treba opširno objasniti.

Tako isto, kada Saru naziva Sarom, i kada je Isak pre svoga rođenja nazvan „smeh“, i kada je Jakovu kao nagrada za njegovu borbu dato ime Izrailj, i kada u mnogim drugim slučajevima povezanim sa snagom i značenjem imena pokazuje natčovečanski uvid u svojoj nadahnutoj mudrosti i znanju — pošto niko od onih pre njega nikada nije upotrebio ime Isus — on prvi od svih, pokrenut Svetim Duhom, daje ime Isus onome koga se sprema da postavi za naslednika svoje vlasti nad narodom, menjajući drugo ime koje je ranije upotrebljavao.

Nije smatrao dovoljnim ime njegovog praoca koje mu je dato pri rođenju (jer su ga roditelji nazvali Nauses).

Ali, budući Božji prorok, promenio je ime primljeno rođenjem i nazvao je tog čoveka Isusom po nalogu Svetoga Duha; da bi on vodio ceo narod posle njegove smrti, (znajući da) kada zakon koji je Mojsije postavio jednoga dana bude promenjen i dođe svome kraju, i prođe kao i sam Mojsije, niko drugi do Isus, Hristos Božji, neće voditi onaj drugi poredak, koji će biti bolji od prvoga.

I tako je Mojsije, najdivniji od svih proroka, razumevši Svetim Duhom oba imena našeg Spasitelja, Isusa Hrista, počastvovao najizabranije od svih svojih vladara darujući im ih kao carske vence, dostojno nazvavši dvojicu vođa i upravitelja naroda — prvosveštenika i svoga naslednika — Hristom i Isusom, nazvavši Arona Hristom, a Nausesa Isusom, kao svoga naslednika posle svoje smrti.

Na taj su način, dakle, i sami Mojsijevi spisi ukrašeni imenima našeg Spasitelja Isusa Hrista. |218

Iz Izlaska.

Kako se za Isusa, Mojsijevog naslednika, nazvanog Anđelom, koji je trebalo da bude vođa naroda, kaže da nosi ime Hristovo.

„Evo, ja šaljem anđela svojega pred tobom da te čuva na putu, i da te odvede na mjesto koje sam ti pripravio. Čuvaj ga se, i slušaj ga, nemoj da ga rasrdiš, jer vam neće oprostiti grijeha, jer je moje ime u njemu.“

„Mojim imenom, koji vas ovo učim“, kaže sam Gospod, obeležen je onaj koji treba da uvede narod u zemlju obećanja. A ako je to bio Isus i niko drugi, jasno je kako kaže da je Njegovo ime stavljeno na njega. Niti je čudno što ga naziva Anđelom, jer je i za Jovana, koji je bio samo čovek, rečeno: „Eto, ja šaljem anđela svoga pred licem tvojim, koji će pripraviti put tvoj pred tobom.“

Iz Zaharije.

Da je Isus, sin prvosveštenika Josedeka, bio slika i praobraz našeg Spasitelja, koji je ka Bogu obratio ropstvo što je od davnina vladalo dušama ljudi

[Navedeni odlomci, Zaharija 3:1—6, 9; 6:9-13.]

I u ovom odlomku prorok-prvosveštenik po imenu Isus predstavlja, mislim, veoma jasnu sliku i očigledan simbol našeg Gospoda i Spasitelja Isusa Hrista, budući počastvovan time što nosi Njegovo ime i postavljen za vođu povratka naroda iz vavilonskog ropstva.

Jer i za našeg Spasitelja Isusa Hrista prorok Isaija kaže da je poslan da propoveda slobodu zarobljenima i progledanje slepima, da uteši sve koji tuguju i da svima koji tuguju na Sionu da slavu umesto praha, ulje radosti. Imaš, dakle, ovde dva velika prvosveštenika: prvo Hrista kod Mojsija, a drugo Isusa o kome govorim, pri čemu obojica nose u sebi znake istine o našem Gospodu i Spasitelju Isusu Hristu.

Ali Aron, „Hristos“ u Mojsijevim spisima, pošto je oslobodio narod od ropstva u Egiptu i vodio ga u |219 slobodi i sa svom brižljivošću na putu iz Egipta, izgleda da predstavlja sliku istinskog Gospoda, koji je nas, koji smo iz svih naroda, iskupio od egipatskog idolopoklonstva; dok Isus kod proroka, prvosveštenik koji je bio na čelu povratka iz Vavilona u Jerusalim, takođe predstavlja praobraz Isusa, našeg Spasitelja, koga imamo kao velikog prvosveštenika koji je prošao kroz nebesa, kroz koga se i mi sami, iskupljeni takoreći u ovom sadašnjem životu iz Vavilona, to jest iz pometnje i ropstva, učimo da hitamo ka nebeskom gradu, istinskom Jerusalimu.

I Isus je, budući da je nosio u sebi sliku istinskoga, prirodno bio obučen u prljave haljine, a za đavola se kaže da mu stoji s desne strane i da mu se protivi, jer je i Isus, zaista naš Spasitelj i Gospod, sišavši u naše stanje ropstva, uzeo naše grehe, oprao mrlje čovečanstva i podneo sramotu stradanja iz ljubavi prema nama.

Stoga Isaija kaže:

„A on bolesti naše nosi i nemoći naše uze na se, a mi mišljasmo da je ranjen, da ga Bog bije i muči. Ali on bi ranjen za naše prijestupe, izbijen za naša bezakonja; kar bješe na njemu našega mira radi, i ranom njegovom mi se iscijelismo.“

I Jovan Krstitelj je, videvši Gospoda, rekao: „Gle, Jagnje Božije koje uzima na se grijehe svijeta!“ I Pavle, pišući na isti način o Njemu, kaže: „Jer Njega, koji nije znao grijeha, učini grijehom nas radi, da mi postanemo pravda Božija u Njemu.“, i „Hristos nas je iskupio od prokletstva zakona postavši za nas prokletstvo“

Na sve je to nadahnuti prorok mislio kada je rekao: „A Isus bijaše obučen u haljine prljave“ Ali ih je odbacio od sebe svojim Vaznesenjem na nebesa i povratkom iz našeg stanja ropstva u sopstvenu slavu, i ovenčan je dijademom Božanstva svoga Oca, i opasan svetlom haljinom svetlosti svoga Oca, i proslavljen božanskom mitrom i ostalim prvosvešteničkim ukrasima.

Nije teško objasniti ni deo o đavolu, koji se i sada protivi Hristovom učenju i Njegovoj Crkvi ustanovljenoj po celom svetu, i koji se oduvek protivio našem Spasitelju i ranije |220 krenuo protiv Njega, kada je došao da nas spase iz našeg ropstva njemu. Kušao Ga je i prvi put, i drugi put ponovo, kada je stradanjem skovao zaveru protiv Njega. Ali je u svim bitkama pobedio đavola i sve nevidljive neprijatelje i protivnike koje je on predvodio, i nas koji smo bili robovi učinio svojim narodom, i od nas, kao od živog kamenja, sazidao dom Božji i državu svetosti, tako da se On tačno slaže sa proročanstvom koje kaže:

„Evo čovjeka kojemu je ime Klica, koja će klijati s mjesta svoga i sagradiće crkvu Gospodnju. Jer će on sagraditi crkvu Gospodnju, i nosiće slavu, i sjedjeće i vladati na svom prijestolu“

Zapazi, dakle, pažljivo na koji način, govoreći tajanstveno o Isusu iz davnih dana, koji nosi sliku istinskoga, kaže: „Evo čovjeka kojemu je ime Klica“ A malo kasnije, kaže se samom Isusu koji je tada bio prisutan, kao da je reč o nekom drugom koji je Klica: „Čuj, Isuse poglavaru sveštenički, ti i drugovi tvoji što sjede pred tobom, jer su ti ljudi čudo; evo, ja ću dovesti slugu svojega, Klicu.“

Ako se, dakle, govor odnosio na nekoga ko tek treba da dođe, koji je istinitije nazvan Klicom nego onaj koji je tada nosio to ime, onda je ovaj morao biti samo slika onoga koji tek treba da dođe, jer se ne naziva samo Isusom u praobrazu, nego i Klicom, ako mu je ovo rečeno dok je bio prisutan: „Evo čovjeka kojemu je ime Klica“

On je, dakle, prirodno, budući da je bio slika, smatran dostojnim imena Spasitelja, kao i imena Klica: jer ime Isus prevedeno na grčki znači „Spasenje Božje“. Jer na hebrejskom „Isoua“ znači „spasenje“, a sina Navovog Jevreji nazivaju Jošua, pri čemu Jošua znači „Spasenje Jaha“, to jest, Spasenje Božje.

Iz toga sledi da, gde god se u grčkim prevodima pominje Spasenje Božje, treba razumeti da se ne misli ni na šta drugo do na Isusa. Pošto sam sada doveo dovde ono što sam imao da kažem o imenu našeg Spasitelja, uzeću argument sa druge polazne tačke i preći na važnije proročke dokaze o Njemu. Jevsevije Kesarijski, Demonstratio Evangelica, Knjiga 4 http://www.earlychristianwritings.com/fathers/eusebius_de_06_book4.html).

Evo još jednog prevoda grčkog teksta Jevsevijevog odeljka o značenju imena Jošua:

“… Jer, zaista, Isoua kod Jevreja znači spasenje, ali Iesous izgovaraju kao Iosoue. A Iosoue znači: ‘IAO [je] spasenje’; to jest, Bog [je] spasenje.”

A evo i nekoliko navoda nekih od ranih crkvenih otaca u vezi sa upotrebom i značenjem božanskog imena:

3. Ako, međutim, neko prigovori da se u jevrejskom jeziku u Svetom pismu javljaju različiti izrazi [za označavanje Boga], kao što su Savaot, Eloe, Adonaj i svi ostali takvi termini, nastojeći da iz njih dokaže da postoje različite sile i bogovi, neka nauče da su svi izrazi te vrste samo objave i nazivi jednog te istog Bića. Jer izraz Eloe na jevrejskom jeziku označava Boga, dok Eloeim i Eleout na hebrejskom jeziku znače ono što sve sadrži. Što se tiče naziva Adonaj, ponekad on označava ono što je imenljivo i divno; ali u drugim slučajevima, kada se slovo Dalet u njemu udvostruči i reč dobije početni grleni zvuk — dakle Addonai — [označava] Onoga koji ograničava i razdvaja kopno od vode, kako voda potom ne bi potopila kopno. Na isti način i Savaot, kada se piše grčkom omegom u poslednjem slogu [Sabaōth], označava dobrovoljnog činioca; ali kada se piše grčkim omikronom — kao, na primer, Sabaŏth — izražava prvo nebo. Isto tako i reč Jaōth, kada se poslednji slog izgovara dugo i sa aspiracijom, označava unapred određenu meru; ali kada se piše kratko, grčkim slovom omikron, naime Jaŏth****, ona označava onoga koji zla tera u beg. Svi ostali izrazi isto tako iznose titulu jednog te istog Bića; kao, na primer, Gospod nad silama, Otac svih, Bog Svemogući, Svevišnji, Tvorac, Sazdatelj, i slično. To nisu imena i titule niza različitih bića, već jednog te istog, kojima se otkriva jedan Bog i Otac, Onaj koji sve sadrži i svima daruje dar postojanja. (Irinej, Protiv jeresi, Knjiga II, 35. poglavlje; podebljanje i podvlačenje moji)

Zatim, tu je i zaves na ulazu u Svetinju nad svetinjama. Četiri su stuba, znak svete tetrade drevnih saveza. Dalje, mistično ime od četiri slova, koje je bilo pridodato samo onima kojima je aditon bio dostupan, naziva se Jave (Iaou), što se tumači: Onaj koji jeste i koji će biti. I ime Boga kod Grka sadrži četiri slova. (Kliment Aleksandrijski, Stromata, Knjiga V, 6. poglavlje: Mistično značenje Šatora i njegovog nameštaja; podebljanje i podvlačenje moji)

Navodna velika učenost Celzusova, koja se, međutim, sastoji pre od neobičnih sitnica i budalastog govora nego od bilo čega drugog, navela nas je da se dotaknemo ovih tema, iz želje da svakome ko pažljivo čita njegov spis i naš odgovor pokažemo kako nam ne nedostaje obaveštenost o onim predmetima povodom kojih on koristi priliku da kleveće hrišćane, koji se s takvim stvarima niti upoznaju niti se za njih brinu. Jer i mi smo želeli i da saznamo i da izložimo ove stvari, kako čarobnjaci ne bi, pod izgovorom da znaju više od nas, obmanjivali one koje lako zanese sjaj imena. I mogao sam navesti mnogo više primera da pokažem kako poznajemo mišljenja tih obmanjivača i kako ih odbacujemo, budući da su tuđa našima, bezbožna i u nesaglasju sa učenjima istinskih hrišćana, koja smo spremni da ispovedamo čak i do smrti. Treba takođe primetiti da su oni koji su sastavili ovaj niz izmišljotina — ne razumevajući ni magiju niti razlikujući značenje Svetog pisma — sve bacili u pometnju; jer su iz magije pozajmili imena Jaldavaot, Astafej i Horej, a iz hebrejskog Svetog pisma onoga koji se na hebrejskom naziva Iao ili Jah**, i Savaot, i Adonej, i Eloej. A imena uzeta iz Svetog pisma jesu imena jednog te istog Boga**; što je, budući da neprijatelji Božji to nisu razumeli, kao što i sami priznaju, dovelo do toga da zamišljaju kako je Iao jedan Bog, a Savaot drugi, a Adonej, koga Sveto pismo naziva Adonaj, još i treći, i da je Eloej, koga proroci na hebrejskom nazivaju Eloi, takođe različit (Origen, Protiv Celzusa, KNJIGA VI, 32. poglavlje; podebljanje i podvlačenje moji)

„Ime Gospodnje na hebrejskom jeziku sadrži četiri slova, Jod He Vav He; ono je vlastito ime Boga i može se izgovarati kao Jaho (legi potest IAHO).“ (Jeronimov komentar na Psalam 8, kako je navedeno u G.J. Thierry, “The Pronunciation of the Tetragrammaton,” Oudtestamentische Studiën, [E. J. Brill, Leiden 1948), d. 5, str. 34; podebljanje moje)