Jevrejima 2:16 iznova: Isus nije postao anđeo · Apologetizam by Sam Shamoun

U sledećoj objavi JEVREJIMA 2:16 I OGRANIČENO POMIRENJE pokazao sam da pisac Poslanice Jevrejima izričito uči da Hristos nije postao anđeosko biće, već je izabrao da postane čovek od krvi i mesa kako bi spasao čovečanstvo od straha od umiranja. Ovo razumevanje odražava se u sledećem prevodu:

„A pošto ta djeca imaju zajednicu u krvi i mesu, i On uze najprisnijeg udjela u tome, da smrću satre onoga koji ima moć smrti, to jest đavola, I da izbavi one koji iz straha od smrti cijeloga života bijahu krivci za svoje robovanje. Jer, zaista se ne prisajedini anđelima, nego se prisajedini sjemenu Avraamovu. Stoga je trebalo da u svemu bude podoban braći, da bi bio milostiv i vjeran Prvosveštenik u službi Bogu, kako bi očistio grijehe naroda. Jer pošto je i sam stradao budući kušan, zato može pomoći onima koji bivaju kušani.“ Jevrejima 2:14-18 J.B. Phillips New Testament (PHILLIPS)

Pojedini biblijski tumači saglasni su da je to jasno značenje nadahnutog teksta:

2:16. Ovaj stih iznosi dve činjenice o Hristovom ovaploćenju. Prvo, Hristos nije uzeo prirodu anđela. Nije na sebe uzeo anđeosku prirodu. Verovatno su neki od čitalaca Poslanice Jevrejima smatrali da će doći anđeoski izbavitelj da ih spase. Poslanica Jevrejima odlučno izjavljuje da Isus nije bio tek anđeoski izbavitelj.

Drugo, Hristos jeste uzeo ljudsku prirodu. Izvorni jezik doslovno kaže da je „nego se prisajedini sjemenu Avraamovu“. Kao ljudsko biće, Hristos je potekao od Avraama. Svojom poslušnošću je takođe pokazao da je duhovni potomak Avraamov. Svi vernici su duhovni potomci Avraamovi (Galatima 3:29).

Hristos je postao ljudsko biće da bi pomogao nama grešnicima. Kada se Sin Božji ponizio u svom ovaploćenju, sišao je niže od položaja anđela da bi postao ljudsko biće. Kada je postao ljudsko biće, mogao je da obezbedi spasenje ljudskih bića. (Thomas D. Lea, Hebrews, James, Holman New Testament Commentary [Nashville, TN: Broadman & Holman Publishers, 1999], tom 10, str. 30; naglasak moj)

Stih 16. „se ne prisajedini anđelima“—

Anđeli:—Ona mora biti duhovna,—jer „Činiš vjetrove da su ti anđeli“. Mora biti veoma čista,—jer su oni „sveti“. Veoma uzvišena,—jer „stoje pred prestolom i uvek gledaju lice Božje“. I veoma moćni moraju biti,—jer „koji ste silni krjepošću“. I veoma marljivi moraju biti, i veoma smerni,—jer „svaki ih imaše šest krila: dvjema zaklanjaše lice svoje i dvjema zaklanjaše noge svoje, a dvjema lećaše“. I veoma tačni moraju biti,—jer tako verno slušaju svoje poruke. I veoma nesebični,—jer svu slavu uvek daju jedino Bogu. Nisu sasvim bez mane,—jer „u anđela svojih nalazi nedostataka“; a neki su nekada i pali. I izgleda da nikada ništa ne započinju sami—idu kuda su poslati, govore ono što im je naloženo, čine sve što im se kaže. Ni njihova ljubav ne izgleda toliko kao njihova sopstvena ljubav, koliko kao ljubav kojom su zaduženi. A njihova služba nije, najvećim delom, toliko vezana za duše ljudi, da ih obrate, ili da na njih utiču, ili da ih uteše, koliko za spoljašnje okolnosti ljudi—da im služe u njihovim opasnostima, u njihovim potrebama, u njihovim teškoćama. A u kakvom odnosu stoji „priroda anđela“ prema našoj? Da li je viša ili niža? Prvobitno, u Edenu, ne znam; ali bih rekao da je anđeoska priroda tada bila niža, jer se za čoveka kaže ono što se za anđele nikada ne kaže, naime da je „po obličju svojemu stvori ga“, i zato što je čoveku dato ono što anđelima nikada nije dato—prvenstvo i vlast nad svim delima Božjim. Pala priroda čoveka je, u celini, niža. Ali samo malo—„malo manjega od anđela“. Ali kako stoji sa iskupljenom i obnovljenom prirodom čoveka? Van svake sumnje, ona je iznad anđela; jer kakva je sadašnja proslavljena priroda Hristova, takva je i ona. Anđeli nikada ne pevaju našu pesmu—njihova je radosna, a naša je pobedonosna, njihova tema je stvaranje, naša je milost; oni hvale Boga u Njegovim delima, mi Ga obožavamo i volimo u Njegovom Sinu. I zar ne znate da ćemo „anđelima suditi“, i da ćemo carevati sa Hristom u vekove vekova. Blagosiljamo Boga za Njegove svete anđele! Blagosiljamo Ga što u Njegovom stvorenju postoji nešto tako čisto i lepo o čemu možemo da mislimo i što možemo da volimo. Blagosiljamo Ga što imamo takva prisustva, tako umirujuća, tako ohrabrujuća, tako spokojna. Blagosiljamo Ga za onaj podsticaj na svaku pristojnost u našim samotnim časovima—anđeosko uho i anđeosko oko. Blagosiljamo Ga za dugove koje dugujemo tim eteričnim bićima, kojih smo tek nejasno svesni. Blagosiljamo Ga što oni bdiju nad našim svakodnevnim hodom i nad našim ponoćnim snom. Blagosiljamo Ga što poverava tako divnim stvorenjima da vrše Njegova milosrdna promišljanja. Blagosiljamo Ga što su tako nežno služili svome i našem dragom Gospodu u danima Njegovog boravka ovde, i što sada sve što čine za nas čine radi tog Isusa. Blagosiljamo Ga što pokazuju tako pobožno zanimanje za naše duhovno dobro i raduju se suzama za koje znaju da je njihova tuga radost. Blagosiljamo Ga što oni koji nas tako ljubazno gledaju takođe gledaju Njegovo lice. Blagosiljamo Ga što će, kada budemo umirali, upravo oni, ti nebeski stražari, poneti naše duhove na svojim krilima u nebo. Blagosiljamo Ga što ćemo mi s njima, i oni s nama, stopiti svoje pesme i svoje službe i zajedno okružiti presto našom zajedničkom hvalom. Blagosiljamo Ga što ćemo, kada se Hristos, i mi s Hristom, vrati ponovo na ovu zemlju, biti praćeni slavom svetih anđela. (J. Vaughan, M.A.) „nego se prisajedini sjemenu Avraamovu“—...

O ovaploćenju Hristovom:—

I. Šta se prirodno zaključuje iz Hristovog „uzimanja na sebe semena Avraamovog“. 1. Božanska priroda Hrista. 2. Stvarnost Hristove ljudske prirode. 3. Istinitost Njegove službe i božanstvo Njegovog poslanja. 4. Njegov dobrovoljni izbor i namera da ovde na zemlji uzme nizak i prezren položaj.

II. Zašto je Hristos uzeo na sebe prirodu čoveka, a ne anđela. 1. Nadmoćna veličina i zloćudnost greha anđela u odnosu na greh ljudi. (1) Zato što je počinjen protiv mnogo veće svetlosti, koja treba da bude pravi vodič i upravitelj volje u svim njenim izborima. (2) Greh anđela započeo je iz veće slobode volje i slobode izbora. Nije bilo đavola da ih navede da postanu đavoli; nije bilo zavodnika jačeg razuma da svoj razum nametne njihovom; kretali su se potpuno prema pobudama unutrašnje zlobe. 2. Sledeći, a možda i glavni uzrok koji je naveo Hrista da uzme na sebe prirodu i posredovanje ljudi, a ne anđela, mogao bi biti ovaj: da bi bez takvog Iskupitelja čitav rod i vrsta čovečanstva propali, budući da su svi bili obuhvaćeni grehom svoga predstavnika; dok su, iako su mnogi anđeli sagrešili, isto toliko njih, ako ne i više, ostali u svojoj nevinosti; tako da čitav taj rod nije bio otpisan sveopštom propašću, niti učinjen nekorisnim svome Tvorcu u plemenitijim vidovima delatne poslušnosti. (R. South, D.D.)...

O mimoilaženju anđela radi iskupljenja ljudi:—Ako je Onaj koji je sve stvorio uzeo na sebe čovekovu prirodu, možemo biti sigurni da u toj prirodi postoji neka unutrašnja izvrsnost i veličina, čiji je jedan dokaz to što je sposobna da bude sjedinjena sa Ličnošću Reči koja beše u početku kod Boga i beše Bog. Ali takva je, nesumnjivo, bila i priroda anđela; jer je čovek malo niži od anđela. Pred očima Iskupitelja stajala su dva pala roda, i ne možemo sumnjati da je bilo u Njegovoj volji da iskupi bilo koji od njih, ili oba. Zašto nije iskupio oba, mora se prepustiti suverenoj mudrosti.

I. Pali anđeli bi, kada bi bili iskupljeni, bez sumnje postali veliki i slavni kao i pre. U ovom svetu vidimo dovoljno poniženja koje je proizveo greh da ne sumnjamo u moć greha da pale anđele izopači u đavole, a đavole u savezništvo sa svinjama. Ali sećanje na nevinost i na blaženstvo na nebu bez sumnje ostaje u njima. Kakvo bi to dobro delo bilo iskupiti to sećanje i obnoviti tog anđela. Kako je žalosno, mogao bi neko reći, pomisliti da ga Hristos nije hteo iskupiti, već je pošao za stanovnicima ostrva Južnog mora i starosedeocima Britanskih ostrva, od kojih niko nikada nije bio više izgubljen za stid, niti udaljeniji od Boga. I kakav se pokvaren svet pokazao ovaj koji je On iskupio. Do sada su spaseni malobrojni; mnogi mrze Boga.

II. Ali u odgovoru se može reći da Njegov uspeh možda ne bi bio ništa bolji da je Hristos izvršio iskupljenje za anđele umesto za ljude. Anđeli su mogli izmisliti prigovore protiv Njega kao što su to učinili ljudi; neki bi mogli otići tako daleko da poreknu Njegovo Božanstvo i ovaploćenje, i da pitaju da li bi dobar Bog dopustio svome nevinom Sinu da poseti takvo boravište, da strada i umre za đavole; i kakve bi vrednosti moglo biti u stradanjima jednoga za grehe drugih; i da li je pravedno zameniti nevino biće za krive? Velika je tajna mudrosti to što Bog, dok čini svoju volju, to čini tako da svaki čovek vrši svoj slobodan izbor...

Palo čovečanstvo izabrano za iskupljenje pre nego pali anđeli:—

I. Postoje jaki razlozi koji su nas mogli navesti na pretpostavku da bi Bog dao prednost palim anđelima. 1. Nadmoćnost anđeoskih priroda. 2. Verovatnoća njihove veće bede. 3. Njihova veća sposobnost da cene čin iskupljenja.

II. Iako se mogu činiti jaki razlozi za izbor palih anđela, možemo otkriti sasvim zadovoljavajuće razloge za izabranje palih ljudi. 1. Izabranje ljudi pre nego palih anđela pruža upečatljiviju objavu Božanske pravde. 2. Upečatljiviju objavu Božanske nezavisnosti. 3. Upečatljiviju objavu Božanskog snishođenja. Pouke: 1. Koliko treba da budemo oprezni u izricanju suda o postupanju Božjem. 2. Koliko pobožno ozbiljno treba da bude čovekovo prihvatanje ovog iskupljenja. 3. Koliko revnosno treba da oni koji su postali učesnici ovog iskupljenja nastoje da ga prošire na druge. (Homilist.)

Ljudi izabrani—pali anđeli odbačeni:—

I. Kao prvo, prevod našeg ovlašćenog izdanja glasi ovako: „se ne prisajedini anđelima“ Naš Gospod i Spasitelj Isus Hristos nije uzeo na sebe prirodu anđela. Njegovo snishođenje nalagalo Mu je da, ako se već spusti, siđe do samog najnižeg stepena; da, ako već postane stvorenje, postane ne najplemenitije stvorenje, već jedno od najneznatnijih razumnih bića, to jest čovek; stoga se nije spustio na međustepen anđeoskog stanja, već se spustio sasvim dole i postao čovek. Zapazimo mudrost i ljubav u tome, i mislim da će se naći nešto što će nas navesti da slavimo Boga zbog toga. 1. Da je Hristos uzeo na sebe prirodu anđela, nikada ne bi mogao izvršiti pomirenje za čoveka. 2. Da je naš Spasitelj postao anđeo, nikada nam ne bi bio prikladan primer. Ne mogu podražavati anđeoski primer. Ako želite da mi date nešto za podražavanje, dajte mi čoveka poput mene, pa mogu pokušati da ga sledim. 3. Setimo se, takođe, s radošću, da Hristos, da je bio anđeo, ne bi mogao sa nama saosećati. Da bismo saosećali sa sebi sličnim stvorenjima, moramo im biti nekako slični. Pretpostavimo čoveka od gvožđa ili od bronze — bi li on mogao saosećati sa našim umornim plućima ili sa našim bolnim kostima? 4. Još jednom, Hristos je postao čovek, a ne anđeo, zato što je želeo da bude jedno sa svojom dragom Crkvom. 5. Dalje, da Hristos nije uzeo na sebe prirodu čoveka, onda čovečanstvo ne bi bilo tako časno niti tako utešno kao što jeste.

II. Doslovan prevod, prema tumačenju na margini, glasi: „Jer, zaista se ne prisajedini anđelima, nego se prisajedini sjemenu Avraamovu.“ čime se misli da Hristos nije umro da spase anđele, iako je mnogima od njih bilo potrebno spasenje, već je umro da spase palog čoveka. 1. Ne mislim da je to zbog neke razlike u grehu. Kada se dva prestupnika izvedu pred sudiju, ako jedan od njih treba da bude pošteđen, a drugi kažnjen, sudija će vrlo verovatno reći: „Neka umre veći prestupnik, a neka bude pošteđen manji.“ Ja pak ne znam da je Satana bio veći prestupnik od čoveka; nisam siguran da su pali anđeli sagrešili više nego čovek. „Ta, gospodine“, kažete, „čovekov greh bio je sasvim mali; on je samo ukrao nešto ploda svoga Gospodara.“ Da, ali ako je to bilo tako malo učiniti, kako bi malena stvar bila ne učiniti to! Ako je bila tako mala stvar, kako ju je lako mogao izbeći! I zato, baš zato što je to učinio, greh je postao utoliko veći. 2. Ali pretpostavimo da nema velike razlike u njihovom grehu; sledeće pitanje je: koje od ta dva bića je najvrednije spasavanja? Koje bi najviše služilo svome Tvorcu, ako bi ga Tvorac poštedeo? I izazivam bilo koga od vas da tvrdi da je grešan čovek vrednije stvorenje od anđela. 3. Ponekad će vlast reći: „Evo, ovde su dvojica koje treba pogubiti; želimo da jednoga spasemo; koji bi od njih dvojice bio opasniji lik ako bi mu se dopustilo da ostane neprijatelj?“ Ko bi, dakle, mogao najviše da naudi Bogu, govoreći kako bi čovek govorio — pali anđeo ili čovek? Odgovaram da pali čovek može naneti tek malu štetu Božanskoj vladavini u poređenju sa palim anđelom. 4. Možda bi se reklo: ako jedan treba da bude spasen, neka bude spasen onaj čije bi spasavanje zadavalo najmanje muke. Ko bi, dakle, mogao biti spasen s najvećom lakoćom — mislite li, pali anđeo ili pali čovek? Što se mene tiče, ne vidim razliku; ali ako je ima, čini mi se da obnova ne remeti poredak ni upola koliko prevrat; i vratiti anđele na mesto sa kojeg su pali, govoreći onako kako čovek mora govoriti, ne bi bilo tako teško kao uzeti palog čoveka sa mesta sa kojeg je pao i postaviti ga tamo gde su nekada stajali pali anđeli. 5. Ali, možete reći, Bog je spasao čoveka zato što ga je sažaljevao. Zašto onda nije sažaljevao đavole? Znam dvojicu ljudi koji žive od tri ili četiri šilinga nedeljno. Jednoga od njih zaista veoma sažaljevam; ali drugoga, kojem nije nimalo bolje, sažaljevam najviše, jer je nekada poznavao bolja vremena. Čovek je, istina, pao iz Edena; ali je Satana pao sa neba, i utoliko je više za sažaljenje zbog veličine svoga pada; i stoga, da je sažaljenje odlučivalo, Bog bi se odlučio za pale anđele, a ne za pale ljude. (C. H. Spurgeon.) (Joseph S. Exell, The Biblical Illustrator: Hebrews [London: James Nisbet & Co., n.d.], tom 1, str. 178–180, 182-183; naglasak moj)

Sledeći komentar iznosi dve prilično zanimljive tačke:

Stih 16 počinje sa gar i označava sažetak ili zaključak onoga što je rečeno u 2:10–15. On takođe objašnjava razlog ovaploćenja u 14. stihu. Upotreba emfatične čestice dēpou („zacelo“) ukazuje na snažnu potvrdu i pretpostavlja znanje koje čitaoci već imaju, kao i njihovu saglasnost sa piščevom tvrdnjom. Glagol epilambanetai („on pomaže“) doslovno znači „čvrsto uhvatiti“ ili „prisvojiti“. Koristi se za hvatanje osobe, bilo u prijateljskom bilo u neprijateljskom smislu. Tri puta se javlja u značenju hvatanja nečije ruke, doslovno ili slikovito. Pavle je taj izraz upotrebio u smislu prihvatanja večnog života (1. Timoteju 6:12, 19), a Luka ga je upotrebio za Isusove neprijatelje koji hvataju Njegove reči da bi Ga uhvatili u zamku (Luka 20:20, 26). Kontekst je ključ za to kako glagol treba prevesti. Od rane crkve do vremena reformatora ovaj glagol je tumačen tako da znači da je Sin kroz ovaploćenje uzeo na sebe čovečanstvo. Međutim, u sedamnaestom veku došlo je do odstupanja od ovog tumačenja ka opštijem značenju „priteći u pomoć“. Od tada su mnogi izučavaoci tako shvatali ovaj glagol. Ali u sedamnaestom veku Turetin je ukazao na to da u više od 40 pojavljivanja glagola epilambanomai u Septuaginti (LXX) on nikada nema prenosno značenje pomoći.299

Odsustvo određenog člana uz „anđele“ i uz „Avraamove potomke“ (dosl. „seme Avraamovo“) u grčkom ukazuje na to da se ti izrazi odnose na jednu klasu.300 „Seme Avraamovo“ može značiti ili jevrejski narod u celini ili i Jevreje i neznabošce. Hjuz je zastupao prvo gledište, tvrdeći da pisac uokviruje ovaploćenje u perspektivu saveza sa Hristom, ovaploćenim Sinom.302 Ali perspektiva saveza mogla bi i dalje biti u vidu ako su podrazumevani i Jevreji i neznabošci. Lejnova tvrdnja da je piščeva upotreba izraza „seme Avraamovo“ aluzija na Isaiju 41:8–10 dobro je utemeljena s obzirom na jezičke i semantičke paralele: sperma Abraam, mē phobou, eboēthēsa i antelabomēn. (Pisac Poslanice Jevrejima je za potonji izraz verovatno stavio srodni oblik epilambanetai u svetlu Jeremije 31:32, gde je izlazak opisan kao Božje uzimanje Izrailja za ruku, epilambanetai, da bi ga izveo iz ropstva.) Ovo je još jedan primer piščevog bogatog i dubokog razumevanja Starog zaveta i njegovog hristocentričnog čitanja teksta.

Gramatički je moguće uzeti „strah“ iz 2:15 kao subjekat glagola „pomaže“ (dosl. „hvata“) u 2:16. U tom slučaju pisac bi se služio brahilogijom, gde se subjekat rečenice uzima iz prethodne imenice u zavisnom padežu, bez upućivačke zamenice koja bi pomogla u prelazu. Ako je tako, mogući prevod bi glasio: „Jer on [strah od smrti] očigledno ne obuzima anđele, ali obuzima seme Avraamovo.“ Upotreba glagola epilambanomai da bi se strah opisao kao „obuzimanje“ ili „hvatanje“ ili čak „stezanje“ nekoga potpuno je u okviru njegovog uobičajenog semantičkog opsega. Na sličan način, Pešita uzima „smrt“ kao subjekat glagola epilambanomai. Prvobitni čitaoci su možda mislili: „Kako bi Isus, koji je umro raspećem, mogao biti viši od anđela koji, po samoj svojoj prirodi, čak i ne umiru?“ Pisac je tvrdio da je ovaploćenje omogućilo Isusu da umre i tako uništi onoga koji je imao vlast nad smrću. Strah od smrti uopšte ne pogađa anđele, ali svakako pogađa ljudska bića. Po ovom tumačenju, 2:16 oštro ističe razliku između anđeoske i ljudske prirode i služi da osnaži piščev argument o tome zašto je bilo neophodno da Isus ima smrtnu, ljudsku prirodu. Ipak, verovatno je najbolje uzeti „Isusa“ za subjekat glagola epilambanomai, gde se glagol koristi u pozitivnom smislu „pomoći“.

299 F. Turretin, Institutes of Elenctic Theology, prev. G. Giger, ur. J. Dennison (New Jersey: P&R, 1994), 2:308; Mnogi su to od tada zapazili. Videti Hughes, Hebrews, 116. DeSilva (Perseverance in Gratitude, 120) je primetio: „‘Hvatanje’ ovde govori o Isusovoj ulozi spasioca, izbavitelja i zaštitnika svoga štićenika u novom izlasku iz sveta koji se potresa i ulasku u Božji ‘počinak’.“ Ovo je primer patron-klijent, čast-sramota mreže kroz koju je DeSilva posmatrao ovu poslanicu. Njegova analiza ovde deluje u najboljem slučaju usiljeno. (David L. Allen, Hebrews, The New American Commentary [Nashville, TN: B & H Publishing Group, 2010], str. 221–223; naglasak moj)

Činjenica da su hrišćani sve do 17. veka tumačili Jevrejima 2:16 u odnosu na to da je Hristos uzeo ljudsku prirodu, uz to što grčka verzija Starog zaveta (LXX) nikada ne upotrebljava glagol epilambanomai u značenju pomoći ili podrške, veoma je značajna. Ta dva činioca pokazuju da je namera nadahnutog pisca bila da kaže kako Hristos nije uzeo na sebe prirodu anđela, već je umesto toga izabrao da postane ljudsko biće.

A evo i engleskog prevoda sirijske Pešite:

Tako stih Jevrejima 2:16, zajedno sa prvim poglavljem, pruža neoboriv dokaz da Hristos po prirodi nije anđeosko biće i da to nikada nije postao. Naprotiv, On je Svemogući Bog koji je postao Čovek da bi svojim fizičkim, telesnim vaskrsenjem iskupio ljudska bića od smrti i od straha od umiranja.

A pošto je Hristos vaskrsnut kao ljudsko biće, On je proslavio i obesmrtio ljudsku prirodu, dajući time nadu i uverenje da smrt nije kraj ljudskog postojanja:

„Imajući, dakle, Prvosveštenika Velikoga, koji je prošao nebesa, Isusa Sina Božijega, treba da se držimo čvrsto vjere koju ispovijedamo. Jer nemamo prvosveštenika koji ne bi mogao sastradati nemoćima našim, nego Prvosveštenika koji je u svemu kušan kao i mi, ali bez grijeha. Stoga pristupajmo smjelo prijestolu blagodati, da primimo milost i nađemo blagodat za blagovremenu pomoć.“ Jevrejima 4:14-16 New Revised Standard Version Updated Edition (NRSVUE)

„I još je očiglednije, kada po podobiju Melhisedekovu nastaje drugi Sveštenik, Koji nije postao po zakonu tjelesne zapovijesti, nego po sili života neuništivoga.“ Jevrejima 7:15-16 NRSVUE

„I onih sveštenika bilo je mnogo, jer ih je smrt sprečavala da ostaju, A Ovaj, pošto ostaje vavijek, ima neprolazno sveštenstvo. Zato i može potpuno i za uvijek spasti one koji kroz njega dolaze Bogu, pošto svagda živi pa može posredovati za njih. Jer takav nam Prvosveštenik trebaše: svet, nezlobiv, čist, odvojen od grješnika i viši od nebesa; Koji nema potrebe, kao oni prvosveštenici, da svaki dan prinosi žrtve, najprije za svoje grijehe, a potom i za narodne, jer On ovo učini jednom zauvijek prinijevši samoga sebe. Jer Zakon postavlja za prvosveštenike ljude koji imaju slabosti, a riječ zakletve, poslije Zakona, postavlja Sina vavijek savršenoga.“ Jevrejima 7:23-28 NRSVUE

„A Bog mira, koji podiže iz mrtvih velikoga Pastira ovaca, krvlju Zavjeta vječnoga, Gospoda našega Isusa Hrista, Neka vas usavrši u svakome djelu dobrome, da vršite volju njegovu, tvoreći u vama ono što mu je ugodno, kroz Isusa Hrista, kojemu slava u vijekove vijekova. Amin.“ Jevrejima 13:20-21 (NRSVUE)