Izazov muslimanskom metafizičaru – 1. deo · Apologetizam by Sam Shamoun

Ovim započinje niz tekstova upućenih pseudointelektualnom muhamedancu po imenu Džejk, koji sebe naziva muslimanskim „Metafizičarem“. Ovaj materijal pripremam zato što ga otvoreno izazivam da sa mnom debatuje o kuranskom viđenju Trojstva i o tome da li je islamski tauhid logički dosledan.

Svoj niz započinjem pobijanjem njegove tvrdnje da Kuran odbacuje sve oblike trojstvenog učenja kada ljude opominje da prestanu da govore kako je Alah tri ili treći od trojice.

Problem sa Džejkovim očajničkim izvrtanjem jeste to što Kuran „trojicu“ definiše kao Alaha, Mariju i Isusa, i osuđuje one koji ih obožavaju kao tri boga:

„Nevernici su oni koji govore: „Allah je, zaista, jedan od trojice!“ A samo je jedan Bog! I ako se ne okane onoga što govore, nesnosna patnja će, zaista, da stigne svakog od njih koji ostane nevernik. Zašto se oni ne pokaju Allahu i ne zamole Njegov oprost, a Allah oprašta grehe i milostiv je. Mesija, Marijin sin, samo je poslanik, i pre njega su dolazili i odlazili poslanici, a njegova majka je iskreno srcem verovala; i oboje su hranu jeli. Pogledaj kako im Mi iznosimo jasne dokaze, i pogledaj, zatim, njih kako se odmeću!“ S. 5:73-75, Pickthall

„A kada Allah kaže: „O Isuse, Marijin sine, jesi li ti govorio ljudima: ' Prihvatite mene i moju majku kao dva boga uz Allaha!'“ On će da kaže: „Uzvišen si Ti od toga! Meni ne priliči da govorim ono što nemam pravo. Ako sam ja to govorio, Ti to već znaš; Ti znaš šta je u meni, a ja ne znam šta je u Tebi; Ti, zaista, dobro znaš ono šta je čulima nedokučivo.““ S. 5:116, Pickthall

Dovoljno je reći da ovo NIJE verovanje i učenje istorijske hrišćanske vere!

Zapravo, islamsko pismo nikada ne kaže da su nevernici oni koji govore da je Alah Otac, Sin i Sveti Duh, niti da su Alah, Isus i Sveti Duh jedan Bog. Ono čak ne koristi ni tehnički jezik koji su hrišćani arapskog govornog područja skovali da bi označili Trojstvo, tj. Kuran nikada ne prekoreva hrišćane zato što tvrde da je Alah/Bog Al-Aqanim-Al-Thalatha („Tri hipostasi“), ili da je Bog jawhar wahid thalatha aqanim („jedna suština, tri hipostasi“). Razlog zašto to ne čini jeste taj što su autor(i) i/ili priređivač(i) bili neupućeni u ono u šta su hrišćani zaista verovali o Trojstvu, kao i u jezik kojim su to izražavali.

Ovo me dovodi do sledeće tačke. Kuran pogrešno predstavlja istorijsko hrišćansko razumevanje Trojstva i božanstva Hrista zato što autor(i) nije/nisu znao/znali šta ta učenja zapravo podrazumevaju.

Na primer, obratite pažnju na to kako Kuran formuliše hrišćansko gledište o Isusovom božanstvu:

„Nevernici su oni koji govore: „Zaista je Allah Mesija Marijin sin!“ Reci: „Ko može da spreči Allaha da, ako hoće, uništi Mesiju, Marijinog sina, i njegovu majku, i sve one koji su na Zemlji?“ Allahova je vlast na nebesima i na Zemlji i na onome što je između njih; On stvara šta hoće, i Allah nad svime ima moć.“ S. 5:17, Arberry

„Nevernici su oni koji govore: „Allah je, zaista, Mesija, Marijin sin!“ A Mesija je govorio: „O Izrailjevi sinovi, obožavajte Allaha, i mog i vašeg Gospodara!“ Ko drugom mesto koje pripada samo Allahu daje, Allah će ulazak u Raj da mu zabrani i boravište njegovo će da bude Pakao; a nepravednicima niko neće moći da pomogne. Nevernici su oni koji govore: „Allah je, zaista, jedan od trojice!“ A samo je jedan Bog! I ako se ne okane onoga što govore, nesnosna patnja će, zaista, da stigne svakog od njih koji ostane nevernik.“ S. 5:72-73

Dovoljno je reći da nijedan obavešten hrišćanin nikada ne bi tvrdio da je Bog Mesija, niti da je Bog treći od trojice, čime bi se podrazumevala tri boga. Sledeći naučnik objašnjava zašto je tvrdnja da je Bog Mesija netačan način izražavanja onoga u šta hrišćani zaista veruju:

Treće, da bismo razlikovali ličnost od prirode, moramo imati na umu dva načina upotrebe glagola „jeste“ – identitet naspram predikacije. Mark Tven je pseudonim Semjuela Langhorna Klemensa, pušača od 26 cigara dnevno i pisca Doživljaja Toma Sojera. Tven nema svojstva koja Klemens nema. Drugim rečima, kada kažemo: „Semjuel Langhorn Klemens je Mark Tven“, jednako lako možemo obrnuti imena: „Mark Tven je Semjuel Langhorn Klemens“. Svaka od tih tvrdnji ukazuje na identitet: Mark Tven = Semjuel Langhorn Klemens (i obrnuto). Imena, koja upućuju na istu osobu, potpuno su zamenjiva i time istovetna.

Kada je reč o Trojstvu, reći „Isus je Bog“ nije istovetno sa „Bog je Isus“.“ Za razliku od primera sa Markom Tvenom, „Isus“ ne iscrpljuje ono što znači govoriti o „Bogu“. Isus i Bog nisu istovetni. Prema Bibliji_,_ Otac i Duh nazivaju se božanskima, baš kao i Isus. U tvrdnji „Isus je Bog“ glagol jeste koristimo da bismo opisali ili predicirali****, a ne da bismo poistovetili ili izjednačili: Isus je Bog utoliko što učestvuje u prirodi u kojoj učestvuju samo još dve ličnosti; te stoga ne postoji samo jedna ličnost koja se s pravom može nazvati Bogom. (Paul Copan, „Is The Trinity A Logical Blunder? God As Three And One“, u Contending With Christianity’s Critics: Answering New Atheists & Other Objectors, ur. Paul Copan i William Lane Craig [B&H Publishing Group, 2009], Deo treći: Koherentnost hrišćanskog učenja, str. 212; podebljano isticanje je moje)

Drugi autoritet navodi:

„… Drugi način jeste da se tvrdnja ‚Isus je Bog‘ precizira zapažanjem da je to nerecipročna propozicija. Iako je Isus Bog, nije istina da je Bog Isus. Postoje i drugi za koje se predikat ‚Bog‘ može s pravom upotrebiti. Ličnost koju nazivamo Isusom ne iscrpljuje kategoriju božanstva.“ (Murray J. Harris, Jesus as God: The New Testament Use of Theos in Reference to Jesus [Baker Book House, Grand Rapids MI, izdanje u mekom povezu 1998], XIII. Zaključci: Theos kao hristološka titula, K. „Isus je Bog“ kao teološka formulacija na engleskom, str. 297; podebljano isticanje je moje)

Ponovo:

„Priznati da je božanstvo Sina nerazlučivo od božanstva Oca ne znači, naravno, dovoditi u pitanje ličnu razliku između Sina i Oca. Isus je totus deus, ali ne i totum dei. On je sve što Bog jeste, a da nije sve što od Boga postoji. Postoji brojčano jedinstvo suštine, ali ne i brojčana istovetnost ličnosti. Iako Isus u potpunosti i lično deli božansku suštinu, on ne iscrpljuje kategoriju božanstva niti Božje biće. Da upotrebimo razliku iz Jovanovog prologa, ho logos bio je theos (1:1c), ali ho theos nije bio ho logos (up. 1:1b). (Isto, J. Značaj hristološke upotrebe reči Theos, 2. Theos je hristološka titula koja izričito potvrđuje božanstvo Hrista, str. 293; podebljano isticanje je moje)

Najzad:

„I ovde se kaže da su druga dva božanstva Isus i Marija. Poštovanje Marije bilo je značajan član rimokatoličkog verovanja, a naročito je Etiopska crkva istorijski poštuje kao Bogorodicu. Čini se, međutim, da su njihove preteranosti i zbrka samo doveli do toga da Kuran tu zbrku dodatno umnoži! Nijedna hrišćanska crkva, ma koliko poštovala ili slavila Mariju, na primer kao Caricu neba, nikada nije pobrkala Trojstvo niti ga prikazala onako kako ga Kuran predstavlja.“ (Isto)

A evo šta Harris kaže na drugom mestu:

Možemo li, dakle, reći da Novi zavet uči da je Isus „Bog“? Da, svakako, pod uslovom da neprestano imamo na umu nekoliko činilaca.

Prvo, reći da je „Isus Bog“ verno je novozavetnoj misli, ali nadilazi stvarni novozavetni izraz. Najbliže uporedive tvrdnje jesu „Logos bješe Bog“ (Jovan 1:1), „Jedinorodni Sin koji je u naručju Oca“ (Jovan 1:18) i „Hristos po tijelu, koji je nad svima Bog blagosloveni u vijekove“ (Rimljanima 9:5). Zato moramo imati na umu da je teološka propozicija „Isus je Bog“ zaključak izveden iz novozavetnih svedočanstava – nužan i istinit zaključak, ali ipak zaključak.

Drugo, ako tvrdnju „Isus je Bog“ iznesemo bez ikakvog preciziranja, izlažemo se opasnosti da ne učinimo pravdu celoj istini o Isusu – da je on bio ovaploćena Reč, ljudsko biće, i da u svom sadašnjem postojanju na nebu zadržava svoju čovečnost, premda je ona sada u proslavljenom obliku. Isus nije prosto „čovek“ niti samo „Bog“, nego Bogočovek.

Treće, s obzirom na englesku upotrebu reči Bog, jednostavna tvrdnja „Isus je Bog“ može se lako pogrešno protumačiti. U uobičajenoj engleskoj upotrebi Bog je vlastito ime koje označava određenu ličnost, a ne zajednička imenica koja označava neku vrstu. Za nas je Bog Bog judeo-hrišćanske monoteističke tradicije, ili Bog Otac Isusov i hrišćaninov, ili trojstveno Božanstvo. Zato, kada na engleskom napravimo jednačinu „Isus je Bog“, izlažemo se opasnosti da sugerišemo kako su ta dva izraza, „Isus“ i „Bog“, zamenjiva, to jest da između njih postoji brojčana istovetnost. Ali, iako je Isus Bog, nije istina da je Bog Isus. Postoje i drugi – Otac i Duh – za koje se predikat Bog može s pravom upotrebiti. Isus je sve što Bog jeste, a da nije sve što od Boga postoji. Ličnost Isusova ne iscrpljuje kategoriju božanstva. Prema tome, kada kažemo „Isus je Bog“, moramo prepoznati da izrazu Bog pridajemo značenje – naime, „Bog po suštini“ ili „Bog po prirodi“ – koje nije njegovo preovlađujuće značenje u engleskom jeziku. (Harris, 3 Crucial Questions About Jesus [Baker Books; Grand Rapids, MI 1994], str. 101-102; podebljano isticanje je moje)

Harris takođe objašnjava zašto Novi zavet retko primenjuje imenicu Bog na Isusa i primećuje da se i u hrišćanskom Svetom pismu i u trojstvenoj teologiji reč Bog prvenstveno koristi za Oca, budući da u odnosu na njega funkcioniše kao vlastito ime:

„Ali možda ćete upitati, zašto u Novom zavetu ima tako malo primera te upotrebe? Ako je Isus zaista Bog, zašto se češće ne naziva ‚Bogom‘? Uostalom, grčka reč theos javlja se u Novom zavetu preko 1.300 puta. Može se navesti nekoliko razloga koji objašnjavaju tu naizgled čudnu upotrebu.

„Prvo, u svim slojevima Novog zaveta izraz theos obično se odnosi na Oca. Često nailazimo na izraz Bog Otac, koji podrazumeva da je Bog Otac. Takođe, u trojstvenim formulama ‚Bog‘ UVEK označava Oca, nikada Sina ili Duha. Na primer, 2. Korinćanima 13:14 glasi: „Blagodat Gospoda Isusa Hrista, i ljubav Božja, i zajedništvo Svetoga Duha sa svima vama.“ Štaviše, u pozdravima na početku mnogih novozavetnih poslanica ‚Bog‘ se razlikuje od ‚Gospoda Isusa Hrista‘. Tako Pavlove poslanice redovno počinju: „blagodat vam i mir od Boga Oca našega i Gospoda Isusa Hrista.“ Kao rezultat svega toga, u Novom zavetu je izraz theos u jednini postao praktično vlastito ime koje se odnosi na trojstvenog Oca…“ (Harris, str. 99; podebljano i verzalno isticanje je moje)

Ovo me dovodi do sledeće tačke. Muslimani veruju da je Bog koji se pominje kroz ceo Kuran istovetan sa Onim koga hrišćani prepoznaju kao Oca, iako se protive upotrebi baš te titule za svoje božanstvo zbog kuranskog opetovanog naglašavanja da on NIJE nikome otac, niti je sebi uzeo sinove ili kćeri (up. Kuran 2:116; 5:18; 6:101; 9:30; 19:88-93; 21:26; 39:4; 72:3). Kao takav, pravoverni hrišćanin nikada ne bi niti bi mogao reći da je Bog Mesija, jer bi to značilo da je Otac postao čovek Hristos Isus, to jest da Isus nije niko drugi do Bog Otac!

Prethodno rečeno otvara još jedan veliki problem za muslimane, jer pokazuje da Kuran ponovo greši u izlaganju hrišćanskih verovanja, budući da je u hrišćanskoj teologiji Otac prva od tri božanske Ličnosti Božanstva, dok je Sveti Duh treća Ličnost.

Zapravo, postoji više načina na koje su autor(i) Kurana mogli izraziti ono u šta su hrišćani zaista verovali u pogledu odnosa Boga Oca unutar Božanstva. On/ona/oni su mogli izraziti hrišćansko shvatanje da je Bog Otac prvi od trojice upotrebom bilo kog od sledećih izraza,

Allah huwa wahid min thalatha****.

Allah huwa awwal min thalatha****.

Allah awwal thalatha****.

Budući da to nije ono što nalazimo u muslimanskom pismu, tvrdnja Džejkovog takozvanog božanski objavljenog teksta o položaju Boga Oca unutar Božanstva očigledno je pogrešna.

Zapravo, tvrdnja da je netačno reći da je Bog Isus ili Mesija nije moderna zamisao, jer su hrišćani prigovarali takvoj formulaciji davno pre nego što se Muhamed rodio, kao što primećuje čak i muslimanski pisac Neal Robinson, koji pominje jedan drevni nestorijanski hrišćanski izvor i kaže da:

„… Tekst, koji potiče otprilike iz 550. godine n. e., zaključuje raspravu o Trojstvu rečima: ‚Mesija je Bog, ali Bog nije Mesija‘. Kuran odjekuje SAMO drugu polovinu te izjave. C. Schedl, Muhammad and Jesus (Beč: Herder, 1978), str. 531.“ (Neal Robinson, Christ In Islam and Christianity [State University of New York Press, Albany 1991], str. 197; podebljano i verzalno isticanje je moje)

Kao što je izjavio i jedan poznati izučavalac islama:

„Reći da je Bog Hristos jeste tvrdnja koja se ne nalazi nigde u Novom zavetu niti u hrišćanskim simvolima vere. „Bog bješe u Hristu“, rekao je Pavle, „koji pomiri svijet sa sobom“. (2. Korinćanima 5, 19) Ali to pomirenje kroz Hrista sasvim je nešto drugo nego reći da Bog jeste Hristos. „A vi ste Hristovi, a Hristos Božiji.“, rekao je Pavle opet, stavljajući taj odnos u pravu perspektivu. (1. Korinćanima 3:23)

„Ali u prvim vekovima Crkve pojavile su se jeresi, poput patripasijanizma, koji je Hrista i Boga toliko poistovetio da je sugerisao kako je Bog Otac stradao na krstu. Oko 200. godine n. e. Noet je učio da je Hristos Bog Otac i da se, stoga, sam Otac rodio, stradao i umro. Ta shvatanja doneo je u Rim Praksej, o kome je Tertulijan rekao da je ‚proterao proroštvo i uveo jeres, oterao Utešitelja u bekstvo i razapeo Oca‘. Pravoverno učenje o Logosu, Reči ili ‚Sinu‘ Božjem, bilo je odbrana od takvog jeretičkog učenja, premda se mora priznati da pisci potonjih vekova nisu uvek bili dovoljno pažljivi u upotrebi tih titula.“ (Geoffrey Parrinder, Jesus in the Qur’ān [OneWorld Publishers, Oksford, Engleska, pretisak 1996], 14. Trojstvo, str. 133-134; podebljano isticanje je moje)

Zapravo, rani islamski spisi svedoče da su hrišćani prigovarali kuranskom grubom izvrtanju njihovih verovanja još u kasnom desetom veku po Hristu:

‘Abd al-Džabar se posebno usredsređuje na one kuranske tvrdnje KOJE HRIŠĆANI NJEGOVOG DOBA NE PRIZNAJU, na primer da Isusa smatraju zasebnim Bogom (Q 5:72), ili da Boga smatraju trećim od trojice (Q. 5:73), ili čak da Mariju smatraju Bogom (Q 5:116). ‘Abd al-Džabar tvrdi da je Muhamed s pravom pripisao te izjave hrišćanima: (Critique of Christian Origins, uporedni englesko-arapski tekst, priredili, preveli i propratili beleškama Gabriel Said Reynolds i Samir Khalil Samir [Brigham Young University Press, Provo, Juta 2010], str. xlvi; podebljano i verzalno isticanje je moje)

„Tako je [Muhamed] preneo njihovu tvrdnju da je Hristos Bog i da je ‚Bog treći od trojice‘. To su njihova suštinska učenja, ali ih oni jedva jasno izražavaju. Umesto toga, ONI SE SUPROTSTAVLJAJU NJIHOVOJ SUŠTINI KOLIKO GOD MOGU, tako da njihovi glavni autori i njihovi pisci posvećeni tome jedva da sažimaju svoja učenja. Ustanovićete da bi vam, kada biste njihove raspravljače i debatante upitali o njihovoj tvrdnji o Hristu, rekli: ‚Naša tvrdnja jeste da je on Duh Božji i Njegova Reč, BAŠ KAO ŠTO TVRDE I MUSLIMANI. Mi kažemo: „Bog je jedan“.‘…

„Uglavnom ćete među njima naići na onoga ko kaže: ‚Mi nismo rekli da je Bog Hristos. Nismo rekli „Bog je treći od trojice“. Ko god je to o nama preneo, POGREŠIO JE I SLAGAO.‘ Znajte, dakle, da je Muhamedov stav o tome… od Boga, Silnog i Uzvišenog, i da je to jedan od njegovih znakova.“ (Isto, str. 2-3; podebljano i verzalno isticanje je moje)

Najzad:

„A neko bi mogao reći: ‚Života mi, dokazano je da su hrišćani govorili kako Isus, sin Marijin, nije ni prorok ni Božji poslanik ni pravedan sluga, nego da je on bog, Gospod, Tvorac i Hranitelj, da je Bog treći od trojice i da je on ubijen i razapet. Pa ipak, vaš gospodar je u vašoj knjizi rekao: „jesi li ti govorio ljudima: ' Prihvatite mene i moju majku kao dva boga uz Allaha!'“ Hrišćani kažu: „Ovo je laž. Jer, iako smo o [Hristu] rekli da je bog, o njegovoj majci nismo rekli da je bog.“‘“ (Isto, str. 80-81; podebljano isticanje je moje)

Stoga, kada je reč o hrišćanskoj teologiji, Kuran greši iz svakog mogućeg ugla!

ŠTA KAŽU MUSLIMANSKI UČENJACI

Da me Džejk ne bi optužio za izvrtanje kuranskog učenja o Trojstvu, obratite pažnju na to šta o tom pitanju kažu muslimanski učenjaci zaslužni za izradu prve velike engleske studijske edicije Kurana:

„Pored toga što ponovo potvrđuje puno čovečanstvo Isusovo, sadašnji stih zapoveda hrišćanima da ne govore ‚Tri‘. To se razume kao zapovest da se napusti učenje o Bogu kao Trojstvu. Ovde im se samo kaže da se uzdrže od tvrđenja tog učenja, jer je to za njih bolje. U 5:73 hrišćani koji Boga nazivaju ‚Trojicom‘ kritikuju se ozbiljnije, ali je taj stih ugrađen u širu raspravu koja se, čini se, obraća onim hrišćanima koji su za božanske smatrali ne samo Isusa, nego i njegovu majku, Mariju (5:73c). I u sadašnjem stihu i u 5:73, međutim, pravoverno učenje o Trojstvu kao tri ‚ličnosti‘, ili hipostasi, ‚unutar‘ jednog Boga NIJE IZRIČITO POMENUTO, a kritika izgleda usmerena na one koji tvrde postojanje tri odvojena ‚boga‘, što je zamisao koju sami hrišćani ODBACUJU.“ (The Study Quran, Seyyed Hossein Nasr [HarperOne, prvo izdanje 2015], str. 267; podebljano i verzalno isticanje je moje)

Evo i drugih muslimanskih učenjaka koji se s tim slažu:

„Sada je vreme da razmotrimo kuransku i biblijsku upotrebu reči ‚Sin‘ primenjene na Isusa. Čini se da je to jedna od velikih tačaka razlike između tih svetih knjiga, a možda razlika ipak nije tako velika kao što se na prvi pogled čini. Neke od ‚sekti su se razišle‘, a Kuran ih nastoji ispraviti.

„U Kuranu ima mnogo odlomaka koji poriču da Bog ima potomstvo, a može se navesti tek nekoliko. Možda je najpoznatija kratka sura 112, al-Ihlas, Jedinstvo: „Reci: „On je Allah - Jedan! Allah je Utočište svakom. Nije rodio i rođen nije, i niko Mu ravan nije!““

„Ta kratka sura jedna je od najpopularnijih i većina muslimana je izgovara svakodnevno. Ona je poricanje da Bog rađa potomstvo na ljudski način i da Bog ima ikakve sadruge. Ona naglašava Božje jedinstvo i njegovu različitost od ljudi. Budući da se opšte smatra jednom od najranijih mekanskih sura, to bi značilo da je bila usmerena protiv mnoštva bogova paganske Arabije, premda su je kasniji pisci okrenuli i protiv hrišćanskog učenja.

„Napad na mnogoboštvo Meke poimenično se preuzima u 53,19-21: „Šta mislite o Latu i Uzau?! I onom trećem, Menatu?! Zar za vas da su sinovi, a za Njega kćeri?!“ To je snažno odbacivanje pomisli da je Bog imao muško ili žensko potomstvo i da bi se paganski bogovi ili boginje mogli smestiti pod to ime. Tako se kroz ceo Kuran neprestano odbacuju takva paganska božanstva. Kako kaže W. M. Watt: ‚u odlomcima koji poriču da Bog ima potomstvo pretpostavka je da se prvenstveno upućuje na paganstvo, osim ako se jasno pominje Isus‘.

„Šta se, dakle, u tom pogledu kaže o Isusu? Postoje samo tri jasna mesta, osim onih koja se posebno bave polutrojstvenim zamislima, a koja će biti razmotrena u sledećem poglavlju. Prvo je na kraju mekanskog izveštaja o rođenju Isusovom… 19,35-36/34-35… To smo ranije videli kao objavu rođenja Isusovog božanskom odlukom, pre nego objašnjenje putem prostačkih bioloških nagađanja na način apokrifa. Ali za našu sadašnju svrhu ključne su reči ‚uzeti sebi ikakvo potomstvo‘. ‚Uzeti sebi‘ doslovno znači ‚steći‘ (yatta-khidha), pa taj stih poriče da Bog stiče sina tokom vremena. To su tvrdili adopcionistički i arijanski jeretici u hrišćanstvu, koji su govorili da je Isus postao ili bio usvojen kao Sin Božji na svom krštenju ili u nekom drugom trenutku. Ali pravoverni su to odbacili učeći da je Sin večan… Postoje mnogi drugi kuranski stihovi koji odbacuju tu zamisao o ‚sticanju‘ sina, obično bez jasnog upućivanja na hrišćansko ili polu-hrišćansko verovanje… Za sve njih se može pretpostaviti da su usmereni prvenstveno protiv paganskog mnogoboštva, ili najviše protiv adopcionističke jeresi. Ali dva druga odlomka su izričitija. 4,169/171: „Mesija, Isus, Marijin sin, samo je Božji poslanik, i stvoren je rečju Njegovom, koju je Mariji dostavio, i život mu dao; zato verujte u Allaha i Njegove poslanike i ne govorite: „Trojica su!“ Prestanite, bolje vam je! Zaista je jedini bog samo Allah, Uzvišen neka je On, zar da ima dete?!“ U svetlu prethodno rečenog, to se s pravom može shvatiti tako da Isus, kao Mesija, nije bio pridodat Bogu kao sin… prigovor upotrebi reči ‚sin‘ ostaje na pozadini arabljanskog paganstva, kojemu je ona ‚mogla značiti samo jedno, naime, sina Božjeg rođenog opštenjem sa ženom. Da to nije ono što su hrišćani podrazumevali pod tim izrazom, samo se po sebi razume.‘ (Geoffrey Parrinder, Jesus in the Qur’ān, 13. Sin Božji, str. 126-128; podebljano isticanje je moje)

„… Slično tome, hrišćansko učenje o Trojstvu strogo isključuje svaku pomisao na fizičko rađanje i svaku zamisao o politeizmu ili triteizmu. Bog je jedan Bog, rekao je Pavle: „idol nije ništa na svijetu, i da nema nijednoga drugoga Boga osim jednoga“ (1. Korinćanima 8, 4)

„U svetlu prethodno rečenog mogu se razumeti i druga kuranska mesta o ‚tri‘ boga. Jedno od najčešće navođenih jeste 4, 169/171…

„Tumačenje bi, u svetlu prethodnih odlomaka, bilo: ‚Ne govorite tri boga.‘ I: ‚Daleko od toga da on stiče sina‘ (u vremenu, ili fizičkim procesom).

„U muslimanskim očima posebno je teško širk, ‚pridruživanje‘ bilo koga Bogu, davanje Bogu sadruga, i uopšte sve što se protivi kuranskom monoteizmu. Širk se osuđuje u mnogim kuranskim stihovima. 5, 76/72… 9, 31… 7, 190… 16, 53/51… 17, 23/22… 17, 111… 19, 36/35… 23, 93/91… 25, 2…

„Većina toga jasno je uperena protiv arabljanskog mnogoboštva, uz povremenu opomenu drugima protiv slične zablude. U kasnijim spisima oni koji upražnjavaju ‚pridruživanje‘ često se praktično poistovećuju s nevernikom (kafir), ali se u Kuranu širk jasno koristi za one koji poriču jedinstvo Božje.“ (Parrinder, 14. Trojstvo, str. 136-137)

„Drugi hrišćanski pojam koji Kuran žestoko kritikuje jeste da bi Isus bio Božji sin. Upravo navedeni stih koji poriče ‚tri‘ nastavlja se rečima: „Uzvišen neka je On, zar da ima dete?!“ (4:171). Na drugom mestu Kuran kaže: „Otkud Njemu dete kad nema žene?! On sve stvara, i samo On sve zna.“ (6:101).

„Kuranska upotreba i opšte muslimansko razumevanje jasno pokazuju da pod rečju sin muslimani ne razumeju simbol ili metaforu, nego fizičkog sina, rođenog od majke, Božje navodne ženske saputnice. Moguće je da su neki hrišćani mislili da je Bog uzeo ženu, ili da je nekako oplodio Devicu Mariju, koja je rodila njegovog sina. Ali nijedan hrišćanski teolog nikada nije zamišljao takvo šta. Za hrišćane, Isusovo sinovstvo jeste stvarnost, ali se ne može shvatiti u fizičkom smislu. Činjenica da se Marija često naziva Bogorodicom ne pomaže da se stvar razjasni muslimanima, koji raspolažu samo kuranskim tekstom i narodnim predstavama o tuđoj veri.

„Da muslimani zamisao o sinovstvu shvataju u doslovnom smislu očigledno je, na primer, u kratkom tekstu sure 112, koja se često naziva Tevhid. Svako ko promisli o implikacijama sinovstva i očinstva brzo će razumeti da su to relativni pojmovi. Svako ko je sin takođe je (barem potencijalno) i otac, a svako ko je otac takođe je i sin, uz jedini izuzetak Adama. Zapazite da Kuran, potvrđujući tevhid, ne poriče samo zamisao da bi Isus mogao biti Božji sin, nego i nužni korelat, da bi Bog mogao biti nečiji sin, što je u muslimanskim očima svakako vrhunac besmisla:“ (Sachiko Murata i William C. Chittick, The Vision of Islam [Paragon House Publishers, meki povez 1995], Deo II: Iman, Poglavlje 4. Islam i druge religije, str. 171; podebljano isticanje je moje)

„Da uzmemo jednostavan primer, uobičajeno se kaže da Kuran odbacuje hrišćanski pojam Trojstva. Utoliko što se Trojstvo shvata kao poricanje tevhida, to je tačno. Ali ne misle svi hrišćani da Trojstvo poriče tevhid. Sasvim suprotno, većina formulacija trojstvenog učenja pažljivo čuva Božje jedinstvo. Ako ‚trojstvenost‘ dobije prvenstvo nad jednošću, onda kuranske kritike važe. Ali među hrišćanima je tačna priroda odnosa između trojice i jednoga predmet povremenih rasprava. Jedan od stvarnih kuranskih stihova koji se uzimaju kao poricanje Trojstva kaže: ‚Oni koji govore: „Allah je, zaista, jedan od trojice!“ postali su oni koji skrivaju istinu‘ (5:73). Već i osnovno poznavanje bilo kog hrišćanskog katihizisa govori nam da Bog nije ‚treći od trojice‘. Naprotiv, Bog je istovremeno i jedan i trojica. Utoliko što je trojica, on se svojim stvorenjima predstavlja kao tri ličnosti – Otac, Sin i Sveti Duh.

„Drugi kuranski stih kaže nešto slično, ali sada imamo ovaj prvi stih koji nam pomaže da razumemo šta se kritikuje… (4:171)

„Zapazite da ovaj odlomak Isusu daje krajnje uzvišen položaj i priznaje da on ima svojstva koja ne poseduje nijedan drugi prorok. Ipak, još jednom naglašava da postoji samo jedan Bog. Ako vera u Isusa vodi tvrdnji o tri boga, onda to Kuran odbacuje. Ali, opet, stvarni hrišćanski stav veoma je istančan, i malo bi ko od hrišćana, ako i iko, tvrdio da veruje u nešto drugo do u jednog jedinog Boga.“ (Isto, The Vision of Islam, Deo II: Iman, Poglavlje 4. Islam i druge religije, str. 170; podebljano isticanje je moje)

OTVOREN IZAZOV DŽEJKU

Kakav jeste, Kuran nigde ne osuđuje istorijsko hrišćansko razumevanje Isusovog sinovstva, kao što primećuje i sledeći izučavalac islamskih nauka. Zato izazivam takozvanog Metafizičara da navede nedvosmislenu izjavu iz Kurana u kojoj Muhamed tačno određuje i izričito osuđuje verovanje u istorijsko razumevanje i formulaciju Trojstva.

Izazivam ga da navede stih koji kaže sledeće:

Nevernici su oni koji govore da su Otac, Reč i Sveti Duh Jedno!

ILI

Nevernici su oni koji govore da su Otac, Sin i Sveti Duh Jedno!

ILI

Nevernici su oni koji govore da su Alah, Isus i Sveti Duh Jedno!

ILI

Nevernici su oni koji govore da je Alah Otac, Reč/Sin/Isus i Sveti Duh!

Imajući prethodno u vidu, spremni smo da pređemo na sledeći deo mog izazova: IZAZOV MUSLIMANSKOM METAFIZIČARU, DEO 1B (https://www.samshmnthelogy.net/post/challenging-muslim-metaphysician-pt-1b)****.