Ponovno razmatranje pitanja o tome da je Isusu data sva vlast

Muslimanski apologete rado citiraju sledeći tekst kako bi dokazali da Isus ne može biti Bog:

„I pristupivši Isus reče im govoreći: Dade mi se svaka vlast na nebu i na zemlji.“ Matej 28:18

Ovi polemičari zaključuju da, budući da je Isusu data sva vlast na nebu i na zemlji, to dokazuje da je prvobitno nije imao. A ako je nije imao od početka, već ju je primio od nekog drugog, onda to dokazuje da on nije Bog, jer Bog već poseduje takvu vlast i nije mu potrebno da mu je iko daje.

Ovaj prigovor zgodno previđa činjenicu da je dosledna poruka novozavetnih spisa ta da je Hristos postao sluga kada je postao čovek, kako bi ostvario iskupljenje svoga naroda. Kao takav, dobrovoljno je ostavio po strani svoju božansku vlast da bi mogao preuzeti svoj ponizni položaj. Kao što sam Matej objašnjava:

„Kao što ni Sin Čovječiji nije došao da mu služe, nego da služi i dade život svoj u otkup za mnoge.“ Matej 20:28

Matej takođe kaže da je Isus došao da ispuni proročanstvo iz Isaije o Sluzi koga Jahve podiže sebi da bi doneo spasenje svome narodu:

„I za njim iđaše narod mnogi, i iscijeli ih sve, I zaprijeti im da ga ne razglašuju; Da se ispuni što je rečeno preko Isaije proroka, koji govori: Gle, sluga moj, kojega izabrah, Ljubljeni moj, koji je po volji duše moje: metnuću Duh svoj na njega, i sud neznabošcima javiće. Neće se svađati ni vikati, niti će ko čuti po trgovima glasa njegova. Trsku stučenu neće prelomiti i žižak tinjajući neće ugasiti dokle ne dovede pravdu do pobjede. I u ime njegovo uzdaće se narodi.“ Matej 12:15-21

Ovi tekstovi pokazuju da je Isus dok je bio na zemlji delovao u ulozi sluge/roba, te stoga nije vršio svoju kraljevsku vlast, nego ju je na izvesno vreme ostavio po strani.

Matej nije jedini nadahnuti pisac koji to tvrdi, jer nekoliko drugih nadahnutih pisaca iznosi upravo istu tvrdnju:

„Jer ko je veći, koji sjedi za trpezom ili koji služi? Nije li onaj koji sjedi za trpezom? A ja sam među vama kao sluga.“ Luka 22:27

„Zato primajte jedan drugoga, kao što je i Hristos primio vas na slavu Božiju. Ali kažem, da je Isus Hristos bio sluga obrezanja istine radi Božije, da utvrdi obećanja ocima. A neznabošci da proslave Boga zbog milosti, kao što je napisano: Zato ću te priznati među neznabošcima, Gospode, i pjevaću imenu tvojemu.“ Rimljanima 15:7-9a

Stoga, ono što je Isus primio bila je božanska vlast koja mu je suštinski pripadala na osnovu toga što je jedinstveni božanski Sin Božji, ali koje se on sopstvenom inicijativom odrekao na izvesno vreme.

Kao što je to blaženi apostol Pavle prelepo sažeo:

„Zato neka je u vama ista misao koja je i u Hristu Isusu, Koji budući u obličju Božijem, nije smatrao za otimanje to što je jednak sa Bogom, Nego je sebe ponizio uzevši obličje sluge, postao istovjetan ljudima, i izgledom se nađe kao čovjek; Unizio je sebe i bio poslušan do smrti, i to do smrti na krstu, Zato i Njega Bog visoko uzdiže, i darova mu Ime koje je iznad svakoga imena. Da se u Ime Isusovo pokloni svako koljeno što je na nebesima i na zemlji i pod zemljom; I da svaki jezik prizna da je Isus Hristos Gospod na slavu Boga Oca.“ Filipljanima 2:5-11, J. B. Philips New Testament

Ugledni evangelikalni naučnik Robert H. Gandri pomaže nam da raščlanimo ovaj tekst:

„… ,Koji, iako je postojao u obličju Božjem‘ pripisuje Hristu preegzistentno božanstvo, što potvrđuje i njegovo ,biti jednak Bogu.‘ (,Obličje‘ se odnosi na način postojanja koji nekoga čini onim što jeste.) Istovremeno, ta jednakost sa Bogom razlikuje ga od Boga, tako da na kraju odlomka čitamo o ,Bogu‘ kao ,Ocu‘ i o ,Isusu Hristu‘ kao ,Gospodu‘. To što Hristos Isus ,nije smatrao da je biti jednak Bogu nešto što treba iskoristiti‘ ne samo da potvrđuje njegovu jednakost sa Bogom zbog postojanja u obličju Božjem, nego takođe predstavlja uzor odsustva svakog ,rivalstva ili taštine‘ (2:3)…

„,Postavši u obličju ljudskih bića‘ prikazuje ovaploćenje božanskog Hrista kao preduslov njegovog samoispražnjenja time što je uzeo obličje roba. A ,i našavši se po spoljašnjosti [= načinu postojanja] kao čovek‘ ponavlja ovaj preduslov, dok ,ponizio je sebe postavši poslušan do smrti‘ ponavlja njegovo samoispražnjenje time što je uzeo obličje roba. Dakle, smrt, a ne ovaploćenje, definiše njegovo samoispražnjenje. Drugim rečima, ovaploćenje kao ljudsko biće omogućilo je njegovo samoispražnjenje u smrti, što potvrđuje podudarnost između poslušnosti i obličja roba… Tako je, kao nadoknadu za to što je Hristos ,ponizio sebe‘, Bog ,ga uzvisio iznad [svih ostalih]‘. Darivanje Isusa imenom ,iznad svakog imena‘ i nabrajanje ,nebeskih, zemaljskih i podzemnih bića‘ kao onih čije će se svako koleno ,pokloniti‘ u Isusovo ime podrazumeva dodatak ,svih ostalih‘ nakon ,uzvisio ga iznad‘. ,Takođe‘ čini uočljivim kontrastno uparivanje Božjeg milostivog uzdizanja Isusa sa Isusovim poslušnim silaskom. Sveopšte klanjanje u Isusovo ime i sveopšte ispovedanje, ,Isus Hristos [je] Gospod‘, spajaju govor tela (klanjanje kolena) i govor reči (ispovedanje jezikâ) u priznanju da je čovek Isus takođe i božanski Gospod (uporedi Isaija 45:23). Jer ,Gospod‘ odgovara GOSPODU (hebrejski: Jahve) kao najsvetijem od božanskih imena u Starom zavetu i stoga se računa kao ,ime iznad svakog imena‘. Štaviše, ,Gospod‘ konotira vlasništvo nad robovima i gospodarenje njima te stoga čini da Isusovo gospodstvo nadoknađuje to što je uzeo obličje roba. Ali zašto ,na slavu Boga Oca‘ a ne ,na slavu Isusa Hrista‘? Zato što je Bog Otac onaj koji ga je uzvisio i darovao mu svoje sopstveno ime i stoga zaslužuje slavu za to.“ (Commentary on the New Testament: Verse-by-Verse Explanations with a Literal Translation [Baker Academic, Grand Rapids, MI 2010], str. 786; podebljani naglasak naš)

Dakle, Isus je savršeno činio ono što je zapovedio svojim sledbenicima da čine, naime, da se ponize kako bi ih Bog uzvisio:

„A najveći između vas da vam bude sluga. Jer koji se uzdiže poniziće se, a koji se ponizi uzvisiće se.“ Matej 23:11-12

„Ponizite se, dakle, pod moćnu ruku Božiju, da vas uzvisi kad dođe vrijeme.“ 1. Petrova 5:6

Dakle, kao odgovor na pitanje kako bi Bogu mogla biti data vlast, Bogu bi takva vladavina mogla biti dodeljena ako je on višeličnosno Biće, u kojem jedna od božanskih Ličnosti Božanstva dobrovoljno ostavlja po strani svoj božanski suverenitet kako bi se ponizila i postala rob rodivši se kao ljudsko biće. Kao takvom, Bogu (Sinu) bi tada mogla biti dodeljena vlast koju je nekada imao, i to od strane jedne od drugih božanskih Ličnosti, što je u ovom slučaju Otac.(1)

Međutim, ovo sada otvara veliki problem za muslimane, budući da Kuran odlučno objavljuje da čitava vladavina nad nebesima i zemljom pripada samo Alahu, i da je on ni sa kim ne deli:

„Allahu pripada vlast na nebesima i na Zemlji i Allah nad svime ima moć.“ S. 3:189 Hilali-Khan

„Onaj Kome pripada vlast na nebesima i na Zemlji, Koji nema deteta, Koji u vlasti nema ortaka i Koji je sve stvorio i kako treba uredio!“ S. 25:2 Khalifa – up. 2:107; 5:17-18, 40, 120; 7:158; 9:116; 17:111; 24:42; 38:10; 39:44; 43:85; 45:27; 48:14; 57:2, 5; 85:9

Stoga, budući da Kuran uči da su Isus i njegovi sledbenici u suštini bili muslimani (up. K. 5:52; 5:110), to znači da je poslednja stvar koju bi oni naokolo objavljivali bila da Hristos poseduje svu vlast na nebu i na zemlji. Niti bi propovedali da je Bog Otac a Hristos Sin koji, zajedno sa Svetim Duhom, deli isto božansko ime. I sasvim sigurno ne bi išli naokolo učeći da je Sin prisutan sa svakim pojedinim od svojih sledbenika do svršetka veka, ma gde se oni nalazili, jer bi to značilo da je Hristos svudaprisutan i svemoguć — što su božanske osobine koje pripadaju jedino Bogu.

Pa ipak, upravo su to Isus i njegovi sledbenici objavljivali, kao što i sam neposredni kontekst Mateja 28:18 potvrđuje!

„Idite, dakle, i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Učeći ih da drže sve što sam vam zapovjedio; i, evo, ja sam sa vama u sve dane do svršetka vijeka.“ Matej 28:19-20

Ovde Isus zapoveda svojim sledbenicima da idu i čine učenike koji će držati sve njegove zapovesti, i da im omoguće da pokažu svoju dobrovoljnu podložnost njegovoj vladavini nad njihovim životima primanjem krštenja u ime Trojičnog Božanstva. Isus ih zatim uverava da će uspeti da izvrše njegovo poslanje jer će on lično biti sa svima njima gde god da odu. Ove izjave pokazuju da je Isus tvrdio da je jedinstveni božanski Sin Božji koji poseduje sve Božje suštinske svojstva svesveobuhvatnosti.

Evo šta Gandri kaže u vezi sa ovim odlomkom:

„… Obično drugi prilaze Isusu. Ali pošto učenici kleče na zemlji u obožavanju, on prilazi njima. Njegova tvrdnja da mu je data sva vlast na nebu kao i na zemlji u suprotnosti je sa Đavolovom ponudom da mu da ,sva carstva sveta i njihovu slavu‘ samo ako padne i pokloni se Đavolu (4:8-9 [uporedi Danilo 7:14]). ,Zato‘ čini ovu tvrdnju o sveopštoj vlasti osnovom Velikog poslanja. Odlomci 7:29; 9:8; 11:27; 21:23 pokazuju da je Isus sve vreme imao ovu vlast. Ali sadašnji odlomak potvrđuje tu vlast i uklanja geografska ograničenja u njenom vršenju. ,Svi narodi‘ odgovara ,svoj vlasti‘. Nijedan narod ne leži izvan sfere Isusove vlasti, i stoga niko nije izuzet od obaveze da sledi njegov primer krštavanja (vidi 3:13-15 sa komentarima) i da uči i drži njegove zapovesti…

„Krštenje je obred uvođenja u Isusovu školu. Krštenje u ime Oca, Sina i Svetoga Duha daje ovom krštenju trojičan karakter, naročito po tome što su sva trojica uključena u ,ime‘, i tako ističe Isusovo božanstvo time što smešta ,Sina‘ između ,Oca‘ i ,Svetoga Duha‘. ,U ime‘ ukazuje na prihvatanje toga da je Bog i Isusov i tvoj Otac, da je Isus njegov Sin u nenadmašnom smislu, i da je Sveti Duh (a ne Veelzevul [12:22-28]!) osnažio Isusa. U celini, ova trojična formula razlikuje ovo krštenje od Jovanovog krštenja, koje se ticalo samo pokajanja s obzirom na skori dolazak carstva nebeskog (3:1-12). ,Sve što … sam vam zapovedio‘ povezuje se sa ,koliko god ih ima‘ da bi se naglasila obaveza potpune poslušnosti (uporedi Izlazak 7:2; Ponovljeni zakoni 1:3; 30:8; Isus Navin 1:7; Jeremija 1:7). ,Gle‘ podvlači Isusovo prisustvo sa učenicima gde god da idu po nastanjenoj zemlji u izvršavanju svog poslanja (uporedi 24:14). On neće biti telesno prisutan sa njima, kao što je bio dotad, nego će biti sa njima na način na koji je Gospod bio sa svojim narodom da mu pomogne u prošlosti (uporedi 18:20; Postanje 26:24; 28:15; Izlazak 3:12; Isus Navin 1:5, 9; Sudije 6:12, 16 i tako dalje) i u tom smislu će nastaviti da bude ,Emanuilo … Bog [je] s nama‘ (1:23). (Da takvo prisustvo ne bi dovodio u pitanje, Matej izostavlja izveštaj o Isusovom vaznesenju na nebo, premda povratak s neba u 10:23; 16:28; 24:30; 26:64 podrazumeva vaznesenje.) U skladu sa božanstvom Isusa, njegovo ,ja‘ u ,ja sam s vama‘ zamenjuje ,Bog‘ u odjeku izraza ,Bog [je] s nama‘. ,Sve dane‘ uverava učenike u Isusovo neprekidno prisustvo i podrazumeva produženi vremenski period kakav će zahtevati činjenje učenika širom sveta. ,Do svršetka veka‘ uverava učenike u Isusovo neskraćeno prisustvo. Ono će im biti potrebno naročito tokom vremena nezapamćene nevolje neposredno pre drugog dolaska (24:15-30).“ (Commentary on the New Testament, str. 135-136; podebljani naglasak naš)

Sada, da bismo pomogli muslimanima da i sami uvide da je Isus iznosio izričito božanske tvrdnje o sebi, pozivamo ih da izgovore sledeću izjavu:

Sva vladavina nad nebesima i zemljama data je Muhamedu. Stoga, svi narodi moraju izgovoriti šehadu, odnosno posvedočiti, i obrezati se u ime Alaha, i njegovog poslanika Muhameda, i anđela Gavrila, a vernici ih zatim moraju učiti da drže sve što im je Muhamed zapovedio; i gle, Muhamed će biti sa svim muslimanima do svršetka veka.

Očigledno, nijedan musliman se ne bi usudio da izgovori takvu izjavu jer je to otvoreno bogohuljenje. Ona čini neoprostivi greh širka, odnosno pridruživanja stvorenja Alahu u Alahovoj isključivoj vladavini i osobinama (up. K. 2:22; 4:48, 116; 39:65). Pa ipak, upravo je to Isus rekao o sebi!

Ovo u suštini ostavlja muslimanima sledeća dva izbora. Isus je stvorenje kojem su date takve božanske osobine, što dokazuje da Kuran jednostavno greši kada tvrdi da Alah nikada ne bi dodelio takve prerogative bilo kojem stvorenju. Ili je Isus Bog u telu, što objašnjava zašto mu je takva vlast mogla biti data, i on zaista poseduje božanske osobine i sposobnosti kao što su svudaprisutnost i svemoć. Ako je tako, onda Kuran opet greši, jer tvrdi da Isus nije ništa više od Alahovog poslanika (up. K. 43:57-59). U svakom slučaju, Kuran na kraju ispada pogrešan, čime se dokazuje da nije objava od istinitog Boga.

Štaviše, Isusovo poslanje dodatno uvodi problem toga što je on objavio da je Bog Otac, a on sam Sin, dok Kuran odlučno poriče da je Alah bilo čiji otac, a kamoli otac Isusa Hrista (up. K. 5:18; 6:101; 9:30; 19:88-93; 39:4; 72:11).

Stoga tekst Mateja 28:18-20 predstavlja velike probleme za muslimane, jer se ono što su smatrali tekstom koji opovrgava Isusovo božanstvo ispostavlja kao odlomak koji zapravo potvrđuje Hristovo apsolutno Božanstvo i suštinsku jednakost sa Ocem i Svetim Duhom, čime se utvrđuje da je islam lažna religija i da je Muhamed bio lažni prorok!

Srodni članci

Napomene

(1) Isti prigovor može se mnogo snažnije uputiti islamskom božanstvu, budući da muslimansko sveto pismo odlučno uči da Alah prima nasledstvo od svojih stvorenja:

„I samo Mi dajemo život i smrt, i Mi ćemo sve naslediti“ S. 15:23 Shakir

„Mi ćemo Zemlju i one koji žive na njoj da nasledimo i Nama će oni da se vrate.“ S. 19:40 Y. Ali – up. 19:80; 21:89

Ovo očigledno otvara pitanje kako bi Alahu moglo biti dato nasledstvo, i kako bi stoga mogao biti nečiji naslednik, kada bi trebalo da je tvorac i vlasnik svih stvari? Prepustićemo muslimanskim davagandistima da sami reše ovu zbrku. U međuvremenu, preporučujemo čitanje sledećih članaka i odgovora za više o pitanju Alahovog primanja nasledstva i problemima koje to otvara za muslimane: