Ponovno razmatranje pitanja Isusovog gospodstva u Kuranu

Odgovor muslimanskom davagandisti Basamu Zavadiju (Bassam Zawadi)

U jednom od naših članaka izneli smo dokumentaciju iz Kurana koja pokazuje da Alah nije jedini islamski Gospod i Bog. Pokazali smo da su, usled prilično haotičnog načina na koji je Kuran pisan, autor(i) neizbežno završili postavljajući više od jednog božanstva.

Jedan od primera koje smo koristili bio je sledeći citat:

Uzeli su svoje rabine i svoje monahe za gospode pored Boga I Mesiju, sina Marijinog, a bilo im je naređeno da služe samo jednom Bogu; nema boga osim Njega; slava Njemu, iznad onoga što Mu pridružuju. S. 9:31

Ustvrdili smo da su, zbog načina na koji je ovaj stih napisan, autor(i) i/ili priređivač(i) postavili Isusa uz Alaha kao jednog od onih koje su muslimani bili dužni da uzmu za svog Gospoda.

Pomenuli smo kako bi neki muslimanski davagandisti mogli na ovo prigovoriti zbog činjenice da su dijakritički znaci, koje su kasnije dodali prepisivači, postavili arapske reči za „Mesija“ (al-Maseeha) u akuzativ, čineći ga time još jednim objektom (zajedno sa prva dva, ahbarahum wa ruhbanahum [„njihovi rabini i njihovi monasi“]) glagola „uzeli su“, što znači da je Isus jedan od onih gospoda koje su ljudi pogrešno prigrlili pored Alaha.

Odgovorili smo na ovaj mogući prigovor tvrdnjom da izvorni arapski tekst nije imao nikakve oznake koje bi pomogle da se razlikuju različite nijanse te reči. Dalje smo ponudili nekoliko mogućih načina na koje su autor(i) mogli napisati taj stih, a kojima bi se izbegao problem povezivanja Isusa sa Alahom kao Gospodom vernika.

Jedan muslimanski propagandista uzeo je na sebe da „opovrgne“ naše tačke. Napisao je:

Neznalica Šamun zaboravlja da, ako na tekstu nema dijakritičkih [sic] znakova, onda je moguće da se Isus spaja sa Alahom, ali je takođe moguće da se Isus stavlja u akuzativ. (Bassam Zawadi, Odgovor na članak Sema Šamuna „Mnogi bogovi i gospodi Kurana: analiza obožavanja koje se daje stvorenjima i njihovog obogotvorenja unutar islamskog teksta“)

Gornji odgovor praktično ignoriše sve što smo izneli, naročito u vezi sa upotrebom arapskog veznika wa („i“), budući da to zapravo dokazuje da se Isus spaja sa Alahom, i stoga bi reč al-Maseeh trebalo da bude u genitivu, a ne u akuzativu. Izgleda da ćemo se i ovog puta morati ponoviti.

Prema muslimanskim učenjacima, arapska reč wa jeste veznik partnerstva i/ili jednakosti:

Činjenica da je pominjanje Poslanika neposredno povezano sa pominjanjem Alaha takođe pokazuje da je poslušnost Poslaniku povezana sa poslušnošću Alahu I NJEGOVO IME SA ALAHOVIM IMENOM. Alah kaže: „Pokoravajte se Alahu i Njegovom Poslaniku“ (2:32) i „Verujte u Alaha i Njegovog Poslanika“ (4:136). Alah ih spaja koristeći veznik WA KOJI JE VEZNIK PARTNERSTVA. NIJE DOZVOLJENO KORISTITI OVAJ VEZNIK U VEZI SA ALAHOM NI ZA KOGA OSIM ZA POSLANIKA.

Huzejfa je rekao da je Poslanik rekao: „Niko od vas neka ne kaže: ‚Šta Alah hoće i (wa) taj i taj hoće.‘ Radije recite: ‚Šta Alah hoće.‘ Zatim stanite i recite: ‚Taj i taj hoće.‘“

El-Hatabi je rekao: „Poslanik vas je uputio na ispravno ponašanje stavljajući Alahovu volju ispred volje drugih. Izabrao je ‚zatim‘ (thumma), što podrazumeva sled i podređenost, nasuprot ‚i‘ (wa) KOJE PODRAZUMEVA PARTNERSTVO.“

Nešto slično pominje se u drugom hadisu. Neko je govorio u prisustvu Poslanika, neka ga Alah blagoslovi i podari mu mir, i rekao: „Ko se pokorava Alahu i Njegovom Poslaniku, ispravno je vođen, a ko se buni protiv njih dvojice (spajajući ih upotrebom dvojine)…“ Poslanik mu reče: „Kako si loš govornik! Ustani! [Ili je rekao: Izlazi!]“

Abu Sulejman je rekao: „Nije mu se svidelo što se dva imena tako spajaju JER TO PODRAZUMEVA JEDNAKOST.“… (Qadi ‘Iyad, Kitab Ash-shifa bi ta'rif huquq al-Mustafa (Isceljenje prepoznavanjem prava Izabranog), prevod Aisha Abdarrahman Bewley [Madinah Press, Inverness, Scotland, U.K.; treće izdanje 1991, meki povez], Prvi deo. Alahovo veliko uvažavanje vrednosti njegovog Poslanika izraženo i rečju i delom, Prvo poglavlje. Alahova pohvala njemu i njegovo veliko poštovanje prema njemu, Odeljak 1. O pohvali njemu i njegovim brojnim izvrsnim osobinama, str. 8; istaknuto velikim slovima je naše)

Dakle, grupišući Alaha i Isusa zajedno upotrebom wa, autor(i) je/su neizbežno pretvorio(li) Isusa u Alahovog partnera i sadruga. A pošto arapski tekst prvobitno nije imao nikakve oznake, to bi značilo da bi onaj ko ga čita jasno video da se Isus stavlja uz Alaha kao Gospod u koga su drugi morali verovati, nasuprot njihovim rabinima i sveštenicima.

Isti polemičar zatim pretpostavlja ono što treba dokazati, tvrdeći da dijakritičke oznake koje al-Maseeh pretvaraju u akuzativ odražavaju način na koji su muslimani oduvek recitovali taj stih!

Ovo je vrlo slab argument sa Šamunove strane, jer su muslimani stavljali dijakritičke [sic] znake u skladu sa načinom na koji su ga sve vreme recitovali. Pošto su muslimani sve vreme recitovali stih sa fet-hom na reči Maseeh, oni su onda stavili dijakritički [sic] znak na taj način…

Ali pošto su muslimani oduvek recitovali stih sa Isusom u akuzativu, onda NEMA PROBLEMA.

Postoji nekoliko očiglednih problema sa Zavadijevim tvrdnjama. Za početak, gde su dokazi da su muslimani oduvek tako recitovali taj odeljak? Gde su tekstualni podaci koji potkrepljuju da su Muhamed i njegovi drugovi tako recitovali taj stih? (To jest, ako su ga uopšte recitovali, budući da ovo pretpostavlja da je sadašnji oblik muslimanskog spisa istovetan onome što su Muhamed i njegovi drugovi čitali i/ili recitovali, što očigledno protivreči činjenicama, kao što ćemo videti.) Zar se ova tvrdnja ne zasniva na pogrešnoj pretpostavci da je recitovanje Kurana ostalo stabilno svih ovih vekova, iako svi dokazi pokazuju da to uopšte nije slučaj?

Drugo, sami islamski izvori svedoče da nije postojao jedan standardni način recitovanja Kurana, već više načina, što je izazivalo zbrku čak i među Muhamedovim drugovima:

Prenosi Omer ibn el-Hatab: Čuo sam Hišama ibn Hakima ibn Hizama kako recituje suru El-Furkan na način drugačiji od mog. Alahov Poslanik me je naučio (na drugačiji način). Zato sam hteo da se posvađam sa njim (tokom molitve), ali sam sačekao dok nije završio, a onda sam mu vezao odeću oko vrata, uhvatio ga za nju i doveo ga Alahovom Poslaniku i rekao: „Čuo sam ga kako recituje suru El-Furkan na način drugačiji od onoga kako si me ti naučio.“ Poslanik mi je naredio da ga pustim i zamolio Hišama da je recituje. Kada ju je recitovao, Alahov Poslanik reče: „Ovako je objavljena.“ Zatim je zamolio mene da recitujem. Kada sam recitovao, rekao je: „Ovako je objavljena. Kuran je objavljen na sedam ahrufa, pa ga recitujte onako kako vam je lakše.“ (Sahih al-Buhari, tom 3, knjiga 041, broj 601)

Ubej b. Ka'b je preneo: Bio sam u džamiji kada je jedan čovek ušao i molio se i recitovao (Kuran) u stilu na koji sam imao primedbu. Zatim je drugi čovek ušao (u džamiju) i recitovao u stilu drugačijem od stila svog druga. Kada smo završili molitvu, svi smo otišli Alahovom Poslaniku i rekli mu: Ovaj čovek je recitovao u stilu na koji sam imao primedbu, a drugi je ušao i recitovao u stilu drugačijem od stila svog druga. Alahov Poslanik ih zamoli da recituju, i oni recitovaše, a Alahov Poslanik izrazi odobravanje za njihove stvari (njihove načine recitovanja). I u mom umu se javila neka vrsta poricanja kakvo se nije javilo ni tokom Dana neznanja. Kada je Alahov Poslanik video kako sam pogođen (pogrešnom mišlju), udario me je u grudi, nakon čega sam se obliva znojem i osećao se kao da gledam u Alaha sa strahom. On (Sveti Poslanik) mi reče: Ubej, poslata mi je poruka da recitujem Kuran na jednom dijalektu, a ja sam odgovorio: Olakšaj mom narodu. Preneto mi je po drugi put da treba da se recituje na dva dijalekta. Ponovo sam mu odgovorio: Olakšaj stvari mom narodu. Preneto mi je i po treći put da recitujem na sedam dijalekata. I (dalje mi je rečeno): Za svaki odgovor koji sam ti poslao imaš pravo na molbu, koju treba da tražiš od Mene. Rekoh: O Alahu! oprosti mom narodu, oprosti mom narodu, a treću sam odložio za dan kada će se čitavo stvorenje okrenuti meni, uključujući čak i Ibrahima (radi zauzimanja). (Sahih Muslim, knjiga 004, broj 1787)

Tvrdnja da se ovo odnosi na različite arapske dijalekte nema apsolutno nikakvog smisla, budući da su i Omer i Hišam pripadali istom plemenu, naime Kurejšijama, i govorili potpuno isti dijalekt. Osim toga, takozvani autentični predanja tvrde da je Kuran „objavljen“ na kurejšijskom dijalektu:

Prenosi Enes ibn Malik:

(Halifa Osman naredio je Zejdu ibn Sabitu, Saidu ibn el-Asu, Abdulahu ibn ez-Zubejru i Abdur-Rahmanu ibn el-Harisu ibn Hišamu da napišu Kuran u obliku knjige (Mushafi) i rekao im: „U slučaju da se ne složite sa Zejdom ibn Sabitom (el-Ensari) oko bilo kog dijalekatskog arapskog izraza u Kuranu, onda ga napišite na dijalektu Kurejšija, jer je Kuran objavljen na tom dijalektu.“ I tako su i učinili. Tom 6, knjiga 61, broj 507)

Prenosi Enes ibn Malik:

Huzejfa ibn el-Jeman došao je Osmanu u vreme kada su ljudi Šama i ljudi Iraka ratovali da osvoje Jermeniju i Azerbejdžan. Huzejfa se plašio njihovih (ljudi Šama i Iraka) razlika u recitovanju Kurana, pa je rekao Osmanu: „O vođo vernika! Spasi ovaj narod pre nego što se raziđu oko Knjige (Kurana) kao što su to učinili Jevreji i hrišćani pre njih.“ Tako je Osman poslao poruku Hafsi govoreći: „Pošalji nam rukopise Kurana da bismo sastavili kuranski materijal u savršene primerke i vratili ti rukopise.“ Hafsa ih je poslala Osmanu. Osman je zatim naredio Zejdu ibn Sabitu, Abdulahu ibn ez-Zubejru, Saidu ibn el-Asu i Abdur-Rahmanu ibn Harisu ibn Hišamu da prepišu rukopise u savršene primerke. Osman je rekao trojici Kurejšija: „U slučaju da se ne složite sa Zejdom ibn Sabitom ni oko jedne tačke u Kuranu, onda to napišite na dijalektu Kurejšija, Kuran je objavljen na njihovom jeziku.“ Tako su i učinili, a kada su napisali mnoge primerke, Osman je vratio izvorne rukopise Hafsi. Osman je poslao svakoj muslimanskoj pokrajini po jedan primerak onoga što su prepisali, i naredio da se sav ostali kuranski materijal, bilo da je napisan u fragmentarnim rukopisima ili celim primercima, spali. Said ibn Sabit je dodao: „Jedan stih iz sure Ahzab mi je promakao kada smo prepisivali Kuran, a slušao sam Alahovog Poslanika kako ga recituje. Pa smo ga tražili i našli kod Huzejme ibn Sabita el-Ensarija. (Taj stih je bio): ‚Među vernicima ima ljudi koji su bili verni svom savezu sa Alahom.‘ (33:23)“ (Sahih al-Buhari, tom 6, knjiga 61, broj 510)

Stoga, kakve god da su razlike bile, morale su biti od velikog značaja, budući da su šokirale Ubeja b. Kaba, bliskog druga i recitatora Kurana, do te mere da je počeo da sumnja u svoju veru, i navele Omera da fizički zgrabi i vuče Hišama za odeću koju mu je obmotao oko vrata!

Da stvar bude gora, Osman ibn Afan odlučio je da uništi šest od sedam ahrufa!

Razlika između ahrufa i kiraeta

Važno je uvideti razliku između ahrufa i kiraeta. Pre nego što pređemo na to, zanimljivo je znati zašto je sedam ahrufa svedeno na jedan u Osmanovo (R) vreme.

Kuran je nastavio da se čita prema sedam ahrufa sve do sredine vladavine halife Osmana, kada je NASTALA IZVESNA ZBRKA u udaljenim pokrajinama u vezi sa recitovanjem Kurana. Neka arapska plemena počela su da se hvale nadmoćnošću svojih ahrufa i razvilo se rivalstvo. Istovremeno, neki novi muslimani takođe su iz neznanja počeli da mešaju različite oblike recitovanja. Halifa Osman odlučio je da napravi zvanične primerke Kurana prema dijalektu Kurejšija i da ih pošalje zajedno sa kuranskim recitatorima u glavne centre islama. Ovu odluku odobrili su sahabe, a svi nezvanični primerci Kurana su uništeni. Nakon distribucije zvaničnih primeraka, svi ostali ahrufi su odbačeni i Kuran se počeo čitati samo po jednom harfu. Tako je Kuran koji je danas dostupan širom sveta napisan i recitovan samo prema harfu Kurejšija.[8] (M S M Saifullah, Islamic Awareness, Verzije Kurana?; isticanje velikim slovima i podvlačenje su naši)

„Ako se pita koja je bila svrha Osmanovog ujedinjavanja ljudi oko jednog primerka Kurana, kada je Ebu Bekr to već postigao, odgovor je da Osmanov cilj nije bio da okupi ljude radi sastavljanja Kurana. Zar ne vidite da je poslao Hafsi da je zamoli da mu da primerak Kurana kako bi mogao da bude prepisan, a zatim njoj vraćen? ‚Osman je to učinio ZATO ŠTO SU SE LJUDI NE SLAGALI OKO RAZLIČITIH RECITACIJA usled činjenice da su se drugovi raširili po različitim krajevima I POČELI SNAŽNO DA SE SPORE, kao što je sukob koji se dogodio između ljudi Iraka i ljudi Sirije prema Huzejfi.

„Pridružili su se pohodu na Jermeniju i svaka grupa je recitovala ono što joj je preneto. Nisu se slagali i svađali su se I NEKI OD NJIH SU DRUGE NAZIVALI NEVERNICIMA, POTPUNO IH SE ODRIČUĆI, PROKLINJUĆI JEDNI DRUGE. Huzejfa JE BIO ZAPREPAŠĆEN onim što je video. Čim se vratio u Medinu, prema al-Buhariju i at-Tirmiziju, pre nego što se vratio svojoj kući, otišao je Osmanu i rekao: ‚Ova zajednica je stigla do faze u kojoj će biti uništena!‘ ‚Zašto?‘ upita Osman. On reče: ‚Radi se o Alahovoj Knjizi. Bio sam na ovom pohodu i neki od ljudi Iraka, Sirije i Hidžaza su se okupili.‘ Zatim je opisao šta se dogodilo i rekao: ‚Bojim se da će se razići oko svoje Knjige kao što su se Jevreji i hrišćani razišli.‘

„Ovo je dokaz neistinitosti onih koji kažu da je sedam ahrufa sedam sadašnjih čitanja, jer oko njih nema nesuglasica. Suvejd ibn Gafala preneo je od Alija ibn Ebi Taliba da je Osman rekao: ‚Šta mislite o primercima Kurana? Ljudi su se razišli oko recitatora do te mere da čovek kaže: „Moje čitanje je bolje od tvog čitanja. Moje čitanje je izvrsnije od tvog čitanja.“ To je ravno neverovanju.‘ On odgovori: ‚Kakvo je tvoje mišljenje, Emir el-Mu'minin?‘ On reče: ‚Mislim da bismo mi ljudi trebalo da se složimo oko jednog čitanja. Ako se danas razilazite, oni posle vas razilaziće se još snažnije.‘ Ali reče: ‚Ispravno mišljenje je tvoje, Emir el-Mu'minin.‘… Osman je vratio listove Hafsi i poslao primerak onoga što su prepisali u svaku oblast i naredio da se svaki list ili primerak koji je sadržao bilo koji oblik Kurana spali. Osman je to učinio nakon što je okupio muhadžire i ensarije i grupu muslimana i posavetovao se sa njima o tome…

„Ibn Šihab je rekao da mu je Ubejdulah ibn Abdulah rekao da se Abdulahu ibn Mesudu nije svidelo što Zejd ibn Sabit prepisuje Kuran i da je rekao: ‚Društvo muslimana, povucite se od pravljenja primeraka i poveravanja toga jednom čoveku. Tako mi Alaha, ja sam postao musliman dok je on bio u bedrima nevernog oca!‘ misleći na Zejda ibn Sabita. Zato je Abdulah ibn Mesud rekao: ‚Ljudi Iraka, SAKRIJTE PRIMERKE KURANA KOJE IMATE I SAKRIJTE IH. Alah kaže: „Oni koji pronevere doći će na Dan ustajanja sa onim što su proneverili.“‘ (Tafsir al-Qurtubi: Classical Commentary of the Holy Qur’an, prevela Aisha Bewley [Dar Al-Taqwa Ltd. 2003], tom I, Uvod: Osmanski kodeks, str. 52-53; podebljano i isticanje velikim slovima su naši)

Gornje predanje pokazuje da razlike koje su postojale između suparničkih kodeksa koje su izradili drugovi poput Ubeja i Abdulaha ibn Mesuda nisu bile male. Bile su tako velike i tako ozbiljne da su muslimani počeli da napadaju i proklinju jedni druge! Sledeća priča, preuzeta iz rasprave islamiste Alfonsa Mingane o raznim recitatorima i sastavljačima Kurana, dodatno ilustruje koliko su te razlike bile ozbiljne:

Na kraju ovog prvog dela našeg istraživanja, dobro je konstatovati da nijedan trag rada gorenavedenih sakupljača nije došao do potomstva, osim u slučaju Ubeja ibn Kaba i Ibn Mesuda. Kashshaf Zamahšarija i, u manjoj meri, Anwarut-Tanzil Bejdavija beleže mnoge kuranske varijante izvedene iz odlomaka Kurana koje su priredili gorenavedeni drugovi Poslanika. Ta činjenica je poznata svim arabistima i ne treba je objašnjavati. Potrebno je samo da prevedemo tipičan odlomak iz novoobjavljenog Rečnika učenih ljudi Jakuta:

Ismail b. Ali al-Hatbi zabeležio je u „Knjizi istorije“ i rekao: „Priča o čoveku po imenu b. Šanbud postala je poznata u Bagdadu; on je čitao i podučavao čitanju (Kurana) sa slovima kojima je PROTIVREČIO mishafu; čitao je prema Abdalahu b. Mesudu i Ubeju b. Kabu i drugima; i koristio je čitanja korišćena PRE nego što je mishaf sakupio Osman b. Afan, i sledio je anomalije; čitao je i DOKAZIVAO ih u raspravama, sve dok njegov slučaj nije postao važan i preteći; ljudi ga više nisu podnosili i sultan je poslao izaslanike da ga uhvate, 828. godine; doveden je u kuću vezira Muhameda b. Muklaha, koji je sazvao sudije, pravnike i čitače Kurana. Vezir ga je u njegovom prisustvu optužio za ono što je učinio, a on od toga nije odustao, VEĆ JE TO POTVRDIO; vezir je zatim pokušao da ga natera da to opovrgne i prestane da čita sa tim sramnim anomalijama, koje su bile dodatak mishafu Osmanovom, ali je on odbio. Prisutni su ovo osudili i nagovestili da bi trebalo da bude kažnjen tako da ga se natera da odustane. (Vezir) je zatim naredio da mu se skine odeća i da bude udaran štapom po leđima. Primio je oko deset jakih udaraca i nije mogao više da izdrži; vapio je za milost i pristao da popusti i da se pokaje. Zatim je pušten i data mu je njegova odeća… a šeik Ebu Muhamed Jusuf b. Sairafi mi je rekao da je on (b. Šanbud) zabeležio mnoga čitanja.“ (The Origins of the Koran – Classic Essays on Islam’s Holy Book, priredio Ibn Warraq [Prometheus Books, 1998], Drugi deo: Sakupljanje i varijante Kurana, 5. Prenošenje Kurana, Alphonse Mingana, str. 103-104; isticanje velikim slovima i podvlačenje su naši)

Muslimanski izvori dalje svedoče da je Kuran pretrpeo tekstualno kvarenje putem nedostajućih sura (poglavlja) i stihova, kao i dodataka i izmena u tekstu.

Nije ni čudo što su muslimani optuživali trećeg halifu Osmana ibn Afana da je iskvario i pocepao Kuran!

Istoričar Taberi ima drugačiji izveštaj: „Ali b. Ebi Talib i Osman b. Afan pisali su Objavu Poslaniku; ali su u njihovom odsustvu Ubej b. Kab i Zejd b. Sabit bili ti koji su je pisali.“ On nas takođe obaveštava da su ljudi rekli Osmanu: „Kuran je bio u mnogim knjigama, a ti si ih sve obezvredio osim jedne“; i nakon Poslanikove smrti: „Ljudi su mu dali za naslednika Ebu Bekra, koga je zauzvrat nasledio Omer; i obojica su postupali prema Knjizi i Suneti Božjeg Poslanika – i hvala Bogu, Gospodu svetova; zatim su ljudi izabrali Osmana b. Afana KOJI JE… POCEPAO KNJIGU.“ (Ibn Warraq, The Origins of the Koran, 5. Prenošenje Kurana, Alphonse Mingana, str. 102; isticanje velikim slovima i podvlačenje su naši)

Knjiga, sastavljena ovom metodom, nastavila je da bude autoritativna i standardni tekst do 29-30. godine po Hidžri, pod halifatom Osmana. U to vreme divna vernost arapskog pamćenja BILA JE MANJKAVA i, prema opštoj slabosti ljudske prirode, vernici su bili čuti kako recituju stihove Kurana NA DRUGAČIJI NAČIN. Ta činjenica se, kaže se, posebno pripisivala stotinama dijalekata korišćenih u Arabiji. Zejd je ponovo zamoljen da stane na kraj tim varijacijama koje su počele da SKANDALIZUJU poklonike Poslanika. Taj neumorni sastavljač, uz pomoć trojice ljudi iz plemena Kurejš, počeo je da radi ono što je već uradio više od petnaest godina ranije. Prethodni primerci napravljeni prema prvom, napisanom pod Ebu Bekrom, svi su uništeni posebnom naredbom halife: objava poslata s neba bila je jedna, i knjiga koja sadrži tu objavu mora biti jedna. Kritičar primećuje da je jedina garancija autentičnosti Kurana Zejdovo svedočanstvo; i iz tog razloga, učenjak koji sumnja da li je data reč zaista bila upotrebljena od strane Muhameda, ili je bila upotrebljena samo od strane Zejda na osnovu sopstvenog autoriteta, ili na oskudnom svedočanstvu nekih arapskih recitatora, ne krši stroge zakone visoke kritike. Ako je pamćenje Poslanikovih sledbenika bilo manjkavo od 15. do 30. godine po Hidžri, kada je islam bio proglašen širom cele Arabije, zašto ne bi bilo manjkavo od 612. do 632. godine n.e., kada je Poslanik često bio prinuđen da brani sopstveni život od strašnih napadača? A ako je prva Zejdova redakcija uvek sadržavala stvarne Muhamedove reči, zašto se taj sastavljač nije zadovoljio ponovnim uspostavljanjem te redakcije u celini, i zašto je Osman osetio potrebu za novom redakcijom? Kako je moguće da su se u kratkom razmaku od petnaest godina takve čudesne varijante uvukle u ono nekoliko primeraka koji su prethodili vladavini trećeg halife, da se on osećao obaveznim da uništi sve koje je mogao pronaći? Ako je Osmana zaista nadahnjivala samo religiozna svrha, zašto su ga njegovi neprijatelji nazivali „CEPAČEM KNJIGA“ i zašto su mu prikačili sledeću sramotu: „Zatekao je Kurane mnoge, a ostavio jedan; POCEPAO JE KNJIGU“?… (Isto, 4. Tri drevna Kurana, Mingana, str. 84-85; isticanje velikim slovima i podvlačenje su naši)

Konačno:

Hadžadž nam je preneo od Ibn Džurejdža koji je rekao – Ibn Ebi Humejd me je obavestio od Džahre bint Ebi Ejuba b. Junusa govoreći – Čitala sam svom ocu kada je imao osamdeset godina iz Aišinog kodeksa – „Zaista Alah i Njegovi anđeli mole se za Poslanika. O vi koji verujete, molite se za njega i govorite mu mir, i onima koji se mole u prvim redovima“ (xxxiii:56). Ona reče: „KAŽE SE DA JE OSMAN IZMENIO KODEKSE.“ On reče: „Ibn Džurejdž i Ibn Ebi Džamil preneli su mi od Abd ar-Rahmana b. Hurmuza i drugih slično ovome o Aišinom kodeksu.“ (Isto, 9. Abu Ubaid o stihovima koji nedostaju iz Kurana, Arthur Jeffery, str. 153; isticanje velikim slovima i podvlačenje su naši)

U svetlu ovoga, kako Zavadi sa sigurnošću zna da dijakritičke oznake tačno odražavaju način na koji su muslimani oduvek razumevali i recitovali K. 9:31, naročito kada dokazi koje smo izneli iz Kurana jasno svedoče o Isusovom predljudskom postojanju i božanstvu? Zar nije verovatnije da su kasniji muslimani, kako su postajali stroži u svojim unitarijanskim uverenjima i u odbacivanju Isusovog božanstva (i time se udaljavali od onoga što izvesni delovi Kurana zapravo uče), uvideli teškoću koju ovaj tekst predstavlja i stoga odlučili da umetnu ove vrlo određene dijakritičke tačke kako bi izbegli povezivanje Isusa sa Bogom?(1)

Za više o problemima sedam ahrufa i sukobljenim arapskim verzijama koje su i dan-danas u opticaju, preporučujemo sledeće članke:

http://islamqa.com/en/ref/5142
http://bewley.virtualave.net/ulum2.html
http://bewley.virtualave.net/qira.html
http://www.introducingislam.org/info/7harfs/7harfs1.php
http://www.introducingislam.org/info/7harfs/7harfs2.php
http://www.introducingislam.org/info/7harfs/7harfs3.php
http://answering-islam.org/Green/seven.htm
http://answering-islam.org/Gilchrist/Jam/chap5.html
http://answering-islam.org/Green/originof.htm
http://answering-islam.org/PQ/notrevealed.htm#top
http://answering-islam.org/Responses/Osama/zawadi_seventy.htm
http://answering-islam.org/Responses/Osama/zawadi_q15_9.htm
http://answering-islam.org/Responses/Abualrub/allahs_identity.htm

Treći problem sa kojim se Zavadi suočava jeste taj što navodno Muhamedovo objašnjenje K. 9:31 dokazuje da je Isus jedan od onih koje su muslimani dužni da uzmu za svog Gospoda:

<Uzeli su svoje rabine i svoje monahe za gospode pored Alaha, i Mesiju, sina Merjeminog> [9:31]. Imam Ahmed, At-Tirmizi i Ibn Džerir At-Taberi zabeležili su hadis preko nekoliko lanaca prenošenja, od Adija bin Hatima, neka je Alah zadovoljan njime, koji je postao hrišćanin u vreme džahilijeta. Kada je poziv Alahovog Poslanika stigao do njegovog kraja, Adi je pobegao u Šam, a njegova sestra i nekoliko njegovih ljudi bili su zarobljeni. Alahov Poslanik oslobodio je njegovu sestru i dao joj darove. Ona je otišla svom bratu i podstakla ga da postane musliman i da ode Alahovom Poslaniku. Adi, koji je bio jedan od poglavara svog naroda (plemena Taj) i čiji je otac, Hatim At-Tai, bio poznat po svojoj darežljivosti, otišao je u Medinu. Kada su ljudi objavili njegov dolazak, Adi je otišao Alahovom Poslaniku noseći srebrni krst oko vrata. Alahov Poslanik recitovao je ovaj ajet...

. Adi je primetio: „Rekao sam: ‚Oni ih nisu obožavali.‘“ Poslanik reče...

((Da, jesu. Oni (rabini i monasi) zabranjivali su im (hrišćanima i Jevrejima) dozvoljeno i dozvoljavali zabranjeno, a oni su im se pokoravali. Tako su ih obožavali.)) …

<Uzeli su svoje rabine i svoje monahe za gospode pored Alaha…> da su se hrišćani i Jevreji pokoravali svojim monasima i rabinima u svemu što su im dozvoljavali ili zabranjivali… (Tafsir Ibn Kathir (Abridged), Surat Al-A'raf to the end of Surah Yunus, skratila grupa učenjaka pod nadzorom šeika Safiur Rahmana Al-Mubarakpurija [Darussalam Publishers & Distributors, Riyadh, Houston, New York, London, Lahore; prvo izdanje: maj 2000], tom 4, str. 409-410; podebljano isticanje je naše)

Muhamed je smatrao da Jevreji i hrišćani pretvaraju svoje rabine i monahe u gospode time što im se pokoravaju u svemu što zapovede, čak i u slučajevima kada su činili dozvoljenim zabranjene aspekte vere i zabranjivali ono što je ljudima bilo dopušteno.

Primetite da Muhamed nije ograničio svoj stav, tj. nije rekao da je pogrešno pokoravati se rabinima i monasima u zabranjivanju dozvoljenog ili dopuštanju zabranjenog zato što oni nisu bili nadahnuti. Muhamed nije rekao da bi bilo u redu da vernici prihvate njihove odluke ako bi oni primali objavu od svog Gospoda da zabrane nešto od onoga što je dozvoljeno, ili obrnuto. Njegove uopštene izjave upućuju na to da svaki put kada neko sledi onoga ko zabranjuje ono što je Alah učinio dozvoljenim ili dopušta ono što je Alah zabranio, taj uzima tu određenu osobu za svog Gospoda.

Stoga Muhamedovo neograničeno objašnjenje K. 9:31 neizbežno vodi tome da je Hristos jedan od onih koje su muslimani dužni da prihvate kao svog Gospoda uz Alaha, budući da Kuran podstiče „verne“ da se pokoravaju Isusu i dalje navodi da je on došao da učini dozvoljenim nešto od onoga što je bilo zabranjeno:

I došao sam potvrđujući ono što je bilo preda mnom od Tevrata (Tore), i da vam učinim dozvoljenim deo onoga što vam je bilo zabranjeno, i došao sam vam sa dokazom od vašeg Gospoda. Zato se bojte Alaha I pokoravajte se meni. Alah je moj Gospod i vaš Gospod; zato Njega obožavajte. Ovo je pravi put. Kada je Isus zatekao neverovanje kod njih, reče: Ko će biti moji pomagači na Alahovom putu? Rekoše učenici: Mi smo Alahovi pomagači: Verujemo u Alaha, i posvedoči da smo mi muslimani. Gospode naš! verujemo u ono što si objavio, i sledimo Poslanika; zato nas upiši među one koji svedoče. S. 3:50-53

Kada je Isus došao sa Jasnim Znacima, rekao je: Sada sam vam došao sa Mudrošću, i da vam razjasnim neke od (tačaka) oko kojih se sporite: zato se bojte Alaha I pokoravajte se meni. Jer Alah, On je moj Gospod i vaš Gospod: zato Njega obožavajte: ovo je Pravi Put. S. 43:63-64

Ovi činioci konačno dokazuju da K. 9:31 stavlja Isusa uz Alaha kao jednog od onih pojedinaca koje muslimani moraju uzeti za svog Gospoda!

Štaviše, u citatu iz Ibn Kesira Muhamed je takvu poslušnost rabinima i monasima uporedio sa obožavanjem ili služenjem:

. Adi je primetio: „Rekao sam: ‚Oni ih nisu obožavali.‘“ Poslanik reče...

((Da, jesu. Oni (rabini i monasi) zabranjivali su im (hrišćanima i Jevrejima) dozvoljeno i dozvoljavali zabranjeno, a oni su im se pokoravali. Tako su ih obožavali.)) … (Podebljano isticanje je naše)

Dakle, pokoravajući se svemu što je Isus zapovedio, naročito u pogledu onih zabranjenih stvari koje je učinio dozvoljenim, Kuran podstiče muslimane da obožavaju ili služe Isusu, prema Muhamedovoj logici!**(**2)

Ono što ovo čini prilično ironičnim jeste to što je Zavadi svestan Muhamedovog objašnjenja K. 9:31, budući da ga citira u svom „opovrgavanju“, a ipak i dalje ne vidi kako to zapravo pobija čitav njegov stav protiv mene!

Ako Gospod Isus da, uskoro slede dalji odgovori na Zavadijeve očajničke polemike.

Napomene

(1) Ove tačke takođe dovoljno pobijaju njegov odgovor na moju tvrdnju da u K. 3:18 Alah svedoči da su on, anđeli i ljudi znanja svi Bog!

Alah svedoči da nema boga osim njega, I anđeli, I oni koji imaju znanje (Shahida Allahu annahu la ilaha illa huwa WA al-mala’ikatu WA oloo al-ailmi); održavajući svoje stvorenje u pravdi. Nema boga osim njega, Svemoćnog, Svemudrog.

Zavadi tvrdi da muslimani prave pauzu nakon što recituju deo gde stoji: „nema boga osim njega“, za šta tvrdi da označava zarez i stoga zastanak na tom mestu u recitovanju. On to koristi da porekne da stih uči da su anđeli i ljudi učenosti takođe bog zajedno sa Alahom. Pretpostavlja da pauza nekako dokazuje da odeljak zapravo kaže da ti pojedinci svedoče zajedno sa Alahom da je jedino on bog.

Osim što pretpostavlja ono što treba dokazati, tj. pogrešno veruje da su muslimani oduvek pravili pauzu na tom određenom mestu u recitovanju, naročito u Muhamedovo vreme, Zavadi ne uspeva da objasni kako zarez ili pauza utiču na značenje teksta. Pauza u recitovanju ne menja činjenicu da doslovno značenje arapskog teksta ima Alaha koji ispoveda da nema boga osim njega samog, anđela i ljudi znanja. Zavadi se jednostavno hvata za slamku takvim očajničkim objašnjenjem i treba da se pomiri sa činjenicom da su priređivač(i) napisali tekst na takav način da su na kraju obogotvorili i anđele i ljude! Toliko o tome da je Kuran napisan na jasnom i rečitom arapskom.

(2) Ovo pobija Zavadijevo pozivanje na hadis u kojem je Muhamed rekao svojim sledbenicima da ga ne preterano hvale kao što su hrišćani preterano hvalili Isusa. Problem je u tome što je upravo Muhamed taj koji je svojim komentarima neizbežno završio „preterano hvaleći“ Isusa. Osim toga, Kuran podstiče muslimane da hvale i slave Muhameda:

Da biste verovali u Alaha i Njegovog Poslanika i da biste mu pomagali i poštovali ga; i da biste ga slavili u rano jutro i na kraju dana. S. 48:9

Kao što smo objasnili u našem prvobitnom članku, najbliži antecedent zamenicama jeste „Njegov poslanik“, tj. Muhamed, što stoga znači da se muslimanima zapoveda da obožavaju Muhameda!

Ako muslimani mogu da obožavaju i slave Muhameda ne vređajući Alaha, zašto onda pravi hrišćani ne bi mogli da hvale Isusa kao svog Gospoda i Spasitelja?

Osim toga, citiranjem ovog predanja Zavadi je samo uspeo da pruži još jedan primer grubih nepomirljivih protivrečnosti unutar islamskih izvora.

I premda smo u našem članku razmotrili značenje i implikacije K. 48:9, Zavadi se u svom „opovrgavanju“ nije osvrnuo na naše tačke, već je umesto toga stavio link ka drugom „odgovoru“. Na Zavadijevo „opovrgavanje“ već smo odgovorili u sledećim člancima:

http://answering-islam.org/Quran/Contra/only_judge.html
http://answering-islam.org/Responses/Osama/zawadi_allah_judge.htm
http://answering-islam.org/Responses/Osama/zawadi_mhd_authority.htm

Stoga molimo čitaoce da ih konsultuju ako su zainteresovani za čitanje pobijanja njegovih tačaka. Dalje preporučujemo sledeće članke i odgovore onima koje zanima kako je islam pretvorio Muhameda u još jednog boga pored Alaha: