Isus kao večni Stvoritelj u Poslanici Jevrejima

Poslanica Jevrejima opisuje Isusa kao nepromenljivog Stvoritelja i Održavatelja svega stvorenog, idući čak dotle da uzima određene starozavetne tekstove o JHVH i primenjuje ih na Sina:

„Bog koji je iz davnine mnogo puta i raznim načinima govorio ocima preko Proroka, U ove posljednje dane govorio je nama preko Sina, kojega postavi nasljednikom svega, kroz kojega je i vijekove stvorio; On koji je sjaj slave i obličje bića Njegovoga i koji drži sve moćnom riječju svojom, pošto sam izvrši očišćenje grijehova naših, sjede sa desne strane Veličanstva na visinama, I toliko se pokaza veći od anđela koliko je slavnije Ime naslijedio nego oni. Jer kome od anđela ikada reče: Sin moj jesi Ti, ja te danas rodih? I opet: Ja ću njemu biti Otac, a on meni Sin. I opet, kada uvodi Prvorodnoga u vaseljenu, govori: I neka mu se poklone svi anđeli Božiji. A za anđele govori: Koji čini anđele svoje duhovima i sluge svoje plamenom ognjenim. Za Sina pak: Prijesto je tvoj, Bože, vavijek vijeka; žezal pravičnosti je žezal Carstva tvojega. Zavolio si pravdu i omrzao bezakonje; zbog toga te pomaza, Bože, Bog tvoj uljem radosti više nego drugove tvoje. I opet: Ti, Gospode, u početku osnova zemlju, i nebesa su djelo ruku tvojih; Oni će proći, a ti ostaješ, i sve će ostarjeti kao odijelo, I savićeš ih kao haljinu, i izmjeniće se, a ti si uvijek isti, i godine tvoje neće minuti.“ Jevrejima 1:1-3, 6, 8-12 Legacy Standard Bible (LSB)

Zapazite kako nadahnuti pisac prikazuje Oca kako Isusu pripisuje sledeće starozavetne stihove u kojima se anđelima zapoveda da obožavaju JHVH,

„Veselite se, narodi, s narodom njegovijem, jer će pokajati krv sluga svojih, i osvetiće se neprijateljima svojim, i očistiće zemlju svoju i narod svoj.“ Ponovljeni zakoni 32:43 New Living Translation (NLT)

I gde se JHVH opisuje kao večni Stvoritelj svega:

„Rekoh: Bože moj, nemoj me uzeti u polovini dana mojih. Tvoje su godine od koljena do koljena. Davno si postavio zemlju, i nebesa su djelo ruku tvojih. To će proći, a ti ćeš ostati; sve će to kao haljina ovetšati, kao haljinu promijenićeš ih i promijeniće se. Ali ti si taj isti i godine tvoje neće isteći.“ Psalam 102:1, 12, 24-27

Ovo dokazuje da je za Poslanicu Jevrejima Isus niko drugi do JHVH, Bog Svemogući, koji je postao ljudsko biće od mesa i krvi:

„A privremeno manjim od anđela vidimo Isusa, zbog stradanja sve do smrti, ovjenčanoga slavom i čašću, da bi po blagodati Božijoj okusio smrt za sve. Jer je prikladno Bogu, za Kojega je sve i kroz Kojega je sve, Koji privede mnoge sinove u slavu, da Čelnika spasenja njihova učini savršenim kroz stradanje. Jer i Onaj koji osvećuje i oni koji se osvećuju svi su od jednoga; zato se ne stidi da ih naziva braćom, govoreći: Objaviću Ime tvoje braći svojoj, usred sabora pjesmom ću te veličati. I opet: Ja ću se uzdati u Njega. I opet: Evo ja i djeca koju mi dade Bog. A pošto ta djeca imaju zajednicu u krvi i mesu, i On uze najprisnijeg udjela u tome, da smrću satre onoga koji ima moć smrti, to jest đavola, I da izbavi one koji iz straha od smrti cijeloga života bijahu krivci za svoje robovanje. Jer, zaista se ne prisajedini anđelima, nego se prisajedini sjemenu Avraamovu. Stoga je trebalo da u svemu bude podoban braći, da bi bio milostiv i vjeran Prvosveštenik u službi Bogu, kako bi očistio grijehe naroda. Jer pošto je i sam stradao budući kušan, zato može pomoći onima koji bivaju kušani.“ Jevrejima 2:9-18 LSB

„Jer nije moguće da krv junaca i jaraca spere grijehe. Zato ulazeći u svijet, govori: Žrtvu i prinos nisi htio, ali si mi tijelo pripremio. Svespaljenice i žrtve za grijehe nisu ti bile ugodne; Tada rekoh: Evo dođoh, kao što je u početku Knjige pisano za mene, da učinim volju tvoju, Bože. Govoreći prethodno, da žrtvu i prinos i svespaljenice i žrtve za grijehe nisi htio niti su ti bile ugodne, one koje se po zakonu prinose; Potom reče: Evo idem da učinim volju tvoju, Bože. Ukida prvo, da postavi drugo. Tom voljom smo osvećeni prinošenjem tijela Isusa Hrista jednom za svagda. I svaki sveštenik stoji svakodnevno služeći i mnogo puta prinoseći iste žrtve koje nikada ne mogu uništiti grijehe; A On, prinijevši jednu žrtvu za grijehe, zanavijek sjede s desne strane Boga, Čekajući dalje dok se ne polože neprijatelji njegovi za podnožje nogu njegovih. Jer je On jednim prinosom učinio savršenima zauvijek one koji se osvećuju.“ Jevrejima 10:4-14 LSB

Kao što je pokojni novozavetni naučnik F. F. Bruce objasnio u svom komentaru Poslanice Jevrejima:

10-12 (f) Šesti citat uzet je iz Ps. 102:25-27 (LXX 101:26-28). Psalam, koji počinje rečima „Čuj molitvu moju, Jahve“, s pravom je u svom natpisu opisan kao „molitva nevoljnika, kada klone i izliva tužbu svoju pred Jahvom“. I on i Sion, njegov grad, iskusili su sud Božji, ali on s pouzdanjem moli za milost i obnovu za sebe i za Sion, kako bi se muškarci i žene tamo ponovo okupili da uznose hvalu Bogu. Pritiska ga svest o kratkoći sopstvenog životnog veka, kojoj suprotstavlja VEČNO BIĆE BOGA. U poređenju s njegovim kratkim životom, nebo i zemlja su dugovečni; pa ipak, nebo i zemlja moraju proći. Oni su imali svoj početak KADA IH JE BOG STVORIO, i jednoga dana će ostariti i nestati; ali BOG KOJI IH JE STVORIO POSTOJAO JE PRE NJIH, I NADŽIVEĆE NJIHOV NESTANAK. Kao što jedan čovek tokom svog života nadživi mnoga odela koja se smenjuju, tako je Bog video i još će videti mnoge materijalne svemire koji se smenjuju, ALI ON SAM JE VEČAN I NEPROMENLJIV.

Međutim, reči kojima se psalmista OBRAĆA BOGU OVDE SE PRIMENJUJU NA SINA, jednako jasno kao što su reči Ps. 45:6 i dalje bile primenjene na njega u st. 8 i 9. Kakvo se opravdanje može navesti za to što ih naš pisac tako primenjuje? Prvo, kao što je već rekao u st. 2, svemir je nastao kroz Sina. Anđeli su bili tek posmatrači koji obožavaju kada je zemlja utemeljena,97 dok je Sin bio Očev posrednik u tom delu. Stoga se on može razumeti kao onaj kome su upućene reči:

Ti si u početku utemeljio zemlju;

i nebesa su delo ruku tvojih.

Štaviše, u tekstu Septuaginte osoba kojoj su ove reči izgovorene oslovljena je kao „Gospod“98 („Ti, Gospode, u početku utemelji zemlju“); a to je Bog koji joj se tako obraća. Dok je u hebrejskom tekstu molilac govornik od početka psalma, u grčkom tekstu se njegova molitva završava sa st. 22;99 a sledeće reči glase ovako:

On mu odgovori100 na putu snage svoje:

„Objavi mi101 kratkoću dana mojih:

Ne uzimaj me na polovini dana mojih.

Godine su tvoje kroz sve naraštaje.

Ti, Gospode, u početku utemelji zemlju…“

Ovo je Božji odgovor moliocu; on mu nalaže da prizna kratkoću Božjeg određenog vremena (za obnovu Jerusalima, kao u st. 13) i da ga ne poziva da dela kada je to određeno vreme tek upola isteklo, dok mu ujedno jemči da će on i deca njegovih slugu biti sačuvani zauvek.102 Ali kome bi (mogao bi se s pravom zapitati hrišćanski čitalac Septuaginte) Bog mogao govoriti ovakvim rečima? I koga bi sam Bog oslovio kao „Gospoda“, KAO TVORCA ZEMLJE I NEBA?103 Naš pisac zna samo za jednu ličnost kojoj bi takvi izrazi mogli priličiti, a to je Sin Božji.

Da je naš pisac ovaj citat iz Ps. 102 razumeo kao Božji iskaz, izgleda jasno iz načina na koji je on prostim veznikom „i“ povezan s prethodnim citatom iz Ps. 45. Oba citata potpadaju pod istu rubriku: „A Sinu104 [Bog govori]“. Ako se u prethodnom citatu Bog Sinu obraća sa „Bože“, u ovome mu se obraća sa „Gospode“. I ne treba da sumnjamo da za našeg pisca naslov „Gospod“ NOSI NAJVIŠE MOGUĆE ZNAČENJE, „IME KOJE JE IZNAD SVAKOG IMENA“. Nije čudo što se Sinu pripisuje dostojanstvo koje nadilazi sva imena koja anđeli nose. Niti je naš pisac JEDINI novozavetni pisac koji Hristu pripisuje NAJVIŠE OD BOŽANSKIH IMENA, ili KOJI NA NJEGA PRIMENJUJE starozavetne odlomke koji se u svom primarnom kontekstu ODNOSE NA JAHVEA.105 (F. F. Bruce, The Epistle to the Hebrews (New International Commentary on the New Testament) [William B. Eerdmans Publishing Company, Grand Rapids, MI 1997], str. 61-63; naglasak moj)

103. Malo je verovatno da je ovaj odlomak prvenstveno odgovoran za piščev opis Sina u st. 2 kao onoga kroz koga je Bog stvorio svemir – opis koji verovatno više duguje Pričama Solomonovim 8:22-31 nego bilo kom drugom starozavetnom odlomku – ali se može uzeti kao potkrepljujuće svedočanstvo za poistovećivanje Premudrosti iz Priča Solomonovih 8:22 i dalje sa Mesijom…

105. Uporedi primenu Isaije 45:23 na Hrista u Filipljanima 2:10 i dalje (vidi str. 50, n. 37), kao i Isaije 8:13 („Jahvea nad vojskama, njega svetite“) u 1. Petrovoj 3:15 („svetite u srcima svojim Hrista kao Gospoda“). (Isto, str. 63)

Navodim još nekoliko komentara radi potpunosti. Sav naglasak je moj:

U stihovima 10-12 šesti citat (Ps. 102:25–27) služi da rekapitulira božansko dostojanstvo ovaploćenog Sina Božjeg kao Stvoritelja (st. 2) i njegovo veličanstvo kao večnog Jahvea. (Božansko ime nedostaje u hebrejskom tekstu, ali Septuagintino „Gospode“ možda svedoči o ranijem obliku hebrejskog teksta. U svakom slučaju, nedvosmisleno se oslovljava Jahve, kao što ceo psalam pokazuje.) (Robert S. Rayburn, „Hebrews“, u Evangelical Commentary on the Bible [Baker Reference Library (Grand Rapids, MI: Baker Book House, 1995), tom 3, str. 1132)

1:10–12 U st. 10–12 pisac uvodi šesti citat, ovoga puta iz Ps. 102:25–27. Citat potvrđuje, u odnosu na svemir, Sinovu delatnost u stvaranju (st. 10) kao i njegovu eshatološku delatnost (st. 11–12), s naglaskom na ovoj drugoj. Pojmovni inclusio početka i kraja javlja se upotrebom izraza „u početku“ (st. 10a, aluzija na Postanje 1:1) i „godine tvoje nikada neće prestati“ (st. 12d). Večnost Sina već je utvrđena u prologu, koji navodi da je svemir stvoren posredstvom Sina, a st. 7–8 takođe potvrđuju njegovu večnost. Sada se ta tema razvija u st. 10–12.

Iako je Psalam 102 prvobitno bio upućen Bogu, pisac Poslanice Jevrejima navodi ga kao upućen Sinu na osnovu uvodnog „I on kaže“, koje nastavlja uvodnu formulu iz st. 8. Ovaj citat predstavlja treće neposredno obraćanje Oca Sinu. Bog je Sina već oslovio kao „Boga“, a sada su reči Psalma 102 upućene Sinu koji se naziva „Gospod“. Citat je iz LXX s nekoliko izmena, uključujući dodavanje reči kyrios („Gospod“), pomeranje reči su („ti“) na početak rečenice radi naglaska (moglo bi se prevesti: „U početku si ti bio taj koji …“) i dodavanje izraza „kao odeždu“ pre „i bićeš izmenjen“ (st. 12b). Da li je ovo potonje bilo deo alternativnog teksta LXX koji je pisac koristio ili ga je on umetnuo radi jasnoće, nije poznato. Tamo gde LXX u st. 12 ima „i kao ogrtač izmenićeš [allassō] ih“ (Ps. 101:27), naš pisac ima „kao ogrtač savićeš ih [helissō]“, što pojačava živopisnu sliku i ilustruje piščevu sklonost ka igri rečima.

NIV ne odražava to da su („ti“) stoji na čelu svoje rečenice u st. 10a (posle kai, „i“). Ali je to za pisca bilo teološki važno, jer je naglašavao Sinovo postojanje pre svega stvorenog. Budući da postoji pre svega, on može biti stvoritelj svega. Ovaj citat samom svojom strukturom služi piščevoj nameri da Isusa poistoveti sa Sinom koji je večno postojao pre nego što je sve bilo stvoreno i čija će se večnost protezati izvan svega stvorenog.

„Ti si utemeljio“ jeste idiomatski izraz za čin stvaranja (st. 10a). To što su nebesa delo Božjih „ruku“ jeste metonimija koja upućuje na božansku moć. Izraz „delo ruku tvojih“ (st. 10b) stavljen je na prvo mesto u rečenici radi naglaska, baš kao i „ti“ (st. 10a). Sav naglasak je na delatnosti Sina kao Gospoda, koji je bio Božji posrednik u stvaranju svemira. U st. 11 namerava se kontrast, gde su obe zamenice, „oni“ i „ti“, izričito izražene da bi se označio naglasak. Antecedent zamenice „oni“ obuhvata i „zemlju“ i „nebesa“ (st. 10).

Tačka kontrasta u st. 11–12 jeste propadljivost svemira naspram večnosti Sina, otuda i poređenje s iznošenom, savijenom odećom. Glavna poenta je dvaput ponovljeno „ti ostaješ“ u vezi sa Sinom. Prvo (st. 11) prevodi grčku reč diameneis, pri čemu prefiks dia i prezent naglašavaju trajno postojanje, to jest večnost. Drugo „ostaješ“ (st. 12) prosto je prezent indikativa grčkog glagola einai („biti“), kome prethodi naglašena upotreba zamenice „ti“, što NIV prevodi kao „ti ostaješ isti“. Kontrast je podvučen zamenicom „ti“ sa značenjem „ali ti sam (za razliku od svemira koji propada) ostaješ isti“. Verovatno ima malo ili nimalo razlike u upotrebi reči himation („odeća“) i peribolaion („ogrtač“). Obe se odnose na gornju odeću koja se „iznosi“, što ovde opisuje svemir (st. 11), a na drugom mestu (8:13), što je zanimljivo, prvi savez (upor. Isaija 50:9; 51:6).

Poenta citata jeste da naglasi prolaznost stvorenog nasuprot večnosti Sina. U vezi s ovim citatom, Ellingworth je izjavio da se „futuri odnose na promenu, a prezenti na trajno stanje“. Glagolska vremena u st. 10–12 (prezent, aorist i futur) razjašnjavaju večnost Sina nasuprot vremenitosti stvorenog svemira. Stih 12 zaključuje da će Sin „ostati isti“ zauvek i da njegove „godine nikada neće prestati“. Ovaj citat samom svojom strukturom služi piščevoj nameri da Isusa poistoveti sa večnim Sinom…

Ovaj citat takođe priprema čitaoca za ono što se kasnije iznosi u 7:3, gde se Isus Sin poredi s Melhisedekom kao večni, postojani prvosveštenik koji „ostaje doveka“. Najzad, prolaznost starog saveza jeste tema koju pisac postojano gradi do vrhunca u 8:10–13. Bog stari savez smatra „iznošenim“ i već je izvršio prelazak na novi savez kroz krv Isusa Sina. Psalam 102:25–27 pruža piscu tekst koji treba tumačiti mesijanski, tekst kojim se utvrđuje večnost Sina u poređenju sa svemirom, a po analogiji, on pruža nagoveštaj onoga što dolazi kasnije u poslanici u pogledu odnosa starog saveza prema novom savezu — privremenost naspram postojanosti. (David L. Allen, Hebrews, The New American Commentary [B & H Publishing Group, Nashville, TN 2010], str. 182–184)

8 Prolazna tvarnost anđela, koliko god oni bili moćni, zasenjena je božanstvom Sina i večnom suverenošću koje potvrđuju citati iz Ps. 45:6-7 i 102:25-27 u st. 8-12. Bog koji je Mesiju oslovio kao „Sina“ u Ps. 2:7 oslovljava ga kao „Boga“ u Ps. 45:6-7… Ovo upadljivo pripisivanje božanstva ponavlja se u st. 9 i verovatno je glavni činilac u pastirovom izboru ovog psalma.54 Kao i izraz „Sin“, ovo pripisivanje ima daleko veći značaj kada se njime oslovljava onaj koji je s desne strane Boga nego kada se primenjuje na Davidovog cara.55 Ova potvrda božanstva Sina biće potkrepljena i pojačana u st. 10-12 njegovim poistovećenjem SA SUVERENIM STVORITELJEM i konačnim Sudijom. (Gareth Lee Cockerill, The Epistle to the Hebrews (New International Commentary on the New Testament (NICNT)) [William B. Eerdmans Publishing Company, Grand Rapids, MI 2012], str. 108-109)

10 Nakon potvrde da je Sin „Bog“, bilo je primereno pripisati mu Ps. 102:25-27. Ovaj psalam se tako neprimetno uklapa uz Ps. 45:6-7 da pastir koristi puko „i“ da poveže to dvoje.67 On navodi Ps. 102:25 u st. 10 da potvrdi SINOVO STVORITELJSTVO, a Ps. 102:26-27 u st. 11-12 da potvrdi njegovo suvereno božanstvo i ulogu konačnog sudije svih.68 Ovo mesto iz Svetog pisma potvrđuje i pojačava prologov opis Sina KAO STVORITELJA, ODRŽAVATELJA I SVEOPŠTEG NASLEDNIKA.

Pastir je zamenicu „ti“ stavio na početak st. 10 kako bi se nadovezao na „tvoj“ s kraja st. 9.69 Naslov „Gospod“ prirodno sledi iz „Bog“ u st. 8-9 i olakšava primenu ovog psalma na Hrista.70 „Od početka“ JESTE JASNA REFERENCA NA VREME STVARANJA.71 „Zemlja“ i „nebesa“ obuhvataju CEO STVORENI POREDAK. Pripisivanje stvaranja neposredno Sinu NADILAZI POSREDNIŠTVO IZ st. 2 I TIME PODVLAČI UKLJUČENOST SINA U BOŽANSTVO.72 Kada Sveto pismo govori o „utemeljenju“ zemlje, ono potvrđuje čvrstinu stvorenog.73 Stoga upotreba ovog izraza u st. 10 naglašava suverenost onoga koji je u st. 11 opisan kako „savija“ to čvrsto stvorenje kao da nije ništa više od komada tkanine.

11-12 Nastavljajući citat iz Psalma 102, pastir suprotstavlja VEČNOST SINA promenljivosti stvorenog nad kojim je on suveren. Ono što je načinio, on i privodi kraju.

Dva načina na koja pastir odstupa od teksta LXX važna su za utvrđivanje njegove poruke. Prvo, u st. 12a izgleda da je izraz „izmenićeš [ih]“ zamenio izrazom „savićeš [ih]“.74…

Večnost Sina uvodi se u redu (b), „ali ti ostaješ“, nastavlja se u redu (b1), „ali ti si isti“, i zaključuje u poslednjem redu (a1), „i godine tvoje nikada neće prestati“ (upor. 13:8). Sinova uloga u stvaranju čini očiglednim da se ovi stihovi odnose na život KOJI JE VEČAN, a ne tek beskonačan.

Stih 12a (red d) spaja obe ove teme. Nije reč samo o tome da je stvoreno vremenito A SIN NEPROMENLJIV I VEČAN. On je taj koji će stvoreno privesti kraju: „Kao pokrivač ti [Sin] ćeš ih [nebo i zemlju] saviti“.79 (Isto, str. 111-114)

DALJE ČITANJE

Poslanica Jevrejima i Isus kao Stvoritelj

ISUS VEČNI STVORITELJ I ODRŽAVATELJ

PREVOD NOVI SVET SVEDOČI DA JE TROJSTVO VEČNI STVORITELJ!