Isus kako su Ga drugi videli [1. deo]

**Ispitivanje pogleda Isusovih savremenika prema Jovanovom jevanđelju, 1. deo
**

Sami Zaatari je nedavno objavio članak (*) u kojem pokušava da iz Jovanovog jevanđelja dokaže da Isusovi savremenici nisu verovali da je Hristos Bog. On tvrdi da vernici poput Krstitelja nikada ne kažu da je Isus Bog, već ga nazivaju ili prorokom ili Sinom Božjim, a ništa od toga ne dokazuje da je Hristos Bog.

Upotreba izraza „Bog” u odnosu na Isusa

Zaatari pogrešno pretpostavlja da su Gospod Isus i njegovi savremenici mogli da Hrista identifikuju kao Boga jedino upotrebom upravo te fraze, npr. Isus mora da kaže „Ja sam Bog” ili ga njegovi savremenici moraju nazvati Bogom. Razlog zbog kojeg je ovo naprosto pogrešno jeste taj što se božanstvo Hrista ne zasniva na tome da on mora reći: „Ja sam Bog.” Hristova božanstvenost počiva na izričitom biblijskom svedočanstvu da Isus poseduje sve suštinske osobine i karakteristike Boga, kao i na novozavetnom učenju da Hristos vrši određene funkcije koje samo Bog može da obavlja, tj. Hristos je Posrednik stvaranja i iskupljenja, Održavalac svemira, večan je, svemoćan, sveznajući, sveprisutan itd.

Drugi problem sa Zatarijevim pogrešnim rezonovanjem jeste taj što je Isus govorio određenoj zajednici i morao je da saopšti svoje božanstvo na način primeren svojoj ciljnoj publici, kako bi sprečio svaki nesporazum. Kako to kaže jedan apologeta:

„Tačno je da u Svetom pismu nikada ne vidimo da Isus izgovara reči ‘Ja sam Bog.’ Ali to ne znači da Isus nije tvrdio da je Bog. U prvom veku, kao i danas, reći ‘Ja sam Bog’ bilo bi gotovo besmisleno. Čak se i rimskim carevima pripisivalo božanstvo ili su ga oni sami sebi pripisivali. Ono što je Isus učinio jeste da je tvrdio da je sasvim određeni Bog, određenom narodu, na sasvim određen način. A način na koji je iznosio svoje tvrdnje bio je nedvosmislen i jasan tim ljudima.

„Iznoseći tu tvrdnju, Isus je govorio idiomatski, što znači da je govorio na način svojstven svojoj publici, Jevrejima prvog veka… Imajući to u vidu, vidimo da je Isus tvrdio da je Bog drevnih Jevreja opisan u Starom zavetu. Tu tvrdnju je izneo izričito, na načine koji bi s pravom bili smatrani bogohulnim da on zaista nije Bog. Izneo ju je i na posredniji način, vršeći prava koja pripadaju jedino samom Bogu, kao što su opraštanje grehova i primanje obožavanja…” (Doug Powell, Holman Quick Source Guide to Christian Apologetics [Holman Reference, Nashville, TN 2006], str. 310-311; podvlačenje naše)

Zapravo, da su Isus ili bilo ko od njegovih savremenika jednostavno izašli i rekli da je on Bog, upravo tim rečima, to bi izazvalo zabunu, jer je monoteističkim Jevrejima prvog veka izraz „Bog” značio Oca koji je na nebu. Stoga su i Isus i oni koji su svedočili o njemu, poput Krstitelja, morali da govore na način koji ne bi preneo tu pogrešnu predstavu da je Isus ista Ličnost kao i Otac, jer to nije bio, a da istovremeno jasno saopšte da je Hristos zaista potpuno Bog po prirodi. I tek kada su Isus i svedoci jasno pokazali da ne tvrde da je on Otac, i da se reč „Bog” može upotrebiti i za nekoga drugog osim Oca, mogli su otvoreno da kažu da je Hristos Bog.

Za više o ovom pitanju pročitajte ovaj članak.

Konačno, i što je još važnije, Zaatari je nedosledan, jer postoji nekoliko novozavetnih odlomaka u kojima se Isus izričito naziva Bogom:

„Pazite, dakle, na sebe i na sve stado u kome vas Duh Sveti postavi za episkope da napasate Crkvu Gospoda i Boga koju steče krvlju svojom.“ Dela apostolska 20:28

„Koji su Izrailjci, čije je usinovljenje i slava i zavjeti i zakon i bogosluženje i obećanja, Čiji su i oci, i od kojih je Hristos po tijelu, koji je nad svima Bog blagosloveni u vijekove. Amin.“ Rimljanima 9:4-5

„Očekujući blaženu nadu i javljanje slave velikoga Boga i Spasa našega Isusa Hrista, Koji dade sebe za nas da bi nas iskupio od svakoga bezakonja, i da očisti za sebe narod izabrani koji revnuje u dobrim djelima.“ Titu 2:13-14

„Za Sina pak: Prijesto je tvoj, Bože, vavijek vijeka; žezal pravičnosti je žezal Carstva tvojega.“ Jevrejima 1:8

„Simon Petar, sluga i apostol Isusa Hrista, onima što su primili sa nama jednako dragocjenu vjeru u pravdi Boga našega i Spasa Isusa Hrista:“… „Jer će vam se tako izobilno dati ulazak u vječno Carstvo Gospoda i Spasa našeg Isusa Hrista.“ 2. Petrova 1:1, 11

Ipak, umesto da ove stihove prihvati kao jasno svedočanstvo o božanstvu Gospoda Isusa Hrista, Zaatari pokušava da ih objasni na drugi način (dodali bismo, prilično neuspešno). To pokazuje da Zaatari nije zainteresovan da istinski razume šta Božja nadahnuta pisana Reč govori o Ličnosti Gospoda Isusa. On ima svoj cilj: da ospori izričito svedočanstvo o božanstvu Hrista, i učiniće sve da ga ostvari, čak i ako to znači da mora da izvrće Sveto pismo i da smišlja slaba i očajnička objašnjenja.

Ponovno razmatranje značenja izraza ‘S/sin Božji’

Zaatari takođe ponavlja istu pogrešnu tvrdnju da je izraz „S/sin Božji” u jevrejskom kontekstu značio „čovek Božji, istinski vernik, prorok, poslanik i Mesija”. Zatarijeva poenta jeste da dokaže kako hrišćani greše pretpostavljajući da je Isus Bog samo zato što se za njega kaže da je Sin Božji, budući da postoje i drugi koji se takođe nazivaju sinovima Božjim, a ipak nisu ništa više od ljudskih bića.

I sa ovom tvrdnjom postoji nekoliko problema. Prvi je taj što se izrazi moraju definisati kontekstom u kojem se upotrebljavaju, i niko ne može unapred jednostavno pretpostaviti značenje koje mu odgovara. Zapravo, time što nam kaže da se izraz upotrebljava za istinskog vernika ili za Božje proroke, Zaatari zapravo ne kaže mnogo, jer i dalje mora da objasni šta ta fraza znači kada se upotrebljava za ljudska bića i zašto se uopšte za njih upotrebljava.(1)

I to što se ljudska bića nazivaju sinovima Božjim ne znači da je Isus samo čovek, niti da je on Sin Božji u istom smislu u kojem su to drugi. O tome uskoro više.

Drugi problem sa kojim se suočava jeste taj što postoje mesta na kojima se izraz „sinovi Božji” odnosi na natčovečanska bića, na nebeska stvorenja kao što su anđeli:

„A jedan dan dođoše sinovi Božji da stanu pred Gospodom, a među njih dođe i Sotona.“ Jov 1:6; up. 2:1

„Gdje si ti bio kad ja osnivah zemlju? Kaži ako si razuman. Ko joj je odredio mjere, znaš li, ili ko je rastegao uže preko nje? Na čem su podnožja njezina uglavljena? Ili ko joj je metnuo kamen ugaoni? Kad pjevahu zajedno zvijezde jutarnje i svi sinovi Božji klikovahu.“ Jov 38:4-7

„Jer ko je nad oblacima ravan Gospodu? Ko će se izjednačiti s Gospodom među sinovima Božijim? Bogu se valja klanjagi na saboru svetijeh, strašniji je od svijeh koji su oko njega. Gospode, Bože nad vojskama! Ko je silan kao ti, Bože? I istina je tvoja oko tebe.“ Psalam 89:6-8; up. 29:1

Jasno je da se u ovim konkretnim kontekstima izraz ne može odnositi na „čoveka Božjeg, istinskog vernika, proroka, poslanika i Mesiju”.

Štaviše, jedan određeni odlomak upotrebljava izraz Sin u odnosu na Božansko Biće koje je jednako Bogu:

„Niti sam učio mudrosti, niti znam svetijeh stvari. Ko je izašao na nebo i opet sišao? Ko je skupio vjetar u pregršti svoje? Ko je svezao vode u plašt svoj? Ko je utvrdio sve krajeve zemlji? Kako mu je ime? I kako je ime sinu njegovu? Znaš li?“ Priče Solomonove 30:3-4, Young’s Literal Translation

Ovde nadahnuti pisac koristi množinu qadošim, „Sveti”, nasuprot jednini qadoš, „Sveti”. Očigledno je da se u ovom kontekstu množina za „Svetoga” ne koristi kao množina uveličavanja ili punoće, koja bi označavala da je Bog svet u apsolutnom i najpunijem smislu, što on svakako jeste. Množina se, naprotiv, koristi zato što nadahnuti pisac ima u vidu dva različita entiteta, naime Boga i njegovog Sina, koje obojicu smatra apsolutno svetima. Osim toga, pitajući ko ima vlast nad fizičkim poretkom i koja su konkretna imena Boga i njegovog Sina, pisac je očigledno verovao u nedokučivost i suštinsku jednakost obojice.

To se vidi iz činjenice da u hebrejskoj Bibliji ime označava suštinu, prirodu, osobine i/ili vlast neke osobe, čime se pokazuje da je pisac znao da nijedna osoba nije sposobna da potpuno razume puteve i prirodu ove dvojice Svetih. To, dakle, pretpostavlja suštinsku jednakost između Boga i njegovog Sina, jer Sin ne samo da je sposoban da vrši upravo ona dela koja Boga određuju i razlikuju od njegovog stvorenja, već ima i ime, to jest suštinu, koja je nedokučiva.

Jednostavno rečeno, pisac je bio svestan da Bog ima Sina koji mu je jednak i čija je suština nepojmljiva, baš kao i Božja.

A prema nadahnutim novozavetnim spisima, Isus je taj nepojmljivi Sin Božji koji je potpuno svet kao i njegov Otac i sposoban da čini sve što Bog čini:

„I dogodi se u one dane da dođe Isus iz Nazareta Galilejskoga, i krsti ga Jovan u Jordanu. I odmah izlazeći iz vode vidje nebesa gdje se otvaraju i Duh kao golub silazi na njega. I glas dođe s neba: Ti si Sin moj ljubljeni koji je po mojoj volji.“ … „I bijaše u sinagogi njihovoj čovjek s duhom nečistim i povika Govoreći: Prođi se, šta hoćeš od nas, Isuse Nazarećanine? Došao si da nas pogubiš? Znam te ko si, Svetac Božiji.“ Marko 1:9-11, 23-24

„I reče im u onaj dan uveče: Pređimo na onu stranu. I oni, ostavivši narod, uzeše ga kao što bješe u lađi; a i druge lađe bijahu s njim. I nastade velika bura od vjetra; i valovi tako zapljuskivahu lađu da ona već poče da tone. A on bijaše na krmi spavajući na uzglavlju; i probudiše ga i rekoše mu: Učitelju, zar ti ne mariš što propadamo? I ustavši, zaprijeti vjetru, i reče moru: Ćuti, prestani! I utoli vjetar, i postade tišina velika. I reče im: Zašto ste tako strašljivi? Kako nemate vjere? I strahom se velikim ispuniše, i govorahu jedan drugome: Ama ko je ovaj da ga i vjetar i more slušaju?“ Marko 4:35-41

„I odmah prinudi učenike svoje da uđu u lađu i da idu naprijed na onu stranu prema Vitsaidi dok on otpusti narod. I rastavši se sa njima, otide na goru da se pomoli. I kad nasta veče, bijaše lađa nasred mora, a on sam na kopnu. I vidje ih kako se muče veslajući, jer im bijaše protivan vjetar. I oko četvrte straže noćne dođe k njima idući po moru; i htjede da ih mimoiđe. A oni, vidjevši ga gdje ide po moru, mišljahu da je priviđenje i povikaše; Jer ga svi vidješe i prepadoše se. I odmah stade govoriti s njima, i reče im: Ne bojte se, ja sam, ne plašite se! I uđe k njima u lađu, i vjetar se utiša; i bijahu prekomjerno izvan sebe i divljahu se. Jer ne shvatiše događaj sa hljebovima; pošto im bijaše srce okamenjeno.“ Marko 6:45-52

„Sve je meni predao Otac moj, i niko ne zna Sina do Otac; niti Oca ko zna do Sin, i ako Sin hoće kome otkriti.“ Matej 11:27

„I niko se nije popeo na nebo osim Onaj koji siđe s neba, Sin Čovječiji koji je na nebu. I kao što Mojsej podiže zmiju u pustinji, tako treba da se podigne Sin Čovječiji. Da svaki koji vjeruje u njega ne pogine, nego da ima život vječni, Jer Bog tako zavolje svijet da je Sina svojega Jedinorodnoga dao, da svaki koji vjeruje u njega ne pogine, nego da ima život vječni.“ Jovan 3:13-16

„Zaista, zaista vam kažem: Sin ne može ništa činiti sam od sebe nego što vidi da Otac čini; jer što On čini, to isto čini i Sin; Jer Otac ljubi Sina, i sve mu pokazuje što sam čini; i pokazaće mu veća djela od ovih da se vi čudite. Jer kao što Otac podiže mrtve i oživljava, tako i Sin koje hoće oživljava. Jer Otac ne sudi nikome, nego je sav sud dao Sinu, Da svi poštuju Sina kao što poštuju Oca. Ko ne poštuje Sina ne poštuje ni Oca koji ga je poslao.“ Jovan 5:19-23

„Ovce moje slušaju glas moj, i ja njih poznajem, i za mnom idu. I ja im dajem život vječni, i nikad neće izginuti, i niko ih neće oteti iz ruke moje. Otac moj koji mi ih je dao veći je od sviju; i niko ih ne može oteti iz ruke Oca mojega. Ja i Otac jedno smo.“… „Kako vi govorite onome koga Otac posveti i posla na svijet: huliš, zato što rekoh: Ja sam Sin Božiji?“ Jovan 10:27-30, 36

Za više o tumačenju i primeni Priča Solomonovih 30:3-4 preporučujemo ovaj članak.

Da sažmemo ono o čemu smo dosad raspravljali: videli smo da izraz S/sin Božji ne označava uvek ljudskog slugu ili proroka, jer postoje mesta na kojima se taj izraz koristi da označi nebeska bića. U jednom određenom odlomku on se odnosi na određenu Božansku Ličnost koja je po prirodi jednaka Bogu, pri čemu Novi zavet tog Božanskog Sina prepoznaje kao Gospoda Isusa Hrista, što nas dovodi do trećeg problema sa Zatarijevim tvrdnjama.

Isus Hristos – Bog Sin

Zaatari stalno previđa činjenicu da Novi zavet koristi izraz Sin Božji u odnosu na Isusa kako bi saopštio da je Hristos apsolutno božanstvo, da je jedinstveni i večni Sin Božji. Nadahnuti hrišćanski grčki spisi odlučno i nedvosmisleno uče da je Isus jedini Sin Božji te vrste, jer je on jedini koji je po prirodi potpuno Bog i stoga po suštini jednak Ocu.

Na primer, upravo ono jevanđelje na koje se Zaatari poziva počinje proglašenjem da je Hristos Bog i jedinstveni Sin Božji, upravo Onaj kojim se Otac poslužio da svu tvorevinu dovede u postojanje:

„U početku bješe Logos (Riječ), i Logos bješe u Boga, i Logos bješe Bog. On bješe u početku u Boga. Sve kroz njega postade, i bez njega ništa ne postade što je postalo. U njemu bješe život, i život bješe svjetlost ljudima.“… „I Logos postade tijelo i nastani se među nama, i vidjesmo slavu njegovu, slavu kao Jedinorodnoga od Oca, pun blagodati i istine.“… „Boga niko nije vidio nikad: Jedinorodni Sin koji je u naručju Oca, on ga objavi.“ Jovan 1:1-4, 14, 18 Contemporary English Version (CEV)

U ovom prevodu reči monogenes theos prevedene su kao „jedini Sin, koji je Bog”. Prema poznatom evanđeoskom novozavetnom naučniku Mareju Dž. Harisu, to je najverovatnije ono što je Jovan nameravao da saopšti svojim čitaocima o Hristu, tj. da je Isus jedini Sin svoje vrste, koji je ujedno i potpuno Bog po suštini. Nakon što nabraja nekoliko mogućih načina prevođenja ovih reči, Haris iznosi sledeće tačke kojima potkrepljuje zašto veruje da je „jedini Sin, koji je Bog” najbolji prevod:

„Svi gore navedeni prevodi mogući su prevodi grčkog teksta. Kako, dakle, odlučiti između toliko predloga? Nekoliko smernica pomoći će da se izbor suzi.

1. Kao što je gore pokazano… monogenes ovde nosi svoje osnovno značenje ‘jedini’ (u pogledu sinovskog statusa), a ne znači ‘jedinstven’ niti svoje kasnije značenje ‘jedinorodni’ (gde to ne znači jednostavno ‘jedini rođeni’ ili ‘jedino dete u porodici’, nego ‘jedinstveno rođen’ ili ‘večno rođen’).
2. Nema razloga pretpostaviti da je monogenes theos istovetno sa ho monos theos (Jovan 5:44; 17:3; up. Rimljanima 16:27; 1. Timoteju 1:17; Judina 25), naročito zato što se u Jovanu 17:3 ‘Iesous Christos razlikuje od ho monos alethinos theos. Upotrebom te fraze jevanđelist ne potvrđuje tek jevrejski monoteizam u kontekstu svoje teologije Logosa.
3. Jovan nije napisao theos monogenes, zbog čega je sumnjivo da je popularni prevod ‘Bog jedini Sin’ najtačniji. Nije napisao ni ho monogenes theos, što otežava (mada, naravno, ne čini nemogućim) prevod ‘jedinorodni Bog’ ili ‘jedinstveni Bog’, jer drugde u Jovanovom korpusu, kada je monogenes atributivni pridev (naime, Jovan 3:16, 18; 1. Jovanova 4:9), imenica koju određuje ima član.
4. Monogenes treba tretirati kao istovetno sa (ho) monogenes huios, jer (a) u četiri od preostalih osam upotreba reči monogenes u Novom zavetu (naime, Luka 7:12; Jovan 3:16, 18; 1. Jovanova 4:9) ona funkcioniše kao atributivni pridev ispred huios. U još tri slučaja monogenes stoji samostalno, ali u svakom od njih kontekst jasno pokazuje da znači ‘jedini sin’ (Jovan 1:14; Jevrejima 11:17 RSV) ili ‘jedino dete’ (Luka 9:38 RSV, nesumnjivo da bi se monogenes moi razlikovalo od prethodnog ho huios mou). Jedini slučaj u kojem se monogenes ne upotrebljava za ‘jedinog sina’ jeste Luka 8:42, gde određuje thugater. (b) Fraza koja određuje monogenes (ili monogenes theos), naime ho on eis ton kolpon tou patros, pokazuje da monogenes ne označava prosto ‘jedinoga’ nego ‘jednog/jedinog Sina’. (c) U svom osnovnom značenju monogenes označava porodični odnos (‘jedinorođen, bez braće i sestara’), bez obzira na to da li je huios ili thugater izričito navedeno…
5. Ako je monogenes istovetno sa (ho) monogenes huios u Jovanu 1:18, posledica je da theos stoji u epegzegetskoj apoziciji uz monogenes: ‘Jedini Sin, koji je theos.’
6. Bezčlansko theos nije neodređeno. Budući da je ekeinos u Jovanu 1:18 određeno, njegov antecedent monogenes, dodatno određen kao theos ho on ktl., mora biti određen. Odsustvo člana ispred monogenes i ispred theos nije bez značaja, jer skreće pažnju (u slučaju monogenes) na jedinstvenost porodičnog statusa Isusa Hrista kao jednog i jedinog Sina Božjeg, i (u slučaju theos) na to da on poseduje svojstva božanstva, sve ono što Boga čini Bogom (kao u Jovanu 1:1v). U svakom slučaju, Jovanov je običaj da ho theos zadrži za Oca.

Ova razmatranja ukazuju na prikladnost prevođenja monogenes theos kao ‘jedini Sin, koji je Bog’ (up. NAB2, M. Ž. Lagranž i D. A. Fenema…).” (Harris, Jesus as God – The New Testament Use of Theos in Reference to Jesus [Baker Books], Poglavlje III – The Only Son, Who Is God (John 1:18), C. Translation of monogenes theos, str. 91-92)

Za više o prevodu Jovana 1:18 pogledajte ovaj članak.

Jevanđelist zatim zaključuje svoju nadahnutu Knjigu istim proglasom:

„A Toma, zvani Blizanac, jedan od Dvanaestorice, ne bješe sa njima kada dođe Isus. A drugi mu učenici govorahu: Vidjeli smo Gospoda. A on im reče: Ako ne vidim na rukama njegovim rane od klinova, i ne metnem prst svoj u rane od klinova, i ne metnem ruku svoju u rebra njegova, neću vjerovati. I poslije osam dana opet bijahu unutra učenici njegovi i Toma s njima. Dođe Isus kad bijahu vrata zatvorena, i stade na sredinu i reče: Mir vam! Zatim reče Tomi: Pruži prst svoj amo i vidi ruke moje; i pruži ruku svoju i metni u rebra moja, i ne budi nevjeran nego vjeran. I odgovori Toma i reče mu: Gospod moj i Bog moj! Reče mu Isus: Zato što si me vidio, povjerovao si; blaženi koji ne vidješe a vjerovaše. A i mnoga druga znamenja učini Isus pred učenicima svojim, koja nisu zapisana u knjizi ovoj. A ova su zapisana da vjerujete da Isus jeste Hristos, Sin Božiji, i da vjerujući imate život u ime njegovo.“ Jovan 20:24-31 CEV

Prvo što ovde treba primetiti jeste da Hristov odgovor pokazuje da Tomin usklik nije bio pogrešan, jer on zaista jeste Gospod i Bog svojih učenika.

Da bismo bolje shvatili i razumeli puni domašaj ovog proglasa, treba pomenuti da se Gospod Isus u istom poglavlju obraća Ocu kao svom Bogu:

„Reče joj Isus: Ne dotiči me se, jer još nisam uzišao Ocu svojemu; nego idi braći mojoj i kaži im: Uzlazim Ocu mojemu i Ocu vašemu, i Bogu mojemu i Bogu vašemu.“ Jovan 20:17

Reči „moj Bog”, kako ih Toma izgovara kasnije u istom poglavlju, očigledno ne mogu značiti ništa manje od onoga što znače u stihu 17, gde Isus Oca naziva svojim sopstvenim Bogom.(2) Dakle, ono što je Otac Isusu u njegovoj čovečnosti, to je Isus Tomi, a i nama, naime, Gospod naš Bog.(3)

Drugo što treba primetiti jeste to da jevanđelist odmah nakon Tomine ispovesti navodi razlog zbog kojeg je napisao svoje jevanđelje, naime, da pozove svoje čitaoce da veruju kako je Isus Hristos Sin Božji, da bi zadobili večni život.

Gorenavedeni odlomci ističu činjenicu da je, koliko se nadahnutog apostola tiče, ispovediti da je Isus Božji Sin isto što i potvrditi da je on po suštini potpuno Bog, jer jevanđelist izraz Sin Božji koristi da označi da Isus ima samu prirodu Boga.

To je slično Isusovoj upotrebi naziva „Sin Čovečji”, koji je koristio češće nego bilo koji drugi naziv ili ime. U biblijskom shvatanju, nazvati nekoga sinom čovečjim značilo je da dotična osoba ima samu prirodu čoveka, to jest da je ljudsko biće. Otuda je nazivanje Isusa Sinom Čovečjim značilo da on ima samu prirodu čoveka, da je do kraja potpuno čovek (izuzev greha).(4)

Na sličan način, ispovediti da je Isus Sin Božji znači verovati i potvrditi da Hristos ima samu prirodu Boga u svoj njenoj punoći.

O Jovanovoj upotrebi izraza Sin Božji za izražavanje apsolutnog božanstva Gospoda Isusa Hrista imaćemo još mnogo toga da kažemo u drugom delu našeg odgovora.

____________________________________________________________________________

Muslimanski apologeta koji pokazuje veće razumevanje od svog sopstvenog proroka!

Četvrti problem sa kojim se Zaatari suočava jeste taj što njegovo predloženo objašnjenje toga šta znači biti S/sin Božji protivreči shvatanju njegovog sopstvenog proroka. Muhamed je taj izraz razumeo na čisto biološki način, pogrešno pretpostavljajući da izraz S/sin Božji znači da je Bog imao telesne odnose sa ženom kako bi dobio dete:

„I učinili su duhove božanstvima pored Allaha, a On je njih stvorio, i izmislili su, ne znajući šta govore, da Allah ima sinove i kćeri. Uzvišen je On i vrlo visoko iznad onoga kako Ga oni opisuju! On je Stvoritelj nebesa i Zemlje, bez prethodnog primera. Otkud Njemu dete kad nema žene?! On sve stvara, i samo On sve zna.“ Kuran 6:100-101

Muhamedu nijednog trenutka nije palo na pamet da taj izraz označava pravednog slugu ili proroka koji je blizak Bogu.

Muhamed je nadalje verovao da bi Bog, ako bi zaista imao S/sina, taj morao biti obožavan:

„Reci: „Da Svemilosni ima dete, pa ja bih ga prvi obožavao!““ Kuran 43:81 Hilali-Khan

Dakle, koliko se Muhameda tiče, S/sin Božji odnosio se na nekoga ko je više od čoveka, na božansko biće jednako Bogu, čime se objašnjava zašto je Muhamed rekao da bi ga obožavao ako bi takav S/sin postojao.

Zanimljivo je da su upravo to činili istinski Isusovi sledbenici kao odgovor na Hristovu vlast nad prirodnim silama:

„I odmah prinudi Isus učenike svoje da uđu u lađu i idu prije njega na onu stranu dok on otpusti narod. I otpustivši narod, pope se na goru da se nasamo pomoli. A nasta veče i bijaše ondje sam. A lađa bješe već nasred mora, ugrožena od valova, jer bijaše protivan vjetar. A u četvrtu stražu noći otide k njima Isus hodeći po moru. I vidjevši ga učenici gdje ide po moru, uznemiriše se govoreći: To je utvara; i od straha povikaše. A Isus im odmah reče govoreći: Ne bojte se, ja sam, ne plašite se! A Petar odgovarajući reče mu: Gospode, ako si ti, reci mi da dođem tebi po vodi. A on reče: Hodi! I izišavši iz lađe, Petar iđaše po vodi da dođe Isusu. No videći jak vjetar uplaši se, i počevši tonuti, povika govoreći: Gospode, spasi me! I odmah Isus pruživši ruku uhvati ga, i reče mu: Malovjerni, zašto posumnja? I kad uđoše u lađu, presta vjetar. A oni u lađi pristupiše i pokloniše mu se govoreći: Vaistinu si ti Sin Božiji.“ Matej 14:22-33

Za potpunije objašnjenje Isusove vlasti nad samom prirodom i o tome kako ona ukazuje na njegovo božanstvo, preporučujemo ovu raspravu.

Muhamed takođe nije mogao da dokuči kako Jevreji i hrišćani mogu biti Božja deca kada ih je Bog često kažnjavao za njihove grehe:

„Jevreji i hrišćani kažu: „Mi smo deca Allahova i Njegovi miljenici.“ Reci: „Pa zašto vas On kažnjava zbog vaših greha?“ A nije tako! Vi ste kao i ostali ljudi koje On stvara: kome hoće On će da oprosti, a koga hoće On će da podvrgne patnji. Allahova je vlast na nebesima i na Zemlji i na onome što je između njih, i kod Njega je konačno odredište.“ Kuran 5:18

Ono što Muhamedove primedbe čini prilično zabavnim jeste to da je Sveto pismo, istinska Božja Reč, već pružilo odgovor na njegovu dilemu. Upravo zato što su istinski vernici Božja duhovna deca, njihov nebeski Otac ih i kara kada greše i bune se:

„Držite i tvorite sve zapovijesti koje vam ja zapovjedam danas, da biste živi bili i umnožili se, i da biste ušli u zemlju za koju se Gospod zakleo ocima vašim, i da biste je naslijedili. I opominji se svega puta kojim te je vodio Gospod Bog tvoj četrdeset godina po pustinji, da bi te namučio i iskušao, da se zna šta ti je u srcu, hoćeš li držati zapovijesti njegove ili nećeš. I mučio te je, i glađu te morio; ali te je opet hranio manom, za koju ti nijesi znao ni oci tvoji, da bi ti pokazao da čovjek ne živi o samom hljebu nego o svemu što izlazi iz usta Gospodnjih. Odijelo tvoje ne ovešta na tebi, niti noga tvoja oteče za ovijeh četrdeset godina; Zato poznaj u srcu svom da te Gospod Bog tvoj gaji kao što čovjek gaji svoje dijete.“ Ponovljeni zakoni 8:1-5

„I zaboravili ste savjet koji vam govori kao sinovima: Sine moj, ne zanemaruj karanje Gospodnje, niti kloni kada te on pokara. Jer koga ljubi Gospod onoga i kara; i bije svakoga sina kojega prima. Ako podnosite karanje, Bog postupa sa vama kao sa sinovima. Jer koji je to sin kojega otac ne kara? Ako li ste bez karanja, koje su svi iskusili, onda ste kopilad a ne sinovi. Dalje, kad su nas naši tjelesni oci karali, mi smo ih slušali. Zar se nećemo mnogo više pokoravati Ocu duhova i živjeti? Jer oni nas karahu za malo dana prema svome nahođenju, a On na korist našu, da budemo zajedničari svetosti njegove. Jer svako karanje, dok traje, ne čini se da je radost, nego žalost, ali poslije daje mirni plod pravednosti onima koji su kroz njega izvježbani.“ Jevrejima 12:5-11; up. Priče Solomonove 3:11-12

„Ja one koje ljubim karam i popravljam; zato revnuj, i pokaj se.“ Otkrivenje 3:19

Zaatari, međutim, poriče da se izraz S/sin Božji odnosi na božansko biće dostojno obožavanja i u suštini se ne slaže sa Muhamedom da je jedini način na koji Bog može imati dete polni odnos sa ženom.(5) Time Zaatari pokazuje da ima veće razumevanje i uvid od svog sopstvenog proroka, jer Muhamed nije shvatao da izraz S/sin Božji može jednostavno značiti „čovek Božji, istinski vernik, prorok, poslanik i Mesija”. To onda otvara pitanje zašto je Zaatari još uvek musliman kada je znatno upućeniji od samog Muhameda?

Sada dolazimo do kraja prvog dela našeg odgovora. Ako Gospod Isus da, nastavićemo našu raspravu u drugom delu.

____________________________________________________________________________

Napomene

(1) Na ovom mestu treba reći da, prema Svetom pismu, biti sin ili dete Božje u osnovi znači da neko deli prirodu ili osobine Boga (mada u vrlo ograničenoj meri). Na primer, Isus mirotvorce naziva decom Božjom:

„Blaženi mirotvorci, jer će se sinovi Božiji nazvati;“ Matej 5:9

Budući da je Bog Bog mira,

„A vaša se poslušnost razglasi svuda. Zato se radujem zbog vas; ali hoću da ste vi mudri za dobro, a bezazleni za zlo. A Bog mira brzo će satrijeti satanu pod noge vaše. Blagodat Gospoda našega Isusa Hrista s vama.“ Rimljanima 16:19-20 – 15:33

„Najzad, braćo, radujte se, usavršavajte se, utješavajte se, isto mislite, mir imajte, i Bog ljubavi i mira biće s vama.“ 2. Korinćanima 13:11

„A sam Bog mira da vas posveti potpuno, i vascijeli duh vaš i duša i tijelo da se sačuva bez poroka za dolazak Gospoda našega Isusa Hrista.“ 1. Solunjanima 5:23

Oni koji su pozvani da budu njegova deca moraju takođe imati tu osobinu. Štaviše, budući da je Bog ljubav, čist, pravedan i svet, i njegova duhovna deca moraju imati sve te iste odlike:

„Vidite koliku nam je ljubav dao Otac, da se djeca Božija nazovemo i budemo; zato nas svijet ne poznaje, jer Njega ne pozna. Ljubljeni, sada smo djeca Božija, i još se ne otkri šta ćemo biti; a znamo da kada se otkrije, bićemo slični Njemu, jer ćemo ga vidjeti kao što jeste. I svaki koji ovu nadu ima u Njega, očišćava sebe, kao On što je čist. Svaki koji čini grijeh i bezakonje čini; a grijeh jeste bezakonje. I znate da se On javi da grijehe naše uzme; i grijeha u Njemu nema. Svaki koji u Njemu prebiva ne griješi; svaki koji griješi nije ga vidio niti ga je poznao. Dječice, niko da vas ne vara: koji tvori pravdu pravedan je, kao što je On pravedan; Onaj koji tvori grijeh od đavola je, jer đavo griješi od početka. Radi toga se javi Sin Božiji da razori djela đavolja. Svaki koji je rođen od Boga ne čini grijeh, jer sjeme Njegovo ostaje u njemu, i ne može griješiti, jer je od Boga rođen. Po ovome se poznaju djeca Božija i djeca đavolja: Svaki koji ne tvori pravdu nije od Boga, ni onaj koji ne voli brata svojega.“ 1. Jovanova 3:1-10

„Ljubljeni, ljubimo jedni druge; jer je ljubav od Boga, i svaki koji ljubi od Boga je rođen, i poznaje Boga. Koji ne ljubi ne poznade Boga; jer Bog je ljubav. U tome se pokaza ljubav Božija prema nama što je Bog Sina svojega Jedinorodnoga poslao u svijet da živimo Njime. U tome je ljubav, ne što mi zavoljesmo Boga, nego što On zavolje nas, i posla Sina svojega, kao žrtvu pomirenja za grijehe naše. Ljubljeni, kad ovako Bog zavoli nas, i mi smo dužni ljubiti jedni druge. Boga niko nikada nije vidio: ako ljubimo jedni druge, Bog u nama prebiva, i ljubav je njegova savršena u nama. Po ovome znamo da u Njemu prebivamo, i On u nama, što nam je dao od Duha svojega. I mi smo vidjeli i svjedočimo da je Otac poslao Sina – Spasitelja svijeta. Koji prizna da je Isus Sin Božiji, Bog u njemu prebiva i on u Bogu. I mi smo poznali i povjerovali ljubav koju Bog ima prema nama. Bog je ljubav, i koji prebiva u ljubavi, u Bogu prebiva i Bog u njemu.“ 1. Jovanova 4:7-16

To je ujedno i značenje toga da smo stvoreni po Božjem obličju:

„Ovo, dakle, govorim i svjedočim u Gospodu da više ne živite kao što žive i ostali neznabošci u praznoumlju svome, Pomračenih misli, otuđeni od života Božijega zbog neznanja koje je u njima, zbog okamenjenosti srca njihovoga. Oni otupjevši predadoše sebe razuzdanosti pa čine svaku nečistotu s pohlepom. A vi tako ne upoznaste Hrista, Ako li ga čuste i u Njemu naučeni biste, kao što i jeste istina u Isusu, Da vi odbacite raniji način života staroga čovjeka, koji propada u željama varljivim, A da se obnavljate duhom uma svojega, I obucite se u novoga čovjeka, sazdanoga po Bogu u pravednosti i svetosti istine. Zato odbacivši laž, govorite istinu svaki sa svojim bližnjim; jer smo udovi jedan drugome.“ Efescima 4:17-25

„Blagodat i mir da vam se umnoži poznanjem Boga i Isusa Gospoda našega. Pošto nam je njegova božanska sila darovala sve što je potrebno za život i pobožnost, poznanjem Onoga koji nas pozva slavom i vrlinom, Kroz koje su nama darovana dragocjena i prevelika obećanja da kroz njih postanete pričasnici božanske prirode, izbjegnuvši pohotnu trulež u svijetu.“ 2. Petrova 1:2-4

Dakle, dete Božje jeste onaj ko je pozvan da odražava Božju prirodu i da u njoj učestvuje u meri u kojoj je to konačnom stvorenju moguće, bilo da su u pitanju anđeli ili ljudi.

Razlika između Isusa i ostale Božje dece jeste u tome što je on jedini Sin koji je nestvoren i koji potpuno deli samu prirodu Boga u svoj njenoj apsolutnoj punoći:

„Pazite da vas ko ne obmane filosofijom i praznom prijevarom, po predanju ljudskom, po nauci svijeta, a ne po Hristu. Jer u Njemu obitava sva punoća Božanstva tjelesno, I vi ste ispunjeni u Njemu, koji je glava svakoga načalstva i vlasti;“ Kološanima 2:8-10

(2) Isusova izjava u Jovanu 20:17, da je Bog i njegov Otac i Otac njegovih sledbenika, protivreči Kuranu, koji se svojski trudi da porekne da je Alah otac ili da ima decu:

„Oni govore: „Svemilosni je uzeo dete!“ Vi, zaista, govorite nešto strašno i gnusno! Gotovo da se od toga nebesa raspadnu, a Zemlja provali i planine zdrobe, jer Svemilosnom pripisuju dete! Nezamislivo je da Svemilosni ima dete! Pa, svi će oni, i oni na nebesima i oni na Zemlji, da dođu Svemilosnom kao sluge.“ Kuran 19:88-93

„Oni govore: „Svemilosni ima dete!“, Uzvišen i slavljen je On! A anđeli su samo sluge poštovane!“ Kuran 21:26

To naprosto pruža dodatnu potvrdu da Bog kojeg je Isus došao da otkrije nije isti bog kojeg je Muhamed propovedao i obožavao. Muhamedovo božanstvo jeste lažni bog prema svedočanstvu Gospoda Isusa, zabeleženom na nadahnutim stranicama Novog zaveta.

(3) Razlog zbog kojeg je Isusov Otac ujedno i njegov Bog jeste taj što je Hristos postao ljudsko biće pri svom devičanskom začeću od Marije. Od tog trenutka Otac je počeo da se prema svom voljenom Sinu odnosi kao njegov Bog, kao što jasno svedoče sveti i nadahnuti proročki spisi:

„Bože, Bože moj, zašto si me ostavio udaljivši se od spasenja mojega, od riječi vike moje?“ … „Za tobom pristajem od rođenja, od utrobe matere moje ti si Bog moj.“ Psalam 22:1, 10

Isus navodi početne reči ovog psalma, čime pokazuje da je reč o mesijanskom proroštvu:

„I u deveti čas povika Isus iz svega glasa govoreći: Eloi, Eloi, lima savahtani? što znači: Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio?“ Marko 15:34

To pokazuje da je Otac postao Isusov Bog tek kada je ovaj postao telo pri ovaploćenju, i stoga znači da nije oduvek bio Isusov Bog, jer Isus nije oduvek postojao kao čovek. Štaviše, budući da će Isus zauvek ostati proslavljeno ljudsko biće, na osnovu svog telesnog, fizičkog vaskrsenja trećeg dana, Otac će zauvek i nastaviti da bude njegov Bog.

(4) Iako naziv Sin Čovečji saopštava da je Hristos po prirodi potpuno čovek, Isus ga je koristio na takav način da pokaže kako je on potpuno Božansko Biće koje se pojavilo kao čovek. Hristos je često sebe nazivao Sinom Čovečjim koji jaše na oblacima, što je neposredna aluzija na ono što je prorok Danilo video vekovima ranije:

„I tada će ugledati Sina Čovječijega gdje dolazi na oblacima sa silom i slavom velikom. I tada će poslati anđele svoje i sabraće izabrane svoje od četiri vjetra, od kraja zemlje do kraja neba.“ Marko 13:26-27

„A on ćutaše i ništa ne odgovaraše. Opet ga prvosveštenik zapita i reče: Jesi li ti Hristos, Sin Blagoslovenoga? A Isus reče: Ja sam taj; i vidjećete Sina Čovječijega gdje sjedi sa desne strane Sile i dolazi na oblacima nebeskim.“ Marko 14:61-62

Sada to uporedite sa onim što je napisao prorok Danilo:

„Vidjeh u noćnom viđenju i, gle, sa oblacima nebeskim kao da dolazaše Sin Čovječji i da stiže do Starca dana i pred Njega bi priveden. I dade Mu se vlast i čast i carstvo, i svi narodi i plemena i jezici da Mu služe; vlast Njegova je vlast vječna, koja neće proći, i carstvo Njegovo neće se razrušiti.“ Danilo 7:13-14

Ovde vidimo kako sva tvorevina obožava Danilovog Sina Čovečjeg dok on zauvek vlada nad svim narodima. Iz toga je očigledno da taj Sin Čovečji nije bio tek ljudsko biće, nego Bog koji se pojavio kao čovek. Dakle, poistovećujući sebe sa upravo tim Sinom Čovečjim iz Danila, Isus je još jednom tvrdio da je Bog u ljudskom obliku, obliku koji je zadobio time što je postao čovek kroz devičansko začeće i rođenje od svoje blagoslovene majke Marije.

(5) Kuran protivreči samom sebi u pogledu mogućnosti da Alah ima sina. U Kuranu 6:101 odlučno se tvrdi da islamsko božanstvo ne može imati potomstvo, jer nema ženu ni polnog partnera:

„On je Stvoritelj nebesa i Zemlje, bez prethodnog primera. Otkud Njemu dete kad nema žene?! On sve stvara, i samo On sve zna.“ Shakir

Retorički postupak koji ovde koristi autor (ili autori) odbacuje dve stvari kao ikada moguće. Prvo, Alah ne može imati niti uzeti sina bez žene. Drugo, nemoguće je da Alah ima suprugu, što onda znači da nikada ne može imati sina.

Problem sa ovom formulacijom jeste taj što Kuran na drugom mestu kaže da Alah može sebi uzeti sina ako to poželi:

„Da je Allah hteo da ima dete, izabrao bi, između onih koje je stvorio, onoga koga bi On hteo. Slavljen neka je, On je Allah, Jedini i Svemoćni!“ Kuran 39:4 Y. Ali

To znači da Alah može uzeti i ženu, jer Kuran 6:101 kaže da je to jedini način na koji bi muslimanski bog ikada mogao dobiti potomstvo, i stoga je Kuran 6:101 naprosto pogrešan u svojoj formulaciji.

Ali sa formulacijom Kurana 6:101 postoji još jedan problem, jer isti Kuran pokazuje da je moguće da Alah ima sina a da ne uzme ženu:

„I kada anđeli rekoše: „Marija, Allah te raduje sinom koji je rečju Njegovom stvoren, čije je ime Mesija Isus, Marijin sin, ugledan i na ovom i na Budućem svetu i jedan od Allahu bliskih! On će da govori ljudima i u kolevci, i kao odrastao, i on je jedan od dobrih!“ Ona reče: „Gospodaru moj, kako ću ja da imam dete kada me muškarac nije dodirnuo?!“ „Eto, tako“, reče, „Allah stvara šta On želi. Kada nešto odredi, On samo kaže: 'Budi!' I to bude.““ Kuran 3:45-47

„I spomeni iz Knjige Mariju: kada se od ukućana svojih povukla na istočnu stranu, i od njih uzela zaklon, Mi smo ka njoj poslali Našeg anđela i on joj se pokazao u potpunom ljudskom obliku. „Tražim zaštitu Svemilosnog od tebe, ako se Njega bojiš!“ Uzviknu ona. „A ja sam upravo izaslanik tvoga Gospodara“, reče on, „da ti poklonim čestitog dečaka!“ „Kako ću da imam dečaka?“ Reče ona, „kad me nijedan muškarac nije dodirnuo, a ja nisam bludnica.“ A on reče: „Eto tako, Gospodar tvoj je kazao: 'To je Meni lako, i zato da ga učinimo da bude znak ljudima i znak naše milosti.' Tako je unapred određeno.““ Kuran 19:16-21

Ovde Marija u suštini primenjuje upravo logiku Kurana 6:101, a ipak, umesto da se sa njom složi, Alah odgovara govoreći da mu je lako da joj da sina iako nema muža koji bi je oplodio. Sve što treba da učini jeste da naprosto kaže „Budi!”, i Marija će imati potomka.

Pitanje na koje muslimani poput Zatarija treba da odgovore jeste: ako Marija može imati dete bez muža, zašto svemoćni tvorac i održavalac svemira ne može imati sina bez supruge? Ako je Alah kadar da učini da device začne dete a da joj za to nije potreban muškarac, zašto je onda Alah nesposoban da dobije sina bez polnog odnosa sa suprugom? A ipak, ako se Zaatari složi da Alah može imati sina bez potrebe za ženom, onda će praktično priznati da je formulacija Kurana 6:101 naprosto pogrešna.

Prepustićemo Zatariju da smisli kako da pomiri te grube, nepomirljive protivrečnosti koje se nalaze u knjizi koja tvrdi da je slobodna od svih neslaganja i grešaka (up. Kuran 4:82)!

Za više o ovom pitanju o tome da Alah ima sina, kao i za dodatnu dokumentaciju koja pokazuje da je rezonovanje Kurana logički pogrešno, predlažemo čitanje sledećih članaka i odgovora:

http://answering-islam.org/Quran/Contra/qi030.html
http://answering-islam.org/Quran/Contra/qi030d1.html
http://answering-islam.org/Quran/Contra/qi034.html
http://answering-islam.org/Quran/Contra/without_consort.html
http://answering-islam.org/Shamoun/filial_terms.htm