Isus Hristos: Bog koji je spasavao i kažnjavao tokom Izlaska

Varijantna čitanja koja u suštini kazuju isto

U ovom tekstu ću se usredsrediti na jedno od najizričitijih svedočanstava o suštinskom božanstvu i večnom preljudskom postojanju Hrista, naime na Judinu 1:4-5. Razlog zbog kojeg sam izabrao upravo ovaj tekst jesu varijantna čitanja koja nalazimo među sačuvanim tekstualnim svedocima i značaj koji ona imaju za Ličnost Gospoda Isusa.

Evo odlomka o kome je reč:

„Jer se uvukoše neki ljudi odavno unaprijed zapisani za ovu osudu, bezbožnici koji blagodat Boga našega izvrću na razvrat, i odriču se jedinoga Vladike i Gospoda našega Isusa Hrista. A hoću da vas podsjetim, što vi svakako znate, da Gospod spasivši narod iz zemlje egipatske, pogubi zatim one koji ne vjerovaše;“ World English Bible (WEB)

Navedeno se zasniva na čitanju koje se nalazi u većini grčkih rukopisa. Izraz „jedinoga Vladike i Gospoda našega Isusa Hrista.“ jeste ono što novozavetni naučnici nazivaju konstrukcijom Grenvila Šarpa (Granville Sharp) — gramatičko pravilo grčkog jezika koje u suštini potvrđuje da ovaj tekst Isusa opisuje kao našeg Vladara, Boga i Gospoda. Više o tome u nastavku.

Kontekst dalje jasno pokazuje da Gospod koji je spasao narod i kaznio ga u vreme Izlaska nije bio niko drugi do Isus Hristos, budući da je on Gospod koji se pominje u prethodnom stihu. To zauzvrat pokazuje da je Juda verovao u večno preljudsko postojanje Hrista, jer to znači da je Isus onaj Jahve koji je izbavio Izrailj iz Egipta, a potom ga kaznio u pustinji zbog njegove pobune.

Sledeća verzija zasniva se na najranijim grčkim svedocima Judine poslanice:

„Jer se uvukoše neki ljudi odavno unaprijed zapisani za ovu osudu, bezbožnici koji blagodat Boga našega izvrću na razvrat, i odriču se jedinoga Vladike i Gospoda našega Isusa Hrista. A hoću da vas podsjetim, što vi svakako znate, da Gospod spasivši narod iz zemlje egipatske, pogubi zatim one koji ne vjerovaše;“

20 tc Većina kasnijih svedoka (P Ψ Ï sy) ima θεόν (qeon, „Bog“) posle δεσπότην (despothn, „vladar“), što izgleda kao motivisano čitanje utoliko što izričito povezuje „Vladara“ sa „Bogom“, u skladu sa uobičajenim novozavetnim obrascem (vidi Luka 2:29; Dela apostolska 4:24; 2. Timoteju 2:21; Otkrivenje 6:10). U patrističkom grčkom, δεσπότης (despoth”) upotrebljavan je naročito za Boga (up. BDAG 220 s.v. 1.b.). Raniji i bolji svedoci (Ì72,78 א A B C 0251 33 81 323 1241 1739 al co) nemaju θεόν; kraćem čitanju se, dakle, daje prednost i na osnovu unutrašnjih i na osnovu spoljašnjih razloga.

sn Grčki izraz za Vladara (δεσπότης, despoths) isti je izraz koji je pisac Druge Petrove poslanice upotrebio (2. Petrova 2:1) da opiše svoga Gospoda kada je prorekao dolazak ovih lažnih učitelja. Budući da se δεσπότης u Novom zavetu javlja svega deset puta, verbalna veza između ove dve knjige na ovom mestu je upadljiva. To je utoliko izraženije što i Petar i Juda govore o tim lažnim učiteljima kao o onima koji odriču Vladara (obojica koriste isti glagol). Osnovna razlika je u tome što Petar gleda u budućnost, dok Juda tvrdi da su ti lažni učitelji već ovde.

21 tn Izrazi „Vladar“ i „Gospod“ odnose se na istu osobu. Konstrukcija u grčkom poznata je kao pravilo Grenvila Šarpa, nazvano po engleskom filantropu i lingvisti koji ga je prvi jasno formulisao 1798. godine. Šarp je ukazao na to da u konstrukciji član–imenica–καί–imenica (gde καί [kai] = „i“), kada su dve imenice u jednini, lične i zajedničke (tj. nisu vlastita imena), one UVEK imaju isti referent. Ilustracije poput „prijatelj i brat“, „Bog i Otac“ i sl. obiluju u Novom zavetu i potvrđuju Šarpovu tvrdnju. Za detaljniju raspravu vidi ExSyn 270-78. Vidi takođe Titu 2:13 i 2. Petrova 1:1…

24 tc ‡ Čitanje ᾿Ιησοῦς (Ihsous, „Isus“) nekoliko naučnika smatra suviše teškim, budući da podrazumeva zamisao o Isusu koji deluje u ranoj istoriji naroda Izrailja. Međutim, ovo čitanje ne samo da uživa NAJSNAŽNIJU PODRŠKU RAZNOVRSNIH RANIH SVEDOKA (npr. A B 33 81 1241 1739 1881 2344 pc vg co Or1739mg), nego mnoštvo varijanti pokazuje da su prepisivači zbog njega osećali nelagodu, jer su, kako se čini, zamenjivali ᾿Ιησοῦς rečima κύριος (kurios, „Gospod“) ili θεός (qeos, „Bog“) (mada Ì72 ima intrigantno čitanje θεὸς Χριστός [qeos Cristos, „Bog Hristos“] umesto ᾿Ιησοῦς). Pored dokaza navedenih u NA27 za ovo čitanje, uporedi i {88 322 323 424c 665 915 2298 eth Cyr Hier Bede}. Koliko god čitanje ᾿Ιησοῦς bilo teško, u svetlu st. 4 i u svetlu napretka otkrivenja (pošto je Judina poslanica jedna od poslednjih napisanih novozavetnih knjiga), ono je sasvim primereno.

sn Konstrukcija naš jedini Vladar i Gospod, Isus Hristos u st. 4 sledi pravilo Grenvila Šarpa (vidi napomenu uz Gospod). Ta konstrukcija SNAŽNO IMPLICIRA božanstvo Hrista. Za njom sledi izjava da je Isus učestvovao u spasenju (a kasnije i u sudu) Jevreja. On se, dakle, IDENTIFIKUJE SA GOSPODOM BOGOM, JAHVEOM. Stih 5 tako jednostavno razrađuje ono što je implicitno u st. 4. New English Translation (NET; isticanje velikim slovima i podvlačenje moji)

Kao što NET napomene pokazuju, umesto reči „Gospod“ u st. 5, mnoštvo ranih i raznovrsnih svedoka ima „Isus“, čime identitet Gospoda koji je spasao i kaznio Izrailj u Mojsijevo vreme postaje još izričitiji. Druga značajna varijanta koju treba zapaziti jeste to da ti svedoci izostavljaju reč „Bog“ u st. 4, što onda znači da je Isus opisan kao naš jedini Vladar i Gospod, a to je i dalje izričita potvrda njegovog božanstva, kao što objašnjava poslednja gore navedena napomena.

Evo još jednog prevoda st. 5:

„A hoću da vas podsjetim, što vi svakako znate, da Gospod spasivši narod iz zemlje egipatske, pogubi zatim one koji ne vjerovaše;“

Fusnote:

a. Judina 1:5 Neki pouzdani rukopisi imaju „Gospod“, dok drugi vrlo pouzdani rani rukopisi imaju „Isus“. Ovaj prevod, radi jasnoće, uključuje i „Gospod“ i „Isus“. Ovo je izvanredno svedočanstvo o Isusu pre ovaploćenja, koji je moćno izbavio jevrejski narod pre nego što je uopšte bio rođen. The Passion Translation (TPT; isticanje velikim slovima moje)

A evo i još jednog:

„A hoću da vas podsjetim, što vi svakako znate, da Gospod spasivši narod iz zemlje egipatske, pogubi zatim one koji ne vjerovaše;“

c… (Iesous): to jest „Isus“, što je grčki oblik imena Jošua (Ješua). Mnogi tekstovi, naročito vizantijskog tipa, ovde imaju „Gospod“, a nekolicina „Hristos Bog“, ali najbolji tekstualni dokazi idu u prilog čitanju „Isus“. Većina naučnika koji to prihvataju ipak smatra stih problematičnim, prepoznajući da je — čak i ako je pisac mogao gledati na Isusa kao na preegzistentnog božanskog Sina, a na Božja dela u jevrejskom Svetom pismu kao na dela izvršena kroz Sina — govor o Isusu koji deluje u događajima knjige Izlaska bez mnogo presedana ili paralela u ranohrišćanskoj književnosti. Alternativno, možda bi ime trebalo prevesti kao „Isus Navin“. Oklevao sam da to učinim samo zato što se čini da je ovaj odlomak prvi u nizu opisa epizoda Božje kazne nad grešnicima (vidi st. 6-7), a ne prosto upozorenje da je onaj koji spasava pravedne ujedno i onaj koji će kazniti bezakonike. A u knjizi Izlaska Isus Navin nije izričito uključen u oslobođenje Izrailja iz Egipta — premda se ubrzo pojavljuje kao Mojsijev pomoćnik i glavni ratnik. Pominjanje uništenja nevernih moglo bi se, pak, odnositi na pretpostavljeno učešće Isusa Navina u pogubljenju izrailjskih idolopoklonika nakon izrade zlatnog teleta (Izlazak 32:17-35), ili možda prosto na njegov pohod protiv Amalika u Rafidinu (Izlazak 17:8-16), ili čak na njegovo osvajanje Hanana. (David Bentley Hart, The New Testament: A Translation [Yale University Press, 2017], str. 492-493; podebljanje moje)

Prevodilac i sam pruža pobijanje tvrdnje da je ovde reč o Isusu Navinu, budući da Isus Navin nije izbavio Izrailj iz Egipta, niti je on bio taj koji ga je kaznio u pustinji. I premda je možda bio uključen u ubijanje nekih Izrailjaca u pojedinim prilikama kada su sagrešili protiv Gospoda, Isus Navin nije bio jedini koga je Gospod za to upotrebio. Izdvajati, dakle, baš njega na ovom mestu u Judinoj polemici nema nikakvog kontekstualnog smisla.

Najbolje smo sačuvali za kraj. Najraniji sačuvani svedok Judine poslanice jeste P72, papirus za koji naučnici veruju da potiče iz trećeg veka. Taj tekstualni svedok sadrži prilično zanimljivo i zapanjujuće čitanje u st. 5:

„Ali želim da vas podsetim na ono što ste oduvek znali, naime, da je BOG HRISTOS (ili Bog, koji je Hristos [Theos Christos]) spasao narod iz Egipta, a zatim uništio one koji nisu verovali.“

Reči Theos Christos napisane su kao nomina sacra (θς χρς), tj. prema praksi u kojoj su prepisivači skraćivali imena i titule Boga, Hrista i Svetog Duha, iz poštovanja i priznanja njihovog suštinskog božanstva.

Ono što ovo čitanje pokazuje jeste da je kontekst kristalno jasan: Juda opisuje Isusa kao Svemogućeg Boga u telu, budući da je to jedini način na koji je nadahnuti pisac mogao reći da je upravo Hristos lično izbavio Izrailj iz Egipta i kaznio neke od njih u pustinji zbog greha učinjenog protiv njega.

Stoga, koju god varijantu neko prihvatio kao pouzdanu, Judina nadahnuta poruka ostaje ista. Gospod Isus je Bog koji je, u svom preljudskom postojanju, lično izbavio svoj narod Izrailj iz Egipta, a potom mnoge od njih kaznio u pustinji zbog njihovih grehova. On je takođe i božanski Gospod koji je osudio pobunjene anđele i Sodomu i Gomoru zbog njihove pobune i prestupa:

„Jer se uvukoše neki ljudi odavno unaprijed zapisani za ovu osudu, bezbožnici koji blagodat Boga našega izvrću na razvrat, i odriču se jedinoga Vladike i Gospoda našega Isusa Hrista. A hoću da vas podsjetim, što vi svakako znate, da Gospod spasivši narod iz zemlje egipatske, pogubi zatim one koji ne vjerovaše; I anđele koji ne održaše svoje dostojanstvo, nego napustiše svoje boravište, ostavio je za sud velikoga Dana u okovima vječnim pod mrakom, Kao što Sodom i Gomora, i gradovi oko njih koji se bjehu na njima sličan način odali bludu i poveli za drugim tijelom, stoje kao primjer, podvrgnuti osudi ognja vječnoga.“ Judina 1:4-7, English Standard Version (ESV)

Zaključujemo rečima dvojice poznatih evanđeoskih naučnika koji izvrsno objašnjavaju kako varijantna čitanja i kontekst Judine poslanice identifikuju Isusa kao Gospoda Jahvea, koji je spasao Izrailj u Mojsijevo vreme:

„Pošto je Isusa Hrista nazvao ‘našim jedinim Vladarem i Gospodom’, Juda teško da je mogao već u sledećoj rečenici da ‘Gospodom’ nazove nekoga drugog, a ne Isusa. Gospod koji je izbavio svoj narod iz Egipta, dakle, mora biti Gospod Isus.

„Zapravo, to je verovatno ono što je izvorni tekst Judine poslanice izričito i govorio. Mnogi od najranijih rukopisa u stihu 5 zaista imaju ‘Isus’ umesto ‘Gospod’, i to je najverovatnije izvorno čitanje. Postoje tri načela tekstualne kritike koja, kada se sagledaju zajedno, upućuju na taj zaključak.

„Prvo načelo tiče se spoljašnjih dokaza o poreklu rukopisa. Pod inače jednakim uslovima, prednost ima ranije i šire posvedočeno čitanje. U ovom slučaju i ‘Gospod’ i ‘Isus’ spadaju među najranija čitanja, ali je ‘Isus’ šire posvedočeno. Vatikanski i Aleksandrijski uncijalni kodeksi (iz četvrtog, odnosno petog veka) oba imaju ‘Isus’, dok su Sinajski kodeks i kodeks C (takođe iz četvrtog i petog veka) glavni svedoci za ‘Gospod’. Čitanje ‘Isus’, međutim, ima mnogo veću podršku ranih prevoda Novog zaveta na druge jezike (kao što su koptski, etiopski i latinski) i bolju podršku vodećih biblijskih naučnika rane crkve, uključujući Jeronima (početak petog veka) i, moguće, Origena iz trećeg veka. Čitanje ‘Isus’, dakle, jasno ima prednost u pogledu spoljašnjih dokaza.

„Drugo načelo glasi da je, pod inače jednakim uslovima, teže ili složenije čitanje — ono koje, grubo rečeno, zvuči najčudnije — verovatnije izvorno (jer će prepisivač pre izmeniti tekst koji zvuči čudno u onaj koji ne zvuči čudno, nego obrnuto). Ovde čitanje ‘Isus’ očigledno ima prednost. Trojica od pet članova uredničkog odbora grčkog Novog zaveta Ujedinjenih biblijskih društava zapravo su smatrala ‘da je to čitanje teško do granice nemogućnosti’. Preostala dvojica članova odbora, Brus Mecger i Alen Vikgren, složili su se da je teško, ali ne i nemoguće, i zaključili da je ono ispravno.

„Treće i najopštije načelo jeste da je verovatno izvorno ono čitanje koje je najpre moglo dovesti do nastanka ostalih kao njegovih izmena. Odgovor na to pitanje mnogo je sporan, ali se slažemo sa onima koji tvrde da je ‘Isus’ verovatno izvorno zato što je verovatnije da bi prepisivači ‘Isus’ (priznato teže čitanje) izmenili u ‘Gospod’ (ili, u nekolicini drugih rukopisa, u ‘Bog’) nego obrnuto.

„Koje god čitanje da sledimo, ipak, to što Juda neposredno pre toga, na kraju stiha 4, Isusa naziva ‘Gospodom’ jasno pokazuje da je on subjekat stiha 5. Prema Judi, Gospod Isus ne samo da je postojao u vreme Izlaska, nego je bio i onaj koji je izbavio Izrailj iz Egipta, a zatim uništio neverne Izrailjce u pustinji.“ (Robert M. Bowman Jr. i J. Ed Komoszewski, Putting Jesus in His Place – The Case for the Deity of Christ [Kregel Publications, Grand Rapids, MI 2007], 8. poglavlje: Jesus Has Always Been There, str. 98-99; podebljanje i podvlačenje moji)

Isus Hristos je Jahve na slavu Boga Oca! Dođi, Gospode Isuse, dođi! Amin!

Za dalje čitanje

Da, Isus je spasao i uništio Izrailjce (http://exegeticaltools.com/2017/11/20/yes-jesus-saved-destroyed-israelites/)