Ispitivanje pretpostavki i teoloških uverenja Džeralda F. Dirksa

U svetlu učenja islama, 1. deo

Ovo je nastavak našeg niza odgovora na tvrdnje koje iznosi musliman konvertit dr Džerald F. Dirks.

Jeretici u pomoć?

U svojim objavljenim delima i predavanjima Dirks se dosledno poziva na jeretičke hrišćanske grupe koje su počele da se šire od drugog veka nove ere nadalje, ne trudeći se da svojoj publici pomene kako upravo takve grupe dokazuju da je Muhamed lažni prorok i da je islam lažna religija.

Na primer, u nekim od naših ranijih pobijanja videli smo kako Dirks pokušava da ebionite predstavi kao ranu jevrejsko-hrišćansku sektu. Međutim, ono što Dirks propušta da kaže svojoj publici i/ili čitaocima jeste da su ti Jevreji bili vegetarijanci koji su poricali Isusovo začeće i rođenje od device i koji su čitali jevanđelje koje je očigledno zavisilo od sinoptičkih jevanđelja, posebno od Jevanđelja po Mateju. Kako to kaže jedan naučni izvor:

4. Karakter: po književnom karakteru GE je jevanđelje sinoptičkog tipa. Može biti posebno povezano sa Matejem (br. 6 ima paralelu jedino kod Mateja), ali pretpostavlja i druga dva sinoptika. Hronološki i biografski podaci u izveštaju o Krstitelju, podatak o Isusovim godinama i izreka br. 7 potiču od Luke (upor. napomene uz fragmente). U priči o Isusovom krštenju iskorišćena su sva tri sinoptička izveštaja: glas s neba navodi se tri puta, prema Marku 1:11, Luki 3:22 D it i Mateju 3:17… GE pre treba, zajedno sa Bertranom, opisati kao „jevanđelsku harmoniju“ … budući da u njemu sinoptička jevanđelja nalaze aditivnu primenu. Za razliku od Tatijanovog Dijatesarona, u njemu doduše nema upotrebe Jovana; niti ima ikakvog nagoveštaja da su razlike među jevanđeljima svesno potisnute. Ukoliko je harmonizujuća tendencija prisutna, ona pre služi novelističkom interesovanju, koje preuzima konkretne crte sinoptičkog jevanđelskog predanja ili ih samostalno proširuje. Tako se hrana Krstiteljeva („divlji med“ prema Marku 1:6 par. Matej 3:4) razjašnjava gore pomenutim dodatkom (str. 167) iz Brojeva 11:8, „čiji je ukus bio kao ukus mane“; ili, u vezi sa Lukom 1:5, Irod postaje „car Judeje“.

Izostavljanje priče o rođenju (Matej 1 i 2) potiče od dogmatske tendencije. Ebioniti su PORICALI Isusovo rođenje od device; prema njihovoj hristologiji Isusovo božansko sinovstvo ne počiva na njegovom božanskom začeću i čudesnom rođenju, već na sjedinjenju Svetog Duha s njim u vreme njegovog krštenja (br. 3). Malo je verovatno da je taj „ulazak“ Svetog Duha nešto drugo od njegovog silaska na Isusa (Marko 1:10; Matej 3:16; Luka 3:22), i stoga NE USVOJENJE ili nadahnuće NEGO SJEDINJENJE NEBESKOG BIĆA SA ČOVEKOM ISUSOM, ŠTO REZULTIRA Hristom, Sinom Božjim, tako da bi se u toj crti imala razaznati gnostička odlika ebionitske hristologije (tako Dibelijus, Geschichte, str. 56; Filhauer, Geschichte, str. 655). Snažna zavisnost od sinoptičkog predanja pre navodi na markovsko ili lukinsko shvatanje Isusovog krštenja. Postavljanjem različitih sinoptičkih odlomaka o Isusovom krštenju jedan pored drugog postiže se to da je Isus „PREDSTAVLJEN“ pred Krstiteljem kao Sin Božji, i kroz odavanje počasti „PROGLAŠEN“ takvim… Isusov zadatak jeste da ukine „žrtve“ (br. 6); u toj izreci dokumentovano je neprijateljstvo ebionita prema hramskom kultu. Br. 7, a verovatno i izveštaj o hrani Krstiteljevoj (izostavljanje skakavaca), upućuju na vegetarijanstvo. (New Testament Apocrypha – Volume One: Gospel and Related Writings Revised Edition, priredio William Schneemelcher, engleski prevod priredio R. McL. Wilson [izdanje u mekom povezu, Westminster John Knox Press, 2003], A. Gospels: Non-Biblical Material About Jesus, IV. Jewish-Christian Gospels, 2. The Gospel of the Ebionites, str. 167-168; naglasak velikim slovima i podvlačenjem naš)

Liberalni kritički novozavetni naučnik Bart D. Erman piše:

Ebioniti su bili grupa Jevreja hrišćana smeštena u različitim oblastima Sredozemlja najmanje od DRUGOG DO ČETVRTOG VEKA. Ovu grupu hrišćana od mnogih drugih razlikovao je njihov pokušaj da jevrejske poglede i način života spoje sa verovanjem da je Isus mesija. Naročito se za njih govorilo da su verovanje u samo jednog Boga naglašavali do te mere da su, kao posledicu toga, poricali samo Isusovo božanstvo. Istovremeno, ebioniti su se razlikovali od nehrišćanskih Jevreja time što su tvrdili da je Isus žrtva za grehe sveta i da su stoga sve druge žrtve postale besmislene. Između ostalog, to verovanje ih je navelo da prihvate vegetarijansku ishranu, budući da se meso u antičkom svetu najvećim delom pribavljalo religijskim činom žrtvovanja životinje… Neke od osobenih briga ebionita utelovljene su u njihovom jevanđelju. To se vidi, na primer, u pomenu ishrane Jovana Krstitelja, gde je kanonska tvrdnja da je jeo skakavce (tj. meso) i divlji med izmenjena promenom svega jednog slova, tako da Krstitelj sada, u nagoveštaju samih ebionita, održava vegetarijansku kuhinju: ovde se za njega kaže da je jeo palačinke i divlji med.

Teško je odrediti datum ovog jevanđelja, ali budući da odaje poznavanje Mateja, Marka i Luke i pretpostavlja napredovanje zajednice Jevreja hrišćana, verovatno ga je najbolje smestiti negde na POČETAK DRUGOG VEKA… (Erman, Lost Scriptures – Books that Did Not Make It into the New Testament [Oxford University Press, Inc. 2003], Non-Canonical Gospels, The Gospel of the Ebionites, 12-13; naglasak velikim slovima i podvlačenjem naš)

Evo nekoliko citata iz takozvanog Jevanđelja po ebionitima koji pomažu da se stvar sagleda u pravoj perspektivi:

4 I nakon podosta drugog materijala, kaže se: „Kada je narod bio kršten, dođe i Isus i bi kršten od Jovana. Kada je izašao iz vode, otvoriše se nebesa i on vide Svetog Duha u obliku goluba kako silazi i ulazi u njega. I dođe glas s neba: ‘Ti si moj ljubljeni Sin, tobom sam veoma zadovoljan.’ Zatim reče: ‘Danas sam te rodio.’ Odmah veliko svetlo obasja to mesto. Kada je Jovan to video“, kaže se, „reče mu: ‘Ko si ti, Gospode?’ I opet mu dođe glas s neba: ‘Ovo je moj ljubljeni Sin, kojim sam veoma zadovoljan.’ A tada“, kaže se, „Jovan pade pred njim i reče: ‘Molim te, Gospode – ti krsti mene!’ Ali ga Isus zaustavi rekavši: ‘Neka bude tako, jer priliči da se sve na ovaj način ispuni.’“ (Epifanije, Panarion, 30, 13, 3–4) (Erman, str. 13)

6 Opet poriču da je bio čovek, zasnivajući svoje gledište čak i na reči koju je Spasitelj izgovorio kada mu je bilo javljeno: „Evo, tvoja majka i braća stoje napolju.“ „Ko je“, upita on, „moja majka i moja braća?“ Pruživši ruku ka svojim učenicima, reče: „Ovo su moja braća i majka i sestre – oni koji vrše volju moga Oca.“ (Epifanije, Panarion, 30, 14, 5)

7 Ne tvrde da je rođen od Boga Oca, nego da je stvoren kao jedan od arhanđela, ali da je učinjen većim od njih, budući da vlada nad anđelima i nad svim što je Svemogući načinio. I, kako se nalazi u jevanđelju, kažu da je, kada je došao, učio: „Došao sam da ukinem žrtve. I ako ne prestanete da prinosite žrtve, gnev Božji neće prestati da vas pogađa.“ (Epifanije, Panarion, 30, 16, 4–5) (Erman, str. 14)

Da li Dirks zaista želi da poverujemo kako ti Jevreji predstavljaju stavove Isusa i njegovih sledbenika? Da li pokušava da ubedi svoju muslimansku publiku da su ebioniti oni verni muslimani za koje Kuran kaže da su bili istinski vernici koji su sledili Hrista (upor. Kuran 3:52; 5:110)? Ako je tako, da li je spreman da prihvati posledice koje takva tvrdnja ima po njegova islamska uverenja?

Kao što smo primetili, ti Jevreji su bili vegetarijanci koji su poricali rođenje od device, a Dirks ipak stvara utisak da su oni bili verni Isusovi sledbenici ili bar oni koji su sačuvali istinsko Hristovo učenje. U svetlu toga, da li je Dirks spreman da prizna da je Muhamed bio lažni prorok, budući da je on potvrđivao rođenje od device i dopuštao svojim sledbenicima da jedu razne vrste mesa?

Štaviše, ebioniti su verovali da je Bog duhovni Otac koji ima duhovno potomstvo koje usvaja u svoju porodicu, kao što je slučaj sa Hristom. Ponovo, da li će Dirks biti dovoljno pošten da kaže kako je Muhamedov Alah lažni bog, ili barem ne isti Bog kome su se ebioniti klanjali, budući da islamsko božanstvo nema potomstvo i nikome nije otac (Kuran 5:18; 9:30; 19:88-93; 21:26)?

Dirks ne može i ovce i novce. Ne može se pozivati na hrišćanske jeretike drugog do četvrtog veka kada su takve grupe držale uverenja koja su bila dijametralno suprotna učenjima islama.

Idolopoklonička i politeistička priroda islamske religije

U jednoj svojoj knjizi Dirks tvrdi da islamsko shvatanje Boga sledi prilično strog i beskompromisan monoteizam:

ISLAM I PRIRODA BOGA

Jedna od podela koje razdvajaju islam od savremenog hrišćanstva tiče se prirode Boga. Islam, poput judaizma i nekoliko grana ranog hrišćanstva, uči strog [sic] i beskompromisan [sic] monoteizam, pri čemu se Bog vidi kao Jedan i Nedeljiv. Kuran je najodlučniji [sic] u insistiranju na tevhidu (Jedan Bog). (Dirks, Easily Understand Islam, F. Malik (priređivač) [Desert Well Network LLC, 30. novembar 2006], str. 234)

Čovek bi očekivao da neko ko je proveo mnogo vremena predajući i pišući knjige o razlikama između islama i judeo-hrišćanske vere bude oprezniji u iznošenju ovakvih tvrdnji. Činjenica je da islam ne zastupa strog i beskompromisan monoteizam, budući da je prožet idolopokloničkim praksama i paganskim uticajima, kao što ćemo upravo videti. Islam takođe ne uči unitarijanizam, tj. da je Bog jedno jedino Biće koje je unipersonalno.

Da bismo ilustrovali idolopokloničku prirodu islama, važno je pomenuti da je, prema takozvanim autentičnim predanjima, Muhamed ljubio i milovao crni kamen, praksa koja je zbunjivala čak i njegove najbliže drugove!

Prenosi Abis ibn Rabija:
Omer priđe Crnom kamenu, poljubi ga i reče: „Nema sumnje, znam da si ti kamen i da nikome ne možeš koristiti niti nauditi. Da nisam video Alahovog Poslanika kako te ljubi, ne bih te poljubio.“ (Sahih al-Buhari, tom 2, knjiga 26, broj 667)

Sunnet je da se prilikom tavafa izvedu određeni postupci navedeni ispod:

Okretanje ka Crnom kamenu na početku tavafa uz izgovaranje tekbira (Allahu ekber) i tehlila (La ilahe illallah), i podizanje ruku onako kako se podižu u molitvi, i, ako je moguće, dodirivanje kamena obema rukama i tiho ljubljenje istog, ili prislanjanje obraza na njega. U suprotnom, čovek ga može dodirnuti rukom pa poljubiti ruku, ili ga dodirnuti nečim pa to poljubiti, ili, ako ni to nije moguće, može samo pokazati na njega štapom itd., kao što se pominje u nekim od hadisa navedenih ispod.

Ibn Omer je rekao: „Alahov Poslanik se okrenu ka Crnom kamenu, dodirnu ga, a zatim prisloni svoje usne na njega i dugo plakaše.“ I Omer je dugo plakao. Prorok reče: „O Omere, ovo je mesto na kome treba prolivati suze.“ (Prenosi Al-Hakim, koji ga smatra ispravnim hadisom sa ispravnim lancem prenosilaca)

Ibn Abas prenosi da se Omer sagnuo prema Crnom kamenu i rekao: „Tako mi Alaha! Znam da si ti PUKI KAMEN, i da nisam video svog voljenog Proroka kako te ljubi i dodiruje, nikada to ne bih učinio.“ Kuran kaže: „O Verovesnikove žene, vi niste kao druge žene! Ako se Allaha bojite, na sebe pažnju govorom ne skrećite, pa da tada oseti žudnju onaj u čijem je srcu bolest, i pristojno govorite.“ (Kuran 33:32) Ovo su preneli Ahmed i drugi, nešto drugačijim rečima.

Nafi je rekao: „Video sam Ibn Omera kako dodiruje Crni kamen rukom, a zatim ljubi svoju ruku i govori: ‘Otkako sam video Proroka da to čini, nikada nisam propustio da učinim isto.’“ (Prenose Buhari i Muslim)

Suvejd ibn Gafla je rekao: „Video sam Omera kako ljubi Crni kamen i dodiruje ga.“ Dalje je rekao: „Znam da je Prorok bio naročito pažljiv prema njemu.“ (Muslim)

Ibn Omer prenosi da je Alahov Poslanik dolazio do Kabe, dodirivao Crni kamen i potom govorio: Bismillahi vallahu ekber (U ime Alaha, Alah je najveći).“ (Ahmed)

Muslim prenosi na osnovu Ebu Tufejla da je rekao: „Video sam Proroka kako obavlja tavaf oko Kabe i dodiruje je štapom a zatim ljubi štap.“

Buhari, Muslim i Ebu Davud prenose da je Omer prišao Crnom kamenu i poljubio ga. Potom je rekao: „Znam da si ti PUKI KAMEN koji ne može ni nauditi ni koristiti. Da nisam video Proroka kako te ljubi, nikada te ne bih poljubio.“

Al-Hatabi je rekao: „Ovo pokazuje da je pridržavanje Prorokovog sunneta obavezujuće, bez obzira na to da li razumemo njegov razlog ili mudrost koja stoji iza njega.“

Takva obaveštenja nameću obavezu svima do kojih dopru, čak i ako možda ne shvataju u potpunosti njihov značaj. Poznato je, međutim, da ljubljenje Crnog kamena označava poštovanje prema njemu, priznanje naše obaveze prema njemu, i njegovo korišćenje kao sredstva za traženje Alahovog blagoslova. Zaista, Alah je dao prednost nekim kamenovima nad drugima, kao što je dao prednost nekim zemljama i gradovima, danima i noćima, i mesecima nad drugima. Suština svega ovoga jeste bespogovorno pokoravanje Alahu.

U nekim hadisima koji kažu da je „Crni kamen Alahova desna ruka na zemlji“ ipak nalazimo uverljivo obrazloženje i opravdanje za takvu tvrdnju. Drugim rečima, ko god dodirne Crni kamen, on time takoreći daje zavet vernosti Alahu, stavljajući svoju ruku u Alahovu ruku, baš kao što neki sledbenici daju zavet vernosti svojim kraljevima i gospodarima ljubeći ih i rukujući se s njima.

Al-Muhalib je rekao: „Omerov hadis pobija tvrdnje onih koji kažu: ‘Crni kamen je Alahova desna ruka na zemlji, kojom se rukuje sa svojim robovima.’“ Bože sačuvaj da Alahu pripišemo bilo kakve telesne organe [sic]. Zapovest da se ljubi Crni kamen ima za cilj da iskuša i opipljivo pokaže ko se pokorava i predaje. Može se uporediti sa zapovešću Iblisu da se pokloni Adamu.

Nemamo, međutim, pouzdanog dokaza koji bi nas naveo da verujemo da je ijedan od kamenova prvobitno korišćenih u izgradnji Kabe (od strane Ibrahima i Ismaila) danas još uvek u postojanju, izuzev Crnog kamena. (Fiqh-Us-Sunnah, tom 5, broj 74b – ALIM CD-ROM verzija; naglasak velikim slovima, kurzivom i podvlačenjem naš)

Zapazite da je Muhamed dodirivao i ljubio crni kamen, kao i prislanjao obraz na njega, uzimajući njegovo mesto kao mesto za plakanje. Muhamed bi takođe poljubio svoju ruku nakon što bi dodirnuo kamen, a ako ne bi mogao da ga dodirne, koristio bi štap da dopre do njega, pa bi onda poljubio taj štap. I premda nisu razumeli (a ni danas ne razumeju) mudrost koja stoji iza toga, muslimani su nastavili da sprovode ovu praksu svoga proroka, jer su mislili da će time zadobiti blagoslov.

Kao da to nije dovoljno zapanjujuće, gornji izveštaj tvrdi da su neki muslimani zaista verovali da je crni kamen Alahova desna ruka na zemlji i da dodirnuti ga znači rukovati se sa Alahovom desnicom!

Stvar postaje još uznemirujuća, jer će prema jednom drugom predanju crni kamen posredovati za muslimane na Sudnjem danu:

2944. Sad ibn Džubejr (neka je Alah zadovoljan njime) prenosi da je rekao: „Čuo sam Ibn Abasa (neka je Alah zadovoljan njime) kako kaže da je Alahov Poslanik (mir i blagoslovi Alahovi neka su s njim) rekao: ‘Ovaj Kamen mora doći na Dan vaskrsenja i imaće dva oka kojima će gledati i jezik kojim će govoriti, svedočeći za onoga koji ga je milovao sa Istinom (islamom).’“ (Sunan Ibn-I-Majah (Imam Abu Abdullah Muhammad b. Yazid Ibn-I-Maja Al-Qazwini), englesko izdanje Muhammada Tufaila Ansarija [Kazi Publications, Lahore (Pakistan), 1. izdanje 1995], tom IV, poglavlje br. XVII: Caressing The (Black) Stone (Fixed in a Wall of Ka’ba), str. 244-245; podebljanje i podvlačenje naši)

Ono što ovo čini prilično ironičnim jeste to što su pagani činili upravo istu stvar svojim idolima, budući da su i oni verovali da će njihovi kameni bogovi posredovati za njih pred Alahom!

Muhamed, međutim, nije prihvatao nijedan njihov izgovor, jer ih je oštro ukorio zbog njihovog očiglednog idolopoklonstva:

„A ako ih zamolite da vas na Pravi put upute, neće vam se odazvati; isto vam je pozivali ih ili ćutali. Oni kojima se vi, pored Allaha, molite, zaista su sluge, kao i vi. Pa, vi ih molite, i neka vam se odazovu ako istinu govorite! Imaju li oni noge da na njima hodaju, ili ruke da njima prihvataju, imaju li oči da njima gledaju, ili uši da njima čuju? Reci: „Zovite svoja božanstva, pa smislite protiv mene kakvo hoćete lukavstvo, i ne odugovlačite.“ Moj je, zaista, zaštitnik Allah Koji Knjigu objavljuje i On se brine o dobročiniteljima. A oni kojima se vi, pored Njega, molite, ne mogu ni vama, a ni sebi da pomognu.“ Kuran 7:193-197, Y. Ali

„Oni, pored Allaha, obožavaju ono što ne može niti da im naudi niti da im kakvu korist donese, i govore: „Ovi se za nas zauzimaju kod Allaha.“ Reci: „Zar da Allaha obaveštavate da na nebesima i na Zemlji postoji nešto što On ne zna da postoji?!“ Uzvišen je On i vrlo visoko u odnosu na one koje Mu pridružuju.“ Kuran 10:18

A ipak Muhamed i njegovi sledbenici očekuju od nas da prihvatimo njihove razloge za poštovanje idolskog kamena koji su i sami pagani častili i obožavali!

Imamo još mnogo toga da kažemo o idolopokloničkim i politeističkim vidovima islama. Ali najpre treba da se pozabavimo još jednim Dirksovim izvrtanjem.

Isus Hristos – čiji je On Sin?

U istoj knjizi koju smo gore naveli Dirks tvrdi da su hrišćani zbunjeni po pitanju toga ko je zapravo Isusov Otac:

Tradicionalno hrišćanstvo prikazuje Isusovo rođenje od device u smislu da je Isus „rođeni“ Sin Božji. Na primer, Matej 1:18 kaže da je Marija bila „da je zatrudnila od Duha Svetoga“, a Luka 1:35 donosi anđela koji Mariji govori da „Duh Sveti doći će na tebe“. Iako neki ove biblijske stihove mogu smatrati prilično dvosmislenim, Nikejski simvol vere hrišćanstva kaže: „Verujemo u jednoga Gospoda Isusa Hrista, jedinorodnog Sina Božjeg, večno rođenog od Oca, Boga od Boga, rođenog, ne stvorenog, jednosuštnog sa Ocem.“ Dalje, takozvani Apostolski simvol vere drži: „Verujem u Boga Oca Svemogućeg, tvorca neba i zemlje; i u Isusa Hrista, njegovog jedinog Sina, Gospoda našega; koji je začet od Svetoga Duha…“

Kao što se vidi iz gornjeg pregleda stihova Novog zaveta i simvolskih formulacija, jedan od temeljnih problema sa kojima se suočava hrišćanski pojam Trojstva jeste pokušaj da se odluči da li je navodni otac Isusa Hrista Otac ili Sveti Duh. Matej 1:18 kaže da je Marija bila „da je zatrudnila od Duha Svetoga“, a ne od Oca. Luka 1:35 kaže da je Mariji rečeno da „Duh Sveti doći će na tebe“, a ne Otac. Apostolski simvol vere kaže da je Isus bio Očev „jedini Sin“, ali da je „začet od Svetoga Duha“. Čak i Nikejski simvol vere, koji kaže da je Isus „rođen od Oca“, nastavlja da kaže kako se Isus „ovaplotio od Svetoga Duha“. Dakle, ko je bio otac Isusa Hrista? Da li Otac ili Sveti Duh? (Dirks, Easily Understand Islam, poglavlje 16. Trojstvo, str. 226-227)

Ovo dolazi od čoveka koga muslimani slave kao stručnjaka za hrišćansku teologiju, čoveka koji je nekada bio sveštenik Ujedinjene metodističke crkve (tačnije, đakon) i diplomac Harvarda!

Svako ko poseduje makar osnovno razumevanje hrišćanske teologije može videti kako Dirks grubo iskrivljuje istorijsko hrišćansko viđenje Isusa, naročito u pogledu njegovog odnosa prema Ocu. Kao što sami simvoli vere izričito svedoče, Isus je večni Sin Očev, Sin koji je postojao sa Ocem u večnosti, mnogo pre nego što su vekovi ikada bili stvoreni:

Verujemo (Verujem) u jednoga Boga, Oca Svemogućeg, tvorca neba i zemlje, i svega vidljivog i nevidljivog. I u jednoga Gospoda Isusa Hrista, jedinorodnog Sina Božjeg, i rođenog od Oca pre svih vekova. (Boga od Boga) svetlost od svetlosti, istinitog Boga od istinitog Boga. Rođenog, ne stvorenog, jednosuštnog Ocu, kroz koga je sve postalo. Koji je radi nas ljudi i radi našeg spasenja sišao s neba. I ovaplotio se od Svetoga Duha i Marije Djeve i postao čovek; Nikejski simvol vere (*; *; podebljanje i podvlačenje naši)

Ironično je da, uprkos činjenici što Dirks navodi upravo one delove hrišćanskih simvola vere koji jasno potvrđuju da je Isus večno rođeni Sin Očev koji je postao telo po Svetom Duhu, on ipak nastavlja i ostavlja obmanjujući utisak da su hrišćani nekako zbunjeni u pogledu identiteta Isusovog Oca! To je, najblaže rečeno, prosto nepošteno.

Sa svim ovim u vidu, od životne je važnosti da ponovimo sledeću tačku. Uloga Svetoga Duha nije bila da Isusu da život, niti da ga privede u postojanje pri njegovom začeću u Marijinoj blagoslovenoj i svetoj utrobi, budući da je Sin oduvek postojao. Naprotiv, Otac se poslužio Duhom da bi stvorio fizičko telo, ljudsku prirodu, svoga večnog Sina.

Drugačije rečeno, Isus je oduvek bio ljubljeni Sin Očev, i pre stvaranja. Pri ovaploćenju Isus nije postao Božji Sin, već je Otac poslao svoga Duha da pripremi čisto i sveto telo u kome će njegov večni Sin obitavati:

„A rođenje Isusa Hrista ovako bi: Kad je mati njegova Marija bila obručena Josifu, a prije nego što se bjehu sastali, nađe se da je zatrudnila od Duha Svetoga. A Josif muž njezin, budući pravedan i ne hoteći je javno izobličiti, namisli je tajno otpustiti. No kad on tako pomisli, gle, javi mu se u snu anđeo Gospodnji govoreći: Josife, sine Davidov, ne boj se uzeti Mariju ženu svoju; jer ono što se u njoj začelo od Duha je Svetoga.“ Matej 1:18-20

„I odgovarajući anđeo reče joj: Duh Sveti doći će na tebe, i sila Višnjega osjeniće te; zato i ono što će se roditi biće sveto, i nazvaće se Sin Božiji.“ Luka 1:35

„Jer sam sišao s neba ne da tvorim volju svoju, nego volju Oca, koji me posla. A ovo je volja Oca koji me posla, da sve što mi je dao ništa od toga ne izgubim, nego da to vaskrsnem u posljednji dan. A ovo je volja Oca koji me posla, da svaki koji vidi Sina i vjeruje u njega ima život vječni; i ja ću ga vaskrsnuti u posljednji dan.“ Jovan 6:38-40

„Kako vi govorite onome koga Otac posveti i posla na svijet: huliš, zato što rekoh: Ja sam Sin Božiji?“ Jovan 10:36

„Ovo izgovori Isus, pa podiže oči svoje nebu i reče: Oče, došao je čas, proslavi Sina svojega, da i Sin tvoj proslavi tebe; Kao što si mu dao vlast nad svakim tijelom, da svemu što si mu dao, daruje im život vječni.“…„I sada proslavi ti mene, Oče, u tebe samoga, slavom koju imadoh u tebe prije nego svijet postade.“ Jovan 17:1-2, 5

„Jer što zakonu bješe nemoguće, pošto bješe oslabljen tijelom, Bog poslavši Sina svoga u obličju tijela grjehovnoga i zbog grijeha, osudi grijeh u tijelu,“ Rimljanima 8:3

„A kad dođe punoća vremena, posla Bog Sina svojega, koji se rodi od žene, koji bi pod zakonom,“ Galatima 4:4

„Zato ulazeći u svijet, govori: Žrtvu i prinos nisi htio, ali si mi tijelo pripremio. Svespaljenice i žrtve za grijehe nisu ti bile ugodne; Tada rekoh: Evo dođoh, kao što je u početku Knjige pisano za mene, da učinim volju tvoju, Bože. Govoreći prethodno, da žrtvu i prinos i svespaljenice i žrtve za grijehe nisi htio niti su ti bile ugodne, one koje se po zakonu prinose; Potom reče: Evo idem da učinim volju tvoju, Bože. Ukida prvo, da postavi drugo.“ Jevrejima 10:5-9

Da ponovimo, Sveti Duh nije bio otac Isusu niti ga je stvorio pri ovaploćenju. Naprotiv, Duh je stvorio ljudsku prirodu koju će Isus zadobiti, ušavši u utrobu blagoslovene device kako bi On mogao da postane stvarno ljudsko biće od krvi i mesa. Svedočanstvo nadahnute Božje Reči jeste da je Hristos već bio Sin Božji i pre svog rođenja od svoje preblagoslovene majke.

Sada je vreme da se stvari okrenu protiv Dirksa.

Ko je zapravo stvorio Isusa prema islamu?

Prema Kuranu, Alah je poslao svoga Duha Mariji kako bi joj dao besprekornog sina, dečaka najsvetijeg i najčistijeg:

„I spomeni iz Knjige Mariju: kada se od ukućana svojih povukla na istočnu stranu, i od njih uzela zaklon, Mi smo ka njoj poslali Našeg anđela i on joj se pokazao u potpunom ljudskom obliku. „Tražim zaštitu Svemilosnog od tebe, ako se Njega bojiš!“ Uzviknu ona. „A ja sam upravo izaslanik tvoga Gospodara“, reče on, „da ti poklonim čestitog dečaka!“ „Kako ću da imam dečaka?“ Reče ona, „kad me nijedan muškarac nije dodirnuo, a ja nisam bludnica.“ A on reče: „Eto tako, Gospodar tvoj je kazao: 'To je Meni lako, i zato da ga učinimo da bude znak ljudima i znak naše milosti.' Tako je unapred određeno.““ Kuran 19:16-21

Kuran takođe kaže da je Alah udahnuo svoga Duha u Mariju:

„I spomeni onu koja je sačuvala čednost - svoje devičanstvo, pa smo u nju udahnuli život, i nju i njenog sina smo učinili da budu svim svetovima znamenje.“ Kuran 21:91

„I Mariju, kćer Joakimovu, koja je svoju nevinost sačuvala, pa smo u nju život udahnuli, i ona je u reči svoga Gospodara i Njegove knjige poverovala i bila je od onih koji su pokorni.“ Kuran 66:12

Iz ovih odlomaka jasno je da je razlog zbog kojeg je Alah poslao svoga Duha da uđe u Marijino telo taj da bi Duh učinio da ona začne Isusa, što znači da je Duh Isusov tvorac, a ne Alah!

Muslimanski tumači, međutim, tvrde da je Alah zapravo poslao Gavrila da udahne Alahovog Duha u Mariju:

… („da ti poklonim čestitog dečaka“ – 19:19) Ovde je sejjid Džibril pripisao sebi dar deteta zato što ga je Alah Ta‘ala poslao da BI ON UDAHNUO u njen ovratnik, i taj dah bi bio sredstvo njenog začeća deteta, dok je u stvarnosti taj dar bio delo Alaha. (Mufti Šafi Usmani, Maariful Quran, Kuran 19:16-21, tom 6, str. 35; naglasak velikim slovima i podvlačenjem naš)

Komentar

Ovaj stih upućuje Svetog Proroka da svome narodu ispriča priču o pobožnoj ženi koja je obuzdala svoje strasti, a zatim je KROZ Džibrila Alah udahnuo svoga Duha u nju i ona je rodila sina (sejjida Isaa) koji je bio simbol Alahove Božanske Moći, da On može učiniti da se deca rode bez oca, pa i bez oba roditelja, kao u slučaju sejjida Isaa. (Mufti Šafi Usmani, Maariful Quran, Kuran 21:91, tom 6, str. 229-230; naglasak podvlačenjem naš)

Opet:

„I Mariju, kćer Joakimovu, koja je svoju nevinost sačuvala“ znači, ona koja je zaštitila i očistila svoju čast, bivajući čedna i slobodna od nemorala...

„pa smo u nju život udahnuli“ znači, kroz anđela Džibrila. Alah je poslao anđela Džibrila Merjemi, i on joj je došao u obliku čoveka u svakom pogledu. Alah mu je zapovedio da dune u otvor njene odeće, i taj dah je otišao u njenu utrobu kroz njen stidni deo; tako je Isa začet. Zato je Alah ovde rekao…

„pa smo u nju život udahnuli, i ona je u reči svoga Gospodara i Njegove knjige poverovala“ znači Njegovu odluku i Njegov zakon… (Tafsir Ibn Kathir, Kuran 66:12; naglasak podvlačenjem naš)

Evo još jednog:

I, pomeni Mariju, „koja je sačuvala čednost - svoje devičanstvo“, [onu koja] ju je sačuvala od oduzimanja, „pa smo u nju udahnuli život“, naime Gavrila, kada je dunuo u otvor njene odeće i ona je začela Isusa… (Tafsir al-Jalalayn, Kuran 21:91; naglasak podvlačenjem naš)

I na kraju:

„I Mariju, kćer Joakimovu, koja je svoju nevinost sačuvala, pa smo u nju život udahnuli“ i tako je Gavrilo dunuo u njenu odeću i ona je zatrudnela sa Isusom… (Tanwir al-Miqbas min tafsir Ibn ‘Abbas, Kuran 66:12)

Ovo znači da Gavrilo mora biti Alah, budući da može činiti ono što Alah čini, kao što je stvaranje i davanje života! Takođe pokazuje da je Gavrilo jedan od onih koji govore neposredno u Kuranu, i time dokazuje da množinske zamenice koje se pojavljuju svuda u muslimanskom pismu treba shvatiti kao dokaz brojčane množine unutar bića Alaha i/ili postojanja više bogova.

Zapazite kako to funkcioniše:

Prema Kuranu 21:91 i 66:12, Alah je udahnuo svoga Duha u Mariju, očigledno zato što je tako nameravao da je oplodi. To Alahovog Duha čini Isusovim tvorcem.
U datom kontekstu množinske zamenice „Mi“ i „Naš“ odnose se na Alaha, što znači da je Alah izvršio udisanje i da Duh pripada njemu.
Muslimanski tumači veruju da je Gavrilo bio taj koji je zapravo udahnuo Alahovog Duha u Mariju.
Prema tome, Gavrilo je Bog i sutvorac sa Alahom.
To bi dalje značilo da se kuranska upotreba množinskih zamenica odnosi na Alaha i Gavrila zajedno.
Međutim, muslimani poriču da je Gavrilo Bog.
Prema tome, i Kuran i muslimanski tumači krivi su za pripisivanje božanstva stvorenju, čime ga čine ravnopravnim sudrugom Alahu, a to je greh širka.

U svetlu prethodnog, možda bi Dirks bio ljubazan da nam objasni ko je zapravo stvorio Isusa. Da li je Alah stvorio Isusa ili je to učinio njegov Duh? I ko je zapravo obavio udisanje? Da li je Alah udahnuo svoga Duha u Mariju ili je to bio Gavrilo? Možda oboje? Ako je tako, da li to znači da Duh pripada Gavrilu isto koliko i Alahu? Štaviše, zar to ne bi značilo da Gavrilo, poput Alaha, ima dah života, budući da je u stanju da izdahne Duha?

Dolazimo do zaključka prvog dela naše rasprave. Molimo vas da nastavite sa drugim delom.