Irinej, Isus i čas · Apologetizam by Sam Shamoun

Neki antitrinitarci i/ili subordinacionisti vole da koriste izjave sv. Irineja iz njegovog pobijanja gnostika, gde kaže da čak ni Sin nije znao čas, kako bi dokazali da ovaj sveti episkop nije ispovedao Trojstvo. Oni tvrde da njegove reči pokazuju kako je on u najmanju ruku bio subordinacionista koji nije držao puno božanstvo Sina, niti njegovu suštinsku jednakost sa Ocem.

Međutim, kada pročitamo ono što je Irinej napisao u kontekstu, pojavljuje se sasvim drugačija slika:

4. Jer razmislite, svi vi koji izmišljate takva mišljenja: budući da se jedino sam Otac naziva Bogom, koji ima stvarno postojanje, ali koga vi nazivate Demijurgom; budući da, štaviše, Sveto pismo priznaje jedino njega za Boga; i opet, budući da Gospod ispoveda jedino njega kao svog sopstvenog Oca i ne zna nijednog drugog, kao što ću pokazati iz njegovih sopstvenih reči — kada upravo to Biće nazivate plodom nedostatka i porodom neznanja, i opisujete ga kao onoga koji ne zna ono što je iznad njega, uz razne druge tvrdnje koje o njemu iznosite — razmislite o strašnoj huli [koje ste tako krivi] protiv Onoga koji zaista jeste Bog. Čini se da ozbiljno i pošteno tvrdite da verujete u Boga; ali onda, pošto ste potpuno nesposobni da otkrijete bilo kog drugog Boga, upravo to Biće u koje ispovedate da verujete proglašavate plodom nedostatka i porodom neznanja. A ovo slepilo i budalasto govorenje proističu iz činjenice da Bogu ništa ne ostavljate, nego želite da objavite rođenje i proizvođenje kako samog Boga, tako i njegove Enoje, njegovog Logosa, i Života, i Hrista; a predstavu o tome ne stvarate ni iz čega drugog do iz pukog ljudskog iskustva; ne razumevajući, kao što rekoh ranije, da je moguće, u slučaju čoveka, koji je složeno biće, govoriti na taj način o umu čoveka i misli čoveka; i reći da misao (ennœa) izvire iz uma (sensus), namera (enthymesis) opet iz misli, a reč (logos) iz namere (ali koji logos? jer kod Grka postoji jedan logos koji je načelo koje misli, a drugi koji je oruđe kojim se misao izražava); i [reći] da čovek ponekad miruje i ćuti, dok drugi put govori i deluje. Ali pošto je Bog sav um, sav razum, sav delatni duh, sva svetlost, i uvek postoji jedan te isti, kako nam je i korisno da mislimo o Bogu i kako o njemu učimo iz Svetog pisma, takva osećanja i podele [delovanja] ne mogu mu se prikladno pripisati. Jer naš jezik, budući telesan, nije dovoljan da posluži brzini ljudskog uma, utoliko što je on duhovne prirode, zbog čega je naša reč zadržana u nama i ne izgovara se odmah onako kako ju je um začeo, nego se izgovara uzastopnim naporima, onako kako jezik može da joj posluži.

5**. Ali pošto je Bog sav Um,** i sav Logos****, i govori tačno ono što misli, i misli tačno ono što govori. Jer njegova misao jeste Logos, a Logos je Um, a Um koji obuhvata sve stvari jeste sam Otac****. Onaj, dakle, ko govori o umu Božjem i pripisuje mu poseban sopstveni početak, proglašava ga složenim Bićem****, kao da je Bog jedno, a prvobitni Um nešto drugo. Isto tako, i u pogledu Logosa, kada mu neko pripisuje treće mesto proizvođenja od Oca; po kojoj pretpostavci on ne zna njegovu veličinu; i tako je Logos daleko odvojen od Boga. Što se tiče proroka, on o njemu izjavljuje: „a rod njegov ko će iskazati?“ Isaija 53:8 Ali vi se pretvarate da izlažete njegovo rođenje od Oca, i prenosite proizvođenje reči ljudi, koje se odvija posredstvom jezika, na Reč Božju, i tako pravedno razotkrivate sami sebe kao one koji ne poznaju ni ljudske ni božanske stvari.

6. Ali, preko razuma naduveni [sopstvenom mudrošću], vi drsko tvrdite da poznajete neizrecive tajne Božje; dok je čak i Gospod, sam Sin Božji, priznao da jedino Otac zna sam dan i čas suda, kada jasno izjavljuje: „A o danu tome ili o času niko ne zna, ni anđeli na nebu, ni Sin, do jedino Otac.“ Ako se, dakle, Sin nije stideo da znanje o tom danu pripiše jedino Ocu, nego je izjavio ono što je istina o toj stvari, nemojmo se ni mi stideti da Bogu prepustimo ona veća pitanja koja nam se mogu javiti. Jer nijedan čovek nije iznad svog učitelja. Matej 10:24; Luka 11:40 Ako nam, dakle, neko kaže: Kako je onda Sin proizveden od Oca? odgovaramo mu da niko ne razume to proizvođenje, ili rađanje, ili prizivanje, ili otkrivanje, ili kojim god imenom neko opisao njegovo rođenje, koje je zapravo sasvim neopisivo. Ni Valentin, ni Markion, ni Saturnin, ni Vasilid, ni anđeli, ni arhanđeli, ni poglavarstva, ni vlasti [ne poseduju to znanje], nego jedino Otac koji je rodio i Sin koji je rođen. Pošto je, dakle, njegovo rođenje neizrecivo, oni koji nastoje da izlože rađanja i proizvođenja ne mogu biti pri zdravoj pameti, utoliko što se poduhvataju da opišu stvari koje su neopisive. Jer da se reč izgovara na poticaj misli i uma, svi ljudi doista dobro razumeju. Oni, dakle, koji su izmislili [teoriju] emanacija nisu otkrili ništa veliko, niti obelodanili neku skrivenu tajnu, kada su prosto preneli ono što svi razumeju na jedinorodnu Reč Božju; i dok je nazivaju neizrecivom i neimenljivom, ipak izlažu proizvođenje i oblikovanje njenog prvog rođenja, kao da su i sami prisustvovali njegovom rođenju, izjednačavajući ga tako sa rečju čovečanstva oblikovanom emanacijama.

7. Ali nećemo pogrešiti ako istu stvar potvrdimo i o suštini materije — da ju je Bog proizveo. Jer naučili smo iz Svetog pisma da Bog ima vrhovnu vlast nad svim stvarima. Ali odakle ili na koji način ju je proizveo, Sveto pismo nigde nije izjavilo; niti nam priliči da nagađamo, tako da, u skladu sa sopstvenim mišljenjima, stvaramo beskrajna nagađanja o Bogu, nego bi takvo znanje trebalo da prepustimo samom Bogu. Na isti način, moramo prepustiti i uzrok zašto su, iako je sve stvoreno od Boga, neka njegova stvorenja sagrešila i pobunila se protiv stanja pokornosti Bogu, a druga su, i to velika većina, istrajala i još istrajavaju u [voljnoj] pokornosti Onome koji ih je oblikovao, i kakve su prirode oni koji su sagrešili, a kakve oni koji istrajavaju — [moramo, kažem, prepustiti uzrok tih stvari] Bogu i njegovoj Reči, kojoj je jedinoj rekao: „Sjedi meni s desne strane dok položim neprijatelje tvoje za podnožje nogama tvojima.“ Ali što se nas tiče, mi još prebivamo na zemlji i još nismo seli na njegov presto. Jer iako Duh Spasitelja koji je u njemu „sve ispituje, i dubine Božije“ 1. Korinćanima 2:10 ipak, što se nas tiče, postoje razni darovi, razlike u službama i razne vrste delovanja; a mi, dok smo na zemlji, kao što i Pavle izjavljuje, znamo delimično i proričemo delimično. 1. Korinćanima 13:9 Pošto, dakle, znamo samo delimično, treba da sve vrste [teških] pitanja prepustimo u ruke Onoga koji nam u izvesnoj meri, [i samo u toj meri], daruje milost. Da je večni oganj, [na primer], pripremljen za grešnike, i Gospod je jasno izjavio, i ostatak Svetog pisma to pokazuje. A da je Bog unapred znao da će se to dogoditi, Sveto pismo isto tako pokazuje, budući da je od početka pripremio večni oganj za one koji će [kasnije] prestupiti [njegove zapovesti]; ali sam uzrok prirode takvih prestupnika nije nam saopštilo nijedno Pismo, niti nam je apostol rekao, niti nas je Gospod naučio. Priliči nam, dakle, da znanje o toj stvari prepustimo Bogu, kao što to Gospod čini sa danom i časom [suda], i da ne jurimo u takvu krajnost opasnosti da Bogu ništa ne ostavimo u rukama, iako smo primili samo meru milosti [od njega na ovom svetu]. Ali kada istražujemo stvari koje su iznad nas, i u pogledu kojih ne možemo doći do zadovoljenja, [besmisleno je] da pokazujemo takvu krajnost drskosti da razotkrivamo Boga i stvari koje još nisu otkrivene, kao da smo već, praznim govorom o emanacijama, pronašli samog Boga, Tvorca svih stvari, i da tvrdimo da je svoju suštinu izveo iz otpadništva i neznanja, te da tako sastavimo bezbožnu hipotezu nasuprot Bogu.

8. Štaviše, oni nemaju nikakav dokaz za svoj sistem, koji su tek nedavno izmislili, oslanjajući se čas na izvesne brojeve, čas na slogove, a čas opet na imena; a ima i prilika kada, pomoću onih slova koja su sadržana u slovima, pomoću parabola koje nisu pravilno protumačene, ili pomoću izvesnih [neosnovanih] nagađanja, nastoje da utvrde onu izmišljenu priču koju su smislili. Jer ako bi neko pitao za razlog zbog kojeg je Otac, koji ima zajedništvo sa Sinom u svim stvarima, od strane Gospoda proglašen jedinim koji zna čas i dan [suda], neće za sada naći nikakav prikladniji, doličniji ili sigurniji razlog od ovoga (budući da je zaista Gospod jedini istiniti Učitelj): da bismo kroz njega naučili da je Otac iznad svega. „jer Otac moj veći je od mene“ Jovan 14:28 Otac je, dakle, od strane našeg Gospoda proglašen izvrsnijim u pogledu znanja; iz tog razloga da bismo i mi, dokle god smo povezani sa poretkom stvari u ovom svetu****, savršeno znanje i takva pitanja [kakva su pomenuta] prepustili Bogu, i da ne bismo kojim slučajem, dok tražimo da istražimo uzvišenu prirodu Oca, upali u opasnost da postavimo pitanje da li postoji drugi Bog iznad Boga. (Adversus haereses, Knjiga II, Poglavlje 28 Savršeno znanje se ne može dostići u sadašnjem životu: mnoga pitanja moraju se ponizno prepustiti u ruke Božje)

U kontekstu, Irinej koristi Isusove izjave da razotkrije gnostičke jeretike zbog toga što misle da poseduju nekakvo natprirodno znanje kojim bi shvatili neizrecive tajne Božje, dok čak ni sam Sin nije otkrio svojim sledbenicima stvari kao što su dan ili čas.

Poenta koju svetitelj iznosi jeste da, ako je Sin ponizio sebe tako da ne zna čas nego ga je prepustio svome Ocu — na osnovu toga što je Otac bio veći od njega tokom njegovog vremena na zemlji — onda tim pre i vernici treba da takve stvari prepuste Bogu i da ne istražuju o njima.

Da se blaženi Irinej nije bavio time, niti čak poricao, da je Sin i dalje bio sveznajući na osnovu toga što je Božanski Logos, jasno je iz onoga što on sam piše u ovom istom kontekstu.

Irinej izričito kaže da Isus ima zajedništvo sa Ocem u SVEMU, a ne u nečemu, što uključuje i znanje o Bogu. On to i kaže kada tvrdi da je Logos um Božji koji obuhvata sve stvari, a zatim poistovećuje Isusa sa tim Logosom.

Ako sledimo logiku (igra reči je namerna) njegove izjave, onda je sasvim jasno da je sveti mučenik verovao da Gospod Isus obuhvata sve i da je stoga sveznajući:

1. Misao Božja jeste njegov Logos (Reč).

2. Logos Božji jeste Um Božji, koji obuhvata sve stvari.

3. Dakle, Logos Božji obuhvata sve stvari.

4. Isus je upravo taj Logos koji je postao ljudsko biće.

5. Dakle, Isus kao Božanski Logos obuhvata sve stvari, pa tako i dan i čas svog povratka.

Tumačenje koje je ovde ponuđeno potvrđuje ono što je ovaj voljeni svetitelj napisao na drugom mestu u pogledu Mateja 11:27 / Luke 10:22:

1. Jer Gospod, otkrivajući se svojim učenicima da je on sam Reč koja daje znanje o Ocu, i koreći Jevreje, koji su umišljali da imaju [znanje o] Bogu, dok su ipak odbacivali njegovu Reč, kroz koju se Bog obznanjuje, izjavio je: „niko ne zna Sina do Otac; niti Oca ko zna do Sin, i ako Sin hoće kome otkriti.“ Matej 11:27; Luka 10:22 Tako je Matej to zapisao, i Luka isto tako, i Marko upravo isto; jer Jovan izostavlja ovaj odlomak. Oni, međutim, koji bi bili mudriji od apostola, pišu [stih] na sledeći način: Niko nije poznavao Oca osim Sina; niti Sina osim Oca, i onoga kome je Sin hteo da ga otkrije; i objašnjavaju to kao da istiniti Bog nikome nije bio poznat pre dolaska našeg Gospoda; a za onoga Boga koga su objavili proroci tvrde da nije Otac Hristov.

2. Ali ako je Hristos tek tada počeo da postoji kada je došao [na svet] kao čovek, i [ako] se Otac tek u vreme cara Tiberija setio da se pobrine za [potrebe] ljudi, te je pokazano da njegova Reč nije uvek supostojala sa njegovim stvorenjima; [može se primetiti da] ni tada nije bilo potrebno da se propoveda drugi Bog, nego [pre] da razlozi za tako veliku nemarnost i nebrigu sa njegove strane postanu predmet istraživanja. Jer priliči da nikakvo takvo pitanje ne nastane i ne dobije takvu snagu da bi zaista i promenilo Boga i uništilo našu veru u onog Tvorca koji nas održava putem svog stvorenja. Jer kao što svoju veru upravljamo ka Sinu, tako treba da imamo i čvrstu i nepokolebljivu ljubav prema Ocu. U svojoj knjizi protiv Markiona Justin dobro kaže: Ne bih poverovao ni samom Gospodu da je objavio nekog drugog osim Onoga koji je naš oblikovatelj, tvorac i hranitelj. Ali pošto nam je jedinorodni Sin došao od jednoga Boga, koji je i načinio ovaj svet i oblikovao nas, i koji sve sadrži i svime upravlja, sabirajući u sebi sopstveno delo ruku svojih, moja vera prema njemu je postojana, a moja ljubav prema Ocu nepokolebljiva, jer nam Bog daruje oboje.

3. Jer niko ne može poznati Oca osim kroz Reč Božju, to jest, osim ako mu Sin ne otkrije; niti može imati znanje o Sinu osim po dobroj volji Oca. Ali Sin izvršava dobru volju Oca; jer Otac šalje, a Sin je poslan i dolazi. I njegova Reč zna da je njegov Otac, što se nas tiče, nevidljiv i beskonačan; i pošto ga niko drugi ne može objaviti, on ga sam objavljuje nama; i, s druge strane, jedino Otac zna svoju sopstvenu Reč. I obe ove istine objavio je naš Gospod. Stoga Sin otkriva znanje o Ocu kroz sopstveno javljanje. Jer javljanje Sina JESTE ZNANJE O OCU; jer SVE STVARI se obznanjuju kroz Reč. Da bismo, dakle, znali da je Sin koji je došao onaj koji onima koji veruju u njega daje znanje o Ocu, rekao je svojim učenicima: „niko ne zna Sina do Otac; niti Oca ko zna do Sin, i ako Sin hoće kome otkriti.“ postavljajući tako sebe i Oca onakvima kakvi [zaista] jesu, da ne bismo primili nikakvog drugog Oca osim onoga koga Sin otkriva.

4. A ovaj [Otac] je Tvorac neba i zemlje, kao što se vidi iz njegovih reči; a ne onaj lažni otac koga su izmislili Markion, ili Valentin, ili Vasilid, ili Karpokrat, ili Simon, ili ostali takozvani gnostici. Jer nijedan od njih nije bio Sin Božji; nego Hristos Isus, naš Gospod, [jeste bio], kome oni suprotstavljaju svoje učenje i usuđuju se da propovedaju nepoznatog Boga. Ali trebalo bi da čuju [ovo] protiv sebe: kako je nepoznat onaj koga oni poznaju? Jer što je poznato makar i nekolicini, nije nepoznato. Ali Gospod nije rekao da se ni Otac ni Sin uopšte ne mogu poznati (in totum), jer bi u tom slučaju njegov dolazak bio suvišan. Jer zašto je došao ovamo? Da nam kaže: nemojte tražiti Boga, jer je nepoznat i nećete ga naći — kao što i Valentinovi učenici lažno tvrde da je Hristos rekao svojim eonima? Ali ovo je zaista uzaludno. Jer Gospod nas je naučio da nijedan čovek nije sposoban da poznaje Boga, OSIM AKO GA BOG NE NAUČI; to jest, DA SE BOG NE MOŽE POZNATI BEZ BOGA: nego da je to izričita volja Oca — da Bog bude poznat. Jer poznaće ga oni kojima ga je Sin otkrio.

5. I upravo radi toga Otac je otkrio Sina, da bi kroz njegovo posredovanje bio obznanjen svima, i da bi one pravednike koji veruju u njega primio u neraspadljivost i večno naslađivanje (a verovati u njega znači vršiti njegovu volju); ali će pravedno isključiti u tamu koju su sami sebi izabrali one koji ne veruju i koji stoga izbegavaju njegovu svetlost. Otac je, dakle, otkrio sebe svima, učinivši svoju Reč vidljivom svima; i, obrnuto, Reč je svima objavila Oca i Sina, pošto je postala vidljiva svima. I zato će pravedni sud Božji [pasti] na sve one koji su, kao i drugi, videli, ali nisu, kao drugi, poverovali.

6. Jer posredstvom samog stvaranja Reč otkriva Boga Tvorca; a posredstvom sveta [objavljuje] Gospoda Tvorca sveta; a posredstvom oblikovanja [čoveka] Umetnika koji ga je oblikovao; a kroz Sina onoga Oca koji je rodio Sina: i ove stvari se doista obraćaju svim ljudima na isti način, ali ne veruju svi u njih na isti način. Ali kroz zakon i proroke Reč je propovedala podjednako i sebe i Oca [svima]; i sav narod ju je podjednako slušao, ali nisu svi podjednako verovali. I kroz samu Reč koja je postala vidljiva i opipljiva pokazan je Otac, iako nisu svi podjednako verovali u njega; ali svi su videli Oca u Sinu: jer Otac je nevidljivo Sina, a Sin je vidljivo Oca****. I iz tog razloga SVI SU GOVORILI SA HRISTOM kada je bio prisutan [na zemlji], I NAZIVALI SU GA BOGOM. Da, čak su i demoni uzviknuli ugledavši Sina: „Znam te ko si, Svetac Božiji.“ Marko 1:24 A đavo, gledajući ga i kušajući ga, reče: „Ako si Sin Božiji“ Matej 4:3; Luka 4:3 — svi su tako doista videli i govorili o Sinu i Ocu, ali nisu svi verovali [u njih].

7. Jer priličilo je da istina primi svedočanstvo od svih i da postane [sredstvo] suda — na spasenje doista onima koji veruju, a na osudu onima koji ne veruju; da bi svima bilo pravedno suđeno i da bi veru u Oca i Sina svi potvrdili, to jest, da bi je svi ustanovili [kao jedino sredstvo spasenja], primajući svedočanstvo od svih — kako od onih koji joj pripadaju, jer su njeni prijatelji, tako i od onih koji nemaju veze sa njom, iako su njeni neprijatelji. Jer istinit je i neoboriv onaj dokaz koji i od svojih protivnika izvlači upečatljiva svedočanstva u svoju korist; jer su oni uvereni u pogledu date stvari sopstvenim jasnim posmatranjem, i svedoče o njoj, kao što je i objavljuju. Ali nakon nekog vremena izbijaju u neprijateljstvo i postaju tužitelji [onoga što su odobrili], i žele da njihovo sopstveno svedočanstvo ne bude [smatrano] istinitim. Onaj, dakle, koji je bio poznat nije bio drugo biće od onoga koji je izjavio „niti Oca ko zna do Sin“ nego jedan te isti, budući da mu je Otac sve pokorio; dok je on primao svedočanstvo od svih da je bio pravi čovek, i da je bio pravi Bog — od Oca, od Duha, od anđela, od samog stvorenja**, od ljudi, od otpalih duhova i demona, od neprijatelja, i na kraju od same smrti. Ali Sin, upravljajući svime za Oca, deluje od početka pa sve do kraja, i bez njega niko ne može dostići znanje o Bogu.** Jer Sin JESTE znanje o Ocu**; ali znanje o Sinu je u Ocu i otkriveno je kroz Sina; i to je bio razlog zašto je Gospod izjavio**: „niko ne zna Sina do Otac; niti Oca ko zna do Sin, i ako Sin hoće kome otkriti.“ Jer „otkriće“ nije rečeno samo u odnosu na budućnost, kao da je Reč tek tada počela da obznanjuje Oca kada se rodio od Marije, nego se odnosi podjednako na sva vremena. Jer Sin, budući prisutan sa sopstvenim delom ruku svojih od početka****, otkriva Oca svima; kome hoće, i kada hoće, i kako Otac hoće. Stoga, dakle, u svemu i kroz sve, postoji jedan Bog, Otac, i jedna Reč, i jedan Sin, i jedan Duh, i jedno spasenje svima koji veruju u njega. (Isto, Knjiga IV, Poglavlje 6 Objašnjenje Hristovih reči „Niko ne zna Oca osim Sina“ itd.; reči koje jeretici pogrešno tumače. Dokaz da, time što Otac otkriva Sina i što je Sin otkriven, Otac nikada nije bio nepoznat)

Irinej koristi Mateja 11:27 / Luku 10:22 da bi dokazao da je Sin morao biti Onaj koji je otkrivao Boga čovečanstvu od početka stvaranja. Razlog zašto to mora biti tako jeste taj što jedino Sin obuhvata Oca na isti način na koji jedino Otac obuhvata Sina, zbog čega je Otac slao Sina da obznani znanje o Bogu ljudskim bićima.

Irinej odatle namerava da dokaže da je Reč bila ta koja je govorila patrijarsima i prorocima jevrejske Biblije i kroz njih, budući da oni ne bi poznali Boga bez otkrivenja Sina.

Ovo nije jedino mesto na kojem blaženi svetitelj kaže da je Hristos bio onaj koga su starozavetni svetitelji videli kako se javlja kao JHVH, njihov Bog, budući da ga bez njega ne bi mogli prisno poznavati:

1. Jer ni na koji drugi način nismo mogli naučiti stvari Božje, osim ako naš Učitelj, postojeći kao Reč, nije postao čovek. Jer nijedno drugo biće nije imalo moć da nam otkrije stvari Očeve**, osim njegove sopstvene Reči**. „Jer ko poznade um Gospodnji? Ili ko mu bi savjetnik?“ Rimljanima 11:34 Opet, ni na koji drugi način nismo mogli naučiti nego videvši našeg Učitelja i čuvši njegov glas sopstvenim ušima, da bismo, postavši podražavaoci njegovih dela kao i vršioci njegovih reči, imali zajedništvo sa njim, primajući uvećanje od Savršenoga, i od Onoga koji JE PRE SVEGA STVORENJA. Mi — koje je nedavno stvorilo jedino najbolje i dobro Biće, i to Onaj koji ima dar besmrtnosti, budući oblikovani po njegovom podobiju (predodređeni, prema predznanju Oca, da mi, koji još nismo postojali, dođemo u postojanje), i učinjeni prvinama stvorenja — primili smo, u unapred poznatim vremenima, [blagoslove spasenja] prema služenju Reči, koja je savršena u svemu, kao moćna Reč i pravi čovek, koji je, iskupivši nas sopstvenom krvlju na način saobrazan razumu, dao sebe kao iskupljenje za one koji su bili odvedeni u ropstvo. I pošto je otpadništvo nepravedno tiranisalo nad nama i, iako smo po prirodi bili vlasništvo svemogućeg Boga, otuđilo nas protivno prirodi, čineći nas svojim učenicima, Reč Božja, moćna u svemu i bez nedostatka u pogledu sopstvene pravednosti, pravedno se okrenula protiv tog otpadništva i iskupila od njega svoje sopstveno vlasništvo — ne nasilnim sredstvima, kao što je [otpadništvo] steklo vlast nad nama u početku, kada je nezasito otelo ono što nije bilo njegovo, nego putem ubeđivanja, kako je i priličilo Bogu saveta, koji ne koristi nasilna sredstva da bi dobio ono što želi; tako da niti bi pravda bila povređena, niti bi drevno delo ruku Božjih otišlo u propast. Pošto nas je Gospod tako iskupio sopstvenom krvlju, davši svoju dušu za naše duše i svoje telo za naše telo, i pošto je takođe izlio Duha Oca radi sjedinjenja i zajedništva Boga i čoveka, dajući doista Boga ljudima posredstvom Duha, i, s druge strane, privezujući čoveka za Boga sopstvenim ovaploćenjem, i darujući nam pri svom dolasku besmrtnost trajno i istinski, putem zajedništva sa Bogom — sva učenja jeretika padaju u propast. (Isto, Knjiga V, Poglavlje 1 Jedino je Hristos sposoban da poučava božanske stvari i da nas iskupi: on je isti taj uzeo telo od Device Marije, ne samo naizgled nego stvarno, delovanjem Svetog Duha, da bi nas obnovio. Primedbe na umišljanja Valentina i Ebiona.)

1. Stoga ni Gospod, ni Sveti Duh, ni apostoli ne bi nikada nazvali Bogom, određeno i apsolutno, onoga koji nije bio Bog, da nije zaista bio Bog; niti bi ikoga u njegovom sopstvenom licu nazvali Gospodom, osim Boga Oca koji vlada nad svima, i njegovog Sina koji je od svog Oca primio vlast nad svim stvorenjem, kao što ovaj odlomak glasi: „Reče Gospod Gospodu mojemu: Sjedi meni s desne strane dok položim neprijatelje tvoje za podnožje nogama tvojima.“ Ovde nam [Pismo] predstavlja Oca koji se obraća Sinu; onoga koji mu je dao nasledstvo neznabožaca i pokorio mu sve njegove neprijatelje. Pošto je, dakle, Otac zaista Gospod, a i Sin zaista Gospod, Sveti Duh ih je prikladno označio nazivom Gospod. I opet, govoreći o uništenju Sodomljana, Sveto pismo kaže: „Tada pusti Gospod na Sodom i na Gomoru od Gospoda s neba dažd od sumpora i ognja“ Postanje 19:24 Jer ovde se ukazuje na to da je Sin, koji je i razgovarao sa Avramom**, primio vlast da sudi Sodomljanima za njihovu pokvarenost**. A i ovaj [tekst koji sledi] objavljuje istu istinu: „Prijesto je tvoj, Bože, vječan i nepokolebljiv; skiptar je carstva tvojega skiptar pravičnosti. Ljubiš pravdu i mrziš na bezakonje; toga radi pomaza te, Bože, Bog tvoj“ Jer Duh označava obojicu imenom Bog — i onoga koji je pomazan kao Sin, i onoga koji pomazuje, to jest Oca. I opet: „Bog stade na saboru Božijem, usred bogova izreče sud:“ On [ovde] misli na Oca i Sina, i na one koji su primili usinovljenje; a to je Crkva. Jer ona je sabor Božji, koji je Bog — to jest sam Sin — sabrao sam sobom. O kome opet govori: „Bog nad bogovima, Gospod, govori i doziva zemlju“ Ko se misli pod Bogom? Onaj o kome je rekao: „Ide Bog naš, i ne muči“ to jest Sin, koji je došao obznanjen ljudima, koji je rekao**,** „nađoše me koji me ne tražahu“ Isaija 65:1 Ali o kojim bogovima [govori]? [O onima] kojima kaže: „Rekoh: Bogovi ste, i sinovi Višnjega svi.“ Onima, bez sumnje, koji su primili milost usinovljenja, „kojim vičemo: Ava, Oče!“ Rimljanima 8:15

2. Stoga, kao što sam već rekao, niko drugi se ne naziva Bogom, niti se zove Gospodom, osim Onoga koji je Bog i Gospod svega, koji je i rekao Mojsiju: „Ja sam onaj što jest. I reče: Tako ćeš kazati sinovima Izrailjevijem: Koji jest, on me posla k vama.“ Izlazak 3:14 i njegovog Sina Isusa Hrista, našeg Gospoda, koji one koji veruju u njegovo ime čini sinovima Božjim. I opet, kada Sin govori Mojsiju, on kaže****, „I siđoh da ga izbavim iz ruku Misirskih“ Izlazak 3:8 Jer on je taj koji je sišao i uzašao radi spasenja ljudi. Stoga je Bog objavljen kroz Sina, koji je u Ocu i ima Oca u sebi — Onaj koji jeste, pri čemu Otac svedoči o Sinu, a Sin objavljuje Oca. — Kao što i Isaija kaže: „Vi ste moji svjedoci, veli Gospod, i sluga moj kojega izabrah, da biste znali i vjerovali mi i razumjeli da sam ja“ Isaija 43:10…

4. Stoga te i prizivam, Gospode Bože Avramov, i Bože Isakov, i Bože Jakovljev i Izrailjev, koji si Otac našeg Gospoda Isusa Hrista, Bože koji si nam, po obilju svoje milosti, ukazao naklonost da bismo te poznali, koji si načinio nebo i zemlju, koji vladaš nad svime, koji si jedini i istiniti Bog, iznad koga nema drugog Boga; podari, kroz našeg Gospoda Isusa Hrista, upravljačku silu Svetog Duha; daj svakom čitaocu ove knjige da te pozna, da si ti jedini Bog, da se ojača u tebi i da izbegne svako jeretičko, bezbožno i nečastivo učenje. (Isto, Knjiga III, Poglavlje 6 Sveti Duh, kroz sva Pisma Starog zaveta, nije pominjao nijednog drugog Boga ili Gospoda osim onoga koji je istiniti Bog; naglasak moj)

Irinejevo ponovljeno naglašavanje ove činjenice imalo je za cilj da pobije gnostičke jeretike koji su zloupotrebljavali Isusove izjave iz Mateja 11:27 / Luke 10:22 da bi dokazali da Bog Starog zaveta ne može biti isti onaj Bog koji je otkriven u Hristu.

Pomenute izjave ovog svetog mučenika ukazuju na to da je Irinej bio svestan da Sin mora biti sveznajući, budući da to zahteva ta uzajamnost prisnog znanja između Oca i Sina. Uostalom, reči našeg Gospoda da niko ne može poznati njega osim Oca, i da niko nije sposoban da pozna Oca osim njega samog, podrazumevaju da su i Otac i on nedokučivi i sveznajući.

Poenta koju Hristos iznosi jeste da samo sveznajući i nedokučivi um može da obuhvati nedokučivog i sveznajućeg Boga:

1. Otac i Sin ne mogu biti poznati od strane stvorenja.

2. To je zato što su i Otac i Sin nedokučivi i nemerljivi.

3. Otac i Sin poznati su jedino jedan drugome i jedino jedan od drugoga.

4. Ovo pokazuje da je Sin, kao i Otac, sveznajući i nedokučiv.

5. To je zato što samo beskonačno, nemerljivo Biće može znati drugo nedokučivo Biće i biti poznato jedino od njega.

6. Ipak, postoji samo jedno takvo beskonačno, nemerljivo, nedokučivo Biće.

7. Dakle, i Otac i Sin moraju biti to isto božansko Biće, iako nisu isto istovetno Ja, odnosno Lice.

8. Ovo pokazuje da i Otac i Sin poseduju potpuno isto sveznanje i da su stoga sposobni da obuhvate sve stvari, čak i jedan drugoga.

9. Ovo objašnjava razlog zbog kojeg Otac šalje svoga sveznajućeg i nedokučivog Sina da otkrije Božju prirodu njegovim stvorenjima, budući da je jedino Sin za to osposobljen.

10. Štaviše, deo Očevog znanja jeste njegova svest o danu i času.

11. Pošto Sin obuhvata sve što Otac zna, na isti način na koji Otac obuhvata njega, to znači da Sin mora imati znanje o danu i času.

Upravo je to razlog zbog kojeg je Irinej jasno izrazio da samo Bog može drugima da otkrije Boga i da ih o Bogu poučava. Zapazite ponovo njegove reči:

„Jer Gospod nas je naučio da nijedan čovek nije sposoban da poznaje Boga, osim ako ga Bog ne nauči; to jest, da se Bog ne može poznati bez Boga: nego da je to izričita volja Oca — da Bog bude poznat. Jer poznaće ga oni kojima ga je Sin otkrio.“

A činjenica da se Irinej poziva na stih u kojem naš Gospod potvrđuje da je i na zemlji posedovao potpuno obuhvatanje Oca u istoj meri u kojoj Otac obuhvata njega, jednostavno pojačava moju tezu da bi voljeni episkop razumeo da je Hristos i tokom svog zemaljskog boravka bio savršeno sveznajući.

Kao da ovo nije dovoljno izričito da utemelji moju tezu, obratite pažnju na ono što je blaženi svetitelj napisao na drugom mestu:

2. Pošto je, dakle, zakon potekao od Mojsija, on se kao nužna posledica završio sa Jovanom. Hristos je došao da ga ispuni: „Zakon i Proroci su do Jovana“ Luka 16:16 I stoga je Jerusalim, započevši od Davida i ispunivši svoja vremena, morao imati kraj zakonodavstva kada je otkriven novi savez. Jer Bog sve čini po meri i po redu; ništa kod njega nije nemereno, jer ništa nije van reda. Dobro je rekao onaj koji je kazao da je nemerljivi Otac sam bio podvrgnut meri u Sinu; jer Sin je mera Oca, budući da ga i obuhvata. A da je njihovo (jevrejsko) uređenje bilo privremeno, Isaija kaže: „I osta kći Sionska kao koliba u vinogradu, kao sjenica u gradini od krastavaca“ Isaija 1:8 A kada će te stvari biti ostavljene? Nije li onda kada plod bude uzet, a ostane samo lišće, koje sada nema moć da rađa plod? (Isto, Poglavlje 4 Odgovor na drugi prigovor, koji pokazuje da razaranje Jerusalima, koji je bio grad velikoga cara, nije nimalo umanjilo vrhovno veličanstvo i moć Božju, jer je to razaranje izvršeno po najmudrijem savetu istoga Boga.)

Još jednom, Sin bi mogao biti mera nemerljivog Oca i obuhvatati nedokučivog Boga jedino ako je i sam nemerljiv i nedokučiv.

Moja analiza reči sv. Irineja u kontekstu u kojem ih je napisao ne pruža nikakvu utehu onima koji žele da izopače njegove izjave kako bi umanjili božanstvo Hrista.

Ovaj blaženi svetitelj i mučenik Trojičnog Boga zaista je verovao u Trojstvo, voleo ga i obožavao. Nije bio arijanac, poluarijanac, unitarijanac, modalistički jeretik itd., nego je zapravo bio sveti sluga Trojičnog Boga koji živi. Zato je mogao smelo da napiše da Isus Hristos nije Bog u pukom predstavničkom i/ili funkcionalnom smislu. Naprotiv, Sin je zaista Gospod i Bog u sopstvenom pravu, na osnovu toga što je nestvorena Reč Oca, rođena pre vekova:

2. Da je Jovan poznavao jednu te istu Reč Božju, i da je ona bila jedinorodna, i da je postala ovaploćena radi našeg spasenja — Isus Hristos, naš Gospod — dovoljno sam dokazao iz reči samoga Jovana. I Matej, takođe, prepoznajući jednog te istog Isusa Hrista, izlažući njegovo rođenje kao čoveka od Device, upravo kao što je Bog obećao Davidu da će od ploda njegovog tela podići večnog Cara, davši isto obećanje Avramu mnogo ranije, kaže: „Rodoslov Isusa Hrista, sina Davidova, Avraamova sina“ Matej 1:1 Zatim, da bi oslobodio našu misao sumnje u vezi sa Josifom, kaže: „A rođenje Isusa Hrista ovako bi: Kad je mati njegova Marija bila obručena Josifu, a prije nego što se bjehu sastali, nađe se da je zatrudnila od Duha Svetoga. A Josif muž njezin, budući pravedan i ne hoteći je javno izobličiti, namisli je tajno otpustiti. No kad on tako pomisli, gle, javi mu se u snu anđeo Gospodnji govoreći: Josife, sine Davidov, ne boj se uzeti Mariju ženu svoju; jer ono što se u njoj začelo od Duha je Svetoga. Pa će roditi sina, i nadjeni mu ime Isus; jer će on spasti narod svoj od grijeha njihovih. A sve se ovo dogodilo da se ispuni što je Gospod kazao preko proroka koji govori: Eto, djevojka će začeti, i rodiće sina, i nadjenuće mu ime Emanuil, što će reći: S nama Bog.“ jasno označavajući da se i obećanje dato ocima ispunilo — da se Sin Božji rodio od device, i da je on sam bio Hristos Spasitelj koga su proroci prorekli; a ne, kao što ovi ljudi tvrde, da je Isus bio onaj koji se rodio od Marije, a Hristos onaj koji je sišao odozgo. Matej je svakako mogao reći: „A rođenje Isusovo beše ovako“; ali Sveti Duh, predviđajući kvaritelje [istine] i unapred se čuvajući njihove obmane, kaže kroz Mateja: „A rođenje Hristovo beše ovako“; i da je on Emanuil, da ga kojim slučajem ne bismo smatrali pukim čovekom: jer ne voljom tela ni voljom čoveka, nego voljom Božjom Reč je postala telo; i da ne bismo zamišljali da je Isus jedno, a Hristos drugo, nego da ih znamo kao jednog te istog.

3. Pavle je, pišući Rimljanima, objasnio upravo ovu tačku: „Pavle, sluga Isusa Hrista, pozvani apostol, izabran za Jevanđelje Božije, Koje Bog naprijed obeća preko proroka svojih u Svetim Pismima, O Sinu svojemu, koji je po tijelu rođen od sjemena Davidova, Isusu Hristu Gospodu našem, koji je objavljen u sili po Duhu Svetome za Sina Božijega vaskrsenjem iz mrtvih,“ Rimljanima 1:1-4 A opet, pišući Rimljanima o Izrailju, kaže: „Čiji su i oci, i od kojih je Hristos po tijelu, koji je nad svima Bog blagosloveni u vijekove.“ Rimljanima 9:5 A opet, u svojoj Poslanici Galatima, kaže: „A kad dođe punoća vremena, posla Bog Sina svojega, koji se rodi od žene, koji bi pod zakonom, Da iskupi one koji su pod zakonom, da primimo usinovljenje.“ Galatima 4:4-5 jasno ukazujući na jednoga Boga, koji je kroz proroke dao obećanje o Sinu, i jednoga Isusa Hrista, našeg Gospoda, koji je bio od semena Davidovog po svom rođenju od Marije; i da je Isus Hristos postavljen za Sina Božjeg sa silom, po Duhu svetosti, vaskrsenjem iz mrtvih, kao prvorođeni u svemu stvorenju; Kološanima 1:14-15 Sin Božji koji je postao Sin čovečji, da bismo kroz njega primili usinovljenje — pri čemu čovečanstvo podnosi, prima i prigrljuje Sina Božjeg. Zato i Marko kaže: „Početak jevanđelja Isusa Hrista, Sina Božijega.“ Marko 1:1 Poznajući jednog te istog Sina Božjeg, Isusa Hrista, koga su objavili proroci, koji je od ploda tela Davidovog bio Emanuil, glasnik velikog saveta Očevog; kroz koga je Bog učinio da izađe zora i Pravednik domu Davidovom, i podigao mu rog spasenja, i ustanovio svedočanstvo u Jakovu; Luka 1:69 kao što David kaže raspravljajući o uzrocima njegovog rođenja: „u Izrailju postavi zakon, koji dade ocima našim da ga predadu djeci svojoj; Da bi znao potonji naraštaj, djeca koja će se roditi, pa i oni da bi kazivali svojoj djeci Da polažu na Boga nadanje svoje, i ne zaboravljaju djela Božijih, i zapovijesti njegove da drže“ A opet, anđeo je rekao, donoseći dobru vest Mariji: „On će biti veliki, i nazvaće se Sin Višnjega, i daće mu Gospod Bog prijesto Davida, oca njegova“ Luka 1:32 priznajući da je onaj koji je Sin Višnjega isti taj i Sin Davidov. A David, znajući Duhom domostroj dolaska ove Ličnosti, po kojem je on vrhovni nad svima živima i mrtvima, ispovedio ga je kao Gospoda, koji sedi sa desne strane Najvišeg Oca. (Isto, Knjiga III, Poglavlje 16 Dokazi iz apostolskih spisa da je Isus Hristos bio jedan te isti, jedinorodni Sin Božji, savršeni Bog i savršeni čovek)

2. Iz tog razloga [rečeno je]: „a rod njegov ko će iskazati?“ Isaija 53:8 pošto je čovek — i ko će ga prepoznati? Jeremija 17:9 Ali onaj kome ga je Otac koji je na nebesima otkrio, Matej 16:16 poznaje ga, tako da razume da je onaj koji nije bio „od želje tjelesne, ni od želje muževljeve“ Jovan 1:13 Sin čovečji, to jest Hristos, Sin Boga živoga. Jer pokazao sam iz Svetog pisma da se nijedan od sinova Adamovih u svemu i apsolutno ne naziva Bogom niti imenuje Gospodom. Ali da je on sam, u svom sopstvenom pravu, iznad svih ljudi koji su ikada živeli, Bog, i Gospod, i Car Večni, i Ovaploćena Reč, koga su objavili svi proroci, apostoli i sam Duh — to mogu videti svi koji su dostigli makar i mali deo istine. A Sveto pismo ne bi svedočilo ovo o njemu da je, kao i drugi, bio puki čovek. Ali da je on, iznad svih drugih, imao u sebi ono preimućstveno rođenje koje je od Najvišeg Oca, i da je takođe iskusio ono preimućstveno rođenje koje je od Device, Isaija 7:14 božanska Pisma svedoče o njemu u oba pogleda: takođe, da je bio čovek bez lepote i podložan stradanju; Isaija 53:2 da je sedeo na magarećem mladunčetu; Zaharija 9:9 da je za piće primio ocat i žuč; da je bio prezren među narodom i da je ponizio sebe čak do smrti — i da je on sveti Gospod, Divni, Savetnik, Lep na izgled, i Bog Silni, Isaija 9:6 koji dolazi na oblacima kao Sudija svih ljudi; Danilo 7:13 — sve te stvari Sveto pismo je proreklo o njemu. (Isto, Poglavlje 19 Isus Hristos nije bio puki čovek, rođen od Josifa uobičajenim tokom prirode, nego je bio pravi Bog, rođen od Oca Najvišega, i pravi čovek, rođen od Device)