Interpunkcija Jovana 1:3-4 · Apologetizam by Sam Shamoun

Jovanovo jevanđelje počinje tako što Isusa predstavlja kao predpostojeću, nestvorenu Reč koju je Bog odredio da stvori i da život celokupnom stvorenju:

„U početku bješe Logos (Riječ), i Logos bješe u Boga, i Logos bješe Bog. On bješe u početku u Boga. Sve kroz njega postade, i bez njega ništa ne postade što je postalo. U njemu bješe život, i život bješe svjetlost ljudima. I svjetlost svijetli u tami, i tama je ne obuze.“… „Bješe svjetlost istinita koja obasjava svakoga čovjeka koji dolazi na svijet. U svijetu bješe, i svijet kroz njega postade, i svijet ga ne pozna.“… „I Logos postade tijelo i nastani se među nama, i vidjesmo slavu njegovu, slavu kao Jedinorodnoga od Oca, pun blagodati i istine.“ Jovan 1:1-5, 9-10, 14

Postoji, međutim, i drugačiji način interpunkcije i/ili prevoda stihova 3-4, način koji su pojedini jeretici iskoristili kako bi nagovestili da je i sama Reč stvorenje:

„Sve kroz njega postade, i bez njega ništa ne postade što je postalo. U njemu bješe život, i život bješe svjetlost ljudima.“ Common English Bible (CEB)

„Sve kroz njega postade, i bez njega ništa ne postade što je postalo. U njemu bješe život, i život bješe svjetlost ljudima.“ Contemporary English Version (CEV)

„Sve kroz njega postade, i bez njega ništa ne postade što je postalo. U njemu bješe život, i život bješe svjetlost ljudima.“ SVETI JOVAN, Jerusalimska Biblija onlajn

[c]„Sve kroz njega postade, i bez njega ništa ne postade što je postalo. U njemu bješe život, i život bješe svjetlost ljudima.“

c. 1:3 Ono što je postalo: premda najstariji rukopisi ovde nemaju interpunkciju, korektor Bodmerovog papirusa P75, neki rukopisi i predniknejski oci povezuju ovu frazu sa onim što sledi, kao stepenasti paralelizam. Povezivanje sa Jovan 1:3 odražava antiarijanstvo četvrtog veka. New American Bible Revised Edition (NABRE)

„Sve kroz njega postade, i bez njega ništa ne postade što je postalo. U njemu bješe život, i život bješe svjetlost ljudima.“ New Catholic Bible (NCB)

„Sve kroz njega postade, i bez njega ništa ne postade što je postalo. U njemu bješe život“ [Ili: nijedna stvorena stvar nije nastala bez njega. U njemu beše život …] „i život bješe svjetlost ljudima.“ NOVA ENGLESKA BIBLIJA – NOVI ZAVET (NEB), Po Jovanu

„Sve kroz njega postade, i bez njega ništa ne postade što je postalo. U njemu bješe život, i život bješe svjetlost ljudima.“ New Revised Standard Version Updated Edition (NRSVUE)

Ovaj prevod sledi čak i (per)verzija Biblije Jehovinih svedoka:

„Sve je postalo preko njega i bez njega nije postalo ništa. Preko njega je postao život i taj život je bio svetlost ljudima.“ prevod Novi svet Svetog pisma (izdanje za proučavanje)

Svi navedeni prevodi odražavaju misao da život stvorenja potiče od Reči, da je Reč Izvor života koji je potreban da bi stvorenje uopšte nastalo. Oni ni izdaleka ne sugerišu da je Reč počela da postoji, niti da joj je život dat u smislu da je iz ničega ili iz nepostojećih stvari dovedena u postojanje.

Ova zamisao o Reči kao Životu koji je stvorio i oživeo stvorenje, ili kao o Onome koji je stvorenju darovao i i dalje daruje život u kome ono uživa i koji mu je potreban da bi postojalo, provlači se kroz celo jevanđelje:

„Jer kao što Otac podiže mrtve i oživljava, tako i Sin koje hoće oživljava.“… „Zaista, zaista vam kažem, da dolazi čas, i već je nastao, kada će mrtvi čuti glas Sina Božijega, i čuvši ga oživjeće. Jer kao što Otac ima život u sebi, tako dade i Sinu da ima život u sebi; I dade mu vlast i da sudi, jer je Sin Čovječiji. Ne čudite se tome, jer dolazi čas u koji će svi koji su u grobovima čuti glas Sina Božijega, I izići će oni koji su činili dobro u vaskrsenje života, a oni koji su činili zlo u vaskrsenje suda.“ Jovan 5:25-29

„Trudite se ne za jelo koje prolazi, nego za jelo koje ostaje za život vječni, koje će vam dati Sin Čovječiji, jer ovoga potvrdi Bog Otac. A oni mu rekoše: Šta da činimo da bismo tvorili djela Božija? Odgovori Isus i reče im: Ovo je djelo Božije da vjerujete u Onoga koga On posla.“ Jovan 6:27-29

„Tada im reče Isus: Zaista, zaista vam kažem: nije vam Mojsej dao hljeb sa neba nego Otac moj daje vam istiniti hljeb sa neba; Jer hljeb je Božiji onaj koji silazi s neba i daje život svijetu. Tada mu rekoše: Gospode, daj nam svagda taj hljeb! A Isus im reče: Ja sam hljeb života: koji meni dolazi neće ogladnjeti, i koji u mene vjeruje neće nikad ožednjeti. Nego vam rekoh: i vidjeli ste me, i ne vjerujete. Sve što mi daje Otac meni će doći; i onoga koji dolazi meni neću istjerati napolje. Jer sam sišao s neba ne da tvorim volju svoju, nego volju Oca, koji me posla. A ovo je volja Oca koji me posla, da sve što mi je dao ništa od toga ne izgubim, nego da to vaskrsnem u posljednji dan. A ovo je volja Oca koji me posla, da svaki koji vidi Sina i vjeruje u njega ima život vječni; i ja ću ga vaskrsnuti u posljednji dan.“

„Tada gunđahu Judejci na njega što reče: Ja sam hljeb koji siđe s neba, I govorahu: Nije li ovo Isus, sin Josifov, kome mi znamo oca i mater? Kako, dakle, on govori: S neba sam sišao? A Isus im odgovori i reče: Ne gunđajte među sobom. Niko ne može doći meni ako ga ne privuče Otac koji me posla; i ja ću ga vaskrsnuti u posljednji dan. U Prorocima je napisano: I biće svi naučeni od Boga. Svaki koji čuje od Oca i nauči, dolazi k meni. Ne da je ko vidio Oca, osim Onoga koji je od Boga: on je vidio Oca. Zaista, zaista vam kažem: Koji vjeruje u mene ima život vječni. Ja sam hljeb života. Oci vaši jedoše manu u pustinji, i pomriješe. Ovo je hljeb koji silazi s neba: da koji od njega jede ne umre. Ja sam hljeb živi koji siđe s neba; ako ko jede od ovoga hljeba živjeće vavijek; i hljeb koji ću ja dati tijelo je moje, koje ću ja dati za život svijeta.“

„Judejci se pak prepirahu među sobom govoreći: Kako može ovaj dati nama tijelo svoje da jedemo? A Isus im reče: Zaista, zaista vam kažem: ako ne jedete tijelo Sina Čovječijega i ne pijete krvi njegove, nemate života u sebi. Koji jede moje tijelo i pije moju krv ima život vječni; i ja ću ga vaskrsnuti u posljednji dan. Jer tijelo moje istinsko je jelo, a krv je moja istinsko piće. Koji jede moje tijelo i pije moju krv u meni prebiva i ja u njemu. Kao što mene posla živi Otac, i kao što ja živim zbog Oca, i onaj koji jede mene i on će živjeti zbog mene. Ovo je hljeb koji siđe s neba: ne kao što oci vaši jedoše manu, i pomriješe; koji jede hljeb ovaj živjeće vavijek.“ Jovan 6:32-58

„Ovce moje slušaju glas moj, i ja njih poznajem, i za mnom idu. I ja im dajem život vječni, i nikad neće izginuti, i niko ih neće oteti iz ruke moje. Otac moj koji mi ih je dao veći je od sviju; i niko ih ne može oteti iz ruke Oca mojega. Ja i Otac jedno smo. A Judejci opet podigoše kamenje da ga kamenuju. Isus im odgovori: Mnoga dobra djela pokazah vam od Oca svojega, za koje od tih djela me kamenujete? Odgovoriše mu Judejci govoreći: Ne kamenujemo te za dobro djelo, nego za hulu, što se ti, čovjek budući, praviš Bog.“ Jovan 10:27-33

„Isus joj reče: Ja sam vaskrsenje i život; koji vjeruje u mene ako i umre, živjeće. I svaki koji živi i vjeruje u mene neće umrijeti vavijek. Vjeruješ li ovo?“ Jovan 11:25-26

„Isus mu reče: Ja sam Put i Istina i Život; niko ne dolazi Ocu osim kroz mene.“ Jovan 14:6

„Ovo izgovori Isus, pa podiže oči svoje nebu i reče: Oče, došao je čas, proslavi Sina svojega, da i Sin tvoj proslavi tebe; Kao što si mu dao vlast nad svakim tijelom, da svemu što si mu dao, daruje im život vječni.“ Jovan 17:1-2

To odzvanja i u Jovanovoj prvoj poslanici:

„Štobješe od početka, što smo čuli, što smo vidjeli očima svojima, što sagledasmo i ruke naše opipaše, o Logosu (Riječi) života: I Život se javi, i vidjeli smo, i svjedočimo, i objavljujemo vam Život vječni, koji bješe u Oca i javi se nama; Što smo vidjeli i čuli objavljujemo vama da i vi s nama imate zajednicu, a naša zajednica je sa Ocem i sa Sinom njegovim Isusom Hristom.“ 1. Jovanova 1:1-3

„Ako primamo svjedočanstvo čovječije, svjedočanstvo je Božije veće; jer ovo je svjedočanstvo Božije koje je posvjedočio o Sinu svojemu. Koji vjeruje u Sina Božijega ima svjedočanstvo u sebi; koji ne vjeruje Bogu načinio ga je lažom, jer nije vjerovao svjedočanstvu kojim je Bog posvjedočio o Sinu svojemu. I ovo je svjedočanstvo da nam je Bog dao život vječni; i ovaj život je u Sinu njegovom. Onaj koji ima Sina ima život; ko nema Sina Božijega nema života.“

„Ovo napisah vama koji vjerujete u ime Sina Božijega, da znate da imate život vječni i da vjerujete u ime Sina Božijega. I ovo je smjelost koju imamo prema Njemu: da nas posluša ako što molimo po volji njegovoj. I kad znamo da nas sluša što god molimo, znamo da imamo traženo što smo iskali od Njega.“

„A znamo da je Sin Božiji došao i dao nam razum da poznajemo Istinitoga; i jesmo u Istinitome, u Sinu njegovom Isusu Hristu. On je istiniti Bog i život vječni.“ (houtos estin ho alethinos Theos kai zoe aionios).” 1. Jovanova 5:9-15, 20

Ono što navedeni odlomak čini naročito zanimljivim jeste to što je najbliži antecedent zamenicama u stihovima 14-15 i 20 Isus Hristos, Sin Božji. Time Jovan prikazuje vaskrslog Gospoda kao Onoga koji čuje molitve, što je i sam Isus istakao u Jovanovom jevanđelju:

„I što god zaištete (od Oca) u ime moje, to ću učiniti, da se proslavi Otac u Sinu. I ako šta zaištete u ime moje, ja ću učiniti.“ Jovan 14:13-14

Jevanđelist dalje poistovećuje Sina Božjeg sa istinitim Bogom i večnim životom, što potvrđuju i uvodni stihovi Poslanice, gde se za Isusa izričito kaže da je večni život koji je od samog početka bio sa Ocem.

Zapravo, struktura stiha 5:20 jasno pokazuje da niko ne može biti večni život a da istovremeno ne bude i istiniti Bog. Prema tome, jedini način da Hristos bude večni život jeste da je i sam istiniti Bog.

Istovremeno, budući da Isus nije Otac nego Očev Sin, i Otac mora biti istiniti Bog. To pak dokazuje da je istiniti Bog beskonačno, višelično Biće.

Obratite pažnju na logiku koja stoji iza svega ovoga:

```
Istiniti Bog jeste večni život.
```
```
Isus Hristos jeste večni život.
```
```
Isus je, dakle, istiniti Bog.
```
```
Isus je Sin Božji.
```
```
Isus, dakle, nije Otac.
```
```
I Otac mora biti istiniti Bog.
```

Prema tome, istiniti Bog nije jedna jedina Ličnost nego višelično Biće.

Tumači

Sada prelazim na ono što komentatori kažu o interpunkciji Jovana 1:3-4. Sav naglasak je moj.

Jovan 1:3 tc Ovde postoji ozbiljan problem sa interpunkcijom: da li ovu odnosnu rečenicu treba povezati sa st. 3 ili sa st. 4? Najstariji rukopisi nemaju interpunkciju (P****66,75* א* A B Δ al****). Mnogi kasniji rukopisi koji imaju interpunkciju stavljaju je ispred te fraze, pripajajući je tako st. 4 (P75c C D L Ws 050* pc). NA25 je frazu smestio u st. 3; NA26 je te reči premestio na početak st. 4. U detaljnom članku K. Aland je branio tu promenu („Eine Untersuchung zu Johannes 1, 3-4. Über die Bedeutung eines Punktes“, ZNW 59 [1968]: 174-209). Nastojao je da dokaže da je pripisivanje ὃ γέγονεν (ho gegonen) st. 3 počelo da se sprovodi u 4. veku u grčkoj crkvi. To je proisteklo iz arijanskog spora i bilo je zamišljeno kao zaštita učenja. Na Zapadu ta promena nije bila poznata. Aland je verovatno u pravu kada tvrdi da su frazu uz st. 4 vezali gnostici i Istočna crkva; tek kada su arijanci počeli da je koriste, pripojena je st. 3. Ali to ne isključuje mogućnost da se premeštanjem reči iz st. 4 u st. 3 zapravo obnavlja izvorno čitanje. Razumevanje tih reči kao dela st. 3 prirodno je i pojačava naglasak koji se tu gradi, a istovremeno daje jezgrovitu, snažnu izjavu u st. 4. S druge strane, povezivanje fraze ὃ γέγονεν sa st. 4 daje složen izraz: C. K. Barrett kaže da su oba načina razumevanja st. 4 sa uključenim ὃ γέγονεν „gotovo nemoguće nezgrapna“ (St. John, 157): „Ono što je nastalo — u njemu Reč beše život“; „Ono što je nastalo — u Reči beše njegov život.“ Pri rešavanju ovog problema treba uočiti sledeće stilske činjenice: (1) Jovan često započinje rečenice sa ἐν (en); (2) često ponavlja („ništa nije stvoreno što je stvoreno“); (3) 5:26 i 6:53 daju smisao sličan st. 4 ako se on razume bez te fraze; (4) mnogo je smislenije u jovanovskom duhu reći da u Reči beše život nego reći da je stvoreni svemir (ono što je nastalo, ὃ γέγονεν) bio život u njemu. Zaključno, frazu je najbolje povezati sa st. 3. Sa tim se slažu Schnackenburg, Barrett, Carson, Haenchen, Morris, KJV i NIV (nasuprot Brownu, Beasley-Murrayju i NEB-u). Argumenti R. Schnackenburga, St. John, 1:239-40, naročito su ubedljivi.

tn Ili “stvoreno”; grč. “što je počelo da postoji”.

Jovan 1:4 tn Jovan koristi ζωή (zōē) 36 puta: 17 puta se javlja uz αἰώνιος (aiōnios), a u preostalim pojavljivanjima izvan prologa iz konteksta je jasno da se misli na “večni” život. Dve upotrebe u 1:4, ako se ne odnose na “večni” život, bile bi jedini izuzeci. (Takođe, 1. Jovanova koristi ζωή 13 puta, uvek za “večni” život.)

sn Aluzija na Psalam 36:9, koji daje značajnu starozavetnu pozadinu: „Jer je u tebe izvor životu, tvojom svjetlošću vidimo svjetlost.“ U kasnijem judaizmu, Varuh 4:2 izražava sličnu misao. Život, a naročito večni život, postaće jedna od glavnih tema Jovanovog jevanđelja. (New English Translation [NET])

1:3. Za razliku od jevanđelista pre njega, Jovan nam kaže da je Isus učestvovao u stvaranju, i svoju tvrdnju iznosi dvaput, radi naglaska. Ovo je zasigurno namerna veza sa Postanjem i priprema teren za druge novozavetne tekstove koji nam pokazuju Isusovu umešanost u stvaranje: „Jer Njime bi sazdano sve, što je na nebesima i što je na zemlji, što je vidljivo i što je nevidljivo, bili prijestoli ili gospodstva, ili načalstva ili vlasti; sve je Njime i za Njega sazdano.“ (Kološanima 1:16). „Bog koji je iz davnine mnogo puta i raznim načinima govorio ocima preko Proroka, U ove posljednje dane govorio je nama preko Sina, kojega postavi nasljednikom svega, kroz kojega je i vijekove stvorio;“ (Jevrejima 1:1-2).

Stvaranje je temeljno učenje hrišćanske vere. Praktično svaki drugi vid teologije počiva na našem razumevanju Boga kao izvora svakog života i uloge Isusa Hrista, Reči, u stvaranju. Jovan to teško da je mogao reći jasnije: „bez njega ništa ne postade što je postalo“—sve, od subatomskih čestica do galaksija. Samo Bog koji je sve stvorio može i da to iskupi. Stvaranje je kamen temeljac jevanđelja. Hristos nije mogao biti stvoren, jer je on stvorio sve. Postojao je “istorijski Isus”, ali se ta terminologija odnosi samo na njegove trideset tri godine na zemlji. Njegov život nije imao početak i neće imati kraj.

1:4. Ovde nailazimo na prvo pojavljivanje naše ključne reči—život. Otkrivenje Jagnjeta bilo je ujedno i otkrivenje života. Ništa manje od trideset šest puta u Jovanu nalazimo reč zoe. Isus Hristos Stvoritelj daje fizički život; Isus Hristos Iskupitelj daje duhovni život; a Isus Hristos Spasitelj daje večni život. U 4. stihu Jovan uvodi i drugu ključnu reč—svetlost. Život postaje svetlost ljudima. Uočite ove pozitivne pojmove. Kakav divan kontrast smrti i tami.

U Reči su čovečanstvu otkriveni Božja ličnost i sila. I ovde ponovo vidimo upućivanje na stvaranje, jer je u izveštaju Postanja svetlost bila prvi dokaz Božjeg stvaralačkog dela. Bog je uvek izvor svetlosti i života. Hristos Sin, Stvoritelj, daje život i svetlost čovečanstvu. On je jedini davalac života i nosilac svetlosti. Jovan se sprema da napiše novi tekst na staru melodiju: „Jer je u tebe izvor životu, tvojom svjetlošću vidimo svjetlost.“ (Psalam 36:9). (Kenneth O. Gangel, John, vol. 4, Holman New Testament Commentary [Nashville, TN: Broadman & Holman Publishers, 2000], p. 10)

A. Reč kakva je bila u početku (1:1–5)

Ovaj uvodni pasus Prologa (a) opisuje ličnost i delo Reči u nizu kratkih, ali veoma značajnih tvrdnji.

1. Prva tvrdnja, „U početku bješe Logos (Riječ)“, odjek je početnih reči Postanja, „U početku stvori Bog nebo i zemlju.“ (Postanje 1:1). Kao što je Bog bio u početku, pre stvaranja sveta, tako je bila i Reč. To podrazumeva nešto što će uskoro biti izričito rečeno: da Reč učestvuje u božanstvu.

Druga tvrdnja, „i Logos bješe u Boga“, podložna je dvama tumačenjima. Može jednostavno značiti da je Reč bila sa Bogom u početku, kao što Priče Solomonove 8:27–30 kažu da je Mudrost bila sa Bogom pri stvaranju. S druge strane, može značiti da je Reč bila okrenuta ka Bogu, u prisnom odnosu sa Bogom. Poslednji pasus Prologa (_a_1), koji uravnotežuje ovaj prvi pasus i proširuje njegovo značenje, upravo to ističe kada Sina (= Reč) opisuje kao onoga ‘koji je uz Očevo srce’.

Treća tvrdnja, „i Logos bješe Bog“, na prvo čitanje mogla bi da sugeriše unitarističko shvatanje Boga, pri kome se Reč jednostavno izjednačava sa Bogom. Ali izvorni jezik (kai theos ēn ho logos) ne dopušta takvo tumačenje. Takvo čitanje teksta previđa i naglasak na odnosu koji postoji između Reči i Boga (biti ‘sa Bogom’ i biti ‘uz Očevo srce’). Odnos podrazumeva različite ličnosti, i to nas udaljava od unitarizma (jedan Bog, jedna ličnost) i vodi ka trinitarizmu (jedan Bog, tri ličnosti—Otac, Sin [=Reč] i Duh). Kako se Četvrto jevanđelje odvija, postaje jasno da je upravo to i namera. Isus, ovaploćena Reč, tvrdi da je jedno sa Bogom, ali to podrazumeva da je u odnosu sa Bogom. Zato, kada Prolog kaže ‘Reč beše Bog’, on ne kaže da Reč i Bog čine nediferencirano jedinstvo, nego kaže, rečima koje je prikladno skovao Moloney, ‘ono što je Bog bio, bila je i Reč’.

2. Dve ključne misli iznete odvojeno u 1. stihu spojene su i ponovljene u 2. stihu: „On bješe u početku u Boga.“, tj. Reč je bila u prisnom odnosu sa Bogom, i bila je u tom odnosu od samog početka.

3. Jevanđelist objašnjava delo Reči u početku: „Sve kroz njega postade, i bez njega ništa ne postade što je postalo.“. Postanje 1:1–31 pripoveda kako je Bog svojom stvaralačkom rečju doveo svemir u postojanje. Jevanđelist to preuzima kada kaže da je ‘kroz’ ličnost Reči Bog sve doveo u postojanje, ili, negativno rečeno, bez njenog posredovanja Bog nije doveo u postojanje ništa. Ovo učenje nalazi se i u Kološanima 1:16–17 i Jevrejima 1:2.

4. Dalje objašnjavajući ulogu Reči u stvaranju, jevanđelist kaže: „U njemu bješe život, i život bješe svjetlost ljudima.“. Budući da Reč učestvuje u božanstvu, ona učestvuje u životu Božjem (up. 5:26). Jevanđelist ne objašnjava kako je božanski život u Reči obasjavao ljudska bića. Neki smatraju da se to odnosi na naše stvaranje po slici Božjoj, tako da učestvujemo u svetlosti razuma na način na koji niža stvorenja ne učestvuju. Drugi smatraju da se to odnosi na svetlost opšteg otkrivenja, po kome se karakter Boga odražava u samom stvaranju da bi ga ljudska bića razumela (up. Rimljanima 1:19–20).

5. Prvi pasus se završava izjavom „I svjetlost svijetli u tami, i tama je ne obuze.“. I ovde je aluzija na izveštaj o stvaranju iz Postanja, u kome je tama pokrivala lice zemlje. Bog reče: „Neka bude svjetlost“ (Postanje 1:3), i tama ustupi mesto svetlosti. Jevanđelist, aludirajući na Postanje, nagoveštava dolazak svetlosti Božje u svet u ličnosti ovaploćene Reči. Kroz njega je svetlost zasijala među jevrejskim narodom. On je ušao u njihovu ‘tamu’, a ‘tama je ne obuze’. Glagol koji niv prevodi kao ‘razumela’ (katelaben) mogao bi se prevesti i kao ‘savladala’ (nrsv). Shvaćeno na taj način, jevanđelist nagoveštava ponovljene uzaludne pokušaje ‘Jevreja’ da ugase svetlost, Hrista. (Colin G. Kruse, John: An Introduction and Commentary, vol. 4, Tyndale New Testament Commentaries [Downers Grove, IL: InterVarsity Press, 2003], pp. 63–65)

1:3–4. Pod pretpostavkom da niv verno predstavlja odnos između 3. i 4. stiha (vidi Dodatne napomene) i da ispravno prenosi grčki tekst, tada 3. stih jednostavno tvrdi, i pozitivno i negativno, da je Reč bila Božji Posrednik u stvaranju svega što postoji. Pozitivno: „Sve kroz njega postade“; negativno: „bez njega ništa ne postade što je postalo“. Promena vremena sa were made na has been made jeste tada promena upućivanja sa čina stvaranja na stanje stvorenosti. Pa ipak, ovo drugo je neobičan oblik izražavanja. Možda je bolje grčki tekst prevesti ovako: ‘Sve je stvoreno po njemu, i ono što je nastalo (uzimajući ho gegonen kao subjekat druge rečenice) nikako nije (uzimajući ouden priloški) nastalo bez njega.’ Kako god bilo, misao je snažno izražena. Kao što je u Postanju sve što je nastalo nastalo zahvaljujući Božjoj izgovorenoj reči, i kao što je u Pričama Solomonovim 3:19; 8:30 Mudrost (personifikovano) sredstvo kojim sve postoji, tako je i ovde: Božja Reč, koja se u Prologu shvata kao lični posrednik, stvorila je sve.

Da je predpostojeći Hristos stvorio sve jeste česta tema u Novom zavetu, iako je naziv ‘Reč’ u toj vezi ograničen na ovaj odlomak. Govoreći o Isusu Hristu, Pavle kaže da je sve stvoreno ‘njime’ pa čak i ‘za njega’, i da ‘u njemu sve postoji zajedno’ (Kološanima 1:16–17). Pisac Jevrejima govori o Sinu kao onome kroz koga je Bog stvorio svemir (Jevrejima 1:2); Apokalipsa ga predstavlja kao ‘Amin, verni i istiniti svedok, archē (početak? začetnik? vladar?) Božjeg stvorenja’ (Otkrivenje 3:14)—a ‘Amin’ bi ovde mogao biti pokušaj prevoda jevrejskog ’āmôn u Pričama Solomonovim 8:30, gde je Mudrost ‘neimar’. ‘Nije verovatna nikakva književna zavisnost između jednog i drugog od ovih odlomaka: učenje koje prenose prethodi svima njima i stoga je impresivno rano’ (Bruce, p. 32). Jovan možda deli jezik izvesne helenističke filozofije, ali njegovo snažno učenje o stvaranju radikalno izbegava dualizam kojim je veliki deo te tradicije prožet.

‘Život’ i ‘svetlost’ gotovo su univerzalni religijski simboli. U Jovanovoj upotrebi oni nisu sentimentalni ukrasi nego načini usredsređivanja na izvrsnosti ‘Reči’: „U njemu bješe život, i život bješe svjetlost ljudima.“. Mnogi komentatori skreću pažnju na formalnu paralelu u 5:26: „Jer kao što Otac ima život u sebi, tako dade i Sinu da ima život u sebi;“ Odnos između Boga i Reči u Prologu istovetan je odnosu između Oca i Sina u ostatku jevanđelja. I 1:4 i 5:26 insistiraju na tome da Reč/Sin učestvuje u samopostojećem životu Božjem. Kasnije Isus tvrdi da je i svetlost sveta (8:12; 9:5) i život (11:25; 14:6). I Mudrost i Tora se u jevrejskim izvorima obično dovode u vezu sa životom i svetlošću; Jovan ih povezuje sa Hristom, Rečju.

Ipak, postoji razlika između ovog odlomka i najvećeg dela ostatka jevanđelja gde svetlost i život dolaze do izražaja. U ostatku svoje knjige Jovan se svetlošću i životom uglavnom bavi u vezi sa spasenjem: ‘svetlost’ je otkrivenje koje ljudi mogu primiti u delatnoj veri i biti spaseni, a ‘život’ je ili vaskrsenjski život ili duhovni život koji je njegov predukus. Ako se, nasuprot tome, 1:4 čita u kontekstu prva tri stiha, verovatnije je da se život koji prebiva u Reči ne odnosi na spasenje nego na stvaranje. Samopostojeći život Reči bio je pri stvaranju tako podaren da je postao svetlost ljudskog roda (tōn anthrōpōn, ‘ljudskih bića’). Nije jasno da li Jovan misli na naš suštinski sastav, na činjenicu da smo stvoreni ‘po slici Božjoj’ (up. Postanje 1:27, čime se nastavlja tema stvaranja), ili na odraz njega samog u svemiru koji je stvorio (ono što teolozi ponekad nazivaju ‘prirodnim’ ili ‘opštim’ otkrivenjem; up. Rimljanima 1:20), ili čak na određenije otkrivenje vezano za dolazak Sina. Bar u ovom stihu Jovan je više zainteresovan za izvor svetlosti (život Reči) i njenu svrhu (za ljudski rod) nego za način ili svrhu njenog rasprostiranja. (D. A. Carson, The Gospel according to John, The Pillar New Testament Commentary [Leicester, England; Grand Rapids, MI: Inter-Varsity Press; W.B. Eerdmans, 1991], pp. 118–119)

Dodatne napomene

1:1. Dunn, Making, p. 241, navodi Filona, Som i. 227–230, koji, raspravljajući o odnosu logosa prema Bogu, takođe zasniva svoj argument na prisustvu ili odsustvu člana: ‘Onaj koji je istinski Bog jeste Jedan, a oni koji se tako nazivaju u nepravom smislu jesu mnogi. Stoga je sveta reč u ovom slučaju označila onoga koji je istinski Bog pomoću člana, govoreći “Ja sam taj Bog”, dok član izostavlja kada pominje onoga koji se tako naziva u nepravom smislu, govoreći “Koji ti se javio na mestu” ne “toga Boga”, nego prosto “Boga” [Postanje 31:13 lxx—en tropō theou]. Ovde on naziv “Bog” daje svojoj glavnoj Reči …’. Dunn ne tvrdi da Jovan pozajmljuje od Filona, nego da Filon ‘pokazuje da bi razlika između ho theos i theos, kakvu nalazimo u Jovanu 1:1b–c, bila namerna sa autorove strane i značajna za grčkog čitaoca’. Ali paralela između Filonovih samosvesnih opažanja o članu i Jovanove sintakse nije bliska. Filonov logos, ma koliko bezličan bio, nikada zapravo ne ugrožava lično/transcendentno božanstvo jevrejskog monoteizma, a sintaksička razlika koju povlači jeste argument iz nužde, koji često protivreči zahtevima same grčke gramatike. Nasuprot tome, Jovanovo izostavljanje člana nije deo razrađenog, sintaksički loše zamišljenog argumenta radi dokazivanja neke teze, nego uobičajena grčka upotreba, i nije čak ni dokazivo samosvesno. Sintaksički, pitanje se ne svodi prosto na prisustvo ili odsustvo člana, nego na prisustvo ili odsustvo člana uz određene imenske predikate u nominativu koji prethode ličnom glagolskom obliku—što navodnu paralelu kod Filona čini nebitnom.

1:3–4. Veoma je teško odlučiti da li poslednje dve reči grčkog teksta 3. stiha treba čitati uz ono što im prethodi (niv: „bez njega ništa ne postade što je postalo“; slično i av) ili uz ono što sledi u narednom stihu (neb: „Sve kroz njega postade, i bez njega ništa ne postade što je postalo. U njemu bješe život, i život bješe svjetlost ljudima.“). K. Aland snažno zastupa ovu drugu interpunkciju, koja je svakako preovladavala u ranoj crkvi kako među pravovernima tako i među heterodoksnima. Sve u svemu, ipak, argumenti Schnackenburga (1. 239–240) u prilog čitanju tih reči uz ostatak 3. stiha deluju ubedljivo. Naročito, Jovan redovno započinje svoje rečenice predlogom „u“, a upravo tako počinje i 4. stih. Štaviše, veoma je teško dokučiti šta bi tačno moglo da znači „Sve kroz njega postade, i bez njega ništa ne postade što je postalo. U njemu bješe život, i život bješe svjetlost ljudima.“ (prilično doslovan prevod druge mogućnosti); a prigovor da je čitanje niv-a tautološko („ništa ne postade što je postalo“) teško da može imati veliku težinu među onima koji su primetili koliko se često Jovan služi ponavljanjem (npr. st. 1–2). U svakom slučaju, kao što glavne napomene uz ovaj stih sugerišu (gore), postoji i drugi način prevođenja teksta, čak i uz ovu interpunkciju, koji izbegava ovu zamerku. (Isto, str. 137–138)

1:3 Upotreba glagola egeneto („postali su“) u 3. stihu signalizira čitaocu da je jevanđelist pomerio težište svoje rasprave na temu stvaranja. Ovaj stih je bio uvučen u olujne oblake rasprave, a istorija tumačenja svedoči da je bio podvrgnut najsitnijoj analizi. Uvodna reč panta („sve“) nije nesrodna gnostičkom ta panta („Sve“), koje su gnostici ponekad koristili kao varijantu za Pleromu („punoću“ ili nebesku oblast), a ponekad kao spoj nebeske oblasti i njene zemaljske slike u ogledalu. U jovanovskom smislu, međutim, grčki izraz mora upućivati na stvoreni poredak, i „sve“ iz NIV-a verovatno treba čitati tako da obuhvata sve stvarnosti osim Boga. Iako ovde nije rečeno, te stvarnosti bi mogle obuhvatati i anđeosko mnoštvo o kojem se raspravlja u uzvišenom teološkom poređenju sa Isusom u Jevrejima 1.

Predlog dia („kroz“), ovde upotrebljen u vezi sa stvaranjem, ne treba shvatiti tako da je Logos suštinski niži od Boga, kako su arijanci tvrdili. Ali rani hrišćani, pokušavajući da istovremeno govore o delu i Oca i Sina u stvaranju, ponekad su nastojali da oboje drže zajedno upotrebom dva predloga. Očeva delatnost bila je povezana s predlogom ek, koji nosi smisao „porekla“, a Sinovljeva delatnost s predlogom dia, koji nosi smisao „posredovanja“ (npr. ranohrišćanska ispovedna formula u 1. Korinćanima 8:6; vidi takođe Jevrejima 1:2 za upotrebu dia). Ali tamo gde je postojala namera da se stvaralačke delatnosti Oca i Sina potvrde zajednički, oba predloga su se lako mogla primeniti na Isusa (npr. Rimljanima 11:36; Kološanima 1:16). Shodno tome, ne sme se previše graditi na predlogu poput dia****, naročito s obzirom na ono što sledi.

U drugoj polovini ovog stiha jevanđelist je posve jasno stavio do znanja da „mimo“ (chōris, ili „bez“) dela Logosa ništa uopšte nije stvoreno. Grčki naglašeni izraz oude hen („ništa“) mogao bi se prevesti kao „ni jedna jedina stvar“, što tako naglašava učešće Logosa u dovođenju u postojanje čitave stvarnosti osim nestvorene stvarnosti Boga.

Poslednja klauza ovog stiha, „što je postalo“, takođe je bila predmet raznih rasprava. Iako se neka od pitanja na kraju ne mogu rešiti sa sigurnošću, ova klauza može pružiti izučavaocima Biblije primer, odnosno studiju slučaja, o tome kako naučnici pokušavaju da dođu do odgovora na mučna pitanja tamo gde u našim drevnim tekstovima Biblije postoji nekoliko mogućih čitanja. Uopšteno uzev, stanje naših grčkih i hebrejskih biblijskih tekstova prilično je izvesno, ali povremeno se javi tekstualni problem koji mora biti rešen odmeravanjem verovatnoća. Evo jednog takvog slučaja. Pitanje glasi: gde se nalazi tačka, odnosno kraj rečenice? Da li dolazi na kraju našeg 3. stiha, kako je naznačeno u većini engleskih prevoda, ili poslednja klauza pripada sledećoj rečenici, kako je vidljivo u novim stručnim grčkim izdanjima teksta? Uvek moramo imati na umu da naše podele na stihove nisu postojale u izvornom grčkom tekstu.

U prilog čitanju poslednje klauze 3. stiha uz 4. stih, mnogi naučnici su ukazali na to da su i rani crkveni oci i jeretici poput gnostika i arijanaca, kako izgleda, prepoznavali ovo čitanje. Zaista, arijanci su smatrali da tekst podupire ideju razvoja u Logosu, naime: „Sve kroz njega postade, i bez njega ništa ne postade što je postalo. U njemu bješe život, i život bješe svjetlost ljudima.“ Ovaj argument nosi izvesnu težinu jer, da se tačka shvatala kao da stoji na kraju 3. stiha, ovakav argument bi bio manje verovatan. Zaista, kasniji crkveni oci koristili su čitanje kakvo imamo u NIV-u da bi ugušili argumente arijanskog tipa. Ali drugi naučnici su tvrdili da postoje neki rani svedoci za čitanje kakvo je u NIV-u.

Pitanja stila često imaju veliku težinu pri donošenju odluka. R. Brown, Beasley-Murray i mnogi drugi tvrde da poetska priroda ovih stihova, u vidu „stepenica“, ide u prilog tome da se ova klauza smesti uz 4. stih. Barrett, Haenchen, Schnackenburg i još neki jednako snažno zastupaju drugačiji obrazac stila koji podupire klauzu kao deo 3. stiha, i drže da to u pogledu značenja ima više smisla. Ono što je važno da izučavalac Biblije razume jeste da se izvrsni poznavaoci grčkog mogu razilaziti oko ovakvog teksta i da će većina njih priznati da odgovor nije apsolutno izvestan. Ali ono što je u raspravi postalo jasno jeste da arijansko tumačenje teksta apsolutno nije ono što se izjavom u Prologu nameravalo reći. Još jedna jednako važna pouka koju izučavalac Biblije treba da nauči jeste da, ako su dosadašnji obrasci prevođenja Biblije ikakav pokazatelj onoga što se može očekivati u budućnosti, verovatno se može očekivati da će budući engleski prevodi slediti podelu rečenica iz stručnih grčkih izdanja Novog zaveta. Ukoliko se nešto radikalno ne promeni u našem razumevanju grčkog teksta na ovom mestu, prevodi dvadeset prvog veka verovatno neće slediti podelu rečenica iz NIV-a.32

1:4–5 NEB se, za razliku od NIV-a, kreće u pravcu preovlađujuće naučne perspektive i početak 4. stiha prevodi: „Sve kroz njega postade, i bez njega ništa ne postade što je postalo. U njemu bješe život, i život bješe svjetlost ljudima.“ Osim što „u njemu“ prevodi kao „njegov život“, glavni problem koji nalazim u ovom prevodu jeste to što glagol „beše“ (ēn) primenjuje na oblast stvaranja i, mislim, prekida logiku jovanovskog argumenta, koji upotrebljava ginesthai u vezi sa stvorenim poretkom. Po obrascu KJV-a, RSV-a, NIV-a i drugih, teologija deluje nešto doslednije jer se glagol „beše“ (ēn) odnosi na Logos (naime, „život“ je bitno svojstvo samo takvih ličnosti u Božanstvu kakva je Logos), a ne na stvaranje. U drugoj polovini stiha, dakle, priprema se poredak iskupljenja koji je uveden u svet. Kao što je jevanđelist naznačio, život je izvor svetlosti za čovečanstvo. Ali potreban je 5. stih da bi se ta svetlost primenila na stanje sveta. „Svetlost“ prema Prologu ne pripada čoveku prirodno. Ona je dar ili sila izvan ljudskog stanja, koja se suočava sa svetom.

U ovom dobu nauke, kada se svetlost često smatra izvorom energije i života, značajno je razmisliti o obrascu jovanovskog mišljenja ovde. Nema sumnje da je drevnima svetlost bila važan simbol. Zaista, svetlost i tama su u filozofskoj misli bile oličene u bogovima drevnog bliskoistočnog sveta — Ahurimazda (svetlost) i Ahriman (tama) bili su suprotstavljena božanstva u persijskom dualizmu; Ra je bio veliki bog sunca u Egiptu, a lik Helija (grčkog boga sunčevih kola) nalazi se čak i na pločnicima drevnih sinagoga, kao u Duri Europas, Hamat-Tiberijadi i Seforisu. Svetlost je bila simbol prosvetljenja, kao što je i danas. Sinovi svetlosti i tame poistovećivani su sa poklonicima dobra i zla, kao na primer u svicima sa Mrtvog mora.35 Ali naš tekst treba da nas navede na još dublji uvid, naime, da iza svetlosti stoji stvarnost „života“. U racionalističkom naraštaju koji svoje odgovore nalazi u zatvorenom sistemu bilo naučne analize bilo sigurne logike verbalnih formula, jovanovska poruka može ukazivati na to da krajnji smisao treba da tražimo ne samo u našim sistemima ili u prosvetljenju već u krajnjem izvoru vaseljene — Davaocu života. Ovde takođe može ležati putokaz za ispravno tumačenje Jovana 8:32 o poznavanju istine, ne kao sticanju intelektualnih obaveštenja (jedan od najpogrešnije shvaćenih stihova ovog jevanđelja; vidi komentare tamo) nego kao bivanju u ličnom odnosu sa Onim koji obaveštava.

U 5. stihu ova jovanovska ideja se dovršava dok Davalac života i svetlosti nastavlja da sija (obratite pažnju na prezent) u tamu. Pitanje je: kakav se odgovor izaziva? Od grčkih otaca do današnjeg vremena katelaben (aorist) prevodi se kao reč koja ukazuje na sukob. Takav prevod bi značio da tama nije „nadvladala“ niti „zarobila“ svetlost. U novije vreme, međutim, katelaben se uzima u značenju „prihvatila“, „primila“ ili „razumela“ (NIV).37 Ovo tumačenje bi sugerisalo da je tama odbacila pozitivan dolazak svetlosti. Takav prevod bi značio da je ovaj stih paralelan neprihvatanju Logosa iznetom u 11. stihu.

Drevni mislioci bili su posve svesni da svetlost nadilazi tamu, a ne obrnuto. Gnostički mislioci gradili su svoju teologiju na tezi o zarobljenim česticama transcendentne svetlosti. Ali Jovanov Prolog očigledno ne dopušta takvu gnostičku spekulaciju. Jovanovska teologija je direktno suprotstavljena dualizmu koji zlu daje takvu moć. Ipak, ona zlo i tamu shvata ozbiljno. Nema sumnje da je kod Jovana svetlost postavljena naspram tame, i puni domašaj takve bitke prepoznaje se u jevanđelju kada je Juda poslat da učini svoje zlo delo. U tom trenutku jevanđelist je dodao svoje uznemirujuće reči: „a bješe noć“ (13:30)!

Ali te reči nisu kraj priče. Uprkos činjenici da uvaženi naučnici poput Beasley-Murrayja, R. Browna i Schnackenburga ne vide baš nikakvu mogućnost da bi izraz katelaben ovde mogao ukazivati na sukob, predložio bih blagu alternativu. Razlog zbog kog su se ovi naučnici okrenuli protiv konfliktnog tumačenja, verujem, jeste to što su previše pažnje usmerili na ideju večnog sukoba između svetlosti i tame kakav je prisutan u drevnim religijama izgrađenim na kosmičkom dualističkom okviru. Složio bih se sa Schnackenburgom da to nije Jovanov okvir.40 Ipak, podsetio bih čitaoce da je sukob u samom središtu ovog jevanđelja. Sukob je jasno povezan sa dolaskom Logosa na zemlju.

Jedan od glavnih tumačiteljskih izazova ovde jeste da se ne izgubi iz vida vaskrsna perspektiva kod Jovana. Propust u tome može značiti da se ne shvataju dovoljno ozbiljno pobedničke perspektive u jevanđelju, a naročito ovde u Prologu, u 5. stihu i u st. 9–13. U 12. stihu pozitivna perspektiva, elabon („prihvatiti“), postavljena je naspram negativne perspektive 11. stiha, ou parelabon („odbaciti“, ili „ne poći za nekim“). Presudno je zapamtiti da je jevanđelist pisao iz perspektive nakon vaskrsenja. Sa njegovog stanovišta nije bilo nikakvog nagađanja o tome kako će se priča završiti. Svetlost Logosa je zasijala i nastavlja da sija. Tama je svakako nije prihvatila, ali nije nad njom ni odnela pobedu. To je razlog zašto su ispovedanje i svedočenje mogući.

Izgled pobede je razlog zašto postoje crkva i jevanđelje i zašto su male grupe hrišćana, poput jovanovske zajednice, koje je svet pritiskao, mogle da iznesu moćno ispovedanje o Logosu. Pojam svedočenja kod Jovana mogao bi izgledati kao da čitaocima nudi otvoren izbor, ali zapravo ne. Presudni trenutak u istoriji već je nastupio, i zato čitaoci jevanđelja moraju uvek držati zajedno tri važna stiha, Jovan 3:16–18. U spoju tih stihova sažeta je jovanovska perspektiva dolaska svetlosti izneta ovde i drugde u jevanđelju. Jovanovsko svedočenje podrazumeva nešto o čovekovom odgovoru. Ono što odlučite o Isusu apsolutno je presudno. (Gerald L. Borchert, John 1–11, vol. 25A, The New American Commentary [Nashville: Broadman & Holman Publishers, 1996], str. 106–111)

Jovan izlaže otkrivenje u malom (1:1–5) Ovih prvih pet stihova daju referentni okvir i glavne sastojke za priču koja sledi — svojevrstan prolog prologu. Priču sagledavamo iz ispravne perspektive tako što počinjemo u večnosti (st. 1–2), a zatim prelazimo na stvaranje (3. stih). Zatim slede ključni sastojci, naime, ovaploćenje (4. stih) i sukob (5. stih).

Jovanov početak odjekuje Postanjem (Postanje 1:1), ali dok se Postanje odnosi na Božju delatnost na početku stvaranja, ovde saznajemo o biću koje je postojalo pre nego što je stvaranje uopšte nastupilo. U početku Reč je već bila. Dakle, mi zapravo počinjemo pre početka, izvan vremena i prostora, u večnosti. Ako želimo da razumemo ko je Isus, kaže Jovan, moramo početi od odnosa koji dele Otac i Sin „prije nego svijet postade“ (Jovan 17:5, 24). Taj odnos je središnje otkrivenje ovog jevanđelja i ključ za razumevanje svega što Isus govori i čini.

Prvi stih je veoma pažljivo sastavljen da bi ukazao na ličnu različitost, a ipak suštinsko jedinstvo Reči sa Bogom. Biti sa Bogom znači da se Reč od njega razlikuje. Izraz sa (pros) u ovakvom kontekstu upotrebljava se da označi lični odnos, a ne puku blizinu (upor. Marko 6:3). Ali on je takođe bio Bog; to jest, između njih postoji istovetnost bića. Te dve istine deluju logički nepomirljivo, a ipak se obe moraju držati sa jednakom čvrstinom. Na ovom mestu Jovan naprosto potvrđuje ovu antinomiju, ali kasnije će otkriti više o odnosima Oca i Sina, kao i Svetog Duha. Jovan filozofski ne razmišlja o Svetom Trojstvu već mu svedoči kao večnoj stvarnosti, ostavljajući kasnijim učiteljima da pokušaju da izlože njegovu blistavu tajnu.

Govoriti o Reči (logos) u vezi sa početkom stvaranja imalo bi smisla i Jevrejima i Grcima. U nekim školama grčke misli vaseljena je kosmos, uređeno mesto, a ono što stoji iza vaseljene i uređuje je jeste razum (logos). Za Jevreje, stvaranje se odigralo kroz Božji govor (Postanje 1; Psalam 33:6). Štaviše, u Jovanovo doba „reč“ je često povezivana sa „mudrošću“ (na primer, Premudrosti Solomonove 9:1; upor. Breck 1991:79–98), a Jovan će često koristiti motive mudrosti da bi govorio o Isusu (upor. Willett 1992). Na primer, kao i za Reč koja beše sa Bogom, za Mudrost se kaže da je pri stvaranju bila „kod njega“ (Priče Solomonove 8:30). Kao što ovaj odlomak pokazuje, o Božjoj reči i mudrosti često se govorilo kao da su ličnosti (na primer, Premudrosti Solomonove 18:14–16; Priče Solomonove 8:1–9:18; Jov 28; upor. Hengel 1974:1:153–56). Jevreji na ove personifikacije nisu gledali kao na božanska lična bića različita od Boga, čime bi doveli u pitanje monoteizam (Hurtado 1988:41–50). Međutim, dolaskom Isusa jeste potrebno redefinisanje monoteizma (na primer, Jovan 1:14, 18; 5:16–18). Tako je upotreba „reči“ i „mudrosti“ unutar judaizma bila od ogromne pomoći hrišćanima dok su pokušavali da razumeju i izraze stvarnost koju su našli u Isusu. Isus jeste ono što su „reč“ i „mudrost“ bili, i mnogo više.

Opis Mudrosti kao vrhunskog neimara pored Boga pri stvaranju (Priče Solomonove 8:22–31) sada odjekuje u Jovanovoj izjavi da je Reč bila posrednik svega stvaranja (1:3). Kao posrednik, on se razlikuje od Stvoritelja. Na Boga Oca se kroz čitavo jevanđelje gleda kao na krajnji izvor svega, uključujući Sina i Duha. Ali život nije prosto došao kroz Reč već je bio u Reči (1:4). Jedino je Bog izvor života, i znak je Isusove različitosti i božanstva to što je Otac „dade i Sinu da ima život u sebi“ (5:26).

Iznoseći i pozitivno i negativno da je Reč posrednik svekolikog stvaranja (1:3), Jovan naglašava da izuzetaka nije bilo: postojanje apsolutno svih stvari došlo je kroz ovu Reč. Iako sa 3. stihom prelazimo iz večnosti u stvaranje, i dalje imamo posla sa činjenicama koje je teško pojmiti. Do otkrića učinjenih dvadesetih godina 20. veka smatralo se da je Mlečni put čitava vaseljena, ali sada shvatamo da postoje mnoge milijarde galaksija. Nauka nam duhovno pomaže, jer nas ućutkuje pred Bogom u čuđenju i strahopoštovanju. Ali ovaj stih nam takođe pomaže da nauku stavimo na njeno pravo mesto. Vaseljena je neverovatno čudesna, pa koliko li tek mora biti čudesniji onaj o čijoj nameri i sili ona zavisi. „kao što veću čast od doma ima onaj koji ga je sagradio“ (Jevrejima 3:3).

Pošto najraniji rukopisi nisu imali brojeve stihova, pa čak ni razmake između reči i rečenica, ponekad je teško znati gde se jedna rečenica završava a druga počinje. Takav je slučaj sa 3. i 4. stihom. Mnogi komentatori, drevni i savremeni, dele tekst kao u NIV-u, ali mnogi drugi smatraju da poslednje reči 3. stiha pripadaju 4. stihu: „Sve kroz njega postade, i bez njega ništa ne postade što je postalo. U njemu bješe život, i život bješe svjetlost ljudima.“ (NRSV). Bilo koja mogućnost bi odgovarala Jovanovom stilu i mišljenju, ali NRSV varijanta odražava način na koji su svi najraniji komentatori shvatali tekst, što ukazuje na to da je za izvorne govornike to bilo prirodnije čitanje. Kasnije su pravoverni počeli da ga uzimaju kao u NIV-u zbog zloupotreba lažnih učitelja koji su ho gegonen („ono što je u njemu postalo“) shvatali tako da uključuje Svetog Duha, čime su Duha činili stvorenjem (upor. Zlatousti, In John 5.1).

Ako tekst glasi „Sve kroz njega postade, i bez njega ništa ne postade što je postalo. U njemu bješe život, i život bješe svjetlost ljudima.“, to bi moglo upućivati na one koji su došli u zajedništvo sa Bogom u Sinu, što je glavna tema ovog jevanđelja. Ako je tako, Jovan je prešao sa stvaranja u 3. stihu na ponovno stvaranje, takoreći, u 4. stihu. Kvalitet života u sferi stvaranja još uvek nije najdublji život, božanski život u Reči. Ova ideja je verna Jovanovoj misli, ali on ne upotrebljava svetlost ljudima da bi ukazao na novi poredak života koji se sada nudi u Isusu. Zato se najverovatnije radi o ovaploćenju, o izjavi da je ono što se u Reči zbilo pri njenom ovaploćenju bilo ispoljenje samog života (upor. 1. Jovanova 1:1–2). Ova aluzija na ovaploćenje bila bi očigledna samo onima koji razumeju Isusov identitet otkriven u ostatku jevanđelja.

Njegov život, ispoljen u ovaploćenju, jeste naša svetlost (Jovan 1:4). U ovom jevanđelju svetlost se uvek odnosi na otkrivenje i spasenje koje Isus jeste i koje nudi (upor. 8:12; 11:9 je jedini izuzetak). Da bismo imali život, moramo poznavati Boga, a Isus je naš izvor takvog poznanja. Kao naša svetlost, njegov život je naš vodič. On je naša mudrost, ono što nam sve ostalo otkriva i omogućava nam da vidimo. U jevrejskoj misli tu ulogu igra zakon (na primer, Premudrosti Solomonove 18:4; upor. Hengel 1974:1:171; 2:112; Kittel 1967:134–36), ali za Jovana je ovaploćenje Reči ono što daje smisao čitavom životu.

Tako, ovde na samom početku, imamo dve najosnovnije tvrdnje o Isusu u ovom jevanđelju, naime, da je on sam prisutnost Božjeg vlastitog života i svetlosti i da taj život i svetlost čini dostupnima ljudskim bićima. U jednoj dubokoj rečenici imamo središnju tvrdnju ovog jevanđelja o otkrivenju Sina i spasenju koje on nudi.

Priča će otkriti slavu opisanu u ovim uvodnim stihovima, ali će to biti tragična priča o sukobu, jer je čovečanstvo u tami pobune. Sijanje svetlosti je trajna, neprekidna delatnost (phainei, prezent, 5. stih), jer je sama priroda svetlosti da sija. Ali kada su ta svetlost i život došli među nas kao ljudsko biće, tama nije obuhvatila niti savladala svetlost; niti ju je shvatila niti je nad njom pobedila (katelaben; upor. tekst i napomenu u NIV-u). Priča će pokazati da su oba smisla ove reči istinita. (Rodney A. Whitacre, John, vol. 4, The IVP New Testament Commentary Series [Westmont, IL: IVP Academic, 1999], 49–53)

1. Poreklo (1:3)

„Sve kroz njega postade“. Nagon ljubavi jeste da stvara; tako je iz jedinstvenog zajedništva ljubavi između „Boga“ i „Reči“ (ili između „Oca“ i „Sina“) vaseljena iznikla u postojanje. Jovan ovu temeljnu istinu o stvaranju kroz Božju Reč iznosi i pozitivno („Sve kroz njega postade“) i negativno („bez njega ništa ne postade što je postalo“). Ovu posredničku ulogu u stvaranju i drugi novozavetni odlomci slično pripisuju Hristu. Dalje primećujemo da, iako Jovan tvrdi prisno učešće Reči u stvaranju sveta, on ne precizira kako se to odnosi na poreklo vaseljene onako kako ga nauka opisuje. Njegova poenta je suštinski religiozna i doksološka — Hristova veličina se pokazuje u tome što je on stvaralački posrednik vidljive vaseljene. Hristos je stoga objedinjujuće načelo u srcu svakog postojanja. „Krajnji cilj nauke jeste da pruži jedinstvenu teoriju koja opisuje čitavu vaseljenu.“2 Iz teološke perspektive, ta teorija je ličnost, Isus Hristos.

Jovan naglašava sveobuhvatan domašaj stvaralačke delatnosti Reči: „Sve kroz njega postade“ (3). Ovo je očigledno razlog za ponavljanje negativne klauze koja sledi, „bez njega ništa ne postade što je postalo“. Jovan ispravlja neka shvatanja iz prvog veka o poreklu vaseljene, koja su učila da ju je Bog oblikovao iz neke preegzistentne prvobitne „građe“, što je pak bilo objašnjenje prisustva zla u vaseljeni. Krajnji učinak toga, međutim, bio je umanjenje Božje suverenosti u svetu, jer prema ovom gledištu u vaseljeni postoje dve odlučujuće sile, Bog i prvobitna materija.

Jovanova izjava o Reči koja stvara saglasna je sa pojmom stvaranja „ni iz čega“. Stvaranje „ni iz čega“ znači tačno ono što kaže. Vaseljena je nastala ne iz nekog preegzistentnog materijalnog „nečega“, već iz „ničega“, nepostojanja, praznine. Ova istina podrazumeva neuslovljenu zavisnost svih stvari od Božje Reči; tj. Reč je načelo koje održava i nosi nesvodivo kontingentnu vaseljenu. To takođe znači da je vaseljena, iako potpuno zavisna od Boga, i temeljno različita od njega. To je danas presudna istina. Veliki deo njuejdž misli, pod uticajem hinduizma i budizma, briše razliku između Boga i sveta,6 što vodi u obogotvorenje prirode i u tvrdnju da se Bog može doživeti neposredno kroz prirodu. To iskustvo Boga naravno nije u smislu ličnog odnosa sa njim, budući da Bog nema lično postojanje odvojeno od sveta. Nasuprot tome, biblijsko stvaranje „ni iz čega“ znači da je Bog različit od sveta. Kao Otac i Reč (i Duh), Bog je u svojoj punoj ličnoj stvarnosti postojao pre sveta. On za svoje postojanje ne zavisi od sveta i stoga, što je presudno, kao suvereno slobodan lični delatnik, može stupiti u lični odnos sa svojim stvorenjima unutar sveta.

On je Bog u koga možemo „verovati“, u smislu koji će Jovan objasniti kroz čitavo svoje jevanđelje. Ovim isticanjem širine stvaralačkog čina Reči („Sve kroz njega postade“ … „bez njega ništa“) Jovan se takođe obraća sklonosti prvog veka da se Isus posmatra prosto kao jedan iz niza posrednika ili emanacija od Boga. Slična ideja se često javlja kod njuejdž pisaca, gde je Isus prosto jedan iz niza duhovnih učitelja poslatih da donesu prosvetljenje u različitim fazama ljudskog duhovnog razvoja. Jovanova poenta jeste da sve stvari postoje jedino kroz Isusa, bilo da su to fizičke planete ili duhovne hijerarhije. On se uzdiže iznad svega i ne može biti sveden na jednog iz niza, bilo kao stupanj u procesu ljudske evolucije bilo u istoriji ljudskih ideja. „Budući da je potpuno božanski, ne može biti sveden na neko posredno stanje; budući da je ličnost, ne može biti rastočen u ideju.“8

2. Prosvetljenje (1:4–5)

„U njemu bješe život, i život bješe svjetlost ljudima. I svjetlost svijetli u tami“. Plod delatnosti Reči u posredovanju stvaranja nije bio samo nastanak sveta „u početku“, već i pojava života u njemu (4). Bivamo vođeni izvan početnog čina stvaranja ka neprekidnom održavanju vaseljene od strane Reči; logos je davalac života. Konačno gledano, sav život potiče od njega (Dela apostolska 17:8, „Jer u Njemu živimo, i krećemo se, i jesmo“). „Ne postoji tako nešto kao bezbožan čovek; on je preblizu svakome od nas“ (Bruner).

Ovaj život Jovan vidi u kategorijama svetlosti (4), još jednog elementarnog religijskog simbola, i još jednog odjeka prvog poglavlja Postanja, budući da „svjetlost svijetli u tami“ (Postanje 1:3) u činu stvaranja. (Bruce Milne, The Message of John: Here Is Your King!: With Study Guide, The Bible Speaks Today [Leicester, England; Downers Grove, IL: InterVarsity Press, 1993], str. 37–39)

Ukoliko nije drugačije naznačeno, biblijski navodi su preuzeti iz prevoda Legacy Standard Bible (LSB).

Rana crkva i interpunkcija Jovana 1:3-4

Origen i interpunkcija Jovana 1:3-4

Tertulijan i interpunkcija Jovana 1:3-4

Novacijan i interpunkcija Jovana 1:3-4

Jovanova hristologija Logosa

JOVAN 1:1

JOVAN 1:1 PONOVO RAZMOTREN

NOVOZAVETNA NAUKA O JOVANU 1:1 I TITU 2:13, DEO 1

Kakav je theos Isus?

Hristos: istiniti Bog i jedinorodni Sin

ISUS HRISTOS: ISTINITI BOG OD ISTINITOG BOGA