Inkriminišuće izjave jednog muslimanskog učenjaka o islamu, 2. deo

„Satanski stihovi”

Dolazimo do drugog dela naše analize Braunove knjižice.

U ovom delu navešćemo šta Braun ima da kaže o takozvanim „Satanskim stihovima”, epizodi koja prilično loše svedoči o Muhamedovim proročkim tvrdnjama i njegovoj privrženosti monoteizmu.

Ipak, pre nego što navedemo Brauna, važno je da citiramo tu epizodu onako kako je zabeležena u najstarijoj sačuvanoj biografiji Muhamedovog života:

Poslanik je bio zabrinut za dobrobit svog naroda, želeći da ga privuče koliko god je mogao. Pomenuto je da je čeznuo za načinom da ih privuče, a metod koji je usvojio jeste ono što mi je Ibn Hamid preneo da je Selema rekao da mu je M. b. Ishak preneo od Jezida b. Zijada iz Medine, od M. b. Kaba el-Kurazija: Kada je poslanik video da mu je njegov narod okrenuo leđa i kada ga je zabolela njihova otuđenost od onoga što im je doneo od Boga, čeznuo je da mu od Boga dođe poruka koja bi pomirila njegov narod s njim. Zbog ljubavi prema svom narodu i brige za njega, obradovalo bi ga kada bi se uklonila prepreka koja mu je zadatak činila tako teškim; tako je razmišljao o toj zamisli, čeznuo za njom i bila mu je draga. Zatim je Bog objavio „Tako Mi zvezde kad zalazi, vaš drug nije skrenuo sa Pravog puta i nije zalutao! On ne govori po svojim prohtevima.“, a kada je stigao do Njegovih reči „Šta mislite o Latu i Uzau?! I onom trećem, Menatu?!“, Satana mu je, dok je o tome razmišljao i želeo da to (sc. pomirenje) donese svom narodu, stavio na jezik: „ovo su uzvišene garanike čije je posredovanje prihvaćeno”. Kada su Kurejšije to čule, obradovale su se i bile veoma zadovoljne načinom na koji je govorio o njihovim bogovima, i slušale su ga; dok su vernici držali da je istinito ono što je njihov prorok doneo od njihovog Gospoda, ne sumnjajući u grešku, ispraznu želju ili omašku, a kada je došao do padanja ničice i do kraja sure u kojoj je pao ničice, muslimani su pali ničice kada je njihov prorok pao ničice, potvrđujući ono što je doneo i pokoravajući se njegovoj zapovesti, a politeisti iz plemena Kurejš i drugi koji su bili u džamiji pali su ničice kada su čuli pomen svojih bogova, tako da je svako u džamiji, i vernik i nevernik, pao ničice, osim el-Velida b. el-Mugire, koji je bio starac i nije to mogao da učini, pa je uzeo šaku prašine iz doline i sagnuo se nad njom. Zatim su se ljudi razišli i Kurejšije su izašle, oduševljene onim što je rečeno o njihovim bogovima, govoreći: „Muhamed je o našim bogovima govorio na veličanstven način. U onome što je učio tvrdio je da su oni uzvišene garanike čije je posredovanje prihvaćeno”.

Vest je stigla do prorokovih drugova koji su bili u Abisiniji, uz izveštaj da su Kurejšije prihvatile islam, pa su neki ljudi krenuli natrag, dok su drugi ostali. Zatim je Gavrilo došao poslaniku i rekao: „Šta si to učinio, Muhamede? Učio si ovim ljudima nešto što ti nisam doneo od Boga i rekao si ono što ti On nije rekao.” Poslanik je bio gorko ožalošćen i veoma se bojao Boga. Tako je Bog objavio (otkrivenje), jer mu je bio milostiv, tešeći ga, umanjujući značaj tog događaja i govoreći mu da je svaki prorok i poslanik pre njega žudeo kao što je on žudeo i želeo ono što je on želeo, a Satana je ubacio nešto u njegove želje, kao što je učinio i s njegovim jezikom. Tako je Bog poništio ono što je Satana sugerisao i Bog je utvrdio Svoje stihove, tj. ti si baš kao proroci i poslanici. Zatim je Bog objavio: „Pre tebe, Mi nijednog poslanika i verovesnika nismo poslali a da Sotona nije, kad bi on kazivao, u njegovo kazivanje nešto ubacio. Allah bi uklonio ono što bi Sotona ubacio, a zatim bi učvrstio Svoje reči, a Allah sve zna i mudar je.“. Tako je Bog olakšao tugu svog proroka, učinio da se oseti sigurnim od svojih strahova i poništio ono što je Satana sugerisao u gore navedenim rečima o njihovim bogovima, svojim otkrivenjem „Zar za vas da su sinovi, a za Njega kćeri?! To je onda nepravedna podela.“ (tj. krajnje nepravedna); „To su samo imena koja ste kipovima nadenuli vi i vaši preci“ sve do reči „onome kome On hoće i u korist onoga kojim je zadovoljan“, tj. kako posredovanje njihovih bogova može biti od koristi kod Njega?

Kada je od Boga došlo poništenje onoga što je Satana stavio na prorokov jezik, Kurejšije su rekle: „Muhamed se pokajao zbog onoga što je rekao o položaju vaših bogova kod Alaha, izmenio je to i doneo nešto drugo.” (The Life of Muhammad: A Translation of Ibn Ishaq’s Sirat Rasul Allah, s uvodom i beleškama Alfreda Gijoma [Oxford University Press, Karachi, deseto izdanje 1995], str. 165-167; podebljanje naše)

Imajući prethodno u vidu, sada možemo da pogledamo šta Braun ima da kaže o ovom događaju:

Prema ovoj priči, ubrzo potom Gavrilo je obavestio Muhameda da poslednji stih nije objavio Bog. Naprotiv, Satana je PREVARIO Proroka da poveruje kako je reč o božanskom otkrivenju. Stih je uklonjen iz Kurana i zamenjen stihom koji u Kuranu koji danas poznajemo sledi nakon stiha 53:20: „To su samo imena koja ste kipovima nadenuli vi i vaši preci; Allah o njima nije poslao nikakav dokaz“ (53:21-3). Bog je zatim utešio Muhameda objavivši da „Pre tebe, Mi nijednog poslanika i verovesnika nismo poslali a da Sotona nije, kad bi on kazivao, u njegovo kazivanje nešto ubacio. Allah bi uklonio ono što bi Sotona ubacio, a zatim bi učvrstio Svoje reči, a Allah sve zna i mudar je.“ (Kuran 22:52).

Priča o Satanskim stihovima pojavljuje se u Siri Ibn Ishaka, kao i u većini ranih dela kuranskog komentara (tefsir). Zapadni istoričari prihvatili su je kao istinitu na osnovu načela istorijsko-kritičke metode (HKM) da izveštaji koji naizgled protivreče pravoverju moraju biti istiniti (ko bi ih izmišljao?). Kako Vat primećuje, priča o Satanskim stihovima je „toliko čudna da mora biti istinita u svojoj suštini”.

Zaista, ta priča izgleda potkopava središnje stubove Muhamedove tvrdnje o proroštvu: njegov status nepogrešivog kanala otkrivenja i potpunu pouzdanost Kurana. Sa muslimanske tačke gledišta, ako je Satana mogao da se umeša u objavu svete knjige, kako znamo da i drugi stihovi nisu bili izmenjeni?? Sa stanovišta nemuslimana koji procenjuje Muhamedove tvrdnje o proroštvu, njegova „greška” u otkrivenju čini da on izgleda kao običan smrtnik koji je najpre politikanski manevrisao da bi zadobio podršku Mekanaca, a zatim pokušao da prikrije grešku.

Moramo, međutim, biti oprezni da se ne oslanjamo previše na načela istorijsko-kritičke metode. To što mislimo da neka priča baca loše svetlo na pravovernu tradiciju ne znači da su je učesnici te tradicije doživljavali na isti način. Veliki istoričar Prorokovih pohoda, el-Vakidi (umro 822), izveštava da je, kada je Muhamed poslao Halida bin el-Velida da uništi idol Uze, on oživeo u obliku nage crne žene duge, razbarušene kose. I to izgleda protivreči pravovernoj viziji islama. Kuran više puta izjavljuje da idoli ne mogu da govore niti da se brane (vidi, na primer, Kuran 21:58-67).

Moramo uzeti u obzir mogućnost da su rani muslimani priču o Satanskim stihovima, kao i priče o živim idolima, smatrali potpuno saglasnom sa svojom religijom. Svakako, većina muslimanskih učenjaka kasnije je odbacila priču o Satanskim stihovima kao jeres. Španski muslimanski učenjak Kadi Ijad (umro 1149) tvrdio je da ta priča nije mogla biti istinita jer nijedan Muhamedov kritičar iz plemena Kurejš nikada nije iskoristio tu epizodu da potkopa njegove tvrdnje o proroštvu. Ali drugi muslimanski učenjaci prihvatili su Satanske stihove kao činjenicu. Neki, poput Ibn Tejmije (umro 1328), objašnjavali su ih tvrdnjom da je Prorok i dalje bio sasvim pouzdan kao posrednik otkrivenja, jer bi ga Bog ispravio kad god bi ga Đavo zbunio. U kasnoantičkom svetu u kojem je Bog neprestano intervenisao u životima Svojih proroka, Satanski stihovi ne bi delovali neumesno. (Braun, str. 97-99)

Dovoljno je reći da ova priča stvara ozbiljne probleme muslimanima, od kojih je neke i sam Braun već pomenuo.

Na prvom mestu, Muhamedova nesposobnost da razlikuje glas ili reči Satane od reči svog božanstva dovodi u pitanje čitav Kuran jer, kao što Braun uviđa, musliman nema načina da sa sigurnošću zna da ni ostali stihovi nisu bili nadahnuti od Satane. Zapravo, može li musliman da opovrgne da nije upravo Satana bio taj koji se Muhamedu najpre pojavio kao Gavrilo, pa ga naveo da izgovori „Satanske stihove”, da bi se potom ponovo pojavio kao Gavrilo kako bi ga održao u uverenju da je zaista Božji poslanik? Uostalom, to bi bio izvanredan način da se Muhamed uveri kako nije lažni prorok, budući da se „Gavrilo” uvek pojavljivao u pravom trenutku da bi ga „spasao” od spletki zloga.

Drugo, Sveto pismo uči da Bog nije dozvolio lažnom proroku da prokune narod Izrailja, već ga je zapravo naterao da blagoslovi njegov narod:

„I srete Bog Valama, a on mu reče: Sedam oltara spremih, i prinesoh po tele i ovna na svakom oltaru. A Gospod metnu riječi u usta Valamu, i reče: Vrati se k Valaku i tako mu reci. I vrati se k njemu, a on stajaše kod žrtve svoje paljenice i svi knezovi Moavski. A on otvori priču svoju, i reče: Iz Arama dovede me Valak, car Moavski, s planine istočne, govoreći: Hodi, prokuni mi Jakova, hodi, naruži Izrailja. Kako bih kleo onoga koga ne kune Bog? Ili kako bih ružio onoga koga Gospod ne ruži? Jer svrh stijena vidim ga, i s humova gledam ga. Gle, ovaj će narod nastaviti sam, i s drugim narodima neće se pomiješati. Ko će izbrojiti prah Jakovljev i broj od četvrti Izrailja? Da bih ja umro smrću pravedničkom, i kraj moj da bi bio kao njihov! Tada reče Valak Valamu: Šta to radiš od mene? Ja te dozvah da prokuneš neprijatelje moje, a gle, ti blagosiljaš jednako. A on odgovori i reče: Zar neću paziti i govoriti ono što mi je Gospod metnuo u usta?“ Brojevi 23:4-12

„A on otvori priču svoju, i reče: Ustani, Valače, i poslušaj, čuj me, sine Seforov! Bog nije čovjek da laže, ni sin čovječji da se pokaje. Što kaže neće li učiniti, i što reče neće li izvršiti? Gle, primih da blagoslovim; jer je on blagoslovio, a ja neću poreći. Ne gleda na bezakonje u Jakovu ni na nevaljalstvo u Izrailju; Gospod je njegov s njim, i graja u njemu kao car kad nadvlada. Bog ga je izveo iz Misira, on mu je kao snaga jednorogova. Jer nema čini na Jakova ni vračanja na Izrailja; u ovo doba govoriće se o Jakovu i o Izrailju, šta je učinio Bog.“ Brojevi 23:18-23

Da li čitaoci zaista misle da bi Bog dopustio Satani da nadahne njegove istinske proroke i apostole da izgovore reči za koje su prevareni da poveruju kako dolaze od Svemogućeg, kada Gospod nije dozvolio čak ni lažnom proroku da prokune svoj narod saveza? Odgovor je prilično očigledan, naročito kada imamo na umu sledeće obećanje Gospoda Isusa:

„Vratiše se pak Sedamdesetorica sa radošću govoreći: Gospode, i demoni nam se pokoravaju u ime tvoje. A on im reče: Vidjeh satanu gdje pade sa neba kao munja. Evo vam dajem vlast da stajete na zmije i skorpije i na svu silu vražiju, i ništa vam neće nauditi. Ali se tome ne radujte što vam se duhovi pokoravaju, nego se radujte što su imena vaša napisana na nebesima.“ Luka 10:17-20

Ovo dokazuje da Muhamed ne može biti istinski prorok jer, da jeste, istinski Bog nikada ne bi dozvolio da ga Satana prevari ili obmane da izgovori stihove koji su veličali lažne boginje pagana.

Ovo me dovodi do trećeg problema s kojim se muslimani suočavaju. Muhamedovo hvaljenje ovih lažnih bogova značilo je da je svesno počinio neoprostivi greh širka, odnosno prestup pridruživanja drugih božanstava Alahu,

„Allah, zaista, neće da oprosti idolopoklonstvo, a oprostiće sve mimo toga, kome On hoće! A onaj ko drugog pored Allaha obožava, čini potvoru i veliki greh.“ S. 4:48 Hilali-Khan – up. st. 116

„Koji vam je Zemlju posteljom, a nebo zdanjem učinio; Koji s neba spušta vodu i s njom izvodi plodove, opskrbu vašu. Zato ne pripisujte Allahu druga božanstva, a znate to.“ S. 2:22 N. J. Dawood

Iako je bio izričito upozoren da to nikada ne čini, budući da bi taj čin poništio sve njegove napore i u suštini ga osudio na pakao:

„A tebi, i onima pre tebe, je objavljeno: „Ako bi druga božanstva pored Allaha obožavao tvoja dela bi sigurno propala, i sigurno bi bio među stradalnicima."“ S. 39:65 Y. Ali

Dalje mu je rečeno da bi Bog osudio čak i proroke koji su došli pre njega, da su načinili grešku pridruživanja drugih bogova Alahu:

„To je Naš čvrst dokaz koji smo dali Avramu protiv njegovog naroda. Mi na više stepene uzdižemo one koje hoćemo. Tvoj Gospodar je, uistinu, mudar i sve zna. I Mi smo mu darovali Isaka i Jakova; i svakog uputismo - a Noja smo još pre uputili - i od potomaka njegovih Davida, i Solomuna, i Jova, i Josifa, i Mojsija, i Arona - eto, tako Mi nagrađujemo one koji dobra dela čine; i Zaharija, i Jovana, i Isusa, i Iliju - svi su oni bili među čestitima – i Jišmaela, i Jeliseja i Jonu i Lota - i svima smo prednost nad ostalim svetovima dali – I neke njihove pretke i njihove potomke i njihovu braću - odabrali smo ih i na Pravi put im ukazali. To je Allahova uputa kojom On upućuje one koje želi od slugu Svojih. A da su oni pored Allaha druge obožavali, sigurno bi propalo ono što su radili.“ S. 6:83-88 Y. Ali

U svetlu prethodnog, muslimani moraju priznati da je njihov prorok sagrešio protiv Alaha pridruživši druge bogove islamskom božanstvu, iako je znao da takav greh nikada neće biti oprošten. Kao takvi, nemaju izbora nego da prihvate činjenicu da se Muhamed upravo sada muči u svom grobu i da će na kraju biti osuđen na pakao, kako bi zauvek trpeo bol i poniženje.

U vezi s tim, Braun dalje priznaje da rane tradicije svedoče da je Muhamed klao žrtvenu hranu idolima, priznanje koje je veoma uznemirilo kasnije učenjake koji su skovali zamisao o tome da je Muhamed bio zaštićen od činjenja velikih greha čak i pre nego što je postao takozvani prorok, kako bi ga učinili uporedivijim s Gospodom Isusom Hristom:

„Jedan od najvećih izazova s kojima su se muslimani susreli u sukobu sa hrišćanima bilo je pitanje Muhamedove bezgrešnosti. Ako je Muhamed zaista bio Božji poslednji prorok čija je religija došla da ukine hrišćanstvo, zar ne bi trebalo da bude ravan Isusu i njegovoj majci Mariji, drugim rečima, bezgrešan? Ovde je priča o pranju Muhamedovog srca najumesnija. Anđeli koji uklanjaju crnu mrlju s njegovog srca i ponovo zatvaraju njegove grudi predstavljaju uklanjanje greha, ostavljajući Muhameda čistim kao bezgrešno začetu Mariju i Isusa.

„Blisko povezano pitanje bilo je da li je Muhamed ikada učestvovao u politeističkoj religiji svog naroda pre svog proroštva. Ako je Muhamed bio čist kao što je Isus bio u očima hrišćana, njegova nepogrešivost i nevinost nisu mogle početi u četrdesetoj godini, kada je bio blagosloven proroštvom. Morale su biti deo samog njegovog bića. Do 9. veka tako je postalo deo islamskog pravoverja da Prorok nikada nije učestvovao u obredima predislamskog paganstva. Čak je i ugledni sunitski učenjak iz Bagdada, Ibn Ebi Šejba (umro 853), umalo izgubio verodostojnost jer je natuknuo da je Muhamed makar posmatrao paganske svetkovine. Izveštaj u Siri o tome kako je Muhamed čudesno zaspao umesto da prisustvuje bučnoj svadbenoj svetkovini deluje osmišljeno da bi ga zaštitio od optužbi za bilo kakav slobodan život pre proroštva.

„Slično tome, kasniji muslimanski učenjaci insistiraće na tome da Muhamed nikada nije jeo meso žrtvovano pred idolom. Ibn Ishakova Sira, međutim, sadržala je izveštaj da je Muhamed kao mladić jednom ponudio meso životinje zaklane na paganskom oltaru jednom hanifu u Meki. Hanif je pobožno posavetovao Muhameda da je jedenje mesa žrtvovanog idolima svetogrđe, i mladi Muhamed je odlučio da to više nikada ne čini. Nije iznenađujuće što je Ibn Hišam uklonio ovu priču iz svog izdanja Sire. Kasniji muslimani, poput velikog učenjaka iz Damaska ez-Zehebija (umro 1348), insistiraće na tome da Prorok nikada nije jeo meso zaklano na paganski način. Svaki izveštaj koji su zabeležili raniji muslimani jednostavno je bio pogrešno shvaćen. Muhamed je možda zaklao životinju u blizini idola, ali nikada idolu.” (Isto, str. 92-93; podebljanje naše)

Braun nije jedini muslimanski pisac koji priznaje da ova priča ima istorijsku osnovu:

Postoji malo poznata tradicija koja pripoveda o zapanjujućem susretu između Zejda, hanifa, i Muhameda kao dečaka u tinejdžerskim godinama. Izgleda da je priču prvobitno preneo Junus ibn Bukejr, pozivajući se na Muhamedovog prvog biografa, Ibn Ishaka. I premda izgleda da je izbrisana iz Ibn Hišamovog prepričavanja Muhamedovog života, M. Dž. Kister je katalogizovao ne manje od JEDANAEST DRUGIH TRADICIJA koje prenose gotovo istovetne verzije te priče.

Bio je to, kažu hroničari, „jedan od vrelih dana Meke” kada su se Muhamed i njegov prijatelj iz detinjstva Ibn Harisa vraćali kući iz Taifa, gde su zaklali i ispekli ovcu kao žrtvu jednom od idola (najverovatnije Alat). Dok su dvojica dečaka prolazila kroz gornji deo Mekanske doline, iznenada su naišli na Zejda, koji je ili živeo kao pustinjak na uzvišici iznad Meke ili je bio usred dugotrajnog duhovnog povlačenja. Prepoznavši ga odmah, Muhamed i Ibn Harisa pozdravili su hanifa „pozdravom džahilijeta” (in’am sabahan) i seli pored njega da se odmore.

Muhamed je upitao: „Zašto te vidim, o sine Amrov, omraženog od svog naroda?”

„Zatekao sam ih kako pridružuju božanstva Bogu, a ja to nisam želeo da činim”, odgovorio je Zejd. „Želeo sam religiju Avrama.”

Muhamed je prihvatio ovo objašnjenje bez komentara i otvorio svoju torbu sa žrtvovanim mesom. „Pojedi malo ove hrane, o striče moj”, rekao je.

Ali Zejd je reagovao s gnušanjem. „Sinovče, to je deo onih tvojih žrtava koje prinosiš svojim idolima, zar ne?” Muhamed je odgovorio da jeste. Zejd se zgrozio. „Nikada ne jedem od tih žrtava i neću da imam ništa s njima”, uzviknuo je. „Nisam od onih koji jedu bilo šta zaklano za božanstvo koje nije Bog.”

Muhamed je bio toliko pogođen Zejdovim prekorom da je mnogo godina kasnije, prepričavajući tu priču, tvrdio da nikada više nije „pomilovao nijedan njihov idol niti … prinosi[o] žrtve njima sve dok me Bog nije počastvovao svojim poslanstvom”.

Zamisao da je mladog paganskog Muhameda hanif mogao prekoreti zbog idolopoklonstva kosi se sa tradicionalnim muslimanskim shvatanjima o Prorokovom trajnom monoteističkom integritetu. U islamu je rasprostranjeno verovanje da Muhamed ni pre svog poziva od Boga nikada nije učestvovao u paganskim obredima svoje zajednice. U svojoj istoriji Proroka, et-Taberi tvrdi da je Bog čuvao Muhameda da ikada ne učestvuje u bilo kakvim paganskim obredima, kako se njima ne bi oskrnavio. Ali ovo gledište, koje podseća na katoličko verovanje u Marijino trajno devičanstvo, IMA MALO OSNOVA I U ISTORIJI I U SVETOM PISMU. Ne samo da Kuran priznaje da je Bog zatekao Muhameda „u zabludi” i uputio ga (93:7), nego drevne tradicije jasno pokazuju Muhameda duboko uključenog u religijske običaje Meke: obilaženje Kabe, prinošenje žrtava i odlaženje na paganska pobožna povlačenja zvana tahanut. Zaista, kada je pagansko svetilište srušeno i ponovo izgrađeno (bilo je prošireno i konačno natkriveno), Muhamed je uzeo aktivnog učešća u njegovoj obnovi.

Uprkos svemu, učenje o Muhamedovom monoteističkom integritetu važan je aspekt muslimanske vere jer izgleda da podupire verovanje da je Otkrivenje koje je primio došlo iz božanskog izvora. Priznati da je na Muhameda mogao uticati neko poput Zejda za neke muslimane je ravno poricanju nebeskog nadahnuća Muhamedove poruke. Ali takva verovanja počivaju na uobičajenoj, ali pogrešnoj pretpostavci da se religije rađaju u nekakvom kulturnom vakuumu; one to sasvim sigurno ne čine. (Reza Aslan, No god but God: The Origins, Evolution, and Future of Islam [Random House Trade Paperback Edition, januar 2006], 1. The Sanctuary in the Desert: Pre-Islamic Arabia, str. 15-17; podebljanje i velika slova naši)

Takvi dokazi čine potpuno jasnim da Muhamed nije bio nimalo bezgrešan i da stoji osuđen zbog počinjenja upravo onog greha za koji je sam posvedočio da ga njegov bog nikada neće oprostiti.

Za sada nam preostaje još jedan poslednji deo serije koji treba da razmotrimo.